Deprecated: Methods with the same name as their class will not be constructors in a future version of PHP; plgContentfacebooklikeandshare has a deprecated constructor in /home/crvena/public_html/plugins/content/facebooklikeandshare/facebooklikeandshare.php on line 45

Biljana Srbljanović, u svom tekstiću Nož u srcu, objavljenom na opskurnom desničarskom sajtu Peščanik, ulogu mornara iz Bodlerove pesme pripisuje ispaljenoj publici nesuđenog koncerta Vajnhausove. Ejmi Vajnhaus, premda je „vrhunska umetnica“, ipak nije pevačica, već naprotiv, boginja, biće iz svemira što posrće pod teretom života. Hoće li ova emancipovana duša i ljubiteljka svega što je lepo i uzvišeno da kaže da su pesme Ejmi Vajnhaus za svetsku muziku ono što su Van Gogove slike za svetsko slikarstvo, ili gluma Merilin Monro za istoriju svetskog filma? Ne baš... Biljana Srbljanović ne peva hvalospeve Ejmi Vajnhaus – vrhunskoj umetnici. Licemerno i krvoločno, peva hvalospeve Ejmi Vajnhaus u trenutku (ras)pada.

Ejmi Vajnhaus se nije urušila pod „teretom života“. Ona verovatno nije znala ni gde je, ako je i znala ko je, a ne da je bila u mogućnosti da kontemplira o „teretu života“. Jedini teret koji ju je doveo do jednog mizernog kraja jeste teret njenog života kao komercijalnog idola, „boginje“, u poznom kapitalizmu, drušvu još raspadnutijem i deliričnijem nego što je ona sama bila.

Nekada davno, u srednjoj školi, na času predmeta zvanog srpska književnost, profesorka nas je upoznala sa stvaralaštvom francuskog pesnika, simboliste Bodlera. Jedna od njegovih pesama, koja je me je u to doba ganula je bila pesma „Albatros“.

Albatros
Često, šale radi, sa broda mornari
Love albatrose, silne ptice mora,
Što slede, nehajni saputnici stari,
Lađu koja klizi vrh gorkih napora.
 
Tek što ih na daske stavi momčad čila,
Ti kraljevi neba, nevešti i tromi,
Bedno spuste svoja moćna krila
Kao red vesala što se uz njih lomi
 
Taj krliati putnik sad sputan i mali!
On, prekrasan nekoć, sad smešan i klet!
Jedan mornar lulom kljun mu njegov pali,
Drugi oponaša, hramljuć, njegov le
 
Pesnik sliči ovom vladaru oblaka
Što se smeje strelcu, protiv nepogoda:
Prognan na tle usled ruganja opaka,
Džinovska mu krila smetaju da hoda.

Bodler se ovde žali na sudbinu pesnika, koji često može ispadati smešan u „manje uzvišenom“ okruženju, kojemu njegova pesnička "krila smetaju da hoda“. Posebno ako su „džinovska“.

Nije bitno da li nam se pesnik u ovoj priči čini stvarno uzvišenim, suptilnim i osetljivim na stvarnost, a koga shvata samo mali broj produhovljenih ljudi, ili samo istripovanim i nafuranim, naprosto neprilagođenim likom koji je od šizenja rešio da pravi vrlinu (i verovatno postao član nekog „alternativnog kolektiva“) - lično mislim da oba stanovišta mogu bili legitimna.

Mene ovde više interesuju mornari. Bodlerova pesma se može tumačiti onako školski, standardno: u toj su interpretaciji mornari neki mediokriteti, tzv. „svetina“, „plebs“, „rulja“, „neprosvećena gomila“, koja „Ne razume“. Sve u svemu, ekipa koja uživa kada vidi da neki inače impresivan lik ispadne glup u društvu... Kakve pesme, kakva ludila, bitno da „ko visoko leti, nisko pada"... Što bi rekao pokojni drug Kurt Vonegut: „Tako to ide...“

Biljana Srbljanović, u svom tekstiću „Nož u srcu“, objavljenom na opskurnom desničarskom sajtu „Peščanik“, ulogu mornara iz Bodlerove pesme pripisuje „ispaljenoj“ publici nesuđenog koncerta Vajnhausove. Ejmi Vajnhaus, premda je „vrhunska umetnica“, ipak „nije pevačica“, već „naprotiv, boginja, biće iz svemira što posrće pod teretom života“. Prema Srbljanovićevoj, ona nije tu da peva, kao „Svetlana“ (valjda Ražnatović?), već je bitnije to što je ona jedna „u nizu autodestruktivnih genija“ i da „Beograd, nažalost, nije razumeo da je prisustvovao dirljivom trenutku istorije“. Drugim rečima, neprosvećena gomila je, u svom neznanju, došla da čuje koncert, a nije bila svesna toga da je Ejmi došla u Beograd da „...nestaje pred našim očima, isparava, topi se…“

Biljana Srbljanović dalje poredi „Amy Winehouse“ sa Van Gogom (čije ime se ova vrsna poznavateljka lika i dela „autodestruktivnih genija“ nije setila da ispravno „speluje“ kao Van Gogh) ili sa Merilin Monro (Marilyn Monroe, što bi rek’o pros’ narod).

Hoće li ova emancipovana duša i ljubiteljka svega što je lepo i uzvišeno da kaže da su pesme Ejmi Vajnhaus za svetsku muziku ono što su Van Gogove slike za svetsko slikarstvo, ili gluma Merilin Monro za istoriju svetskog filma? Ne baš... O umetnosti Ejmi Vajnhaus, kao i ovo dvoje dragih pokojnika nema mnogo reči. Po čemu ih onda poredi? Po skandalima koje su pravili. Tu donekle ima pravo. Biti uvređen i zgađen „nastupom“ Ejmi Vajnhaus, „vrhunske umetnice“, koja je, uprkos tome što je neko jedva platio za Srbiju nemalu sumu, kako bi imao priliku da u toj vrhunskoj umetnosti uživa, zaista jeste slično odlasku kod Van Goga da kupiš neku sliku, a on te malo poprska dok vrši svoj notorni hiruški zahvat. Svaki čovek sa minimumom humanosti i sebi bi u takvoj situaciji Van Gogu rekao nešto tipa: „Brate, jesi normalan?!“ i onda zoveš neku hitnu pomoć, neke lekare, da mu to zašiju. Svaki čovek sa minimumom humanosti i empatije prema drugom čoveku razume koliko je ružno i nadasve jadno kada se vrhunska umetnica besomučno uradi i dođe na scenu da se raspada.

Čak i da zanemarimo bačenu kintu, zašto bi iko, ko nije lični prijatelj, rod, ili ljubavnik Vajnhausove morao da prisustvuje jednom takvom ispadu? Zašto bi iko želeo da, umesto „vrhunske umetnosti“, u koju sasvim verovatno spada i muzičko stvaralaštvo Ejmi Vajnhaus (autor ovih redova vrlo rado sluša njene stvari), protiv svoje volje i van svojih očekivanja bude doveden u poziciju voajera, perverznjaka koji pomno posmatra intimne trenutke potpunih stranaca? Zar nije to nešto u čemu nalaze lepotu paparaci iz žute štampe ili ekipa iz nedotupavnih cirkusa vulgarnosti poput „Velikog Brata“ ili „Menjam ženu“?

Iako ne pretendujem na to da nekakav poznavalac umetnosti, kada bi me neko, primera radi, pitao: „Šta misliš o Dijegu Riberi i Fridi Kalo...?“, moj odgovor bi, po nekoj logici stvari, bio nešto u stilu „Dijegov muralizam je genijalan, zaista me je oduševio ’Čovek na raskršću’“ ili „Frida je interesantna umetnica, ali mi je malo hevi, valjda je ne razumem“... Verovatno bih spomenuo i „Manifest slobodne revolucionarne umetnosti“, koji su potpisali sa Trockim ili slične momente društvenog angažovanja ovog slavnog para, koji je takođe jedan od načina na koji su obeležili istoriju čovečanstva i pružili svoj doprinos – što je bez sumnje i nešto po čemu bi i sami voleli da budu upamćeni, baš kao i po svojim slikama. Svakako mi prva reakcija ne bi bila „Dijego Ribera? ’El to onaj glomazni?“ ili „’El Frida ona riba što je držala bebu u tegli?“

Ono što hoću da kažem je da se nikada ne bih spustio toliko nisko niti bio toliko sebično krvoločan da lične tragedije poznatih ličnosti, posebno velikana, posmatram kao nekakav spektakl, kao „istorijski trenutak“ koji je tu zarad mog uživanja i toga da bih bio „dirnut“.

Kakve veze ima sve ovo sa Bodlerom i Albatrosom? Da pojasnim...

Zamislite da se, umesto o mornarima, u pesmi radi o putnicima prve klase na „Titaniku“. Tipično za buržoaziju, fina gospoda iz elite znaju da su zveknula o santu, ali im još nije doprlo do mozga da bi mogli da potonu. Kapitalizam, „Titanik“, u svakom slučaju – olupina... E, sad zamislite kako neko od te gospode, primetivši kako su mornari uhvatili jednog albatrosa, pomisli kako prisustvuje još jednom „dirljivom trenutku“, uzvišenoj patnji jedne krasne i ponosne ptice. Zamislite dalje kako se cela gospodska ekipa uskoro nađe pod istim utiskom. Potom krenu da čerupaju pticu, govoreći o tome kako su milozvučni ti krici tuge. Tada mu neko prereže šiju tupim perorezom, da bi pobudio u sebi i svojim saputnicima umetnički doživljaj nebeskog stvora koji se muči i krvari kada se spusti na zemlju, okružen ljudskim zlom. Za to vreme, neka u našoj mašti bude prisutna i jedna devojčica, koja tu i tamo pomaže posadi broda jer joj je tata ložač u kotlarnici. Nije puno obrazovana, a i još je klinka. Ne zna ni šta je albatros, ali joj se svidela velika bela ptica koja leti. Pokrila je oči pred umetničkim perfomanskom znalaca umetnosti – gadljiva je na krv. Zamislite da se u celoj toj priči još nađe i neki sveštenik, koji, mistično nadahnut predloži da se očerupani i iskrvareni albatros baci u rernu, kako bi se svi najeli njegovog svetog i uzvišenog tela. Tako oni spreme pečenje, i počnu da jedu u uzvišenom zanosu svetskog bola. Sve dok u jednom trenutku ne budu sablažnjeni. Grižom savesti? Žalom za živim albatrosom? Ne. Sablaznio ih je jedan neverovatno prostački ispad neobrazovanosti. Pomenuta devojčica se vrmzala oko jednog od konobara i znatiželjno pitala gospodina sa početka priče: „Je l’ ukusna piletina?“piletina

Nevaspitanog li deteta! Zar nema nimalo poštovanja prema uzvišenosti svučenog, očerupanog, iskrvarenog i ispečenog albatrosa?! Zar ne shvata tugu, bol i, pre svega, lepotu „dirljivog trenutka“, kada se gospoda žrtvuje jedeći termički obrađenog nebeskog stvora i dokazujući time da je on bio još jedan u dugom nizu tragično-ispečenih ptica?! Ta to ne može biti ništa drugo do „blazirani mejnstrim“ današnje omladine! U šta se samo pretvorila! Kakav „nepodnošljiv linč“ jedne ptice iz rerne, dok mirisi začina polako „evaporiraju“ (kod običnog pileta bi samo isparavali) i šire se trpezarijom!

Eto kakve veze ima! Biljana Srbljanović ne peva hvalospeve Ejmi Vajnhaus – vrhunskoj umetnici. Licemerno i krvoločno, peva hvalospeve Ejmi Vajnhaus u trenutku (ras)pada. Kao i gomile sličnih građanskih Znalaca, ova gospođa sa „Peščanika“ ne uživa u lepoti muzike samoj po sebi. Ona uživa u Mitu o Umetniku. Šta tu ima da se slavi, da se obožava u prizoru žene na izmaku psihofizičkih snaga, kako se kasnije pokazalo na izmaku života?

Ejmi Vajnhaus se nije urušila pod „teretom života“. Ona verovatno nije znala ni gde je, ako je i znala ko je, a ne da je bila u mogućnosti da kontemplira o „teretu života“. Jedini teret koji ju je doveo do jednog mizernog kraja jeste teret njenog života kao komercijalnog idola, „boginje“, u poznom kapitalizmu, drušvu još raspadnutijem i deliričnijem nego što je ona sama bila.

Kao čovek poput mene i vas, Ejmi Vajnhaus je umrla mnogo ranije, kada je izgubila svoju ličnost i kontrolu nad svojim životom, postavši estradni projekat za ljubitelje skandala, snobove i pokojeg ljubitelja muzike. Ako je ikada u ceo „šoubiznis“ i ušla da se bavi pevanjem, uskoro je morala shvatiti da ona „nije pevačica“, već da se od nje očekuje samo jedno: da bude profitabilni brend, neumorna mašina za mlaćenje para, koja peva po belom svetu dok može, a kada više ne bude mogla, neka se raspadne polako u velikom stilu. Ima ljudi koji bi platili da vide taj „istorijski trenutak“. Ejmi Vajnhaus zaista „nije pevačica". Ona je jedna nesrećna žena koja je proživela i završila svoj život kao rijeliti šou sa dobrim saundtrekom. Jelena Karleuša koja zna da peva i ne bavi se politikom. Nema sumnje da će njene pesme sada postati naglo popularne, dok vest o njenoj smrti zauzima termin na dnevnicima. Sigurno je da će se o taj nesrećni i tužni događaj ofajditi mnogi krvoločni folirant, koji „Razume“ i čiji će se mit o sebi-kao-prosvećenom nezasito napajati na njenim kostima.

Ne želim ovde da kažem da je Biljana Srbljanović ikako kriva ili odgovorna za smrt Ejmi Vajnhaus. Lešinari retko kad ubijaju svoj plen. Prvo „ulažu u njega“ kupujući karte i čekaju. Posle tim kartama mašu i paradiraju. Onda pišu članke za „Peščanik“ i histerišu nad nerazumevanjem onih koji su hteli da vide živu Ejmi, Ejmi umetnicu, Ejmi pevačicu. Onih kojima je albatros lep dok leti, a posle toga s pravom pitaju gospodu: „Je l’ ukusna piletina? A da je još malo rešija, je l’ bi vas to zadovoljilo?“