Ako čitaocu naslov ovog teksta deluje kao apsurd, to je zato što jeste. Član naše redakcije je razgovarao sa Mirkom Erdeljom iz Saveza samostalnih sindikata Srbije, jednom od dvojice predsednika sindikata u somborskoj prevozničkoj firmi „Severtrans“.  On i Aleksandar Đurišić iz Ujedinjenog sindikata Sevetrans A.D, dobili su otkaze zbog toga što su rukovodstvu firme, na čelu sa direktorkom Snežanom Cico, i Ministarstvu privrede Republike Srbije uputili dopise koji govore o izrazito teškoj materijalnoj i socijalnoj situaciji u Severtransu, kao i petciju za smenu pomenutog rukovodstva. Odgovor rukovodstva su bila dva rešenja o otkazu zbog, kako se navodi u obrazloženju, dopisa „sa grubim neistinitim i uvredljivim podacima o poslodavcu i rukovodstvu poslodavca“ (sic). Mirko negira da je na bilo koji način nameravao da našteti firmi, koju smatra drugom kućom za sebe i svoje kolege i ističe da je rešio da „prljav veš“ iznese na videlo tek nakon što je bilo jasno da se apeli njega i njegovih kolega sistematski ignorišu od strane rukovodstva i da su predstavnici radništva u firmi marginalizovani na štetu po poslovanje firme.

Severtrans je firma u državnom vlasništvu, u procesu restrukturiranja. Nastao je 60-ih godina kao društveno preduzeće i decenijama je, uprkos opštim ekonomskim i društvenim teškoćama u zemlji, uspevao da održi više nego solidnu reputaciju. Iako je raznih karakterističnih problema bilo tokom cele poslednje decenije prošlog veka (zastarevanje voznog parka, nestašice delova, ogromna kašnjenja u dohocima radnika i slične stvari tipične za državna preduzeća miloševićevske Srbije), oni se intenziviraju i postaju gotovo nerešivi tek 2007. godine, nakon privatizacije Severtransa od strane Mileta Jerkovića. Cena po kojoj je kupio Severtrans bila je znatno viša od početne.  Bilo je sporadičnih ulaganja u vozni park i radnici su se obradovali redovnim platama. Međutim, ne veruj Danajcima ni kad darove nose – i ne veruj kapitalistima ni kada izgleda kao da je firmi krenulo nabolje. Gospodina Jerkovića će koju godinu nakon uspešne privatizacije mejnstrim mediji nazivati „kontroverznim biznismenom“ i dovoditi u vezu sa narko bosom Darkom Šarićem, kao i sa brojnim uništenim preduzećima po Vojvodini, na čije ime bi, prema raznim navodima, dizao kredite koje nije bio u stanju da vrati. Severtrans nije bio njegova jedina žrtva u Somboru. Tu su još i poljoprivredni kombinati „Aleksa Šantić“ i „Graničar“ iz Gakova. Sve tri privatizacije su svojevremeno pozdravljane kao uspešne, a kapital maglovitog porekla, koji je ovaj kapitalistički mag uložio u njih, kombinate je već pretvorio u maglu, dok se Severtrans drži na rubu egzistencije, u procesu restrukturiranja, nakon što je Severtransu bila poništena privatizacija, ali bez poništavanja malverzacija bivšeg vlasnika, njemu vrlo unosnih, a za Severtrans kobnih.

Kao i obično, nesrazmerno veliki teret restrukturiranja nose Severtransovi radnici, koji pored svoje egzistencije brane i svoje nasleđe i profesionalno dostojanstvo. Mirko Erdelj je u Severtransu radio više od dve decenije, u radionici, gde je dogurao do pozicije šefa tehničke kontrole. Nakon što je privatizacija poništena, a Severtrans – isceđen i u dugovima – vraćen na brigu države, dok je „kontroverzni biznismen“ postao zaštićeni svedok (sa posebnim akcentom na ono „zaštićeni“). On i celokupni radni kolektivi Severtransa bili su se odrekli 40% svojih potraživanja prema svojoj prezaduženoj firmi, kako bi dodatno rasteretili njenu finansijsku situaciju. Prirodno, dok je radnike trebalo motivisati da ne naplate veliki deo uloženog rada, Država je bila spremna na „socijalni dijalog“ i privid uključivanja radnika u proces donošenja odluka. Međutim, kako je državna uprava učvrstila kontrolu nad Sevetransom, tako je brže bolje isključila radničke predstavnike ne samo iz procesa donošenja odluka, već i, kako saznajemo, bilo kakvog protoka relevantnih informacija o firminom poslovanju. Kako je postajalo sve veća misterija šta se radi sa Severtransovim novcem, tako su i kvalitet usluga i bezbednost radnika i putnika postale sve manje bitne.

Erdelj tvrdi da je uprava u više navrata puštala u saobraćaj neispravne autobuse. Ta odluka je, kaže, dodatno opteretila ionako zategnut budžet firme raznim kaznama i troškovima prinudnih popravki tokom inostranih vožnji. Primera radi, Erdelj nam je saopštio da je u januaru ove godine Severtransov autobus na teritoriji Nemačke bio upućen na prinudnu popravku jer nije zadovoljavao propisane standarde ispravnosti. Cena popravke je bila višestruko viša, nego da su se kvarovi sanirali u Srbiji. Da stvar bude gora, u više navrata je, na prigradskim linijama i na liniji Sombor-Beograd, došlo do zapaljenja autobusa, kada je tragedija bila izbegnuta jedino zahvaljujući brzoj intervenciji vozača i tehničke podrške.

Kada su se Mirko Erdelj i Aleksandar Đurišić usudili da formalno ukažu na postojanje ovih po život opasnih problema, gospođa Cico i ljudi iz uprave su se okrenuli administrativnim sankcijama. Mirku Erdelju prvo napadaju životni standard i premeštaju ga sa mesta šefa tehničke kontrole na mesto poslovođe. Kada ovo „upozorenje“ nije urodilo plodom i kada su on i Đurišić postupili u skladu sa svojim mandatom sindikalnih vođa u svojoj firmi i preduzeli neophodne mere da zaštite firmu, radnike i putnike, na snagu je stupilo i zvanično upozorenje pred otkaz, a potom i samo otkaz. U ovim dokumentima, uprava je išla čak dotle da sebe proglašava nadležnom za određivanje šta jeste, a šta nije mandat sindikalnih predstavnika i da postupke Erdelja i Đurišića proglašava „zloupotrebama“. Pravo je čudo da gospođa Cico u tom mesijanskom poletu nije sebe proglasila za predsednika oba sindikata, ili za skupštinu njihovog članstva, koja jednoglasno odlučuje o zloupotrebama i izriče neophodne kazne za „uvredljive neistine“! Poslednji takav „neistiniti slučaj“ desio se baš na dan kada je Mirko Erdelj primio rešenje o otkazu. Poslednji doprinos firmi u funkciji poslovođe u tehničkoj kontroli dao je 10 minuta nakon kraja smene 25. februara ove godine, kada ga je nazvao jedan od vozača i zamolio ga za pomoć sa najnovijom „grubom neistinom“ – autobusu se u blizini Siriga zapalio točak.

Ovakve mere su uvek test za snagu i kredibilitet radničkih organizacija. Gazde, bilo privatne, bilo državne, stalno gledaju koliko daleko mogu da guraju radnike, a da ovi ne lupe nogom o pod i krenu u kontranapad. Decenije „socijalnog dijaloga“ i „konstruktivnih predloga“ od strane vrhuški glavnih sindikalnih konferedacija nisu za efekat imale da gazde uvide da sa radnicima treba sarađivati i naći se na pola puta. Naprotiv, što su sindikalni predstavnici pokazivali više razumevanja za neprijateljsku stranu, a „poslodavci“ ništa drugo nisu, to je neprijateljska strana bivala sve drskija i sve agresivnije kidisala na radnička prava, što direktno na radnom mestu, što indirektno, posredstvom zakonodavstva, koje radnički neprijatelji kontrolišu. Jedini način da se radnički neprijatelji zaustave jeste odlučan i beskompromisan otpor radničkih organizacija.

Pitanje štrajka vrlo često predstavlja bolnu tačku za sindikalno vođstvo. Štrajkovi jesu uvek opasni i po pravilu na kratak rok njihove negativne posledice više osećaju štrajkači nego gazde kod kojih se štrajk dešava. To je posebno slučaj u firmama u restrukturiranju, poput Severtransa, u kojima postoji opravdana opasnost od odlaska u stečaj, a time i od gubitka svih preostalih radnih mesta i izvora egzistencije za radnike i njihove porodice. Često se čini kao da je štrajk najgora moguća opcija, skoro kao socijalna i ekonomska atomska bomba za radnike. Pa ipak, postavlja se pitanje: šta je alternativa štrajku, ukoliko uprava nastavi sa zloupotrebama i napadima na radnike uprkos pokušajima da se spor mirno reši? Zar nije bilo šta drugo bolje nego propast firme usled stečaja?

To bi bilo tačno onda kada postupci uprave ne bi baš bili ti koju firmu guraju sve dublje u stečaj i koji postepeno urušavaju standard kako sadašnjih, tako i bivših radnika. Prema rečima Mirka Erdelja, uprava Severtransa je već svela svoj broj zaposlenih sa 250 na 180 radnika, otpustivši pritom i deo osoblja koji je bio nužan za efikasno funkcionisanje firme. Pored toga, uprava je ukinula povlastice svojim penzionerima, čime je veliki broj starijih osoba koji žive van grada ugrozila zdravstveno time što im je materijalno otežala pristup somborskim zdravstvenim institucijama. Životi aktuelnih radnika su svakim danom sve ugroženiji usled neispravnog voznog parka, a dugovi usled kazni i iracionalnih troškova se gomilaju. Stečaj očigledno dolazi. Postavlja se pitanje: hoće li sindikati izaći na crtu sada i hoće li poslednji napad uprave na njihove lidere biti poziv na uzbunu i kretanje u nužan okršaj?