Protestnim skupovima ispred kabineta Gradonačelnika u Nišu, koji su intenzivirani poslednjih meseci, radnici pokušavaju da pritiskom na lokalne vlasti i Vladu RS izdejstvuju konačan dogovor o dinamici i modelu isplate zaostalih zarada. 

U prethodnoj godini, na jednom u nizu sastanaka predstavnika radnika sa čelnicima vlasti 27. juna 2013. godine, dogovoreno je da se na sledećem sastanku zakazanom za 25. jul 2013. godine da konačan predlog po kom će pravno mogućem modelu država isplatiti radnicima ono što im duguje. Međutim, usled rekonstrukcije Vlade RS, do pomenutog sastanka nije došlo.

Borba ulazi u neku vrstu vakuuma od šest meseci, sve dok se u  novim organima vlasti, pod pritiskom radnika,  nije došlo na ideju o formiranju specijalne radne grupe koja bi imala predstavnike iz nekoliko ministarstava i koja bi u najkraćem mogućem roku dala adekvatan predlog radnicima. U to vreme dolazi do raspisivanja vanrednih izbora pa radnici, uplašeni od novog odlaganja zbog novog formiranja vlade, odlučuju da u predizbornom periodu intenziviraju svoje aktivnosti.

Da bi što efikasnije privukli pažnju na svoj problem,  koriste sticaj okolnosti da vodeća vladajuća stranka SNS planira da započene predizbornu kampanju u Nišu, zakazujući protest za taj dan (petak,14.februar). Međutim, redovan protest zakazan dva dana pre toga, spontano se pretvara u blokadu ulice na ulazu u Nišku tvrđavu. Blokada je izdejstvovala ponudu da se radnicima organizovuje sastanak sa Ministrom Igorom Mirovićem, vršiocem dužnosti ministra privrede u tehničkoj vladi iz SNS-a, pod uslovom da se u petak, na dan početka kampanje, ne organizuje nikakav protest u Nišu.

Radnici prihvataju ponudu i u utorak 18.februara se održava sastanak predstavnika radnika i predstavnika vlasti u Ministarstvu privrede u Beogradu. Prema zapisniku sa sastanka, dogovoreno je da  se radna grupa formira do kraja tekuće sedmice, što je ispoštovano. Ove sedmice radna grupa bi trebalo da počne sa radom  i da do 15. marta donese definitivan predlog o modelu i dinamici isplate zaostalih zarada. Međutim, s obzirom da je radna grupa do navedenog datuma u obavezi samo da donese predlog radnici se boje da će se konačan dogovor, odnosno postizanje sporazuma između radne grupe i radnika odložiti za period posle izbora. Na taj način bi dosadašnji napori ponovo bili anulirani, a na dogovor bi se čekalo do kraja formiranja nove vlade. Iz tog razloga, radnici nastavljaju proteste istim intenzitetom ne bi li izvršili pritisak na radnu grupu i doveli do potpisivanja sporazuma pre izbora.

Po rečima Radiše Spasića, na sastanku u Ministarstvu prosvete potvrđeno je da je budžetom za 2014. godinu predviđeno 18 milijardi dinara za isplatu zaostalih zarada preduzećima u restrukturiranju/ privatizaciji ( strana 106., stav 621, Bužet republike Srbije za 2014. godinu), dok se po pitanju privatnih tužbi ne osporava ni pravo radnika ni obaveza države, ali je realizacija isplata plairana za neku od narednih godina. On naglašava i da su spiskovi od 4500 bivših radnika najvećih niških firmi jedinstven primer na nivou grada zajednički formulisanih zahteva za isplatom zaostalih zarada i da od ishoda ovog slučaja zavise i potraživanja bivših radnika cele Srbije.

Radnici koje je tranzicioni „evropski put“ Srbije ostavio na ulici, dok su im se fabrike uništavale pred očima, danas su uglavnom ljudi srednjih godina bez mogućnosti daljeg zaposlenja u državi opšte nezaposlenosti, a bez dovoljno godina radnog staža za odlazak u penziju. Njima se bezmalo ceo radni vek onemogućava da rade i žive od svoga rada, a zahtevi da im se isplate zaostale zarade su danas vlastima nepotreban balast koji se po svaku cenu sklanja sa ulica u predizbornoj kampanji.

Sudbina ovih radnika i njihovih fabrika je jezivo svedočanstvo koje kapitalistička tranzicija ostavlja za sobom i još jedan dokaz da privatizacija znači samo ukidanje radnih mesta i sve veću bedu.