Belorusiju već dva meseca u talasima potresa protestni pokret koji je izbio nakon najnovijih predsedničkih izbora. Tumačenja ovog pokreta se mogu generalno podeliti na dva glavna pola: liberalni i konzervativni građanski komentatori ovaj pokret tumače kao konačni krik beloruskih građana protiv „poslednjeg evropskog diktatora“, dok anti-zapadno orijentisana desnica, ali i mnoge levičarske organizacije, u svemu vide reprizu „obojenih revolucija“, uperenu protiv nacionalnih interesa Rusije, odnosno ostataka države blagostanja nasleđenih iz sovjetskog perioda. Šta je od ovoga zapravo tačno? Kako se radnički pokret generalno, a pogotovo marksisti, treba postaviti prema ovim dešavanjima?
Predsednički izbori održani su 9. avgusta 2020. Aleksandar Lukašenko je svoju 26-godišnju vlast prema zvaničnim rezultatima sačuvao sa oko 80,1% osvojenih glasova, dok je drugoplasirana kandidatkinja opozicije, Svetlana Tihanovskaja, osvojila 10,12%. Masovnost protesta koji su izbili nakon objave rezultata, kao i žestina državne represije koja je usledila, ukazuju na to da je stvarna podrška Lukašenku znatno manja od zvanične. S druge strane, Tihanovskaja tvrdi da je u prvoj rundi glasanja osvojila 60% glasova. Budući da protesti okupljaju mnogo šire slojeve od opozicione baze, ova teza na prvi pogled deluje uverljivo. No, stvarna situacija na terenu se ne odvija kako bi ove dve strane volele.
Lukašenko je na vlast došao 1994. godine, kao reakcija beloruskih masa na opštedruštveno razaranje usled masovne privatizacije privrede i infrastrukture nasleđene iz perioda Sovjetskog Saveza. Slično kao u Saveznoj Republici Jugoslaviji, privatizacija je bila zaustavljena i državno vlasništvo nad većinom privrede zadržano kako bi se sprečio opšti kolaps. Lukašenko je time, slično Slobodanu Miloševiću, bonapartistički balansirao između radničke klase i bivšeg staljinističkog aparata, odnosno novopečene beloruske buržoazije. Iako je državno vlasništvo nad komandnim delovima privrede bilo očuvano, privatizacija kao takva nije bila isključena iz opticaja, samo usporena. Ovo je za multinacionalni kapital naravno bilo neprihvatljivo i usledile su međunarodne sankcije. Za razliku od Miloševića, Lukašenko je sankcije mogao prebroditi uz pomoć pogodnosti kao što je privilegovani položaj u trgovini sa Rusijom, kao i uloga posrednika u trgovini između Rusije, Ukrajine i ostalih bivših sovjetskih zemalja. Kako bi zaobišla aktuelne međunarodne sankcije, Rusija svoju robu izvozi u Belorusiju, koja onda biva preprodavana kao „proizvedena u Belorusiji“. Belorusija tako npr. izvozi duplo više voća nego što zaista proizvodi, kao i hiljade tona morskih plodova, iako je u pitanju kontinentalna zemlja. Takođe, beloruska vojna industrija proizvodi municiju i popravlja opremu i za ukrajinsku vojsku i za separatiste iz regiona Donbas.
Ovakav povoljni položaj je omogućio Lukašenkovom režimu da održi podršku među beloruskim radništvom sa relativno očuvanim socijalnim službama, subvencijama za robu široke potrošnje i poljoprivredu. Ove mere su prosečni životni standard u Belorusiji držali iznad ruskog, a naročito iznad ukrajinskog, posebno nakon ekonomskog kolapsa Ukrajine s dolaskom profašističke opozicije na vlast 2014. Iako je Lukašenko svoj politički autoritet dopunjavao bonapartističkim metodama jakog policijskog aparata, klijentelizma i represije političke opozicije, bez (pasivne) podrške radničke klase objektivno se ne bi mogao toliko dugo održati na vlasti.
Ova činjenica postaje utoliko očiglednija kada uzmemo u obzir antiradničke mere koje su prethodnih godina bile sprovedene. Od 2010. je osnovano šest specijalnih ekonomskih zona, odnosno industrijskih kompleksa u kojima lokalna zakonska regulativa radnih odnosa ne važi, te multinacionalni kapital ima odrešene ruke da postupa sa radnicima po svom nahođenju. Novim zakonom o radu je uvedeno zapošljavanje na određeno, te je podignuta starosna granica za penziju. Takođe je uveden porez na „parazite“, odnosno nezaposlene, što je pored izazivanja gneva otkrilo i realno stanje nezaposlenosti u Belorusiji. Sama privreda je usled najnovijeg talasa svetske ekonomske krize doživela pad. Lukašenkova neozbiljna retorika oko pandemije virusa korona, slična onoj u Srbiji krajem februara, je bila dodatni šamar radničkoj klasi, iako je Belorusiju za sada zaobišla ozbiljnija zaraza.
Ove mere su dovele do situacije gde se radnici Belorusije po prvi put masovno mobilišu na strani opozicije. Protesti koji se održavaju izvan Minska i radnički štrajkovi su bez presedana u savremenoj Belorusiji. Ovaj razvoj događaja je Lukašenka zatekao nespremnog, te je nespretno nudio radnicima opravdanja za represivne mere, za šta je bio oteran iz fabrika zviždanjima. Sama opozicija pak ne predstavlja nikakvo odstupanje u odnosu na svoje pandane u zemljama bivšeg istočnog lagera. Radi se o skupini građanaskih političara, mahom liberalne i konzervativne orijentacije, sa jakom nacionalističkom i antikomunističkom retorikom. Na protestima dominira beloruska dvobojka koja je bila zastava beloruskih kolaboracionista iz Drugog svetskog rata. Elementi opozicije čak pozivaju na kulturno distanciranje od „azijatskog, komunističkog nasleđa“ i „rusko-tatarskih mešanaca“. Iako reakcionarnost šire opozicije ne dostiže nivo ukrajinskih neofašista, njen ekonomski program nije ništa manje neprijateljski nastrojen prema beloruskom radništvu. Iza apstraktnih zahteva za ponavljanjem izbora, liberalizacije i obnavljanja nacionalnog identiteta beloruskog naroda se kriju opšta privatizacija privrede i serviranje zemlje Berlinu i Briselu na tacni. Situacija stoga više nalikuje Petom oktobru nego Evromajdanu.
Upravo iskustvo Petog oktobra nas kao jugoslovenske marksiste upućuje na oštro suprotstavljanje beloruskoj građanskoj opoziciji. Smena Lukašenka u ovakvim uslovima bi za radništvo predstavljala poraz, sa višegodišnjim periodom demoralisanosti i političke defanzive usled šoka koji će im prirediti pro-tržišno uništenje privrede i socijalnih službi. Znači li to onda da treba uputiti „kritičku podršku“ Lukašenku kao „manjem zlu“? Nipošto! Dok opozicija radnicima nudi brzu smrt streljanjem, Lukašenko im nudi sporu smrt davljenjem. Nijedna opcija nije prihvatljiva za radnički pokret. „Komunističke“ partije poput KP Belorusije i „Pravednog sveta“ (Beloruske partije levice) ovde ne mogu ponuditi revolucionarno vođstvo, jer su nezavisnu klasnu politiku odbacile zarad šlepanja redom uz Lukašenka i građansku opoziciju.
Za razliku od Petog oktobra, radnička klasa sada ne sledi bespogovorno građansku opoziciju, već je počela da iznosi sopstvene, klasne zahteve. Opozicija je na to odgovorila nudeći BMZ (Beloruskoj industriji čelika) jedno mesto za njihovog predstavnika u Koordinacionom savetu za transfer vlasti, formiranom od strane Tihanovskaje. „ZabastaBel“ (Štrajk Belorusija), trenutno najveći štrajkački komitet, je na apel opozicije za nacionalno jedinstvo izneo sledeće saopštenje:
„Nama se upućuju apeli na solidarnost sa ljudima koji su do juče hteli da nam oduzmu socijalno osiguranje i preduzeća, a sutra će nam smanjiti dostupnost zdravstva i obrazovanja, te će poslodavcima olakšati otpuštanje radnika. Mi podsećamo radnike da bi takva ’solidarnost’ samo njima išla na korist, a nama na štetu. Lako je ući u savez protiv nekoga drugog, ali mi nemamo razloga da stupamo u bilo kakav savez sa ovakvim ’predstavnicima’ naroda“
„ZabastaBel“ je u svom letku između ostalog izneo sledeće zahteve:
- za stvaranje nezavisnih sindikata i proširenje njihovih ovlašćenja;
- zabrana privatizovanja industrijskih i poljoprivrednih postrojenja, kao i javnih institucija;
- ukidanje penzione reforme;
- uprošćavanje procedure za opoziv predstavnika i zvaničnika;
- za stvaranje lokalnih radničkih saveta i radničku upravu u fabrikama.
Pošto radnici Belorusije tek sada stupaju na istorijsku pozornicu, nedostatak političkog iskustva se da videti iz pojedinih zahteva poput sledećeg:
- za narodnu demokratiju i parlamentarnu republiku sa predstavnicima radničkih kolektiva
Iako „ZabastaBel“ s punim pravom odbacuje antiradničku opoziciju, ovakvi zahtevi odaju opstanak građanske ideologije u svesti radnika. Parlamentarna demokratija kao jedan od stubova nacionalne, građanske države je bila i ostala oruđe kapitalista za dominaciju nad radništvom. Parlamentarni poslanici po svojoj prirodi ne polažu račune svom biračkom telu i podložni su pritiscima vladajuće klase, te ne mogu biti kanal za sprovođenje volje radnika. Stvaranje radničkih saveta stoga nije samo zahtev koji se može fino uklopiti u građanski poredak, već direktni napad na dotični i nužni korak ka uspostavljanju revolucionarnog uređenja – radničke države. Ovo pak nije izvodivo bez stvaranja revolucionarne, komunističke partije sa bazom u samom radničkom pokretu. Bez toga, dugoročna prednost je u rukama opozicije, koja svojom boljom organizovanošću i podrškom imperijalizma mogu protestni pokret navesti na svoju vodenicu.
Štrajkački komiteti radnika ovde predstavljaju očiglednu bazu za uspostavljanje centralnog štrajkačkog tela koje bi poslužilo kao kontrateža opozicionom Savetu za koordinaciju transfera vlasti. Marksistička organizacija Crveni ovime upućuje podršku drugovima i drugaricama iz Belorusije, kao i celom tamošnjem radničkom pokretu, u njihovoj borbi za odbranu radničkih interesa od svih frakcija buržoazije.
