Ken Louč je napravio mnoge nezaboravne filmove, među njima i “Moje ime je Džo“ i najpoznatiji “Zemlja i sloboda“ u kom se bavi Španskim građanskim ratom kasnih tridesetih. Kao i u svim njegovim filmovima, Loučova odanost radničkoj klasi i njenim borbama je evidentna. Intervju je objavljen u Estrategia Internacional br. 10, argentinskim novinama. Ovaj tekst je skraćena verzija intervjua:

Q: Šta vas je motivisalo da napravite film “Zemlja i sloboda“?

Pa, pretpostavljam Džim Alen, scenarista. I ja sam imao ideju da napravim takav film dugo vremena, zato što je pitanje španskog Građanskog rata, kao što znate, velika tema za ljude na levici. U neku ruku to je jedan od najkritičnijih momenata prošlog veka - prvi rat protiv fašizma i veliki internacionalan poduhvat radnih ljudi kao i mogućnost revolucije u Španiji.

Bilo je jako važno da se ispriča ta priča jer je to bio momenat kada se razotkrila svačija pozicija. Zapadne sile su bile veoma zadovoljne pobedom fašizma zbog njihovih investicija u Španiji, stoga sva njihova antifašistička retorika u Drugom svetskom ratu odzvanja u prazno, zato što su davali taktičku pomoć Franku.

I možete videti da je postojao jasan revolucionarni pokret čiji je cilj bio ekspropriacija zemljišta i fabrika - jasno je da je radnička klasa bila revolucionarna klasa. Pozicija crkve je bila vrlo jasna, oni su stajali rame uz rame sa zemljoposednicima, sa buržoazijom. Takođe, i pozicija sovjetske Komunističke Partije je bila veoma jasna - oni su pokušavali da se nagode sa zapadnim silama i nisu hteli da to ugroze podržavajući radničku revoluciju.

Tako da je nekoliko meseci sve bilo kristalno jasno, nije bio mesta za skrivanje, to je bilo kao zrak sunca koji je osvetlio sve političke partije i centre moći. Mi smo samo pokušali da pronađemo način da ispričamo tu priču kroz ljude, prave ljude.

Q: Čuli smo da ponekad koristite glumce amatere u svojim filmovima. Možete li nam objasniti zbog čega to praktikujete?

U suštini sve se svodi na to ko će uciniti film živim. Prema tome, to nije fiksna stvar, radiću sa amaterima ili ne. Pokušavate da skupite grupu ljudi zajedno koji imaju iskustvo i sposobnost da ožive događaj. Neki ljudi u miliciji, na primer (u “Zemlji i slobodi“), neki od njih su glumci a neki ne: imali smo stolara, tu je i električar, bio je i jedan momak koji popravlja motorcikle - svi oni pomešani sa glumcima.

Ono što su svi imali zajedničko je to da su politički aktivni, prema tome morali su da razumeju politiku. Pokušali smo da nađemo takve ljude koji bi, da se tako nešto desi opet, išli i borili se. A seljaci, u dugačkoj diskusiji o raspodeli zemlje, oni su uglavnom lokalni ljudi, neki od njih su bili aktivni u CNT sindikatu u obližnjem gradu i bili su vrlo politički svesni. Ubacio sam par glumaca među njih, zbog toga što su glumci ponekad korisni da započnu diskusiju, oni je olakšavaju.

Lik koji se protivi kolektivizaciji u toj sceni je glumac zato što sam morao da radim s njim na tome koji će biti njegovi argumenti. On se sjajno uklopio sa ne-profesionalnim glumcima zato što je većina njih pričala ono u šta veruju, u šta strasno veruju. I on je morao da bude veoma lukav da bi ih isprovocirao ali na način koji je takođe uverljiv.

Čovek koji je glumio vođu u selu je takođe glumac, vrlo politički svestan. Starac je anarhista koji se borio u ratu, i morao je da živi u Francuskoj, ali on je bio prijatelj ljudi iz CNT-a pa su ga poveli sa sobom. On je bio jako dobar. U stvari on nije sasvim razumeo da je u pitanju film.

Na početku, kada smo počeli snimanje, Džordi Dauder, koji je glumio glavnog čoveka u selu, počeo je da govori a starac ga je prekinuo: "Čekaj malo, stani, ko je tebe izabrao?", a Džordi mu je odgovorio: "Žao mi je ali ja sam glumac, mi radimo film". A starac kaže: "Da, ali mi ne radimo stvari tako ovde. Moramo te prvo izglasati". Tako da smo morali da zaustavimo snimanje dok ga nismo izglasali za tu ulogu za koju smo ga i planirali od kastinga. I bilo je jako dobro. Linija izmedju fikcije i stvarnosti je bila vrlo tanka ponekad.

Q: U Britaniji su Laburisti trenutno na vlasti. Vi ste bili jedan od najvažnijih kritičara Margaret Tačer i konsekvenci koje je njena vladavina ostavila na radničku klasu, to ste opisali u filmovima kao što su Riff-Raff i Raining Stones. Koje je vaše misljenje o Blerovoj vladi koja je zadržala anti-sindikalne zakone iz tog vremena?

Oni su partija i vlada koja radi u interesu kapitala na vrlo razgolićen način, oni su i postavljeni na vlast od strane krupnih kapitalista. Vrlo je ilustrativno to što Bler i njegov kancelar Gordon Braun konstantno idu na sastanke sa Rupertom Mardokom, tako da je vrlo jasno ko su gazde.

Bler je postavljen na mesto premijera od strane Grada i velikog biznisa da radi njihov posao. Oni su se otvoreno poneli u anti-radničkom maniru. Svi planovi, na primer da poboljšaju uslove za nezaposlene, da ublaže udar, očito ne mogu biti uspešni zato što u isto vreme dok su ti planovi objavljeni, oni su dozvolili Engleskoj Nacionalnoj Banci da snizi kamate, što bi navodno trebalo da pokrene ekonomiju.

Zamenik guvernera Nacionalne Banke rekao je nešto vrlo indikativno, izjavio je kako je nezaposlenost ispod svog prirodnog nivoa. Tako da koje god planove ima vlada, neće biti dozvoljeno da se oni ostvare zato što će Nacionalna Banka da se potrudi da dovoljno depresira industriju da bi kreirala nezaposlenost da bi radnici bili primorani da rade za niske plate, jer ako neko odbije biće tu deset ljudi koji će prihvatiti.

Prema tome, postoji otvorena hipokrizija u vezi svega toga. Čitav dan na radiju i televiziji pričaju o društvenom isključivanju. Ali niko ne spominje nezaposlenost, a ako nemate posao vi ste isključeni. To je definitivna stvar. Nije stvar u malo boljoj socijalnoj pomoći ili malo boljem smeštaju. Vi ste isključeni, vi ste otuđeni ako nemate posao. Ovo se očigledno mora nastaviti dok Banka ne postigne ono što naziva prirodnom stopom nezaposlenosti.

Kao da je to postao sastavni deo prirodnog sveta, znate, kao godišnja doba, kao da postoji nešto potpuno normalno u vezi s tim, što je velika zabluda. To je deo svesti koju su uspostavili, da je kapitalizam prirodan način zivota. Kao da zaboravljamo da je on u suštini star samo nekoliko vekova, on ni na koji način nije prirodan. Sigurno nije prirodno da neki ljudi budu vrlo, vrlo bogati a drugi bespomoćno siromašni. Vrlo je interesantno na koji način koriste jezik da bi opravdali svoje interese.

Q: Kao umetnik često ste isticali prepiske izmedju Andre Bretona I Lava Trockog i njihov manifest "Za revolucionarnu umetnost"?

Rečenica koju pamtim (iz spisa Trockog o umetnosti i književnosti) koja je, po mom mišljenju, vrlo važna je da partija ne bi trebalo da ima polisu o umetnosti, da njen posao nije da razvija kulturni ukus ili nešto slično. Ona mora biti apsolutno zasebna, nezavisna. Staljinizam je koristio umetnost samo za propagandne svrhe i to na vrlo mehanički način. Ta odvratna fraza : "socijal-realizam" - ako je išta ikada bilo mrtvo onda je to upravo to nešto.

Q: Koja bi po vašem mišljenju trebalo da bude uloga umetnika u društvu?

Mislim da je reč "umetnost" vrlo opasna, zaista. Mislim da samo treba da saopštite ono što želite da saopštite na način koji se vama čini najboljim. Možda je bolje da kažemo "komunikator" nego "umetnik" zato što je to manje pretenciozno. Svako ima sposobnost da komunicira, mislim da svako mora da ima odgovornost kao ljudsko biće da pokuša da napravi neki smisao od sveta koji nas okružuje i da izrazi to i podeli sa ostalima. Smatram da je jako teško biti u potpunosti okrenut unutrašnjem svetu.

Sa druge strane morate da radite ono što smatrate da je najbolje, i ako imate neku ideju onda je treba sprovesti, jako je teško generalizovati. Opasnost je u tome što ako preterano generalizujete, završićete čineći upravo suprotno od onoga što je Trocki objasnio u pamfletu. Posebno u javnim komunikacijama, ako ste u filmu ili televiziji ili pišete knige koje su popularne, ne možete zaboraviti na svoju socijalnu poziciju u potpunosti. Posebno u filmu ili pozorištu - to je vrlo javna umetnost, to nije kao da pišete poeziju za sebe koju će jako malo ljudi čuti. Ako je u pitanju javna komunikacija i ako je široko primljena mislim da imate odgovornost da pokušate da shvatite zašto je svet takav kakav je i podelite to sa drugima.

Problem je u tome što je bioskop danas proizvod. To nije sredstvo za komunikaciju, to je proizvod. To je investicija u koju ljudi ulažu novac da bi napravili profit. Većina ljudi koja uđe u sve to, većina režisera vidi to na sledeći način: dobio sam scenario, uradiću ga najbolje što mogu, dobiću dobre pare, i to je to.

I mnogo ljudi je zaljubljeno u sam koncept bioskopa umesto u ideju šta bioskop može biti, i mislim da je to jako reakcionarno u suštini - obožavati formu i uzdizati je iznad svega. To se često dešava. Posebno kod ljudi koji dolaze iz filmskih škola koji samo pričaju o "žanrovima", reč koju ja mrzim, i nemaju nikakvu koncepciju o sadržini ali imaju veliko znanje i razumevanje "žanrova"; tako da ti oni mogu stvoriti pastis vesterna ili pastis horora ili pastis trilera ili pastis nečega drugog ali, o samoj sadržini o suštini priče oni nemaju pojma, to je nešto za šta oni nisu zainteresovani.

Mislim da je to tragična posledica razvitka filmskih škola u poslednjih 20 godina - stil je sve, forma je sve, a prava suština - sadržaj se zapostavlja. Zato što moraju da predaju nešto u tim filmskim školama, i ako provedete sve svoje vreme gledajući filmove postaćete opsednuti filmovima. A pravljenje filmova je vrlo jednostavno u suštini. Samo je potrebno da aranžirate stvari da se dešavaju ispred kamere, snimite to i onda povežete delove zajedno. Mislim, to je to, možete ga opisati za jedan dan, uopšte nije teško. No, ako stvarate kurs od tri godine onda morate da ga ispunite ili letite sa posla. Tako da provodite dosta vremena pričajući o stvarima koje nisu neophodne, i koje nanose dosta štete - bar tako mislim!