Rano ujutro u ponedeljak 06. februara snažan zemljotres pogodio je Bliski Istok, cepajući zemlju i rušeći zgrade. Sa magnitudom od 7.8, i epicentrom zapadno od Gazijantepa u turskoj regiji Anadolije, ovo je najsnažniji zemljotres koji je pogodio zemlju u savremeno doba. Sa jačinom od 130 atomskih bombi, osetio se čak do Grenlanda.

Inicijalni zemljotres i njegovih 145 naknadnih potresa uništili su jugoistočnu Tursku i severozapadnu Siriju, odnoseći sa sobom najmanje 6.000 života, sa preko deset hiljada povređenih. Svetska zdravstvena organizacija (SZO) procenjuje da bi moglo biti preko 40.000 poginulih.

Foto: Voice of America

Kao što to inače biva sa ovakvim tragedijama, neposredni uzrok možda jeste bio prirodnog ali stepen smrtnosti i patnje je čovekovog porekla. Profitiranje, korupcija i imperijalistički rat pretvorili su dugo iščekivani seizmički događaj u opštu katastrofu. Radnička klasa mora odbiti cinične apele za tzv. „nacionalno jedinstvo“, i umesto toga da upre prstom u prave krivce i organizuje se da završi sa njihovim smrtonosnim upravljanjem.

„Beznadežni smo“

Zemljotres je udario u okrutnom momentu za Tursku i Siriju. Turska trpi rastuću inflaciju, kolaps životnog standarda i sve jače napade na demokratska prava od strane režima. U međuvremenu, Sirija još uvek krvari od hiljadu rana koje je izazvao građanski rat koji je zakuvao imperijalizam.

U ponedeljak, društvene mreže bile su preplavljene apokaliptičnim scenama ljudi koji beže iz svojih kuća da spasu živu glavu, sve dok su temelji zgrada oko njih pucali. Snimci su se pojavili iz Turske gde su šestospratne zgrade u Šanlijurfi, Malatiji i Iskrenerunu i drugim gradovima implodirale u momentu, odnoseći nepoznat broj života sa sobom.

Stotine hiljada ljudi postali su beskućnici, u ledenim uslovima, očajnički pokušavajući da pronađu svoje nestale prijatelje i rodbinu. Čovek u Elbistanu, gradu blizu epicentra, okačio je video ruševina, jecajući: „Ovo je bila naša glavna ulica. Beznadežni smo.“

Severozapadna Sirija, koja udomljava stotine hiljada interno izmeštenih izbeglica, podnela je značajnu štetu od zemljotresa. Cela sela prosto su nestala, uključujući Basinu u provinciji Idlib, za koje vazdušne fotografije pokazuju da je sada čist krš.

Pojavili su se brojni srceparajući video snimci ljudi koji grle svoje mrtve očeve, majke, braću, sestre i malu decu, ili pozivaju svoje bližnje koji su ostali zaglavljeni u ruševinama. Jedan video prikazuje potresenog čoveka koji govori svom malom sinu, pokušavajući da ga umiri, ohrabrujući ga da govori “Šahada”: muslimansku izreku koju često izgovaraju ljudi pred smrt.

U Alepu je izveštavano o hiljadama žrtava, u gradu koji je i ovako bio uništen godinama rata. Celi komšiluci bili su u ruševinama pre ponedeljka i većina oštećene i dotrajale infrastrukture koja je ostala se prosto sravnila potresom, uključujući esencijalne zgrade kao što su bolnice.

Preživeli su ostali bez vode i struje, dok se zvanični i civilni spasilački timovi bore protiv hladnog vremena i jake kiše sa ciljem da izvuku ljude iz njihovih uništenih domova. Šteta uzrokovana građanskim ratom i neprestanim borbama između vlasti i pobunjenika samo otežava slanje pomoći žrtvama, pogotovo u delovima koje drže pobunjenici na severozapadu Sirije, do kog se ne može više stići iz Turske zbog štete na putevima i kojim sirijske vlasti ne dozvoljavaju pomoć sa juga.

Nije slučajnost

Nivo uništenja koje je izazvao zemljotres ne može se objasniti samo njegovom nesvakidašnjom magnitudom. Očigledno jeste da je destrukcija izazvana građanskim ratom Siriju učinila posebno osetljivom, ali u slučaju Turske, velik deo odgovornosti je na režimu i profiterskim privatnim građevinskim kompanijama, koje su doprinele katastrofi za koju je bilo samo pitanje vremena kad će se desiti.

Ovaj zemljotres bio je očekivan. Turska leži između severnog i istočnog anadolijskog raseda i vrlo je sklona seizmičkog aktivnosti. „Svaki normalan naučnik, uključujući mene, rekao je da se ovaj zemljotres najavljivao godinama unazad“, rekao je turski geolog Nađi Guruž u intervjuu uživo za američku televiziju. „Nikog nije bilo briga za naša upozorenja.“

Foto: Mikernorton, Wikimedia Commons

Zemlja je bila pogođena brojnim potresima tokom godina, uključujući jedan 1999. sa epicentrom blizu Izmita u Kodžaeli koji je odneo oko 18.000 života. Ta katastrofa stavila je u prvi plan široko rasprostranjenu praksu građevinskih investitora da ne poštuju bezbednosne mere, što je izazvalo bes javnosti i nateralo vlasti na hapšenja.

Jedan takav gangster, Vili Gosež, uhapšen je nakon tri nedelje bekstva, kada je u telefonskom intervjuu priznao da je štedeo metodama kao što su mešanje morskog peska i betona. „Ja nisam građevinac, ja sam pesnik“, rekao je u jednom od ovih intervjua. „Ako sam kriv, platiću zbog toga, ali ne osećam krivicu. Jeste mi žao, ali ne osećam se odgovorno za te smrtne slučajeve.“

Ovaj konkretni parazit bio je samo jedan primerak koji je deo ogromnog sistema korupcije u turskom građevinskom sektoru, koji vlada do tada nije htela da istraži jer ju je hiljadu niti vezalo za građevinske tajkune. Nesposobni za spašavanje i pomoć indirektno su doveli do političke krize koja je završila padom vlade Partije demokratske levice Bulena Edževita 2002.

Nakon ove tragedije koja se mogla izbeći, obećane su reforme i novi zakoni koji bi zaštitili zgrade od zemljotresa. Međutim, ove mere su opet potkopane, ne samo korupcijom, nego i svesnom politikom vlade.

Prema članku iz Zvezde Toronta, zakon o zonskoj amnestiji iz 2018. koji je izglasao režim Erdogana, svedoči da su dozvole date za zgrade koje su potencijalno kršile regulative za gradnju. Zauzvrat bi vlada dobijala nadoknadu. Trinaest miliona građevina legalizovano je pod ovim sistemom podmićivanja odobrenom od strane vlasti. Predsednik istanbulskog ogranka Sindikalne komore turskih inženjera i arhitekata, profesor Pelin Pinaž Giritlioglu objašnjava:

„Sa zakonima koje je uspostavila centralna vlada, stvorio se sistem proizvoljnih izdavanja dozvola za građevinske kompanije koji je izvrnuo inicijalne urbanističke ciljeve. Izgradnja ovih objekata bila je legalna na papiru, ali je sadržavala rupe koje su bile ulje na vatru za ovu katastrofu.“

Ovaj proces značajno se ubrzao posle pokušaja vojnog puča 2016. protiv Erdogana (čija pozadina je još uvek mutna), nakon kojeg je veliki broj državnih zgrada i javnog zemljišta privatizovano, ili poklonjeno vojsci, verovatno da bi se kupila njena lojalnost protiv pučista.

„Ova politika dovela je do neregilusanog i netransparentnog sistema,“ rekao je Giritlioglu. „Građevinske kompanije mogle su da nastave kako su htele i nisu se prilagođavale regulativama.“

Posledica toga je da građevine koje su trebale da izdrže i čija je legalizacija potvrđena od strane državnih zvaničnika (koji su i sami gangsteri) su se srušile.

„Jugoistok sada pati od velike štete, uključujući građevine kao što su bolnice, stanice, škole, opštinske zgrade, mostovi i aerodromi, sve izgrađene posle 2007,“ dodaje Giritlioglu. „I ove građevine bi trebale biti najsigurnije u slučaju katastrofe, mesta gde bi žrtve zemljotresa mogle biti na sigurnom.“

Erdogan i građevinski reket

Erdoganove ruke su krvave od ovog skandala. Još od njegovog mandata kao gradonačelnika Istanbula, a pogotovo kao premijera, razvijao je bliske veze sa turskom građevinskom industrijom. Ovaj sektor bio je značajna pokretačka snaga za masivni ekonomski rast za vreme 2000-ih i 2010-ih, na kojima je Erdogan i Partija pravde i razvoja (AKP) izgradila svoj autoritet.

Toki, turska uprava javnog stanovanja, bila je podređena direktno Erdoganu kao premijeru i proširila je značajno svoj uticaj tokom njegove vladavine. Istraga o korupciji iz 2014. pokazala je da vlada ubrzava dozvole za gradnju. „Sistem radi tako da ako opština Istanbul se izjasni da nemaš pravo da gradiš na određenom mestu, Ankara može to da poništi, pa je imalo više smisla kao kompanija ići direktno preko centralne vlade,“ rekao je Refet Gurkajnak, ekonomista na Bilkent Univerzitetu u Ankari.

U to vreme, Fajnenšl tajms citirao je dva (anonimna) vodeća turska biznismena koja su rekla da je mito „povremeno potrebno“ da se nastavi sa velikim građevinskim projektima. Transkripti telefonskih razgovora koji su procurili do turskih novina svedočili su da tajkun Ali Agaoglu (koji je jedan od privedenih na saslušanje) opisivao Erdogana kao „velikog šefa“.

Sve u svemu, potpuno je jasno da su Erdogan i njegova bratija ohrabrivali građevinske biznismene da se obogate i ogrebu za unosne ugovore godinama. Kao predsednik, usvajao je zakone koji su im dopuštali da izbegavaju bezbednosne regulative, kako bi on mogao politički kapitalizovati na propratnom ekonomskom rastu.

Građevine izgrađene prema zvaničnim preporukama trebale bi biti značajno otporne na rušenje, čak i tokom vrlo snažnih zemljotresa. Cena Erdoganovih i AKP-ovih prljavih dilova u kojima su profitirali građevinski tajkuni može se izmeriti hiljadama leševa zakopanih ispod brda betona.

Licemerje

Erdogan je 07. februara proglasio tromesečno vanredno stanje u pogođenim delovima zemlje. Ovo će njegovoj vladi dati vanredne mogućnosti odmah nakon što je uveo niz zakona koji efektivno imaju za cilj da zabrane glavne opozicione partije, kao što su Slobodna demokratska partija (HDP), u pripremi za opšte izbore u maju.

Predsednik manevriše mesecima da sakupi podršku za AKP usred brutalne potrošačke krize, uključujući najavu za novu turu javnih ulaganja (u zemlji u kojoj je zvanična inflacija iznad 64 posto), represiju političkih protivnika i potpaljujući nacionalističku mržnju prema turskoj kurdskoj manjini i sirijskim izbeglicama koje žive u Turskoj.

On je u ranjivoj poziciji i svestan je toga. On se nada da bi brza i odlučna reakcija mogla biti iskorišćena da napravi političku atmosferu „nacionalnog jedinstva“, koja bi mu mogla pomoći da zadrži poziciju. Takođe je toliko ciničan da razmišlja da iskoristi ova nova vanredna ovlašćenja da dodatno ugrozi političke protivnike.

Ali ovo bi bio opasan potez. Ljudi su već bili na kraju živaca. Ako se pojavi bilo kakva sumnja da Erdogan koristi ovu tragediju za političku korist, ili ako bilo koji deo odgovornosti padne na njega ili njegovu partiju, ova katastrofa bi mogla imati duboke političke posledice.

Foto: Wikimedia Commons

Krokodilske suze imperijalističkih zemalja su odvratne, a posebno povodom Sirije koja je nezaštićena protiv zemljotresa zbog godina paklenog rata i sankcija od strane ovih krokodila.

Dok su spasilački timovi mnogih zapadnih zemalja se odmah uputili u Tursku, priča je drugačija u Siriji, gde neprestane borbe i sukob sa Asadovim režimom dovodi do toga da zapadne zemlje odbijaju da sarađuju sa zvaničnom vladom.

Užasne posledice ove katastrofe, koja se lako mogla sprečiti, dokaz su ludila i okrutnosti kapitalizma u kome su obični ljudi bukvalno i figurativno zgnječeni od strane svojih reakcionarnih vladara i besramnog profitiranja od strane buržoaskih krvopija.

Dok se nižu noćne more, samo je pitanje vremena kada će ljudi uzeti sudbinu u svoje ruke. Jedini izlaz iz ovoga je eksproprijacija tajkuna koji tretiraju esencijalnu infrastrukturu kao kravu muzaru, zbacivanje političara koji pospešuju njihov kriminal i građenje socijalističkog društva u skladu sa potrebama ljudskog stanovanja.

Tekst je objavljen 07. februara 2023.