SOMBOR Radnici somborskog ogranka Koncerna FARMAKOM MB ŠABAC, Fabrike akumulatora a.d. Sombor, ponovo su u štrajku, od 11. maja. Od ponedeljka, 3. juna, četvorica radnika su se odlučili i na štrajk glađu, da bi im se dva dana posle priključila još dvojica. Obećanja vlasnika firme, Miroslava Bogićevića, zbog kojih su pristali da obustave svoj prethodni štrajk, od 3. do 17. aprila, pokazala su se kao laži. Dotični gazda im je obećao isplatu dve zaostale plate (od tri bez putnih troškova i ostalih dugovanja!) i „dogovor“ o ostalom novcu, a od svega toga dao im je samo „jednokratnu pomoć“ u vidu jogurta i po 5 hiljadarki, a potom i pola januarske plate (u maju!). Zaista ne čudi da čovek koji misli da radnik s porodicom može da živi od od pola januarske plate u maju i junu, verovatno misli i da su njegovi radnici ujedno i njegovi robovi, pa će valjda, samo ako ih navikne, raditi za hranu i to samo za belančevine iz neprodatih mlečnih proizvoda.

Prema najnovijim informacijama koje smo dobili u razgovoru sa radničkim predstavnicima, ispred fabričkog kruga, gazda Bogićević im nudi drugu polovinu januarske plate, ukoliko počnu da rade odmah, a potom još pola nakon svakih 8 dana rada, odnosno da im za mesec dana isplati jednu i po platu koju duguje. Jasno je da to u praksi znači da od radnika traži još mesec dana besplatnog rada, kako bi im isplatio samo deo onoga što su već zaradili. Pod takvim uslovima, Bogićević bi im i dalje dugovao plate za tri meseca, što je za pola mesečne plate više od onoga što radnici sada traže da im se isplati.

Štrajk se od početka nalazi u medijskoj blokadi. Čak i mediji koji su bili prisutni (sa izuzetkom „Večernjih Novosti“ i redakcije sajta „SOinfo“) i koji su snimali štrajk, kasnije nisu objavili materijal.

Podsetimo da ovaj štrajk nije grom iz vedra neba, već je, poput prethodnog, posledica višemesečnih napetosti između radnika i rukovodstva firme. Bogićević, inače proglašen „poslovnim čovekom decenije“ od strane jednog broja štampanih medija, čime se spremno hvali, i njegov menadžment su, kako saznajemo od radničkih predstavnika, postepeno sve više odlagali isplate radničkih nadnica još od prošle godine. Pre ovog štrajka i onog koji je privremeno obustavljen 17. aprila, radnici predvođeni Samostalnim sindikatom metalaca Fabrike akumulatora Sombor su imali pet štrajkova upozorenja i jedan generalni štrajk, koji se desio u februaru.

Štrajkači su od aprila zahtevajli isplatu zarada za januar i za februar, zatim isplatu putnih troškova za januar i za februar, isplatu doprinosa od avgusta do decembra, kao i vraćanje putnih troškova za one koji su udaljeni do četiri kilometra od fabrike. Ističu da ne traže da im se plati za mesece koje štrajkuju. Gazda takođe radnicima duguje i regrese i jubilarne nagrade, prema rečima zamenika predsednika Sindikata Fabrike akumulatora Sombor, Gorana Kesejića. Sada je tome dodat i zahtev za isplatu martovske plate, koju Bogićević takođe duguje, kao i da radnici koji imaju ugovor na određeno vreme dobiju i ugovor na neodređeno vreme. Ovaj poslednji zahtev govori puno o prirodi „pregovora“ koji paše gazdama – kristalno je jasno da će Bogićevićevi ljudi pokušati da iskoriste ranjiv položaj njihovih kolega bez stalnog ugovora, kako bi ih ucenama okrenuli protiv stalno zaposlenih. Solidarnost nikada nije samo stvar lepe želje, već je neophodno oruđe svake radničke borbe, kojim se gradi tvrđava jedinstvena. Od kako gazde postoje, njihova taktika je uvek bila insistiranje na podelama – zato su im kolektivni ugovori uvek i bili trn u oku, smetnja koje gledaju što brže da se reše.

Kako nam je rečeno u ranijem razgovoru sa članovima glavnog odbora Samostalnog sindikata u toj fabrici, Brankom Malbašom, Milošem Kukićem i Radetom Radoševićem, jezgro štrajka predstavljaju radnici u proizvodnji, koji imaju podršku jednog dela radnika iz režije, iako ovaj deo još uvek predstavlja manjinu tog sektora. U štrajku je aktivno preko 230 radnika. Proizvodnja je obustavljena, ne računajući zakonski minimum procesa rada. Članovi glavnog odbora Samostalnog sindikata u toj fabrici navode da taj sindikat ima 450 članova. Ova podružnica SSSS-a je, kako saznajemo, obnovljena nakon što je stara podružnica ugašena. Njena prva odluka nakon obnavljanja je bila upravo stupanje u štrajk, a njen glavni odbor je izabran i kao štrajkački odbor.

Predsednik prethodne, ugašene podružnice bio je izvesni Milenko Maglov, sada izvršni direktor fabrike. Ovakve pojave teško da su izolovani slučajevi u Srbiji i veoma su, nažalost, česte u našem sindikalizmu. One otkviraju tendenciju jednog dela sindikalnog rukovodstva, koje je se preobrazilo od predstavnika radnika pred menadžmentom i gazdama u predstavnike menadžmenta i gazda pred radnicima, u profesionalne „vatrogasce“ i štrajkolomce, zadužene za čuvanje gazdinog mira i obezbeđivanje izrabljivačkog poretka unutar firmi. Kako nam je rečeno, sa svoje nove pozicije gospodin bivši radnik je čak uzeo na sebe da pokuša ukidanje štrajka!

Upravo zbog ovakvih iskustava u Srbiji se razvio određen ciničan odnos kako prema sindikatima, tako i prema svakoj socijalnoj borbi i mnogi su u takvim društvenim gibanjima gledali samo pojedince koji se „bore za svoje fotelje“. Još jedan primer je ponašanje izveznog Radislava Šakića, podpredsednika GO i predsednika Pokrajinskog odbora Granskog sindikata zdravstva i i socijalne zaštite UGS Nezavisnost, za kojeg nam je rečeno da je došao u fabriku sa namerom da u sred štrajka osnuje rivalski sindikat koji bi jedan deo radnika izveo iz štrajka, navodno zbog „spašavanja fabrike“. Prema rečima Branka Malbaše, na socioekonomskom savetu ga je Šakić čak šokirano pitao zar oni neće da rade ako ne dobiju pare!

Pa ipak, iskustvo pokazuje da je snaga radnika pre svega u broju i jedinstvu, a to nužno znači u organizovanoj borbi – u sindikatu. Umesto da dozvole da ih pojedu cinizam i malodušnost, somborski metalci su rešili da isteraju miševe iz svoje kuće, obnovili su svoj sindikat kao borbenu organizaciju i uspešno se mobilisali za odbranu svoje egzistencije od Bogićevićevog muljatorskog poslovanja.

Članstvo glavnog odbora i skupštine sindikata je prošireno kako bi se podstaklo što šire učešće radnika fabrike u donošenju odluka koje se tiču štrajka, što je i doprinelo širokoj mobilizaciji radnika u proizvodnji.

Predstavnici štrajkača ističu da njihov sukob nije stranačke prirode (što je veoma važno jer je još jedna česta cinična zabluda da iza svakog štrajka stoji neka predizborna kampanja), kao i da je cilj njihove borbe pre svega da prežive, da „ne budu gladni“, kao i da izbegnu bakrot i plenidbe svoje imovine od strane banaka usled nemogućnosti da redovno otplaćuju kredite.

Spomenuli smo gore pokušaj bivšeg radnika Maglova da „ukine štrajk“ u aprilu. Jasno je da se tu radilo o histeričnom ispadu jednog sitnog činovnika, rešenog da dokaže svoju privrženost gazdi. Ipak, koliko god taj pokušaj bio zaludan i otkrivao pre svega slabost, on ujedno predstavlja i prikaz arogancije menadžerskih struktura, koja pak samo odslikava aroganciju gazda. Ova gospoda su bila uverena da je klasna vladavina koju im je omogućio raspad radničke Jugoslavije apsolutna.

Pogrešili su. Primer obnove Samostalnog sindikata Fabrike akumulatora Sombor je primer i za celokupno radništvo Srbije. Sindikalne strukture širom zemlje su prepune raznih maglova – što je nivo struktura viši, to se češće sreću nadobudni likovi koji su navikli da se prema radništvu odnose kao prema žetonima za kockanje i kupovinu ličnih privilegija od predstavnika vladajuće klase. Sa druge strane, što se kriza u Srbiji više zateže, što se više ruši „tranzicioni“ mit o boljem životu nakon pljački, otpuštanja i bede, to više radničkih kolektiva uviđa da im je samoorganizovanje i vraćanje sindikalnih struktura pod svoju kontrolu jedina strategija sa kojom mogu da pobede u borbi koju i sami nazivaju „borbom za život“. Na kraju krajeva, sama neophodnost te borbe za život primorava sve koji danas žive od svog rada na odbacivanje bajke o tome da će ako, „ćute i rade“, postepeno dostići materijalni boljitak. Naprotiv, radnička praksa je pokazala da bi svaki gazda najradije naučio svoje radnike da gladuju. Logika profita to zahteva – što manja i što kasnija radnička nadnica je ujedno što veći i što brži profit za njih.

Granice do kojih će gazda ići u jurnjavi za poslednjim dinarom svog profita se graniče sa autizmom. Naime, na zahtev da se radnicima isplate plate koje su zaradili, koje im pripadaju čak i po današnjim zakonima, njihovi odgovori su varirali od toga da radnici treba da se vrate na posao „kako bi zaradili te plate“ jer je gazda „u dugovima“ i firmi preti stečaj, preko protivzakonitih administrativnih mera kažnjavanja poput suspenzija i otkaza, koje se ne smeju izdavati za vreme štrajka, pa do naknadnog povećanja tzv. minimuma procesa rada - koji se takođe ne može menjati u toku štrajka, već se utvrđuje najviše 5 dana pre početka štrajka – do nivoa koji je skoro jednak punoj proizvodnji.

Gospodin Bogićević sa svojom svitom, dakle, od radnika traži da se, ukoliko žele ikakav posao, po svaku cenu stave u dužničko ropstvo i da se na neodređeno vreme odreknu novca koji su zaradili kako bi odradili dugove koje nisu napravili. U protivnom, kaže, firma propada.

Ovako katastrofalna situacija u firmi koja je poslovala sa pozitivnim bilansom i pre privatizacije[1], ne sprečava gospodina gazdu da se hvali kako vodi „porodičnu firmu“, kako ta firma daje „stipendije u iznosu od 150-200 eura za svu decu“ njegovih radnika i to „kao potencijalnom stručnom kadru koji će u budućnosti raditi u nekoj od naših firmi“, kako njegovi radnici – koje njegova firma ne otpušta (!) – mogu u svako doba da ga kontaktiraju („Broj mog mobilnog telefona je isti već godinama, od samog početka, i svaki radnik može da me pozove i da dođe kod mene, da popričamo, rešavamo probleme, pa čak i one lične prirode.“), kako se zaposleni „stalno usavršavaju i uče“, pa čak i time kako je za Novu godinu i Božić dobio 1000 čestitki od svojih zaposlenih.

Njegove izjave posmatrane kroz prizmu radnika koje je doveo na ivicu bede imaju značenje koje se znatno razlikuje od onog koje im je on verovatno namerio, osim možda onog dela gde je između redova naglasio da njegovi radnici za praznike mogu da priušte kupovinu čestitki. Naime, postoji jedan vrlo važan razlog zašto firma nije porodica i zašto se ne može kao takva tretirati. U porodici se zna ko su otac i majka koji su u praksi vlasnici dece, maloletnika kojima nije dopušteno da sami odlučuju o svom životu. Da li Bogićević poručuje svojim radnicima da ih tako posmatra?

Takođe, deca nisu plaćena za obavljanje svojih kućnih obaveza – treba li radnici Fabrike akumulatora Sombor onda istom logikom da poslušno rade dokle god su „pod njegovim krovom“ i „dok ih on hrani“ svojim jogurtima i sirevima? Mada, budući da su i jogurte i sireve radnici dobili tek nakon niza štrajkova i borbi, možda je cilj ovog gospodina „usavršavanje“ radne snage tako što će raditi bez da joj je potrebno izdržavanje, možda treba kao deo „stalnog učenja“ da nauče da gladuju? Nije ni jogurt da se baca – ko zna, možda baš njime plaća one stipendije...

Ukoliko priznaje da je od silnih investicija u firmu na kraju uneo samo dugove, da je firmu za koju je i sam naglasio da nije gubitaš doveo do blokade od 1.262.000.000 dinara i do situacije u kojoj radnici moraju da biraju između stečaja i de facto ropskog, potpuno neplaćenog rada – onda je jasno da je privatizacija bivše „Trepče“ bila potpuni privredni promašaj budući da je ona bolje poslovala kao državna firma. Tim pre se „biznismen decenije“ pokazuje kao potpuno destruktivan element, ako se uzme u obzir činjenica da se proizvodnja u fabrici odvijala bez prekida čitave godine, bez ijednog dana godišnjeg odmora ili praznika. Izuzetak su bili božići i uskrsi, ali i tu su radnici iz katoličkih porodica radili na pravoslavne praznike i obrnuto.

Ukoliko uz takav rad punom parom, „bez petka i sveca“, Fabrika akumulatora Sombor i dalje ima ogroman dug, onda je jasno da Bogićević ovde otvara vrata još jednom radničkom zahtevu – ako on nema para, kao što kaže, onda nek vrati firmu! Ako je fabrika bolje poslovala kao državna, onda je zdravorazumski da se poništenje privatizacije, odnosno nacionalizacija firme ponudi kao jedno od rešenja iz nepodnošljivog položaja u kojem su se radnici našli. Štaviše, jedina odgovorna stvar koja država može u ovom trenutku da uradi jeste da, zarad opšteg dobra somborskih radnika i celog Sombora jer nema grada bez industrije, preuzme Fabriku akumulatora Sombor. Država se tu postavlja kao jedina realna opcija za izlaz iz situacije koju Bogićević pokušava da predstavi kao bezizlaznu. Takođe, budući da su se radnici pokazali kao jedini stvarni ulagači u razvoj fabrike, radeći čak i bez plate, još jedno zdravorazumsko pitanje je: Ako je smatrala Bogićevića kompetentnim za upravljanje fabrikom, po kojoj onda logici to ne bi bili i oni sami?

Pod ovim se ne misli na radnike kao vlasnike i zadrugare – jer oni očigledno niti imaju kapitala koji bi uložili, niti bi u tom slučaju ta firma bila imuna na sledećeg prevaranta koji bi pokušao da je kupi za male pare, otkupljujući akcije od pojedinačnih vlasnika. Jasno je da je država tu jedini činilac sa dovoljno ekonomske snage da izvrši eksproprijaciju firme tako da ona nastavi da radi i da se razvija.

Međutim, isto tako je jasno da upravljanje firmom, odlučivanje o njenom poslovanju, ne bi smelo biti povereno nekom stranačkom karijeristi, koji bi svoju poziciju koristio za krađu preostalog. Neophodno je, vidimo, da u slučaju poništenja privatizacije državu kao vlasnika prate i radnici kao upravljači preduzeća. Postoji li racionalan razlog, razlog koji ne proizilazi iz privatizacije kao slepe ideološke dogme ili alavosti političara na „priloge“, zbog kojeg se Fabrika akumulatora Sombor ne bi nacionalizovala i potom stavila pod kontrolu njenih radnika?

Klasna borba i Marksistička omladina Crveni se pridružuju u solidarnosti štrajku u Fabrici akumulatora Sombor i bezrezervno podržavamo zahteve koje su radnici formulisali. Kada govorimo o mogućnosti traženja nacionalizacije firme, to pitanje potežemo jer se protiv podvala i ucena se najbolje bori njihovim raskrinkavanjem i obelodanjivanjem. Ukoliko gazda želi da zateže situaciju, ukoliko želi da postavlja stvari kao nerešive, pa već samim tim što se usudio da tako besramno nastupi pred radnicima, onda svakako mora biti spreman i da snosi posledice svog autizma i bahatosti.

Naravno, odluka o tome koliko će skupo Bogićević platiti svoje pretnje leži na štrajkačima – isto kao što i odluka o tome da li se savremena civilizacija pokreće ili zaustavlja leži u rukama radničke klase. Ako bude nastavio sa svojim „porodičnim“ despotizmom seoskog gazde, sasim je moguće da će se gadno iznenaditi kad mu radnici budu slali malo drugačije čestitke.