Mnogi baš u ovakvom sindikalnom rukovodstvu, u birokratskom korovu koji predstavlja gazde pred radnicima, vide razlog i izgovor za neodlaženje na prvomajske proteste i usled demoralisanosti Dan rada obeležavaju privatno i svečarski, u krugu porodice i prijatelja. Međutim, povlačenje iz borbe nije rešenje i ne može biti adekvatan odgovor na izdaju. Izdajnicima u redovima naše klase se moramo suprotstaviti, moramo nastojati da ih lišimo moći i uticaja koje sada imaju. Umesto odlaska na uranke i zapadanja u demoralisanost i cinizam, neophodno je trezveno kritički analizirati stanje u kojem se danas nalazi sindikalni pokret.

Na jučerašnjem prvomajskom protestu se bilo okupilo oko 2.000 članova Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS) i Udruženih granskih sindikata „Nezavisnost“. Članovi Marksističke Organizacije „Crveni“ su učestvovali u protestu i okupljenima delili prvomajski proglas sledeće sadržine:

PRVOMAJSKI PROGLAS RADNICIMA

Danas smo se okupili ne samo da obeležimo dan kada su se čikaški radnici herojski suprotstavili policiji 1886, već i da se prisetimo svih radničkih štrajkova u proteklih 12 meseci. Ovih dana u prvim redovima borbe nalaze se radnici Pošte, pre njih su bile kolege iz Goše, Gorenja, Jure, Fijata... Radnici Gorenja su letos odneli odlučujuću pobedu posle svega nedelju dana borbe. Radnici Fijata su dobili tek pola onoga što su zahtevali. Na žalost, nije svaka od ovih mobilizacija bila uspešna. Radnici Goše su posle višemesečne borbe morali da odustanu. Kapitalistički režim je za to vreme izvukao određene zaključke i uveliko ih primenjuje na poštarima.

Radnici Pošte danas trpe teror kakav nije viđen još od 90-ih! Iako su oni prilikom organizacije protesta maksimalno poštovali i ovakav kriminalan Zakon o radu, uprava im nije uzvratila kurtoaziju, naprotiv – slala je policiju na njih iako su se okupljali van kruga GPC Zemun. Najborbenijim radnicima je dodeljivala nezakonite suspenzije, te uvela policijski čas i opštu prismotru unutar Pošte. Iako je Pošta oduvek dobro poslovala, gospođa Brnabić maše prstom protiv poštara i poručuje im da će im plate biti povraćene kada “oni to zarade”! Istovremeno, gospođa Petrović sa svojom klikom režimskih botova i dalje nezakonito vodi Poštu, parazitirajući na njoj i istovremeno rasprodajući njene poslove privatnicima.

Režimu ovakvo bahaćenje polazi za rukom jer su poštari trenutno sami u svojoj borbi. Prošlog leta su Fijat, Gorenje i Goša skoro istovremeno krenuli u štrajk, što je vlastima sledilo krv u žilama. Upravo zbog toga su radnici Gorenja tako lako ostvarili sve svoje zahteve. Vučić je radnicima Goše svojevremeno dodelio jednokratnu pomoć zbog paničnog straha da se njihova borba ne proširi dalje i ne poveže tešnje sa protestima protiv diktature. Međutim, čim pritiska i straha nestane, režim se najbezočnije obruši na svaki pojedinačni izolovani štrajk! Članstvo sindikalnih konfederacija poput SSSS i UGS Nezavisnost ne sme sebi više dopuštati naivnost daljeg verovanja u nekakav “socijalni dijalog” sa vlastima i Unijom poslodavaca Srbije, koji taj “dijalog” uvek zaključe na našu štetu, uz pomoć svojih ljudi u našim redovima! Ne sme više biti pregovora iza zatvorenih vrata!

Izjave solidarnosti sa kolegama iz drugih preduzeća takođe više nisu dovoljne. Koliko god je režim spreman da se krvnički obračuna sa svakim pojedinačnim štrajkom, toliko je i preslab i previše nestabilan da ne bi ustuknuo udruženom snagom paralelnih i međusobno koordinisanih štrajkova. Štrajkački talas prošlog leta je to dokazao van svake sumnje. Zaključak koji se danas nameće svima nama jeste da je neophodna nova, odlučnija i hrabrija taktika u borbi protiv gazda i njihovog režima. Ova borba podrazumeva povratak kontrole nad sindikalnim centralama u ruke članstva i biranje rukovodstva koje se neće braniti izgovorima od radnika, već će radnike braniti od gazda masovnim štrajkačkim mobilizacijama na centralnom nivou. Naše osnovno i najjače oružje je opšta blokada svakodnevnog funkcionisanja društva! Zato nam trebaju štrajkovi solidarnosti sa svakom radničkom borbom! Nijedna sijalica ne svetli, nijedan šraf ne biva zavrnut, nijedno pismo ne stiže na adresu bez ljubazne dozvole radničke klase!

NEK SVE STOJI DOK NAMA NE KRENE!
SVI U ŠTRAJK, ZA SVAKOG RADNIKA!

31689275 10209918892562749 1701510938521239552 nSam protest je protekao slično kao i raniji prvomajski protesti. Motivisanost većine sindikalaca koji su se okupili iz cele Srbije nije bila adekvatno ispraćena od strane sindikalnog rukovodstva. Govori su mahom bili metiljavi i razvučeni, sa primetnim negodovanjem u prvim redovima mase. Govornici su iznova insistirali na pomenutom „socijalnom dijalogu“. Štaviše, ove godine je na protestu, na opštu ogorčenost većine učesnika, bio prisutan i ministar rada Zoran Đorđević, koji je jesenas izjavio da „sudbina radnika Goše nije u njegovoj nadležnosti, jer je Goša privatno preduzeće“. Čovek kome je u opisu radnog mesta da omogući dalje uništavanje životnog standarda radnika u Srbiji je dobio prostor na protestu koji je uperen protiv sistema čiji je on deo! Dok vlast iz godine u godinu donosi zakone koji upereni protiv radnika, a sama ih krši kad god joj to odgovara, glavešine sindikalnih centrala su svojoj bazi poručili da takvi zakoni treba da se poštuju! Primetan je bio i šablon u upotrebi sirena i ozvučenja – kako se masa približavala ključnim tačkama poput Narodne skupštine i sedišta Vlade, muzika je postala sve glasnija, a glas protesta radnika sve tiši. Bilo je očigledno da nisu samo u pitanju propusti u taktici ili puka otuđenost vođstva od stanja na terenu, već svesna sabotaža bilo kakvog mogućeg talasanja u sindikalnoj bazi. Sindikalna vrhuška očigledno nije samo nesposobna, već nevoljna da preduzme neophodnu radikalizaciju radničke borbe. Posebno dno je bila činjenica da organizatori protesta nisu pokušali da spreče hapšenje dvojice građanskih aktivista, koji su došli da podrže skup i koji su se usudili da Đorđeviću postave neugodna pitanja o samoubistvu radnika Goše i otpuštanjima trudnica. Na svakom koraku Orbović i njemu slični davali su doznanja da je solidarnost koja ih najviše interesuje solidarnost sa njihovim „socijalnim partnerima“ – to jeste sa predstavnicima države i kapitala, koji partnerski sa sindikalnom vrhuškom obmanjuju i tlače radničku klasu.

Mnogi baš u ovakvom sindikalnom rukovodstvu, u birokratskom korovu koji predstavlja gazde pred radnicima, vide razlog i izgovor za neodlaženje na prvomajske proteste i usled demoralisanosti Dan rada obeležavaju privatno i svečarski, u krugu porodice i prijatelja. Međutim, povlačenje iz borbe nije rešenje i ne može biti adekvatan odgovor na izdaju. Izdajnicima u redovima naše klase se moramo suprotstaviti, moramo nastojati da ih lišimo moći i uticaja koje sada imaju. Umesto odlaska na uranke i zapadanja u demoralisanost i cinizam, neophodno je trezveno kritički analizirati stanje u kojem se danas nalazi sindikalni pokret. Ono zaista izgleda katastrofalno kada vidimo profitere socijalnog dijaloga kako se na naše oči ližu sa gazdama i njihovom državom. Ali to nije sve što se dešava u sindikalnim redovima. Mnogi lokalni odbori još uvek imaju poštene i borbene članove, koji su u proteklih godinu dana po prvi put počeli ponovo da osećaju svoju snagu i koji su Vučića i Brnabić bacili u paniku prvim talasom ofanzivnih štrajkova nakon dugo vremena. Ovi štrajkovi nam, zajedno sa herojskom borbom poštara, pokazuju da se odnosi među radnicima i gazdama sve više zatežu i da nam tek predstoji pravo zahuktavanje borbe na radnim mestima i njene radikalizacije.

Radnička klasa Srbije nipošto nije slomljena, ali jeste trenutno dezorijentisana. To se jasno videlo u činjenici da su štrajkovi ostali međusobno odvojeni uprkos postojanju velikih sindikalnih konfederacija, koje okupljaju skoro sve postojeće branše. Nije bilo pokušaja da se njihove borbe centralno objedine i koordinišu, a o štrajkovima solidarnosti od strane drugih branši nije bilo niti reči. Time su štrajkovi bili izloženi pojedinačnim pritiscima i „rešavanjima“ od strane Ane Brnabić i njenih vatrogasaca, što je mnoge odvelo u poraz. Uspeh sledećeg talasa štrajkova, koji će neminovno doći, zavisiće u velikoj meri od sposobnosti da se vodi objedinjena borba i da se za podršku štrajkačima mobiliše što je moguće više sindikalnih struktura. Da bi to bilo moguće, neophodno je da radnici mogu da računaju na svoje sindikalno vođstvo. Ukoliko sindikalna baza u novom štrajkačkom talasu ne može da računa na trenutno vođstvo, onda to vođstvo mora biti uklonjeno i zamenjeno ljudima koji su dorasli istorijskom trenutku i realnosti drušvenih odnosa.