O slučaju privatizacijske pljačke Termoelektra i dovođenja tog preduzeća do stečaja 17.03.2014, Klasna borba je već pisala (ovde). Takođe smo objavili intervju sa predstavnikom radnika Termoelektra Aleksandrom Veskovićem (ovde) koji je bio jedan od govornika na konferenciji za novinare održanoj juče u Savezu samostalnih Sindikata Srbije na kojoj su pred javnost izneli informacije i dokumentaciju o malverzacijama koje su se u ovom preduzeću dešavale od privatizacije 2007.

Na konferenciji su predstavnici radnika istakli da je za 16. maj zakazano ročište na kome će se odlučiti o daljoj sudbini TE – da li će biti prihvaćen predlog radnika o reorganizaciji preduzeća, ili će ono bankrotirati - i uputili poziv Državi za pomoć u pokušajima da spasu TE. Da bi predlog radnika o reorganizaciji bio prihvaćen, potrebno je da Poreska uprava, kao predstavnik Države, kojoj TE duguje oko 508 miliona dinara, tj oko 35% ukupnog duga, podrži predlog o reorganizaciji. Takođe, potrebno je da  se ospori nelegalni Odbor poverilaca koji su formirali vlasnici Termoelektra na osnovu liste verovatnih potraživanja i preko njega pokušavaju da onemoguće ostvarivanje prava radnicima i da dovrše rasparčavanje nekada uspešnog preduzeća.

Vlasnici TE, kompanija COMFITRADE, u čijem predstavništvu je Žarko Blanuša, ovaj fiktivni Odbor poverilaca formiraju na osnovu duga od 2 miliona evra koje navodno TE duguje Termoelektro Projektu, što u odnosu na ukupna dugovanja Termoelektra  od 12 miliona evra, zajedno sa ostalim, zanemarljivim, potraživanjima poverilaca iz Odbora, nije 20% od ukupnih potraživanja, koliko zakon predviđa da je minimum za formiranje Odbora poverilaca. Termoelektro Projekt za predsednika Odbora poverilaca postavlja Željka Pešuta, a jedan od članova Odbora je i predstavnik firme ZarubezhEnergoProjekt Europe, registrovane na Kipru, koja je takođe u vlasništvu istih ljudi kao i Termoelektro i Termoelektro Projekt, što je još jedno izigravanje zakona o stečajnom postupku, jer po tom zakonu u Odboru poverilaca ne mogu biti 2 povezana lica. Osim toga, firma ZarubezhEnergoProjekt čak i nije navedena na listi verovatnih poverilaca.

Na listi verovatnih potraživanja nisu ni radnici Termoelektra, ni država, koji zajedno imaju preko 40% od ukupnih potraživanja. Stečajna upravnica TE Svetlana Subašić radnicima još nije dostavila dokumentaciju po kojoj mogu da potražuju plate, regrese, beneficirani staž, doprinose, itd, tako da oni svoja potraživanja još uvek nisu prijavili. Po Svetlani Subašić, potraživanja radnika su oko 1,5 miliona evra, što radnici osporavaju i navode da su ona preko 3 miliona. Ona takođe nije navela potraživanje Termoelektra od Termoelektro Projekta u iznosu od 1.7 miliona evra, a koje pokazuje da je navođenje Termoelektro Projekta kao najvećeg poverioca na listi verovatnih potraživanja očigledna malverzacija. Stečajna upravnica nije potraživala ni nešto manje od 2 miliona evra koje Termoelektru duguju razne firme iz zemlje i inostranstva.

Pored ovog bahatog kršenja zakona (koji su ionako kreirani u korist poslodavaca) i transparentnog sukoba interesa u stečajnom postupku Termoelektra, koji smo naveli u prošlom tekstu (Mirko Stojkov, direktor firme Termoelektro Projekt kao najvećeg poverioca u slučaju TE, istovremeno je i član upravnog odbora Agencije za licenciranje stečajnih upravnika), radnici primećuju i druge nepravilnosti u sprovođenju stečajnog postupka. Oni se pitaju da li je to što trenutno u tri stečajna postupka, od kojih je jedan upravo slučaj Termoelektra, skupa deluju stečajni sudija Ljiljana Matić i stečajna upravnica Svetlana Subašić (a imajući u vidu zakonske odredbe po kojima stečajni sudija imenuje stečajnog upravnika po metodu slučajnog izbora iz baze stečajnih upravnika) samo stvar slučajnosti ili pak loše namere.

Nadležni državni organi na sve ovo nisu reagovali, uprkos krivičnim prijavama koje su podneli radnici Termoelektra protiv vlasnika i ostalih odgovornih za pljačku njihovog preduzeća. Nisu reagovali ni na sumnjivu rasprodaju imovine Termoelektra i ispumpavanje kapitala iz firme o kome je na konferenciji govorio Zoran Stanković, mašinski inženjer i bivši radnik Termoelektra. On je naveo da je COMFITRADE kupovao opremu koju je kasnije prodavao Termoelektru za mnogo veće iznose, da su vlasnici još 2012. počeli da stavljaju hipoteke na svu imovinu preduzeća, da su u oktobru prošle godine rasprodali vozni park (kamione, dizalice, itd.). Najviše oštećeni u ovom procesu su svakako radnici, od kojih je 300 primalo minimalne zarade 6 meseci, bez ikakve formalne odluke, dok je neposredno pred podnošenje predloga o stečaju njih 180 poslato na rad u Rusiju pod, kako Stanković ističe, robovskim ugovorima.

Postavlja se pitanje: zašto je državi u interesu politika koja se svodi na odbranu interesa tajkuna na uštrb radne većine?

Kako se otima od radnika

Legalno bogaćenje – Ozakonjena pljačka

Odredba važećeg Zakona o privatizaciji  iz člana 41b[1], kojim posrednicima u privatizacionom postupku garantuje proviziju, odn. kako stoji u Zakonu “posebna naknada ostvarena zaključenjem ugovora o prodaji kapitala”, jedan je od najjasnijih primera ozakonjene pljačke, i svakako najbrutalniji primer čerupanja državne imovine, decenijama stvarane trudom radnika. Privatizacija služi bogaćenju pojedinaca, kako kupaca kapitala tako i posrednika u privatizacionom postupku, kao što je to na pomenutoj konferenciji za novinare radnika TE, ispravno primetio Zoran Vujović iz Samostalnog sindikata metalaca. Ovo je dovelo do pojave koju Večernje novosti u svom članku iz 2012. godine opisuju na sledeći način: „Svoje savete konsultanti su debelo naplatili. Tokom deset godina privatizacije u Srbiji, 46 konsultantskih kuća na njoj je zaradilo 4,27 milijardi dinara. To je gotovo 57 miliona evra, koliko se slilo u džepove finansijskih savetnika. Oni su procenjivali imovinu i vrednost srpskih kompanija, predlagali način prodaje i za te usluge naplaćivali proviziju. Istovremeno, država je prodajom 2.284 preduzeća zaradila više od 1,8 milijardi evra.” Navodi se da je rekorder u ovim poslovima firma Morgan Stanley, koja je na prodaji industrija duvana u Nišu i Vranju zaradila oko 661 milion dinara, što je u to vreme bilo oko 10 miliona evra [~0,6% od prodajne cene]. Da li je slučajno to što se baš u tom periodu, u kome posredničke firme ostvaruju rekordne profite na ime posredništva u privatizacijama, dešava i najveće bogađenje političke elite? Napominjemo da je Duvanska industrija Niš (DIN) prodata za 581 milion evra, što je pet puta manja cena od pretpostavljene cene Telekoma Srbije, koja se procenjuje na minimalno 2,5 milijarde evra. Očito je, dakle, zašto je eliti toliko stalo do prodaje Telekoma. Podsećamo i na to da, prema još važećem Zakonu, ministar nadležan za poslove privatizacije, a prema predlogu novog Zakona Vlada RS, određuje visinu provizije. Pitanje je koliku će samo proviziju ostvariti trgovci tuđim radom. Pedeset miliona, sto miliona evra...? Zar to nije dovoljno jak motiv za urušavanje privrede?

Predlog novog Zakona o privatizaciji, koji je najavljen u ekspozeu premijera Vučića kao jedan od temeljnih zakona za stabilizaciju privrede, samo terminološki menja ovu odredbu. Ona više nije jasno predviđena kao provizija, kako stoji u aktuelnom Zakonu, već je svrstana (čl. 46, st. 1, tč. 5[2]) među  „sredstva za druge namene koje posebnom odlukom uređuje Vlada RS“ i to u visini od 30%.

Ovakva „vladavina zakona“ – koja je samo smokvin list za vladavinu preduzetničke elite, u čijem interesu se zakoni donose – sve više i sve brutalnije daje radnicima do znanja da u društvu u kojem se zakoni donose u korist pljačke i po pravilu krše ako pljačku ograničavaju, nije dovoljno samo boriti se protiv kršenja zakona (iako je, naravno, neophodno boriti se za poštovanje onih zakona koji su još uvek radnim ljudima u interesu), već i za društvo u kojem će se donositi zakoni koji su zaista u opštem interesu. Za takvo društvo je potrebno izboriti se objedinjenom klasnom borbom radnika protiv pljačkaške privatizatorske elite. Ova borba pored sindikalističkog mora imati i politički karakter – mora imati za cilj preuzimanje vlasti od strane političke opcije koja zastupa radničke interese. Kako se radnici ne bi uvek nalazili u poziciji da se oko najosnovnijih stvari bore sa otvoreno neprijateljski nastrojenom državom, radnici moraju uspostaviti državu koja radi u njihovom interesu. Branili se ili ne, interesi radnika i sredstva od kojih žive su stalno pod napadom.  Klasna borba je naša svakodnevica. Stoga nije pitanje hoćemo li u njoj učestvovati – već hoćemo li pobediti ili biti poraženi.