Makedonsko Sobranje je na sednici u petak 26.05.2023. usvojilo sporne zakonske izmene pet zakona (Zakon o radnom odnosu, Zakon o eksproprijaciji, Zakon o izgradnji, Zakon o urbanističkom planiranju, Zakon o utvrđivanju javnog interesa i nominaciju strateškog partnera za implementovanje projekta izgradnje infrastrukturnog koridora 8 i koridora 10-D) kojima se omogućuje američko-turskom konzorcijumu “Behtel i Enka” da gradi koridore 8 i 10-D. (Koridori 8 i 10-D zapravo su nacionalni koridori, 68 km autoputa između Tetova i Gostivara i albanske granice i 40 km između Prilepa i Bitolja). Nakon amandmanske blokade partije “Levice” vladajuća koalicija našla je provereni način zaobilaženja procedura i provukla je zakonske izmene sa takozvanom evropskom zastavicom. Ovom usvajanju prethodile su skupštinske rasprave na kojima je opozicija (VMRO i Levica) optuživala za korupciju tokom zaključivanja Dogovora za koridore i netransparentnu proceduru koja je rezultirala u dogovoru zaključenom u četiri oka. Vlast je proglasila izmene strateškim i nacionalnim interesom i vladini predstavnici su trijumfalno izjavili kako će oni omogućiti rast ekonomije i povezivanje sa Evropom.

Šta znače ove zakonske izmene za radničku klasu?

Konkretno, u članu 117. Zakona o radu koji reguliše prekovremeni rad dodaje se sledeće: "(8) osim tačaka (1), (2) i (7) ovog člana, prekovremeni rad može trajati više od osam sati nedeljno, u proseku više od osam sati nedeljno nedelju dana tokom tri meseca i više od 190 sati godišnje u slučajevima kada se radi o nacionalnim i strateškim interesima za državu, nakon prethodnog pismenog pristanka zaposlenog.“ Ova promena se dešava u kontekstu člana 12 Zakona o izgradnji Koridora, gde je predviđeno da radna nedelja u proseku iznosi 60 sati nedeljno.

Ono što ovde postaje jasno je da maglovit pojam "nacionalni interes" nije ništa drugo do interes vladajuće kapitalističke klase, prerušen iza mnogih lijepo izgovorenih floskula. Postavlja se pitanje: Da li može postojati konsenzus i kompromis između radničke klase koja živi prodajom svog rada i klase kapitalista koji poseduju resurse i fabrike? Naravno, ne može. Interes radničke klase je da održi svoj fizički i mentalni integritet, a radna sedmica od 60 časova destruktivno utiče i uništava psihofizičke sposobnosti radnika. Ovo treba posebno imati na umu ako se zna da su gradilišta mesta na kojima imamo najviše nesreća i smrtnih slučajeva na radu, a makedonski građevinski sektor je potpuno nekontrolisana i pokvarena polumafijška grana sa redovnim i grubim kršenjima bezbednosnih mera. Interes kapitalističke klase je maksimizacija profita i brz povratak uloženih sredstava otuda i dolazi pritisak na vlasti da usvoji zakonodavne promene povoljne sa stanovišta stranog kapitala. U budućnosti će postati pravilo da se zloupotrebljava fraza "nacionalni i strateški interesi države" za potrebe bilo kakvih stranih investicija, a takve operacije će postati praksa, a ne izuzetak. Takođe možemo zamisliti kako će izgledati pismeni pristanak koji zaposleni mora dati da bi radio 60 sati nedeljno i koji će biti prisiljen materijalnim okolnostima i direktnom opasnošću od gubitka posla. Znamo da je u zemlji rasprostranjena praksa da radnici pod pritiskom potpišu sporazume na praznim listovima.

Dakle, interesi obe klase su antagonistički, a svaki ustupak u korist kapitalističke klase znači da radnička klasa gubi i obrnuto. Donošenje takve pravne odluke koja legalizuje 60-časovne radne sedmice u osnovi je gubitak svih tekovina istorijske borbe radničke klase. Dakle, 40-časovna radna sedmica je pravo koje su osvojile generacije radnika, često po cenu svog života. Ovakva pravna odluka je reakcionarna antiradnička politika pri direktnoj intervenciji stvarnih vlasnika tržišta regiona t.j. američkog imperijalizma. Postaje jasno da se interesi kapitala moraju zadovoljiti po svaku cenu radi bržeg rasta na periferiji. Ekonomska logika zahteva ulaganje u ovakve periferne zemlje u kojima je visoka korupcija, niski porezi i poreske olakšice, slaba sindikalna organizacija i jeftina radna snaga. Sa stanovišta stranog kapitala, ovo je dobitna situacija jer donosi više profita. Zbog činjenice da je nezaposlenost u našoj zemlji na istorijski niskom nivou (uglavnom zbog dva faktora: emigracije mladog i sposobnog stanovništva i naše spore integracije u globalnu ekonomiju), razmatra se opcija delimičnog uvoza radne snage iz zemalja trećeg sveta (Indija, Pakistan, Bangladeš) za izgradnja koridora. Svetska rezervna armija rada, koja je strukturni deo kapitalizma, igraće ulogu u ovom slučaju. Kao što je Marks jednom istakao u poglavlju 23 prvog toma Kapitala, "industrijska rezervna vojska tokom perioda stagnacije i srednjeg prosperiteta vrši pritisak na aktivnu radnu armiju, a tokom perioda prekomerne proizvodnje i tokom Paroxumus [febrilne proizvodnje] zadržava svoje zahteve." Radnici koji bi bili uvezeni iz zemalja trećeg sveta bili bi primorani da rade za niže plate od domaćih u ropskim uslovima, pa bi stoga njihov položaj doveo do nižih cena radne snage. Pored toga, kao što se dešava u mnogim razvijenim zemljama kapitalizma, oni će redovno biti izloženi ksenofobičnim desničarskim ispadima i biće dežurni krivci za sve socijalne probleme. Ova retorika imala bi za cilj da poseje dalje razlike unutar same radničke klase.

Drugi bitan aspekt u celoj priči je i neisplativost ovog projekta. Za izgradnju autoputa postoje konkretni kriterijumi koji u ovom slučaju nisu zadovoljeni (primer, frekvencija vozila). U vreme energetske krize postoje daleko prioritetniji strateški projekti koje će omogućiti energetsku stabilnost i nezavisnost. Tako, 500 miliona evra bi koštala investicija za hidrocentrale Čebren i Orlov Kamen sa kojim bi se domaća proizvodnja povećala za preko 1000 MWh god. t.j. za oko 20 posto sadašnje proizvodnje termocentrala. Saglasno proračunima i analizama profesora Tehničkog fakulteta u Bitolju Dejana Trajkovskog povratak investicije sa izgradnje autoputa bi iznosila 60 godina u najoptimističnijem scenariju. Cena koridora iznosila bi oko 1,6 milijardi evra uključujući i eksproprijaciju zemljišta, a ne uzimajući u obzir dopunske troškove, koji će se sigurno pojaviti. Država može pokriti samo 300 miliona evra za ovu namenu, što bi značilo da se mora zadužiti za 1,3 milijardi evra, pa bi spoljašni dug porastao skoro dva puta više. Teret dužničkog ropstva pašće na leđa radničke klase, koja će biti prinuđena plaćati kamate preko raznih mera štednje i napada na kvalitet života.

Gde su sindikati u celoj ovoj priči?

Najveće sindikalne centrale kontinuirano iznose svoje negodovanje za 60-časovnu radnu sedmicu. Jedna od centralnih tema masovnog Prvomajskog marša u Skoplju bila je baš 60-časovna radna sedmica. Sindikati su najavili da će uraditi sve što je potrebno kako bi sprečili uvođenje radne sedmice od 60 časova. Sindikat građevine najavio je da će osporiti zakonske izmene ispred Ustavnog suda.

U ovakvim vanrednim okolnostima nisu više potrebne kalkulacije, već odlučnost i masovnost. Zakonske izmene moraju najhitnije da se povuku, a da bi se to desilo potrebno je sindikati da organizuju hitan prekid rada u svim granama i delatnostima t.j. generalni štrajk. Paralelno sa tim, sindikati trebaju pozvati na proteste i blokade i solidarnost ostalih grupa u društvu (studente, penzionere, nezaposlene) zato što borba je zajednička. Sve manje od ovoga bio bi kompromis sa voljom vladajuće klase i bilo bi ispravno okvalifikovano kao izdaja koja će prouzrokovati razočarenje i osipanje članstva i borbenog morala.

Ni jedan korak nazad - dolazi vreme ofanzive!

Komunisti kao avangarda radničke klase su protiv ovih izmena i stoje u solidarnosti sa celim radničkim pokretom! Ali, kako bi uspeli treba iz defanzive preći i odlučnu ofanzivu! 40-časovna radna sedmica postoji već stotinu godina i u vreme kada produktivnost rada je enormno povećana, 40-časovna radna sedmica je istorijski prevaziđen koncept. Razvoj tehnologije i produktivnost rada daju materijalnu osnovu za uvođenje radne sedmice od 30 časova. Ali, u uslovima kada sredstva za proizvodnju i resurse poseduje mali broj kapitalista, ovi humani ciljevi stoje u suprotnosti sa njihovim tesnim ekonomskim interesima.

Kapitalizam, kada je u krizi, ne može ponuditi dostojanstven život većini preko raznoraznih reformi, posebno ne u njegovim perifernim područjima.

Jedino rešenje za bolji život radnika je socijalistički plan i puna zaposlenost koja će dovesti do opšteg blagostanja. Zadatak svakog komuniste je izgraditi snage koji će doprineti padu starog i rađanju novog društva!

Za 30-časovnu radnu sedmicu!

Za radničku partiju - protiv kapitalizma!

Verziju na makedonskom jeziku možete pročitati ovdje.