Sindikalno rukovodstvo sa druge strane naglašava kako „rešenje mora biti sistemsko“. Ako uzmemo u obzir dosadašnja zalaganja reprezentativnih sindikata za „tržišno rešenje radničkog problema“, čini se da to ne podrazumeva konfrontiranje prema antiradničkim merama Vlade i traženje onog sistemskog rešenja koje bi štitilo radnike nego pre podršku državnoj politici jačanja privatnog sektora i njegovom širenju najavljenim privatizacijama. U tom slučaju se deklarisanje za sistemsko rešenje s pravom može tumačiti kao poruka vlasti da bez obzira na zaoštravanje retorike u odnosu na prethodne godine sindikati nemaju nameru da izlaze iz okvira koje Država postvlja. Jasno je da takvi stavovi nisu oni koji samo kaskaju za radničkim zahtevima, nego i oni koji su prema tim zahtevima potpuno nemarni, pa je očigledno da sindikalna rukovodstva i dalje nastoje da pacifikuju radnički bunt služeći državnoj politici zarad sopstvenih interesa.

Ovakve manipulacije sindikalnim telom jednako su pogubne kao najavljene antiradničke reforme jer tupe oštricu glavnog oružja radništva u ovom trenutku, a to je sindikalna organizovanost. S tim u vezi može se očekivati da sindikalno rukovodstvo nađe nekakav kompromis sa vlastima po pitanju Zakona o radu koji je u pripremi. Nema sumnje da će temelj tog kompromisa biti ustupci vlasti sindikalnoj birokratiji, a od kojih šire članstvo neće imati nikakvu korist, osim eventualno nekih novih prvomajskih ekskurzija u Beograd – a koje za jedini cilj imaju to da povećaju pregovarački potencijal rukovodstva.

Radnici, odn. šire sindikalno članstvo, mora se otrgnuti od ove loše prakse te svom snagom krenuti u reorganizaciju sindikata kako bi oni dorasli izazovima koje im nameće trenutno stanje i postali sposobni da se dosledno bore za klasne interese radnika.