U domaćem političkom prostoru, preslikanom i na medijski, uglavnom su zastupljeni politički analitičari socijal-šovinističke ili socijal-liberalne provenijencije, kada je reč o „levici“ u Srbiji. To je pokušaj da se u levicu uvrsti sve ono što levica nije. Dakle, sa jedne strane Socijalistička partija Srbije, kao vodeća socijal-šovinistička struja u zemlji, u svom ekonomskom programu pravi odstup od liberalnig kapitalizma na sledeći način:

„SPS je protiv kapitalizma u kome beskrupulozna trka za profitom omogućava pojedincima bogaćenje i raskošan život zasnovan na eksploataciji obespravljenih radnika koji rade u uslovima nedostojnim čoveka u XXI veku. Moć kapitala nad radom mora biti ograničena pravilima, zakonima i standardima koji važe u najrazvijenijim evropskim zemljama.“[1]

– da bi u daljem delu svog ekonomskog programa definisala svoje političke ciljeve na sledeći način:

„Uzoran model ekonomske demokratije za koji se zalažemo razvijen je i primenjuje se u evropskim zemljama gde su socijalističke i socijaldemokratske stranke dugo vreme bile ili jesu na vlasti i imaju dugu tradiciju i velike tekovine borbe za ljudska i radnička prava zasnovana na konceptu demokratskog socijalizma i moderne tržišne privrede.“[2]

– pritom, deklarativno stajati na stanovištu očuvanja privatne svojine i kapitalističkog načina proizvodnje:

„Ekonomska demokratija za koju se zalažemo podrazumeva i da radnici  budu poštovani kao ličnosti koje svojom inicijativom i inventivnošću doprinose unapređenju rada, boljoj organizaciji i većoj efikasnosti. To im daje pravo da učestvuju u ostvarenoj dobiti i jednim delom u donošenju odluka, što ne ugrožava princip nepovredivosti privatne svojine kao osnove funkcionisanja tržišne privrede.“[3]

Ova partija na nacionalno pitanje odgovara na sledeći način – u svom delu Programa o matici i sunarodnicima:

„Smatramo da je naša obaveza da svojim sunarodnicima pružamo materijalnu i moralnu podršku u cilju poboljšanja uslova života i rada, očuvanja nacionalnog identiteta, kulturne tradicije i intenzivnih veza sa matičnim narodom.“[4]

– dok, kada je reč o Kosovu, ova partija to smatra „državnim, nacionalnim, istorijskim, moralnim i duhovnim pitanjem srpskog naroda i Republike Srbije.“[5] Dakle ni govora o internacionalizmu kod ove deklarativno socijalističke partije. O odnosu ove partije prema pitanjima crkve već sam pisao (ovde).

Sličnu političku liniju drži i Pokret socijalista Srbije; s tim da oni oštrije izlaze pri odbrani državnog kapitalizma:

„Uloga države jeste da stvori da ostvari ravnopravne uslove poslovanja, ali i da nametne takve oblike privređivanja koji će favorizovati one poslove i one pravce razvoja koji obezbeđuju najvišu zaposlenost i upotrebljavaju višak ostvarene vrednosti za potrebe čitavog društva, ne samo klase vlasnika nad sredstvima za proizvodnju.“[6]

Sto se tiče one socijal-liberalne političke struje, – de facto liberala sa bledom, gotovo isključivo retoričkom,  socijaldemokratskom crtom – tu svakako prevlast ima Demokratska stranka, članica Socijalističke internacionale. U krajnje uopštenom i nedovoljno konkretnom Programu Demokratske stranke ipak se može pročitati da ova stranka u podržava neoliberalni talas zalažući se za to da „vlada postavi jasna pravila privrednog života.“  U daljem delu svog Programa, ova stranka svoj ekonomski cilj definiše ovako:

„Naša ekonomska vizija je Srbija kao zemlja stabilnih ekonomskih institucija, dobre infrastrukture i kvalitetne radne snage. Takođe, Srbija kao zemlja velikog broja privatnih inicijativa, malih i srednjih preduzeća koja su dovoljno fleksibilna da se brzo prilagođavaju promenama na svetskom tržištu.“

U programu Demokratske stranke mogu se naći i krajnje retrogradni delovi kao npr.:

„Slobodarski duh u Srbiji je oduvek bio socijalno utemeljen u samostalnom seljaku, zemljoradniku, koji je raspolagao osnovnim sredstvima za život, plaćao porez i išao u vojsku i rat kada ga država pozove, a inače bio svoj na svome. To je davalo snagu mladoj demokratiji u 19. veku, a to treba da ojača demokratiju u Srbiji 21. veka.“[7]

Ovde treba dodati da pozivanje na „domaćina“ kao stub društva ovde nije slučajno. Naime, nakon ukidanja buržoaskih društvenih odnosa u gradu i na selu krajem Drugog svetskog rata, kult „domaćina“ se obnavlja 80ih godina prošlog veka. Njime se davala i daje jedna ideološka potpora za „prirodnost“ privatnog vlasništva i hijerarhije klasnog društva koje iz njega prostiče. Kao što domaćin čuva svoje domaćinstvo i raspolaže njime, tako i privatni preduzetnik – „poslodavac“ čuva svoj kapital i kroz njegovo „pragmatično i racionalno“ raspolaganje istim (trebalo bi da) profitira celo društvo. Dalje, kao što je domaćin neprikosnoveni gazda u svojoj kući, tako i preduzetnik zdravorazumski nameće sebe kao pripadnika vladajuće klase u društvu.

Što se tiče nacionalnog pitanja, Demokratska stranka u svojim pisanim dokumentima iznosi „blagi“ nacionalizam, međutim u praksi se to u mnogome drugačije manifestuje; poslednji put u emisiju Utisak nedelje gde su se Vuk Jeremić – bivši član DS-a – i Aleksandar Šapić – član predsedništva DS-a – maltene utrkivali u tome da pokažu ko „veću kamu nosi u zubima“.

Dakle, nijedna od ovih kvazi levih struja ne odstupa od nacionalističke retorike – i politike uopšte; logično podspešene multikulturalizmom – u manjoj ili većoj meri.

Što se pak tiče „čistih“ liberala, Liberalno demokratska partija svojim Programom, ostalim partijama kvazi levice, „drži lekciju“ iz neoliberalizma. Njihov je polički program otvoren i jasan. Oni se u delu Moderna ekonomija na početku jasno opredeljuju za slobodno tržište (liberalni kapitalizam), na sledeći način:

“Da bi tržišna privreda mogla nesmetano da deluje, potrebno je uspostaviti valjan odnos između privrede i države. Država ne bi trebalo da na sebe uzima ulogu preduzetnika, vlasnika, menadžera ili trgovca. U veoma ograničenom broju slučajeva, kada se zaista radi o prirodnom monopolu, javne agencije bi mogle da imaju poslovnu ulogu, ali takvih je oblasti sve manje. U svemu ostalom bi država trebalo da prepusti privredu privatnim licima i preduzećima, a sama bi trebalo da reguliše tržišnu utakmicu tako da ona bude što je više moguće bliža savršenoj konkurenciji.”[8]

Liberali se u istom delu svog programa ne libe ni da govore o fleksibilnosti rada; to je naročito bilo popularno kada je Milan Beko, ovdašnji kapitalista, na nekom od panela rekao da se lakše razvede od žene nego otpusti radnika, misleći na proceduru otpuštanja radnika. Dakle, nevidljivi bič tržišta će dovesti “bahate radnike” u red – onda kada ne budu imali čime decu da hrane.  LDP to vidi ovako:

“Povećana fleksibilnost zapošljavanja, što zahteva promenu Zakona o radu. On mora ne samo da daje prava zaposlenima, a prebacuje sav rizik traženja posla na nezaposlene, već da obezbedi potrebnu konkurenciju među njima.”[9]

Najbolje je po kapitaliste da se teret odgovornosti sačuva među radnicima, zaposlenim i nezaposlenim; pa nek oni reše ko je kriv za to što je nezaposlenost sve veća, kao i tajkunska bogatstva.

Sa druge strane, ista ova partija se zalaže za ujednačeno oporezivanje (linearno), pravdajući to na sledeći način:

“Poreski teret zavisi od javnih izdataka, a sistem za koji se mi zalažemo poreske obveznike tretira na jednak ili na sličan način i on bi trebalo da omogući i realnije sagledavanje potreba za javnim izdacima. Smatramo da je potrebno javne rashode usmeriti na realne potrebe za javnim dobrima, za ulaganja u razvoj i za pravednu preraspodelu među generacijama.”[10]

Nema ni govora o tome da liberali nisu nacionalisti – naime njihova politika se zasniva na očuvanju celovitosti nacije. Oni ne beže od toga i to u svom Programu predstavljaju kao moderni nacionalni identitet:

“Presuda Miloševiću i Šešelju u Hagu mora da dovede do zabrane (ukidanja) njihovih stranaka u Srbiji. Suština modernog nacionalnog identiteta nije u sukobu Srbije sa samom sobom i sa ostatkom sveta. LDP razumno tumači sopstvenu istoriju, stvarnost i budućnost i zato ne dozvoljavamo da sukobi budu načini rešavanja naših problema.”[11]

Oni ovde ne govore samo o modernom nacionalnom identitetu već potežu pitanje sukoba “Srbije sa samom sobom”, što u osnovi jeste isticanje oštrog integralizma, naime zanemarivanje bilo kakvih materijalnih razlika unutar srpske nacije i insistiranje na pretpostavljenom organskom jedinstvu svih Srba, samo zato što su Srbi. Ovo daje pečat LDP-u kao nedvosmisleno nacionalističkoj stranci. Patetična podmetačina o ludim Srbima koji vazda ratuju sami sa sobom ima za cilj da ubedi radnu većinu kako treba da se odrekne svojih konkretnih životnih interesa zarad apstraktnih „nacionalnih“, odnosno onih koji su proklamovani od strane trenutnih vladara i vlasnika nacije – građanskih političara i tajkuna koji ih finansiraju. Za pristalice ove ideologije revolucija predstavlja „besmisleni“ građanski rat, gde „Srbin ubija Srbina“. Naravno, to što srpski tajkun cedi i ubija srpskog radnika svakodnevno se njih ne tiče, budući da je to u „nacionalnom interesu Srbije“.

Nadalje, oni teže “pranju nacionalnih interesa” kao legitimnog cilja, na sledeći način:

“Ekstremizam kao koncept, trijumfovao je kroz «nacionalno odgovornu politiku» koja je voljom deformisane političke, verske, kulturne i naučne elite iskazana stavom da se prvo stvara država, a potom demokratsko društvo.[12]

Ovde se teret prebacuje sa nacionalizma na ekstremiste unutar srpske nacije, koji su “zloupotrebili” koncept nacionalnih interesa. Ta kvazi antiratna priča, kakvom je mnogi doživljavaju, nije usmerena protiv nacionalizma već jasno protiv antihaškog lobija, koji sublimira sve ono prethodno izneto (u vezi sa “blaćenjem” nacionalnih interesa).

Pošto antihaško bratstvo koje danas upravlja Srbijom ne želi da preuzme odgovornost za počinjene zločine, moramo reći istinu. To neće učiniti niko drugi - ni vlast ni opozicija.[13]

To je zapravo istovetna priča koju je pre gotovo 150 godina u članku “Radničko pitanje” izneo Svetozar Marković:

(...)da je podela u društvu ponikla na najmirniji i najzakonitiji način: „u početku stvaranja kapitala (misle ekonomisti) svet je bio podeljen na vredne pčele i lenje trutove. Pčele su radile, stekle i ostavile svoje bogatstvo u nasledstvo svome potomstvu, trutovi su prodavali zjala, uživali bez razloga, umrli u sirotinji i ostavili u nasledstvo svome potomstvu, da večito radi s tuđim kapitalom i da večito plaćaju procente, dividende, rente, poreze itd. Trutovi su dakle učinili greh u nezapamćeno vreme i ovaj je prelazio sa oca na sina kao „prvorodni greh“ iz biblije, dok se nisu grešnici razmnožili i stvorili suvereni mnogobrojni proleterijat.“[14]

Ista je priča i sa nastajanjem nove vladajuće klase u Srbiji, začete u jugoslovenskom real-socijalizmu a rođene za vreme srpske tranzicije. Tako su “vredne pčele” svom potomstvu ostavile monopole i trustove a “trutovi” svom potomstvu ništa sem obaveze da rade za “vredne pčele”. U tom smislu LDP održava živom srpsku naciju, u kojoj naslednici “vrednih pčela” i naslednici “trutova” koegzistiraju tako što “vredne pčele” ne rade ništa a “trutovi” rade kad-kad i dvadesetčetvoročasovne smene, za plate ispod svakog minimuma.

Radnici koji prihvate nacionalističku igru, sa obeju strana nekog međunacionalnog konflikta, ili se umesto toga opredele za ideologiju evropejstva, postaju samo ćumur kojim će vladajuće klase (buržoazija) potpaliti svoju peć.

A gde su radnici u svemu tome? Radnici jure svaku moguću priliku za bilo kakvim zaposlenjem, ne pitajući za osiguranje, jer se „iza svakog otkaza nadvija ponor večite nezaposlenosti“; kako je to u svojoj noveli Tri ratna druga  zapisao Remark – opisujući stanje u Nemačkoj između dva svetska rata. To nipošto ne znači da radnici ne demonstriraju svoje nezadovoljstvo, doduše u većini slučajeva u državnim preduzećima. Međutim, neorganizovanost radnika uzrokuje neartikulisanost njihovog gneva. Oni sve češće posežu, ne samo pasivnim i individualnim metodama, već i autodestruktivnim metodama – kao što su brojni pokušaji radnika da samopovređivanjem privuku pažnju medija, koji su samo trabanti vladajuće klase. Sve je prisutnije javno koketiranje sindikata sa političkim partijama, pre svega samih sindikalnih lidera – što javno što “ispod žita”. Mnogi su sindikati kapitalizam priznali kao neminovnost, te klasnu borbu time zarobili unutar sfere kapitalizma – što predstavlja klasnu borbu bez cilja. Država, međutim, pooštrava zakonske norme po pitanju prava na štrajk i radničkih prava, i zlu ne trebalo, organizuje specijalne represivne snage. Konjica je u stalnoj pripravnosti!

Mediji seju histerični antikomunizam, koji na ruku ide jedino vladajućoj eliti. Međutim i to je vulgarizovano do krajnjih granica. Kritikujući komunizam mediji se osvrću na stanje u nekadašnjem SKJ, odnosno deformaciji socijalizma  o  čemu je u tekstu „Balkanska kletva?“ na Crvenoj kritici, pisao Goran Musić. Ta deformacija, u najkraćem nastaje time što titoistička birokratija “suočena sa narastajućim kontradikcijama unutar zemlje, umesto vraćanja korenima marksizma i uspostavljanja radničke demokratije okreće se, za nju naravno privlačnijoj, opciji liberalizacije ekonomskog života.”[15] Ovome se jednako pridružuju i ostali elementi jugoslovenskog real-socijalizma, kao što je razbijanje jugoslovenske radničke klase, prevashodno na federalne jedinice po etničkom principu – što je manje-više bio iznuđeni potez imajući u vidu jugoslovensko nasleđe – ali i kasnije, kada je nasleđeni problem trebalo prevazići, dalje usitnjavanje radničke klase na sitne radničke organizacije (OOUR, SOUR) kako bi se održala prevlast, tada već odvojene SKJ u odnosu na radničku klasu, te ojačala diktatura nad jugoslovenskim proleterijatom, koja je bila svojstvena i samom Staljinu u SSSR-u. Ono što sledi kao epilog ove deformacije socijalizma u Jugoslaviji je sledeći podatak:

»Do 1987. samo 30% partije i 8% centralnog komiteta partije činili su radnici. Sa druge strane, oko 95% direktora i 77% inteligencije bili su članovi partije.«[16]

Ovo su podaci o jednoj, u naslovu, radničkoj partiji. Međutim i tako deformisana, ona je u mnogome više radnička, nego li sve današnje deklarativno „leve“ partije, skupa.

Današnjim se marksistima na leđa stavlja teret nepravde, koje su počinjene u ime socijalizma, a koja danas, nakon višedecenijske tranzicije, kulminira. Dakle, nepravde počinjene u ime socijalizma, ali nikako nepravde koju je prouzrokovao socijalizam.

Ovakvu priliku obilato koriste politikanti – eksploatišući plodno nacionalističko tle u svojim predizbornim kampanjama – i  potomci nekadašnjih buržuja – dokazujući pravo nasledstva nad nekadašnjom privatnom imovinom svojih predaka, iako nema govora o tome da je ta imovina bila, kako vole da naglase, stečena poštenim radom. Sve se ovo, naravno, lomi o leđima radnika.

Svedoci smo, dalje, sve bezobraznijeg upliva crkve u državne poslove. Svedoci smo sve prisnijih kontakata vladajuće elite i crkve koja do izvesne mere dovodi u pitanje i samu sekularnost države.  Ona ide čak dotle da je imovina dominirajuće crkve oslobođena poreza, u nekim mestima oslobođena i svih komunalnih izdataka, a da ista ta crkva gleda da sredi državne penzije za svoje zaposlene. Zauzvrat, kao što to i biva, vladajuća će se klasa uvek osloniti na crkvu kada je potrebno. Tako se u svim programima buržujskih političkih partija nalazi poseban odeljak o religiji i crkvi, u kome se ona predstavlja kao neodvojivi progresivni element društva.

Na posletku, čovek pored svega ovoga ne može ostati nem; ali ne može se sam izboriti protiv toga. Zato sam i sâm pristupio »Crvenima«, prepoznajući bliskost u nihovom pisanju o aktuelnim društvenim pitanjima.