Ovom prilikom, u Beogradu se okupilo oko pet stotina radnika, uglavnom članova Unije sindikata prosvetnih radnika, koja je organizovala skup i pozvala prosvetare u štrajk upozorenja.

Kako piše Tanjug, potest na beogradskom Trgu Nikole Pašića, okupio je prosvetare iz 40-ak gradova Srbije, a iz rukovodstva Unije saopštili su da 1. septembra nije bilo nastave u oko 240 škola njihovih članica a u još 60-ak časovi su trajali pola sata.

Štrajku su se pridružili i aktivisti Marksističke organizacije Crveni, koji su prisutnima podelili letak „Odbranimo obrazovanje“ čiju sadržinu prenosimo u celosti.

Odbranimo obrazovanje!

Višegodišnji napadi na obrazovanje se nastavljaju. Prosvetni radnici, kojima je inflacija već pojela značajan deo plate, sada treba da prihvate njeno otvoreno smanjivanje! Vlasti nam cinično poručuju da „svi mi moramo da stegnemo kaiš“ „jer svima je teško“, iako se plate ministara i poslanika ne smanjuju, već oni sebi još dodeljuju paralelne funkcije!

Još jedan od izgovora za mere štednje jeste mit da su prosvetari, lekari, komunalci, vatrogasci i ostali radnici javnog sektora nekakvi paraziti koji ne proizvode ništa i dobijaju precenjene plate koje se plaćaju oporezivanjem privatnog sektora. Pa zar mi isto ne plaćamo porez? Da li je obrazovanje nove generacije ljudi koji će svojim radom održavati društvo bezvredno? Nas napadaju što obustavom rada ugrožavamo učenike, a ćute o tome što njihova kriminalna politika privatizacijske otimačine svakodnevno ugrožava golu egzistenciju toj istoj deci!

Nama prebacuju da smo privilegovani, da nemamo pravo da se žalimo jer su uslovi rada kod privatnika gori. To što radnici privatnog sektora rade u nehumanim uslovima i bivaju neretko fizički napadani, pa i ujedani, od strane gazda kad zatraže zaostale plate, Državu ne dotiče previše.U ime interesa ovakvih nasilnika i izrabljivača je usvojen novi Zakon o radu,koji tretira sindikate i radnička prava, za koja su se radnici u prošlosti mukotrpno borili, kao nekakve „privilegije“, koje stvaraju „lošu poslovnu klimu“ i odbijaju domaće i strane investitore. Od nas se traži da se prosvetni i ostali radnici takmiče u trci ka dnu, da se vidi ko je spremniji na sve bednije uslove života!

Borba u koju danas stupamo ne sme bude ograničena samo na deo prosvetnih radnika. Članstvo različitih sindikata mora prevazići veštačke podele između sindikalnih lidera, povezati se međusobno i zajednički nastupiti u odbranu svojih prava. Ipak, ni jedinstvo prosvetnih radnika nije samo po sebi dugoročni garant odbrane naših prava.

Prosveta nije imuna na šira kretanja u društvu i to se može videti kroz uticaj opšteg razaranja privrede u poslednjih 25 godina.Uništavanjem „neprofitabilnih“ preduzeća i radnih mesta smo dovedeni do situacijeda: 

1) Negativni prirodni priraštaj usled opšteg osiromašenja stanovništvastvara dodatni pritisak na nastavnike i učitelje da popune radnu normu. Zbog toga i mnogim seoskim školama preti zatvaranje, čak i kad ih i dalje pohađaju malobrojni učenici, čije bi školovanje tim zatvaranjem bilo ozbiljno ugroženo;

Pitanje viška zaposlenih u prosveti se ne može poveritivlastima, jer bi one, u skladu sa dosadašnjom praksom privatizacija i otpuštanja u državnim preduzećima, našim kolegama i koleginicama ponudile nekakvu minimalnu otpremninu i prepustile bi ih na milost i nemilost tržišta rada. Višak zaposlenosti se može rešiti programima prekvalifikacije ili pak utvrđivanjem smanjene norme maksimalnog broja učenika po odeljenju, što bi prosvetnim radnicima između ostalog omogućilo i da se detaljnije posvete potrebama i sposobnostima pojedinačnih učenika. Detaljna razrada ovih rešenja bi bila poverena komisiji koja bi bila sastavljena i demokratski izabrana od strane prosvetnih radnika.

2) Mnoge škole i fakulteti obrazuju omladinu za rad u sektorima koji su desetkovani. Ove škole su stoga u skladu sa logikom profita proglašene besperspektivnim i „poslodavci“ pozivaju na njihovo ukidanje i prebacivanje učenika u smerove gde će biti trenirani – jer o obrazovanju ovde više ne može biti govora – da budu jeftina i poslušna radna snaga u sektorima za kojima trenutno postoji potražnja i gde se može napraviti kratkoročan profit.

Zbog navedene upućenosti prosvetara na privredu – a time i na radničku klasu u celini – je iluzorno tražiti od vlasti da samo prosveta i zdravstvo budu izuzeti od smanjivanja plata u javnom sektoru. Vlasti će takav zahtev rado iskoristiti za demonizovanje prosvetara i lekara kao ljudi koji su voljni da druge radnike javnog sektora ostave na cedilu zarad svog partikularnog interesa. Ne smemo sebi dozvoliti da budemo izolovani u odnosu na ostale radnike javnog, ali ni privatnog sektora. Prosveta dugoročno može stati na noge samo povećanjem opšteg životnog standarda i kvaliteta života. Ovo se, pak, očigledno ne može desiti putem dalje privatizacije i dalje destabilizacije položaja radnih ljudi. Naprotiv, sadašnji ekonomski model je pokazao da prosveti može samo da ponudi smanjen broj đaka, među kojima je porastao broj delinkvenata. Ovakva situacija se može vratiti u normalu jedino povratkom društvenog sistema koji je dokazao da ume da čuva i razvija prosvetu – socijalističkog sistema. Drugim rečima, položaj prosvete se značajno može popraviti samo reindustrijalizacijom zemlje i nacionalizacijom ključnih preduzeća pod demokratskom kontrolom radničkih saveta i povratkom imovine otete kroz privatizaciju društvu, od kojeg je oteta.

Da bi se ovi ciljevi ostvarili, borba prosvetnih radnika ima kao imperativ povezivanje sa borbama svih drugih radnih ljudi.

Jedino zajedničkom borbom se možemo izboriti za naše zajedničke interese kao ljudi koji žive od svog rada. 

Miodrag Mijatović, nastavnik nemačkog jezika u OŠ „Branko Radičević“ u Golupcu, član Sindikata obrazovanja Srbije i Marksističke organizacije Crveni.