Protest radnika u Pošti Srbije poslednjih mesec dana unazad nas podseća da tranziciona pljačka javnih preduzeća ne jenjava. Uzroci ovog protesta se mogu svesti na posledice udružene pljačke od strane kapitala i svih partija koje su se u protekle 3 decenije smenjivale na vlasti. Pošta kao javno preduzeće se ubraja u retke slučajeve relativno uspešnog poslovanja, uprkos haosu kapitalističke restauracije. Kao takva, ona je omiljeni plen u svakom postizbornom deljenju kolača. PUPS je najnovija u nizu kompradorskih partija koje parazitiraju na Pošti Srbije. Situacija se dodatno pogoršala 2014. opštim smanjenjem plata u javnom sektoru za 10%, te zabranom zapošljavanja zarad borbe protiv „izmišljenih radnih mesta“. Uprkos tome, 250 ljudi je dobilo administrativne pozicije u Pošti Srbije, sa platama koje dosežu i do 920 hiljada dinara. Naravno, radi se o članovima PUPS-a. Istovremeno, apsolutna većina poštanskih radnika je primorana da ispunjava i do dva puta veće radne norme usled hroničnog nedostatka ljudstva, primajući za taj trud prosečno 37 hiljada dinara. Dalje, sadašnja v.d. direktora, Mira Petrović, je još uvek na svojoj poziciji, iako joj je mandat istekao 12. septembra, a konkurs za novog direktora raspisan još u maju.

Sindikat zaposlenih u JP „Pošta Srbije“ Novi Sad je 10. novembra u svom javnom pismu, upućenom svim poštanskim sindikatima, medijima i Vladi, ukazao na to da malverzacije unutar Pošte nisu ograničene na puko stranačko zapošljavanje. Dotične stranke paralelno sarađuju sa raznoraznim privatnim lešinarima koji kidaju deo po deo Pošte, uvodeći tako na mala vrata privatni monopol nad poštansko-telekomunikacionim uslugama. Naime, Mira Petrović je samoinicijativno zaključila ugovor o autorskim pravima sa firmom „Junajted medija grup“ u iznosu od 6 miliona eura. Ovo je donelo ogroman gubitak profita RJ PoštaNet koja je poslovala uspešno, naročito u poslednjih par godina (2014. godine - profit 3 miliona dinara, 2015. godine - profit 48 miliona dinara, 2016. godine - 107 miliona dinara). Za samo 8 meseci u 2017. godini, zbog gore pomenutog ugovora, RJ PoštaNet je izgubila 68 miliona dinara. Mira Petrović je takođe odobrila da se službeno putničko vozilo marke Mercedes da na korišćenje njenom stranačkom šefu Milanu Krkobabiću, bivšem direktoru Pošte. Sve troškove izdržavanja i goriva za ovo službeno vozilo finansiraju radnici JP „Pošta Srbije“ Beograd. Ovo su samo neki od primera malverzacija direktora koji se ponašaju kao da je Pošta njihova prćija, gde mogu da pljačkaju i da se bahate na račun radnika čiju budućnost, i još bitnije, sadašnjost, hoće da ukradu.

Radnici Pošte Svi u štrajkSa druge strane, takozvani reprezentativni sindikati (Sindikat JP PTT Saobraćaja „Srbija“ i Sindikat „Nezavisnost“) se sve više pokazuju kao otvoreni saučesnici uprave. Naime vodeći članovi ova dva „reprezentativna“ sindikata, pored toga što imaju privilegije poput privremenih korekcija plata za 100%, drže i određene upravljačke pozicije unutar same firme. Ovakav očigledan sukob interesa upravo objašnjava sramotno ponašanje reprezentativnih sindikata tokom sadašnjeg protesta. Odbrana interesa radnika pala je na manje sindikate, Sindikat „Solidarnost“ i Samostalni sindikat poštanskih radnika (SSPR), koji ostaju istrajni u borbi za dostojanstven život radnika i protiv korumpirane uprave i njenih saveznika iz Vlasti i privatnog sektora.

Sam okidač protesta bilo je odbijanje uprave da isprati neznatno povećanje plata u drugim državnim preduzećima, iako Pošta Srbije već godinama unazad posluje sa velikim profitom. Stoga su SSPR  i „Solidarnost“ 17. oktobra organizovali protest ispred Glavne pošte u Takovskoj 2. Reprezentativni sindikati nisu bili prisutni na tom protestu. Zahtevi SSPR i „Solidarnosti“ su tada bili povećanje zarada radnika za iznos realnog pada u prethodne tri godine, isplata zarade iz dobiti, zabrana novog zapošljavanja na sistematizovana radna mesta sa rešenjima o privremeno-povremenim poslovima, prevođenje zaposlenih na određeno vreme u status zaposlenih na neodređeno najkasnije nakon dve godine rada u Pošti, kao i obezbeđenje optimalnog broja izvršilaca na tehnološkim radnim mestima, izbor direktora Preduzeća na osnovu već sprovedenog konkursa, uspostavljanje socijalnog dijaloga, poštovanje zakona i načela jednakosti.

Pojam socijalnog dijaloga i poštovanje zakona vlastima pak nisu bili na dnevnom redu, te su nastavili sa ignorisanjem poštara, ubeđeni u poslušnost dva reprezentativna sindikata. SSPR i „Solidarnost“ s druge strane nisu mirovali, te su Miri Petrović dali rok do 30. oktobra da ispuni njihove zahteve. Pošto ih i dalje niko od uprave ili vlasti nije udostojio suvislog odgovora, radnici pošte su 30. oktobra uveče započeli protest ispred Glavnog poštanskog centra (GPC) u Zemunu. Protest je isprva vođen kao svakodnevna privremena blokada kapija GPC, što je delimično usporilo transport pošiljki. Istovremeno je bio najavljen i štrajk za 21. novembar, a među zahteve je dodata smena Mire Petrović sa pozicije direktora. Protestu su se narednih nedelju dana zatim pridružili i GPC u Novom Sadu, Nišu i Jagodini, ali uprava i dalje nije popuštala. Protest je stoga 8. novembra eskalirao u 24-časovnu blokadu kapija GPC. Režim je sada već morao da odreaguje, ali to nije učinjeno dolaskom pregovaračkog tima, već interventne policije. Uprava je 10. novembra dala komandu obezbeđenju da otvori kapije i vozačima da probiju blokadu i istovare pošiljke. Poštari su na to odgovorili zbijanjem redova pred kapijama, dok su vozači odbili da se probiju kroz svoje kolege. Interventna je onda pokušala apelima na poštovanje zakona da nagovori radnike na prekid blokade, na šta su radnici ukazali na sve nezakonite radnje uprave i pitali zašto policija na to ne reaguje. Interventna se usled tako odlučnog otpora povukla, a kapije su zatvorene – radnici su tog dana izašli na crtu državnom organu za fizičku prinudu i pobedili.

Radnici Pošte vratite nam oteto 
Slika preuzeta sa blic.rs

Sva ova borba je dovela do komešanja unutar baze reprezentativnih sindikata, koji više nisu imali prostora za pasivnost, te su najavili protestnu šetnju za nedelju, 12. novembar. Sam protest je bio masovan – nekoliko hiljada poštara iz cele Srbije se slilo u Beograd da pokaže svoj otpor prema bahatošću uprave i vlasti. Kada je masa stigla pred zgradu Vlade, situacija je dobila zanimljiv zaokret: Čim su predsednici reprezentativnih sindikata uzeli megafon u ruke, sopstvena baza ih je izviždala! Uobičajeni pomirljiv ton sindikalne birokratije prema vlastima i pozivanje na „socijalni dijalog“ su ovog puta dočekani sa glasnim protivljenjem sindikalne baze, koja je čak nadjačala birokrate za megafonima. Ovakvo stanje je prekinuto tek kada su predsednici reprezentativnih sindikata najavili generalni štrajk za 20. novembar ukoliko uprava i vlast ne ispune radničke zahteve, na šta je baza odgovorila gromkim aplauzom. Nakon protestne šetnje, mnogi od okupljenih poštara su autobusima produžili do Zemuna kako bi podržali kolege. Borbeno raspoloženje poštara je bilo na visokom nivou. S raznih strana unutar mase su se mogli čuti komentari kako ni ovako masovna protestna šetnja ne znači puno, jer se ništa nije promenilo nakon masovnog aprilskog protesta. Autor ovih redova je bio svedok kolektivnog uvida među radnicima da su štrajkovi i blokade mnogo efikasniji metod borbe, dok protesti mogu poslužiti jedino kao uvertira, zarad pokazivanja kolektivne snage i dizanja morala.

Narednog dana, 13. novembra, uprava i Država su krenule u kontranapad. Interventna policija je u 5h ujutru zauzela ulazne kapije GPC u Zemunu, privela dvoje radnika i rasterala ostale. Tom prilikom niko od radnika nije dobio ni krivičnu, ni prekršajnu prijavu, a privedeni radnici su pušteni istog dana. Uprava je zatim suspendovala 47 radnika (broj nije konačan), uključujući sindikaliste SSPR i „Solidarnosti“ – što je protivno čak i novom Zakonu o radu – smanjivši im platu na 25%. Istovremeno, reprezentativni sindikati su saopštili da im je Nadzorni odbor Pošte obećao jednokratnu isplatu u iznosu jedne neto zarade za 17. novembar, dok je premijerka Brnabić obećala „povećanje zarada od januara 2018, nakon ekonomske analize kojom će se utvrditi iznos povećanja zarada“. U tim saopštenjima se nigde ne pominje smena korumpirane uprave Pošte, niti raskid štetnih ugovora sa raznim privatnim preduzećima. Reprezentativni sindikati su formalno sakupljali potpise među svojim članstvom zarad izjašnjavanja oko generalnog štrajka 20. novembra i 17. novembra su, očekivano, saopštili da generalni štrajk neće biti održan usled „nedovoljne podrške od strane članstva“. Ta birokratska gospoda izgleda nije imala oči i uši, pa da prethodnih nekoliko dana vide režim strahovlade i pritisaka u poštanskim radnim jedinicama protiv bilo kakve solidarnosti sa suspendovanim kolegama. Izvesno je da će se birokrate iz Sindikata PTT i „Nezavisnosti“ ostati zadovoljne dobijenim mrvicama kao „realnim maksimumom“. Izjave samih radnika koji su učestvovali u protestima pred GPC-om u Zemunu i Novom Sadu, kao i u protestnoj šetnji, takođe su ukazivale na prevrtljivost vrhuške reprezentativnih sindikata.

Vođstvo SSPR i „Solidarnosti“ s druge strane nije podleglo pritisku, te su 15. novembra sazvali konferenciju za štampu u Sedištu Saveza samostalnih sindikata Srbije. Uprkos represivnim merama uprave i Države, najavljeni štrajk 21. novembra nije bio odložen, te je najavljen i protest pred zemunskim GPC-om za 20. novembar. Atmosfera među sindikalcima nije odavala strah, već bes i rešenost na nastavak borbe. Nažalost, žestoki napad uprave i izdaja reprezentativnih sindikata su ostavili traga na širem članstvu: Na samom štrajku, usled straha od dalje odmazde, nisu svi učestvovali, te je zemunski GPC nastavio da funkcioniše. Dalje, potpredsednik SSPR Radovan Tešić je ukazao na to da je suspenzija bila uperena na najborbenije elemente među štrajkačima, kojima je čak bilo zabranjeno da fizički uđu u bilo koju poštansku jedinicu. Ovo je sprečilo SSPR i „Solidarnost“ da aktivnije agituju među kolegama. Stoga je učešće u štrajku i protestnim šetnjama od 21. do 25. novembra bilo ograničeno na pedesetak ljudi. Veliku odgovornost snosi i Savez samostalnih sindikata Srbije (SSSS) - iako je Savez od početka podržavao štrajkače, ta podrška je do sada prvenstveno bila deklarativne i savetodavno-logističke prirode. U uslovima ogorčene borbe između štrajkača i uprave, nedopustivo je insistirati na „socijalnom dijalogu“ sa vlastima koje direktno stoje iza kriminalne represije dotične uprave. Ni pokretanje sudskih postupaka protiv uprave ne sme biti krajnji domet borbe, jer njihovo neizbežno razvlačenje neće inspirisati radnike da ostanu mobilisani. SSSS je stoga trebalo da opravda svoj naziv i odmah krene u organizovanje paralelnih štrajkova solidarnosti u svim svojim granskim sindikatima. Umesto toga je kritični momenat bio propušten, a poštari bačeni u defanzivu.

Iako su u nezavidnoj poziciji, SSPR i „Solidarnost“ su svojim kolegama i svim ostalim radnicima pokazali da se sindikalna borba ne vodi zakulisnim dodvoravanjem upravi, niti simboličnim protestnim šetnjama, već pokazivanjem kolektivne moći radnika i njihove uloge u funkcionisanju savremenog društva.

Nijedna sijalica ne sija, nijedan zupčanik se ne okreće, nijedan paket ne biva dostavljen bez ljubazne dozvole radničke klase! Blokada poštanskih centara, odnosno obustava rada, jeste osnovno oruđe radnika u borbi protiv izrabljivačkog sistema. Upravo ta činjenica užasava sadašnji režim i njegove privatne sponzore, zato su se i poslužili najgnusnijim mogućim metodama kako bi ugušili mobilizaciju poštanskih radnika. Pojedini elementi vladajuće garniture poput Siniše Malog sada čak zagovaraju delimične ustupke poput rešavanja privremeno-povremenog statusa radnika u svim javnim preduzećima ne bi li se sprečilo širenje radničke mobilizacije u ostale sektore. Pobuna baze reprezentativnih sindikata na protestnoj šetnji takođe pokazuje borbenost radnika koja prevazilazi sindikalne podele. Primera radi, radnici u poštanskim jedinicama Mirijevo, Konjarnik i Dušanovac su 16. novembra prekinuli rad na sat vremena, uprkos navedenim merama terora, dok su novosadski poštari održali protest 5. decembra. Radnici koji su učestvovali u organizaciji štrajka 21. novembra bi stoga trebalo da aktivno agituju među kolegama iz drugih radnih jedinica da se suprotstave kukavičluku reprezentativnih sindikata i pridruže štrajku. U tu svrhu bi trebalo sazvati opšti zbor najborbenijih radnika odmah na početku narednog štrajka, kako on ne bi ostao izolovan u okviru individualnih radnih jedinica i stoga ranjiv na nove upade policije ili demoralizaciju štrajkačke baze. Takođe, neodlučne kolege treba informisati o osnovama zakonskih radničkih prava kako ne bi bili podložni zastrašivanju uprave. Ukoliko uprava ili Država prihvate poraz i pristanu na pregovore, oni treba da budu javni, gde će predlozi biti raspravljeni, a tek potom prihvatani ili odbijani od strane svih štrajkača. Štrajk ne sme biti rešen iza zatvorenih vrata, od strane pojedinaca.