Protesti „1 od 5 miliona“, eskalirali su prošle subote, nakon što je jedan deo učesnika uspeo da se probije u zgradu RTS-a, predvođen opozicionim liderima. Dočekale su ih jake snage žandarmerije, koja ih je ubrzo izbacila iz zgrade uz primenu sile, usled čega su neki demonstranti bili povređeni. Nakon toga je masa ostala ispred zgrade, okružena kordonom žandarmerije, dok se su se lideri opozicije dogovarali šta im je sledeće činiti. Masa je skandirala parole poput „Skinite šlemove“, „Za koga radite“, a mogle su se čuti i himna Srbije, kao i desničarske pesme o Kosovu. Okupljenima i medijima se obratio Boško Obradović, lider protofašističke stranke Dveri, koji je izjavio da okupljeni samo žele da organizatori protesta i predstavnici opozicije budu pozvani da gostuju na programu RTS-a ističući da policija nije neprijatelj naroda.

Lako se da zaključiti zaključiti da se radi o pokušaju da se protesti eskaliraju i ponovo omasove nakon višenedeljnog osipanja, time što bi se isprovocirala nasilna reakcija vlasti. Ovakvim performansom SZS vođstvo pokazuje da je spremno da dovodi u opasnost i svoje pristalice i stranački neopredeljene ljude koji i dalje dolaze na proteste verujući da bi oni mogli doneti neku promenu. Bilo je očigledno da lideri opozicije nisu imali nikakav konkretan plan, te izgleda kao da su ili očekivali da će im zahtev biti ispunjen, ili su se nadali da će im zahtev biti ignorisan, nakon čega bi samo stajali ispred i skretali pažnju medija na sebe, bez ikakvog jasnog cilja. Naravno, ukoliko ne računamo samopromociju opozicionih lidera, koji usmeravanjem protesta ka borbi za vlastiti nastup pred kamerama otklanjaju bilo koji preostali tračak sumnje u to da im ni najmanje nije stalo do interesa većine glasača i da su za njih, baš kao i za Vučića, glasači samo potrošni materijal za osvajanje fotelja.

Ovaj performans sam po sebi ne bi značajnije uzdrmao SNS režim, da Vučićevi poslušnici nisu postupili u tipičnom maniru privilegovanih slojeva – iskaljujući se na najslabijim učesnicima, a pošteđujući glavne aktere na opozicionoj sceni, na šta je SZS vrhuška i računala. Policijska intervencija u zgradi RTS obrušila se u prvom redu na mlade ljude, koji, sva je prilika, nisu bili direktno povezani sa SZS, već su se protestu priključili u znak bunta protiv aktuelnog režima i sve gorih uslova života za omladinu.

Brutalno prebijanje nekih i potonje policijsko i sudsko maltretiranje drugih, po prvi put je na ulice izvelo veći broj mladih ljudi, učenika beogradske Filološke gimnazije, koji su na ulice izašli u znak solidarnosti sa njihovim uhapšenim drugom, Pavlom Cvejićem. U najavi za svoj nezavisni protest, „Pravda za Pavla“, gimnazijalci su istakli kako se nad njihovim drugom vrši dvostruka nepravda „kako od strane vlasti koja ga je zatvorila, tako i od strane opozicije koja ga iskorišćava kao žrtvenog jarca radi sticanja publiciteta“. U svom protestu, srednjoškolci su postupili mnogo zrelije od starijih demonstranata. Dok su pripadnici beogradske srednje klase i nostalgični otporaši bili spremni da progutaju sve, pa i fašizam Boška Obradovića, kako bi se igrali reprize 90-ih, učenici Filološke gimnazije su prozreli manevre dvoseda SZS-SNS. Upravo je protest gimnazijalaca, sa svim narodnim simpatijama koje je zadobio već na početku, pokolebao Vučićev režim i prisilio diktatora da trepne i izađe u javnost sa pomilovanjima. Ali ovo popuštanje nije išlo na ruku Bošku Obradoviću i Draganu Đilasu. Daleko od toga da su uspeli da profitiraju na nasilju vlasti, kako su verovatno računali. Čak i ovaj očajnički potez im je bio pucanj u vlastitu nogu, koji će dodatno otuđiti mase od pokreta koji je spreman da ih baci pod pendreke radi nekoliko minuta pred kamerama.

Na svakom koraku postaje jasno da je režim Aleksandra Vučića svakim danom sve nepodnošljiviji i da na sve strane vrcaju varnice nezadovoljstva. To je glavni razlog za Vučićevo glumatanje i izigravanje miroljubivog ćate, a ne nekakva posvećenost demokratskim vrenostima i parlamentarizmu. Jedino što ga trenutno održava na vlasti je, ironično, upravo strah znatnog dela ljudi od vodećih ličnosti i struktura okupljenih u SZS, koji su na svakom testu pali i pre nego što su se makar primakli vlasti. Pokazali su se kao histeričniji nacionalisti od Vučića (štaviše, jako podsećaju na mladog Vučića, šešeljevca iz 90-ih), na protestima su pokušali da sprovedu cenzuru kakvu Vučićev sprovodi u većini medija, a na kraju su i svoje pristalice instrumentalizovali i upotrebili kao alatku za sebične ciljeve, baš kao što i Vučić radi sa svojom armijom autobusa, koji ga prate i na njegovoj turneji po Srbiji izigravaju oduševljeno domaće stanovništvo. Jasno je da se Vučić plaši. Ali ne plaši se svojih blizanaca iz SZS. Plaši se trenutka kada gnev radnih ljudi i omladine više neće kipeti ispod površine, kada će varnice uvreda, poniženja i osiromašenja dovesti do socijalne eksplozije, koja će pomesti celokupni tajkunski sistem, sa svim njegovim stranačkim ispostavama. Tada mu neće pomoći ni pendreci ni pomilovanja, već će i on i njegovi saradnici i lažna SZS „opozicija“ biti ti koji će se masama obraćati moleći pomilovanje.