Radnici „Interleminda“ iz Leskovca koji su 17. februara zauzeli fabriku poručuju da od štrajka ne odustaju do ispunjenja zahteva. 

Nakon što se gradonačelnik Leskovca sastao sa radnicima u zvaničnom saopštenju njegovog kabineta, mogli smo da pročitamo informaciju da je štrajkački odbor odlučio da prekine protest „uvažavajući angažovanje i posredovanje lokalne samouprave“. Ubrzo je ova vest demantovana, a prekida protesta nije ni bilo. 

Radnici „Interleminda“ traže poništenje sporne privatizacije, pomoć u vidu isplate minimum dve do tri zarade, povezivanje radnog staža, vraćanje fabrike u ruke države i pokretanje proizvodnje, jer je kako kažu potražnja za njihovim proizvodima velika.

U cilju ubrzanja procesa poništenja privatizacije, u ponedeljak zajedno sa predstavnicima lokalne samouprave odlaze na satanak u Agenciju za privatizaciju, a u utorak ističe rok do koga bi trebalo da im budu isplaćene minimalno dve do tri zaostale zarade. Kako iz „Interleminda“ kažu „možda zvuči nelogično da tražimo od države novac koji nam privatnik duguje, ali smatramo da je država kriva za ovakvu situaciju i da treba da snosi odgovornost“.

Ukoliko se sutra u Agenciji za privatizaciju ne postigne dogovor i ukoliko im se ne isplate minimalno dve do tri  zarade do utorka najavljuju već od srede radikalizaciju protesta i izlazak iz fabrike na ulice. 

Talas radikalizacije radničkih štrajkova koji je zahvatio Srbiju u jeku predizborne kampanje je taktički potez kojim se radnici služe ne bi li skrenuli na sebe pažnju političara u onom momentu kad se ovi bore za svaki glas, pa su podložniji pritiscima odozdo. Međutim, ova taktika ne znači poverenje radnika u predizborne laži, nego pre svega prepoznavanje tezgaroške politike partija na vlasti, pa je ovaj prelazak u ofanzivu jasna poruka da su radnici nakon dvadeset godina zamajavanja od strane vladajuce elite i, ništa manje, od strane korumpiranih sindikalnih vrhova, spremni da preuzmu stvari u svoje ruke. Zato ne izneneđuje što se radikalizacija štrajkova pojavljuje kao uvertira u proces istovetan bosanskoj revolucionarnoj situaciji i što radnička klasa Srbije, uspešno nastupajući protiv novog ZOR-a nastavlja da konsoliduje svoje redove, dajući svoj doprinos svebalkanskom karakteru sadašnjih klasnih borbi.

Tome u prilog ide i činjenica da se krivica i odgovornost za stanje u „Interlemindu“ traže kod i od države, jer se ispravno prepoznaje da je ona ta koja radnički hleb uzima iz radničkih usta i stavlja u ruke kojekakvih poslodavaca. Upravo se na toj činjenici  ruši mit kojim nas bombarduju državni političari i ekonomski analitičari u njihovoj službi: mit o dobroj i lošoj privatizaciji. Investitor nije entuzijasta koji pokreće proizvodnju zarad opšteg dobra, nego je u stalnoj trci za uvećanjem svog profita i nužno će žrtvovati prava radnika zakonima slobodnog tržišta. Radnici će biti svedeni ili na najmanje nadnice i nehumanu eksploataciju ili će ostati bez posla, kao u slučaju „Interleminda“ kada se vlasniku od proizvodnje verovatno više isplati gašenje fabrike i rasprodaja zemljišta. 

Privatizacija koju obećava država, koja bi povećala zaposlenost, je laž, iza koje se krije zastupanje interesa manjine u čijim je rukama kapital, a čime se direktno staje protiv radničke klase. U tom smislu je jasno, da ni jedna aktuelna politicka opcija ne zastupa interese radnika. Zato pobune u „Interlemindu“, zajedno sa pobunama radnika iz Užica, Vranja, Smedereva, Niša i ostalih gradova širom Srbije, nisu talas nezadovoljstva koji može biti umiren predizbornim obećanjima.  One su odraz do krajnosti zategnutih socijalnih odnosa u situaciji kada tajkunska manjina i njihovi političari usled krize nemaju niti šta da ponude, niti šta više da otmu radnicima bez da uđu u direktan sukob sa celokupnom radničkom klasom. Ova činjenica možda nije na prvu loptu jasna svima koji danas štrajkuju, a još manje sindikalnim vrhuškama, ali će postajati sve jasnija sa svakim novim prekršenim obećanjem vlasti, datim iz panike pred pobunom koja se ne može sprečiti i čije odlaganje postaje sve manje izvodljivo.