Više od milion ljudi slilo se 19. januara na ulice Francuske na preko 200 skupova, u okviru nacionalnog štrajka protiv poslednjeg napada predsednika Emanuela Makrona na penzijski sistem. Radnici železnice, pariskog transportnog sistema, rafinerija nafte i medija; zajedno sa prosvetnim radnicima, državnim službenicima, vozačima kamiona i bankarskim osobljem, svi su izašli na ulice u znak protesta protiv Makronovih planova da poveća starosnu granicu za penzionisanje. Potencijal za obračun postoji, ali da li će radnički lideri iskoristiti priliku?

Makron je pod intenzivnim pritiskom francuske vladajuće klase da „reformiše“ penzijski sistem, koji se decenijama suočava sa uzastopnim napadima. Trenutno je zakonska starosna granica za odlazak u penziju 62 godine, a Makron se nada da će je povećavati za četiri meseca godišnje na 64 do 2030. Ovaj predlog je veoma nepopularan u široj javnosti, a nedavna anketa je pokazala da mu se 80 odsto stanovništva protivi. Ovi napadi izazivaju gnev koji se rasplamsava padom životnog standarda na svim poljima.

Foto: Jayronimo77, Twitter

Kao i obično, Makron se (s pravom) doživljava kao arogantan, van kontakta sa realnošću i u službi interesa bogate elite u sprovođenju ove trule mere. U stvari, on danas čak nije ni u zemlji – pošto je pobegao u Španiju da bi potpisao „Sporazum o prijateljstvu i saradnji“ sa španskim premijerom Pedrom Sančezom. Sa bezbedne udaljenosti Madrida, obećao je da će nastaviti sa penzijskom reformom, rekavši da je to „pravedno i odgovorno” i da Francuska „mora to sprovesti”.

Rastući bes

Zavet za „reformisanje“ penzija bio je stub Makronove političke agende od dana kada je izabran. Već u periodu 2019-20, Makronov pokušaj da ostvari ovaj napad doveo je do najvećih štrajkova koje je zemlja videla decenijama: talas klasne borbe koji se podigao nakon skoro pa ustaničkih protesta žutih prsluka (gilets jaunes). Još jednom, sindikati su odgovorili pozivom na masovnu mobilizaciju protiv pokušaja penzijske reforme; i još jednom, francuski radnici su se odazvali.

Makron se suočava sa ovim novim štrajkovima iz pozicije slabije u odnosu na 2019. godinu, kada je već bio u teškoj situaciji. Izgubio je parlamentarnu većinu na izborima 2022. i bio je primoran da se osloni na desničarske stranke kao što su Republikanci i Nacionalno okupljanje (bivši Nacionalni front) kako bi se predlozi zakona usvojili.

Pošto se našao na udaru od strane Nupes koalicije (glavni opozicioni blok, predvođen levičarskim „La France Insoumise”), kao i od strane desničarske koalicije „Rassemblement National” (predvođene Nacionalnim okupljanjem) zbog ove penzijske reforme, Makron će morati da se osloni na republikance desnog centra kako bi je usvojili sledećeg meseca.

Obzirom da se čak i neki republikanski poslanici kolebaju, nije izvesno da će reforma proći. Makron bi mogao biti primoran da koristi član 49.3 ustava i sprovede svoju reformu bez glasanja u skupštini, što se smatra „nuklearnom opcijom” (procedurom nadglasavanja većinom). Dalje postojanje ove vlade moglo bi se tako vezati za njenu sposobnosti da iznese ovu reformu.

Povrh toga nezadovoljstvo u društvu raste. Ekonomska kriza pogađa francuske radnike i omladinu. Vlada se već suočila sa sukobom na industrijskom frontu nakon što je iskoristila državna ovlašćenja da primora radnike u rafineriji nafte u štrajku da se vrate na posao u oktobru prošle godine. Gnev među radnicima i omladinom bio je opipljiv, i iskazao se u velikim uličnim mobilizacijama, sa posebno impresivnim demonstracijama od 140.000 ljudi u Marseju, 45.000 u Nantu, 40.000 u Lionu i 50.000 u Tuluzu. Demonstracije sa desetina hiljada učesnika održane su na mnogim drugim lokacijama, uključujući Ren, Bordo, Kaen, Sent Etjen i drugde.

Masa ljudi (400.000 prema Generalnoj Konfederaciji Rada (CGT)) okupila se na glavnom mitingu na Trgu Republike u Parizu, izlivši se u susedne ulice i bulevare. To su bile najveće demonstracije koje je prestonica videla poslednjih godina. Iako su protesti bili uglavnom mirni, policija je ipak primenila suzavac u popodnevnim časovima i izvršila oko 20 hapšenja pre nego što se skup preselio na Trg Nacije u istočnom Parizu, prolazeći pored Bastilje.

Vladajuće raspoloženje na mitinzima je jednostavno „dosta je bilo“. Dominik, 59, zaposlena u maloprodaji, intervjuisana je od strane portala France24, rekavši da, iako nikada ranije nije bila u štrajku, „ovog puta, ako me budu pitali, hoću”.

Ona je nastavila:

„Prošlo je 30 godina otkako radim u maloprodaji. Već sam imala operaciju na oba ramena kako bih se izborila sa tendonitisom uzrokovanim svim repetitivnim pokretima i teškim teretima koje nosim tokom dana. Ukupno moram da nosim oko 600 kilograma robe svaki dan. Takođe sam morala da dobijem protetske palčeve na obe ruke: izgubila sam zglobove od cepanja i rasklapanja kutija zbog slaganja na police. Dakle, ako mi na kraju kažu da ću morati da odložim penzionisanje - bilo da je to za nekoliko meseci ili godinu dana - neću to moći da prihvatim."

 Žan, 29-godišnji zidar, rekao je slično:

„Mnogo mojih kolega završi sa rakom u 60. Čak i ako ne dobijete rak, od 50. godine pa nadalje, imate loša kolena, loša leđa, sindrom karpalnog tunela, oštećene ligamente – sve to.”

„Nekoliko mojih kolega izgledaju fizički slomljeno – hodaju okolo kao patke. Potrebna im je stalna pomoć; ne mogu više normalno da hodaju; upropašteni su. Dakle, ako moraš da nastaviš do 64. godine... Kada vidim ljude u tom stanju, znam da neću nastaviti.”

Mnogi ljudi su akutno svesni nesrazmernog uticaja Makronovog predloga na siromašnije ljude, uključujući Baltazara, 22-godišnjeg dostavljača hrane:

„Apsolutno sam protiv reforme. Cilj je da se uštedi novac, da zemlja proizvodi više, da se smanje doprinosi kompanija i da ljudi rade duže. Siromašni su ti koji će biti pogođeni, pogotovo zato što je četvrtina najsiromašnijih muškaraca već mrtva do svoje 62 godine – što je naravno skandalozno.”

Značajno je da se svih osam francuskih sindikalnih federacija složilo da sprovedu združeni dan akcije, uključujući najveći i konzervativniji CFDT, koji nije učestvovao u penzijskim štrajkovima 2019-20. Ovaj neobičan nivo jedinstva pokazuje širinu besa u svim slojevima radničke klase, koja vrši pritisak čak i na najreakcionarnije sindikalne vođe.

Štrajk je takođe bio veoma dobro organizovan. Javni prevoz širom Francuske, ali posebno u glavnom gradu, je stao. Mnogi letovi su otkazani, 70 posto nastavnika je napustilo posao, a ključni energetski sektor je onesposobljen odsustvom radnika. Štrajkovi u javnom energetskom preduzeću EDF smanjili su proizvodnju električne energije za 7.000 megavata.

Javne radio stanice Franceinfo i France Inter takođe puštaju muziku ‘u krug’, umesto vesti, dok TV kanal France 2 prikazuje reprize serija. Štrajkovi su takođe poremetili glavnu trgovačku rutu između Dovera i Kalea, zaustavljajući trajektne prelaze.

Štaviše, jedan broj sindikata je podneo obaveštenje o neograničenoj akciji, stvarajući osnovu za kontinuirane štrajkove. „Ovo je prvi dan, biće i drugih“, rekao je Filip Martinez, lider konfederacije sindikata CGT. Radnici u rafineriji nafte već su proglasili datume štrajka sledeće nedelje i početkom februara, a za subotu su planirane dalje nacionalne demonstracije protiv penzijske reforme.

Proširimo štrajk!

Svi preduslovi za odlučujuću konfrontaciju između francuskih radnika i prezrene Makronove vlade su prisutni. Proteklih godina, bilo je mnogo prilika da se Makron izbaci iz Jelisejske palate, a sve su bile protraćene nespremnošću industrijskog i političkog rukovodstva radničke klase da poveže tačke u celinu.

Foto: Left EU, Twitter

Umesto da spremaju politički generalni štrajk na neodređeno sa ciljem da sruše Makrona, lideri francuske radničke klase su se ograničili na suprotstavljanje ovoj ili onoj reakcionarnoj meri, pozivajući na ograničene „dane akcije“. Ovo su radili kako bi sa sebe skrenuli pritisak radništva i primorali  vladu na pregovore iza kulisa. Odlučnost francuskih radnika je ogromna, kao što smo videli iznova i iznova – ali nije beskonačna. Dosta im je starih, jalovih strategija koje ih koštaju dana plate bez rezultata. Ipak, snaga današnjeg štrajka pokazuje da i dalje postoji raspoloženje za ozbiljnu borbu. Koordinacija svih glavnih sindikata za današnju akciju je takođe korak napred i pokazuje povećanje pritiska odozdo za stvaranje jedinstva borbi.

Kao što smo videli u mnogim delovima sveta, žestina trenutne ekonomske krize daje snažan podsticaj zaoštravanju klasne borbe. Rastuća inflacija znači da je sve više radnika prinuđeno da se bori samo za održavanje trenutnog životnog standarda i oni se okreću sindikatima kao svom instrumentu. Ovo čak i konzervativne reformiste na čelu velikih sindikata vuče ka koordinisanom delovanju, hteli to oni ili ne.

Prošle godine u Ontariju, u Kanadi, reakcionarna vlada Daga Forda bila je prinuđena da se povuče zbog pokušaja da kriminalizuje štrajk prosvetnih radnika pukom pretnjom opštim štrajkom u celoj provinciji. U Britaniji će se 1. februara održati najveći dan koordinisanih štrajkova u poslednjih deset godina, tokom kojeg će medicinari, nastavnici, mašinovođe i drugi sektori istovremeno obustaviti rad. A u Francuskoj (gde su jednodnevni štrajkovi upozorenja široko rasprostranjeni), sindikalni lideri moraju da udruže snage i imaće poteškoće u obuzdavanju želje za akcijom svog članstva.

Moguće je da će jedan od sektora u privredi proglasiti štrajk na neodređeno vreme, što bi naelektrisalo situaciju i stavilo sve sindikalne lidere pred svršen čin. Ono što mora da usledi je plan za nacionalnu eskalaciju ka opštem, neograničenom štrajku sa eksplicitnim ciljem rušenja Makronove vlade.

Iako se ovaj najnoviji napad mora osujetiti, radnički lideri ne mogu da se ograniče samo na otpor penzijskoj reformi, koja nije ništa drugo do preka potreba krizom opterećenog kapitalističkog sistema kojem Makron verno služi. Ako se sada samo blokira, vratiće se kasnije, a napadi će se nastaviti na svim drugim frontovima.

Kao što smo videli, Makron može da se provuče kroz bilo koji broj pojedinačnih dana akcije, bez obzira koliko masovni oni bili. Ozbiljan program eskalacije biće najbolji način da se privuče najširi mogući sloj francuskog društva, koji deli iskonsku mržnju prema 'jupitarijanskom' predsedniku, i čiji pripadnici pate u krizi koju nisu izazvali, a ipak za nju moraju plaćati. Odgovarajući plan akcije će masama dati samopouzdanje da se pridruže borbi.

Na kraju krajeva, samo društvo u kome radnička klasa demokratski upravlja ekonomijom može da obezbedi običnim ljudima pristojnu egzistenciju i sigurnost u starosti. Borba protiv Makrona mora biti deo bitke protiv francuskog kapitalizma, koji je predugo pljačkao francuske radnike i omladinu.

Nema više izgovora! Nema više polovičnih mera!

Za pripremu opšteg političkog štrajka na neodređeno!

Porazimo penzijsku kontrareformu!

Macron démission!

Tekst je objavljen 19. januara 2023.