Iako vođstva SOS i „Nezavisnosti“ tvrde da se u datim okolnostima nije moglo više ostvariti, postavlja se pitanje zašto se štrajku u samom startu nije pristupilo odlučnije, budući da je očigledno da je „zakonski“ štrajk tako osmišljen da razoruža jedno od glavnih oružja prosvetnih radnika – potpunu obustavu rada. Ovako je došlo do pometnje u školama gde jedan deo nastavnika radi skraćeno, dok drugi radi punih 45 minuta, te se od štrajkača očekuje da čuvaju učenike tokom tih 15 minuta razlike. Vlastima svakako nije problem da zaobilaze „vladavinu prava“ kad god ih ona sprečava da vrše represiju nad radnicima. Ministarstvo prosvete je uskratilo Uniji i SRPS potpisivanje PKU dokle god bude trajao štrajk, dok u međuvremenu vrši pritisak na štrajkače preko direktora škola, a najavljeno je i ilegalno smanjivanje plata za sve one koji i dalje zakonski štrajkuju. Zgražavanje Srđana Verbića što je poliven vodom na protestu u poređenju sa ovim njegovim gangsterskim manevrima zvuči krajnje komično.
Indikativan je i stav Aleksandra Vučića, koji uprkos svom pomirljivom tonu i razumevanju za nezadovoljstvo prosvetnih radnika insistira da se „obaveze prema MMF-u moraju poštovati“. Premijer Srbije time iznova stavlja do znanja da mu je preče služenje kapitalu od životnog standarda i materijalnog interesa radnika. On svakako uživa podršku stranih i domaćih „investitora“ u svom obračunu sa javnim sektorom.
Suočeni sa protivnikom koji ni posle četvoromesečne borbe ne popušta, na koga mogu računati prosvetni radnici? Iako Unija i SRPS apeluju na roditelje i širu javnost da se solidarišu sa njihovom borbom, apstraktnim apelima na solidarnost ne idu na ruku pojedini zahtevi prosvetara-štrajkača koji su ostali nepromenjeni. Zahtev da se samo prosvetnim radnicima ne smanji plata sam po sebi je dovoljan da isključi radnike iz drugih branši javnog sektora da se pridruže štrajku. Još problematičniji je zahtev za uvođenjem platnih razreda. Njima je predviđeno povećanje plata prosvetnih radnika, ali na račun radnika u drugim javnim i državnim preduzećima! Sindikati prosvetnih radnika su se tako otvoreno stavili na raspolaganje vlastima kao savetnici za „pravednije mere štednje“ u javnom sektoru. Ovakva esnafska taktika je izražena kroz elitističke izjave poput sledeće:
„Platni razredi predstavljaju realnu raspodelu budžeta prema stručnoj spremi i odgovornosti posla. Mi smo predvideli 65 platnih razreda, gde bi prva grupa bili najslabije plaćeni poslovi koji su na minimalcu, a u najvišoj platnoj grupi bi bio predsednik države. Dakle, niko u zemlji ne bi smeo da ima veću platu od njega, jer on obavlja najodgovorniji posao. Odnos između najniže i najviše zarade koji bi imao predsednik je jedan prema 12, dok bi profesori bili između 35. i 45. platne grupe, objašnjava Jasna Janković predlog Unije.
Na pitanje šta bi to konkretno značilo za prosvetare, ona odgovara da bi tetkice u školama primale 20.500, administrativni radnici u školama sa petim stepenom stručne spreme duplo više - 41.000 dinara, profesor bi imao 61.500 (odnos jedan prema tri), dok bi najveća plata, preko 100.000 dinara, sledovala univerzitetskim profesorima (jedan prema pet).
- Profesor sa sedmim stepenom stručne spreme bi se u tom slučaju merio sa lekarom opšte prakse bez specijalizacije. Ukoliko bi se ovako stvari postavile, zarade bi bile smanjene nekim zaposlenima sa četvrtim stepenom stručne spreme koji sada imaju duplo veću platu od profesora. Ali njima bi neko morao da objasni da oni realno ne mogu da imaju tolike plate sa takvom stručnom spremom, poručuje Jankovićeva.“[i]
Jasno je da će ostali radnici javnog sektora time samo dobiti materijalni osnov za protivljenje borbi prosvetara. Radnici u privatnom sektoru takođe neće imati konkretan razlog da podrže zahteve prosvetara. Šta više, ove dve grupe čine apsolutnu većinu roditelja na koje prosvetari apeluju, a oni i njihova deca, suočeni sa mogućim propadanjem školske godine i maturskog ispita, teško da će biti motivisati da stanu na stranu nastavnika.
Kao što vidimo, reprezentativni prosvetarski sindikati su u svojoj borbi za dostojanstvo nastavnika i povratak poštovanja prema njihovoj profesiji sami sebe upucali u nogu. Fetiš izuzetnosti prosvetara kao radnika sa najvećim udelom visokoobrazovanih je izrodio svoju suprotnost, i sindikati su doveli sebe u situaciju da prosvetari mogu postati najprezrenija branša u javnom sektoru. Čak i ukoliko bi sadašnji štrajk uspeo, prosvetni radnici će na duži rok same sebe izolovati od ostatka radničkog pokreta što će režimu dati manevarski prostor za dalje napade na prosvetu. Izlaz iz ovog ćorsokaka se jedino može ostvariti radikalnom promenom perspektive, gde se umesto prilagođavanja budžetu i MMF-u vršiti borba protiv ekonomskog sistema čija logika promoviše razaranje prosvete. Da bi se to postiglo, dosadašnji partikularizam mora biti zamenjen zahtevima koji se tiču i drugih radnika. Učenici će pre biti zainteresovani za borbu svojih nastavnika ako se ovi pored borbe za bolji materijalni položaj bore i za veća ulaganja u škole kako one ne bi postale sabirni centri za mlade gde bi oni samo učili da budu isplative radilice za kapitaliste, već ustanove koje će moći da im ponude kvalitetno i sveobuhvatno obrazovanje dostojno mladih ljudi.
Miodrag Mijatović, nastavnik nemačkog u OŠ „Branko Radičević“ u Golupcu, član Sindikata obrazovanja Srbije i Marksističke organizacije Crveni
