Okupljanje hiljada ljudi oko inicijative pod nazivom „Sve mora da stane!“ koja je nastala nakon tragičnih događaja u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i okolini Mladenovca pokazala je da u društvu postoji razumevanje da ovi događaji nisu samo zločini mentalno obolelih ljudi, nego oličenje daleko dubljih problema u društvu i da nešto mora da se uradi povodom toga da bi se ubuduće sprečile ovakve nemile scene.

Čak i na samim protestima mnogo je bilo diskusija o tome šta je njihov uzrok, kao i to šta bi trebala biti solucija protiv ovakvog stanja. Pored Vučićevih suludih ideja i mera povećane panduracije, kao i već previše puta viđenih predloga opozicije za ostavke, koje samo mogu da postave druge ljude da upravljaju nad istim stanjem društva, bilo je mnogo razgovora o reformi školstva. Plate i prava nastavnog osoblja pod napadom su dugi niz godina, a supereksploatacija je dostigla nivo da se profesori, nastavnici i učitelji boje i za svoje živote. Nijedna vlada nije sprovodila ovoliko brutalne mere štednje u javnom sektoru, što se u ovom konkretnom slučaju najviše prelomilo preko obrazovnog sistema, a svakako se na društvo odražava i to što se štedi na zdravstvu, kulturi, javnom informisanju, infrastrukturi, zaštiti prirode itd. Naravno da ovakvo stanje dovodi do opšteg ludila.

Foto: Eko straža

Svrha mera štednje je poprilično jednostavna. Pre svega, uštede u javnom sektoru koriste se za povećanje državnog budžeta. Pored očigledne činjenice da su te uštede ovaj i prethodni režimi koristili za lično bogaćenje kroz javno-privatna partnerstva, posebna brutalnost mera štednje pod Vučićevom vladavinom imala je svrhu stvaranja „povoljne poslovne klime” za strane investitore mamljenjem kompanija državnim subvencijama. Dolazak stranog kapitala možda jeste ojačao položaj radničke klase po pitanju veće zaposlenosti i većih primanja, ali cena toga su bili pad našeg fizičkog i psihičkog zdravlja, zatupljivanje, zagađenje, ništa manji stepen eksploatacije i gubitak društvene perspektive uprkos stabilnijem zaposlenju. Vučićeva „stabilnost“ u tom aspektu, proizvela je veliku nestabilnost na svim drugim poljima.

Da li će sada nakon ovih tragedija Vučić prekinuti sa merama štednje nametnutih od strane međunarodnih finansijskih institucija i naterati te bogate investitore koji su parazitirali na uštedama u javnom sektoru da ulože u njegov oporavak? Ili će se možda SNS i Vučić odreći svog dela kolača koji uzimaju kroz javno-privatna partnerstva? Kao što vidimo sa planiranim „kontramitingom“, naravno da neće. Pa kako ih onda naterati?

Činjenica da je inicijativa dobila naziv „Sve mora da stane!“ definitivno pokazuje put napred. Ali jedini način da sve stane jeste generalni štrajk. Da bi nas investitori i Vučić mogli čuti, generalni štrajk bi trebao da ih udari na novčanik više nego što bi ih udarilo povećanje ulaganja u javni sektor. Da li se opozicija boji implikacija takvog poziva i takve terminologije, ili pak želi samo da iskoristi sentiment zabrinutih roditelja, u to nećemo ulaziti. Ali ovo je jedini put napred.