Ovaj manifest su napisali Andre Breton i Lav Trocki, u Meksiku, krajem 1930-ih. Diego Rivera je takodje bio potpisnik

Možemo reći bez ikakvog preterivanja da civilizacija nikada nije bila u većoj opasnosti nego danas. Vandali, sa sredstvima koja su bila varvarska, i tako neefiktivna poredeći ih sa ovim danas, zbrisali su kulturu u jednom uglu Evrope. Ali sada vidimo svetsku civilizaciju, ujedinjenu u svojoj istorijskoj sudbini, koja se tetura pod snagom udaraca reakcionarnih snaga, naoružanih čitavim arsenalom moderne tehnologije. Nikako ne mislimo samo na svetski rat koji nam dolazi. Čak i u vremenu „mira“ pozicija umetnosti i nauke postala je apsolutno neprihvatljiva.

Baš zato što postoji sa individuom, baš zato što unosi u igru subjektivne talente da stvaraju nešto što doprinosi objektivnom obogaćivanju kulture, bilo koje filozofsko, umetničko, sociološko ili naučno otkriće nam izgleda kao plod savršene slučajnosti, to jest manifestacija, manje ili više spontana, nužnosti. Takve stvari ne mogu biti previđene, bilo sa gledišta opšteg znanja (koje interpretira postojeći svet), ili revolucionarnog znanja (koje baš zato što menja svet zahteva tačnu analizu zakona koji upravljaju njegovim kretanjem). Posebno, mi ne možemo ostati indeferentni prema intelektualnim uslovima pod kojim kreativna aktivnost i nastaje, niti bi trebalo da ispustimo iz vida sve one posebne zakone koji vode intelektualno stvaralaštvo.

Totalitarni režim u SSSR-u, koji funkcioniše kroz tzv. kulturne organizacije koje kontroliše u drugim zemljama, raširio je po čitavom svetu duboko, mračno neprijateljstvo prema svakoj vrsti duhovne vrednosti. Mrak prljavštine i krvi koji u kojem, maskirani kao intelektualci i umetnici, svoje mesto nalaze ljudi koji su od servilnosti napravili - karijeru, od laganja za novac – opšte mesto i od opravdavanja zločina – izvor zadovoljstva. Zvanična umetnost staljinizma odražava odurnošću nezapamćenom u istoriji njihove pokušaje da svoju plaćeničku profesiju predstave u dobrom svetlu.

Gnušanje koje ova sramna negacija umetničkih principa izaziva u umetničkom svetu – negacija koju čak ni robovlasničke države nisu sprovodile na ovakav način – bi trebala da bude oslonac aktivnog, beskompromisnog delovanja. Opozicija pisaca i umetnika je jedna od snaga koja može korisno doprineti diskreditaciji i svrgavanju režima koji su destruktivni, zajedno sa pravom radnika da stremi boljem svetu, svakim osećajem plemenitosti i čak ljudskim dostojanstvom.

Komunistička revolucija nikako se ne plaši umetnosti. Ona shvata da je uloga umetnika u trulom kapitalističkom društvu određena konfliktom između individualnih i raznih društvenih oblika koji su mu strani. Sama ova činjenica, posebno u meri u kojoj je umetnik svestan iste, čini umetnika prirodnim saveznikom revolucije. Proces sublimacije, koji se ovde pojavljuje i koji je psihoanaliza analizirala pokušava da uspostavi uništeni ekvilibrijum između urođenog „ega“ i spoljašnjih faktora koje on odbija. Ovo uspostavljanje radi u korist „ideala o sebi“, koji se bori protiv nepodnošljive sadašnjosti i protiv svih sila unutrašnjeg sveta, koje su zajedničke svakom čoveku i koje stalno napreduju i razvijaju se. Potreba za emancipacijom koju duh jedne individue oseća treba samo da prati svoj prirodni pravac da bi se dovela do tačke gde se stapa sa ovom praiskonskom nužnošću – potrebom emancipacije čoveka.

Koncepcija piščeve funkcije koju je razradio mladi Marx je svakako vredna pomena: „Pisac prirodno mora zarađivati da bi pisao i živeo, no ni pod kojim uslovima ne bi trebao živeti i pisati da bi zarađivao ... Pisac nikako ne gleda na svoj rad kao na sredstvo. Njegov rad nalazi kraj u samom sebi i tako malo znači u njegovim očima i u očima drugih da, ako je to potrebno, on žrtvuje svoju egzistenciju egzistenciji svoga rada ... Prvi uslov slobode stvaranja jeste da ona nije poslovna, tržišna aktivnost“. Nikada nije bilo podobnije koristiti ove reči protiv onih koji bi podredili intelektualnu aktivnost u pravcu koji je njoj stran i koji bi preporučivali i usmeravali, pod opravdanjem tzv. državnih razloga, teme i inspiracije u umetnosti. Slobodan izbor ovih tema i odsustvo svih restrikcija u domenu njihovih primena – to su stvari za koje umetnik ima puno pravo da ih brani kao neotuđive. U oblasti umetničke kreacije, imaginacija mora pobeći od svih ograničavanja i ne sme pod bilo kojim uslovima dozvoliti sebi da se veže. Onima koji nas odvraćaju, danas ili sutra, na misao koja smatra da se umetnost mora podčiniti nečemu što mi držimo kao nespojivo sa njenom prirodom, mi uzvraćamo snažnim odgovorom i ponavljamo našu svesnu nameru stajanja pored parole: potpuna sloboda u umetnosti.

Mi shvatamo, naravno, da se revolucionarna država mora braniti od kontranapada buržoazije, čak i kada se buržoazija presvlači u odore nauke ili umetnosti. Ali postoji ambis koji deli ove neophodne i privremene mere revolucionarne samoodbrane i pretenzija ustrojavanjem intelektualnog stvaralaštva. Ako u cilju boljeg razvijanja snaga materijalne proizvodnje revolucija mora napraviti socijalistički režim sa centralizovanom kontrolom, da bi se razvilo intelektualno stvaralaštvo - odmah se treba razviti anarhistički režim individualne slobode. Bez autoriteta, diktata, bez traga naredbi odozgo. Samo na bazi prijateljske saradnje, bez spoljnih ograničenja, biće moguće za umetnike i učenike da ostvare svoje planove, koji će biti dalekosežniji nego bilo kada pre u ljudskoj istoriji.

Do sada bi trebalo već da bude jasno da u odbrani slobode mišljenja mi nemamo nameru da opravdavamo političku indeferentnost i da je daleko od naše želje da oživljavamo „čistu umetnost“ koja u većini slučajeva služi prljavim ciljevima nazadnjaštva. Ne, naša koncepcija uloge umetnosti je suviše visoka da bi odbila uticaj umetnosti na tok društva. Verujemo da je najviši zadatak umetnosti u našoj epohi da aktivno i svesno učestvuje u pripremi revolucije. No, umetnik ne može učestvovati u borbi za slobodu ukoliko on subjektivno ne prihvata njen društveni sadržaj, ukoliko on ne oseća u samim svojim nervima svo značenje, svu dramu te borbe za slobodu i slobodno traga kako bi svoj unutrašnji svet otelotvorio u potpunosti – preko umetnosti.

U sadašnjem periodu smrtne agonije kapitalizma, demokratskog jednako kao i fašističkog, umetnik vidi sebe kao ugroženog usled gubitka prava na život i nastavak rada. On vidi sve kanale komunikacije zagušene ostacima ruševine kapitalizma. Prirodno, on se okreće staljinističkim organizacijama za koje smatra da mu mogu pomoći pri begu iz izolacije. No, ako on želi da izbegne totalnu demoralizaciju, on nikako ne može ostati tamo zbog sveopšteg ograničavanja njegovog umetničkog izraza, zbog degradirajuće servilnosti koju ove organizacije zahtevaju od njega u zamenu za određene materijalne koristi. On mora razumeti da je njegovo mesto negde drugde, ne među onima koji izdaju cilj revolucije i ljudske vrste, već među onima koji sa nepoljuljanom oštrinom žele da potvrde revoluciju, među onima koji su upravo iz tog razloga sposobni da revoluciju dovedu do njenog kraja, zajedno sa njom i konačni slobodan izraz svih formi ljudskog genija.

Cilj ovog proglasa je da nađe zajedničku osnovu na kojoj se mogu ponovo ujediniti svi revolucionarni pisci i umetnici, kako bi služili revoluciji svojom umetnošću i branili slobodu te same umetnosti protiv uzurpatora revolucije. Mi verujemo da najrazličitije estetičke, filozofske i političke tendencije ovde mogu naći zajedničku osnovu. Ovde marksisti mogu marširati ruku pod ruku sa anarhistima, pod uslovom da obe strane beskompromisno odbijaju reakcionarni duh policijske patrole reprezentovan Josipom Staljinom i njegovim batlerom Garsijom Oliverom.

Svesni smo toga da su hiljade i hiljade izolovanih mislilaca i umetnika razbacani po svetu, njihovi glasovi se dave glasnim horovima dobro istreniranih lažova. Stotine malih lokalnih magazina pokušavaju da mlade okupe oko sebe, tražeči nove puteve, ne prečice. Svaka progresivna tendencija u umetnosti u fašizmu se uništava kao „degenerativna“. Svaka slobodna kreacija se naziva „fašističkom“ od strane staljinista. Nezavisna revolucionarna umetnost mora sada skupiti sve svoje snage u cilju borbe protiv reakcionarnog progona. Ona mora glasno objaviti svoje pravo na život. Takvo jedinstvo snaga je cilj Internacionalne Federacije Nezavisne Revolucionarne Umetnosti za koju smatramo da ju je neophodno oformiti.

Nikako ne insistiramo na svakoj ideji objavljenoj u ovom manifestu, koji i sami smatramo samo prvim korakom u novom pravcu. Apelujemo na svakog prijatelja i branitelja umetnosti, koji ne može a da ne shvati neophodnost za ovim pozivom, da se oglasi momentalno. Isti poziv upućujemo svim onim publikacijama na levom krilu koje su spremne da učestvuju u stvaranju Internacionalne Federacije i da razmotre njen zadatak i njene metode delovanja.

Kada bude uspostavljen preliminarni internacionalni kontakt putem štampe i dopisa, nastavićemo sa organizovanjem lokalnih i nacionalnih kongresa na skromnom nivou. Konačan korak biće skupština svetskog kongresa koja će zvanično obeležiti osnivanje Internacionalne Federacije.

Naši ciljevi:

Nezavisnost umetnosti – radi revolucije !

Revolucija – radi kompletnog oslobođenja umetnosti !