Mobilizacije protiv puča nad predsednikom Pedrom Kastiljom u Peruu vezale su ruke uzurpatorki vlasti Dini Boluarte, kada su se u 14 od 24 oblasti Perua održale  masovne demonstracije, štrajkovi i blokade puteva.

Represija nije uspela da zaustavi pokret, uprkos činjenici da je osmoro ljudi ubijeno, uključujući dva maloletna lica, od kojih su svi osim jednog ubijeni hicima ispaljenim od strane policije.

U nekoliko provincija na jugu ove andske zemlje, mase su preuzele aerodrome i napale kancelarije javnih tužilaca. Grupe demonstranata okupirale su Kamisea gasovod.

Masovni pokret radnika, seljaka i omladine širi se kroz zemlju, okupljen oko tri ili četiri glavna slogana: sloboda za Kastilja, raspuštanje kongresa, novi izbori i nova ustavotvorna skupština.

Opoziv i privođenje Kastilja 7. decembra bili su varnica koja je izazvala velik pokret koji dovodi  u pitanje ceo uspostavljeni poredak. Kada radnici i siromašni seljaci kažu „mi želimo ustavotvornu skupštinu“, oni ne misle samo na menjanje trenutnog ustava koji je usvojila diktatura Fudžimorija, nego na korenitu izmenu celog političkog sistema.

„Koliko dugo ćemo biti potčinjeni kapitalistima?“, upitao je jedan demonstrant na blokadi u Pazosu. Goruće pitanje koje na desetine hiljada ljudi postavlja na ulicama je „ako smo mi izabrali učitelja Kastilja, zašto oligarhija misli da ima prava da ga ukloni?“. Ono što se zapravo dovodi u pitanje jeste farsa buržoaske demokratije gde svi možemo da glasamo, ali neizabrana, parazitska manjina kapitalista, bankara, zemljoposednika i vlasnika multinacionalnih kompanija su oni koji stvarno imaju vlast.

Manevri oligarhije

Kapitalistička oligarhija misli da su ljudi neuki i nesposobni da vladaju. Oni se sigurno nikad nisu pomirili sa činjenicom da je učitelj sindikalac sa korenima u rondas campesinas (autonomne seljačke patrole) postao predsednik zemlje. Uprkos svim njegovim ustupcima vladajućoj klasi i povlačenju od sopstvenog programa, nikad ga nisu smatrali svojim.

Ali radni ljudi nisu budale i odgovorili su na kongresno-oligarhijski puč sa masovnim mobilizacijama, pod pravnim pokrićem ustavnog člana 46 koji glasi: „Niko nije dužan da bude poslušan uzurpatoru vlasti, niti onima koji se domognu javne funkcije kršeći ustav i zakone. Civilno stanovništvo ima pravo na pobunu u odbranu ustavnog poretka. Dela onih koji uzurpiraju javne funkcije su ništavne.“

Zbog toga provincija za provincijom proglašava narodnu pobunu protiv upražnjavanja mesta (pravna formulacija koja se koristi za njegovo uklanjanje) na kom je predsednik Kastiljo bio. Već je nekoliko regiona proglasilo štrajk na neodređeno od 13. decembra i mnogi se pridružuju. Pokret se širi sa pobunjenog juga na sever zemlje. U glavnom gradu je zasad omladina, koju predvode studenti San Markosa i La Kantute, ta koja se suprotstavlja policijskoj represiji.

Rastuća snaga mobilizacija počela je stvarati pukotine u pučističkom savezu. Državne vlasti u nekoliko južnih provincija i departmana iznele su proglase osuđujući državnu represiju i zahtevajući hitne opšte izbore. Nacionalno udruženje regionalnih guvernera iznelo je sličan proglas.

Sama uzurpatorka Dina Boluarte, koja je nelegitimno postavljena za predsednicu izjavila je da će biti na čelu zemlje do 2026. Nakon toga, izjavila je da će izbori biti 2024, a sada je pritisnuta inicijativom kongresa o kojoj će biti diskusije 15. decembra i koja poziva na izbore 2023.

Jasno je da je ideja ranih izbora, koju pokreću trenutne vlasti (kongres i predsednica uzurpatorka), pokušaj oligarhije da se izmigolji iz eksplozivne situacije koju je stvorila.

Ali to nije ono što mase žele. Kada radnici, seljaci i omladina na ulicama i trgovima zemlje kažu „izbori odmah,“ ovaj slogan ostaje povezan sa ostalim, počevši od puštanja na slobodu Kastilja (i njegovog vraćanja na mesto predsednika), zatvaranja kongresa i sazivanja ustavotvorne skupštine. Kapitalistička oligarhija želi da raspiše izbore...kako bi sve ostalo isto i kako bi ljudi napustili ulice, trgove i puteve.

Svi na ulice!

Današnji dan će biti ključan. Sve organizacije u borbi, sindikati, učitelji, zemljoradničke i seljačke organizacije, ronderosi, studenti, regionalne odbrane, borbeni komiteti, komandosi unitaristi, pozvali su na veliki nacionalni štrajk i demonstracije u glavnom gradu Limi. Desetine hiljada ljudi su već na putu iz svih delova zemlje.

Ministar odbrane je panično 14. decembra proglasio vanredno stanje u zemlji u trajanju od 30 dana, produžavajući meru koja je već proglašena u Arekipi, Ici i Andahuajlas na 60 dana.

Ministar odbrane Alberto Otarola je objasnio da: „Peruanska nacionalna policija drži kontrolu nad unutrašnjim redom uz podršku oružanih snaga... objava nacionalnog vanrednog stanja podrazuemeva ukidanje prava na okupljanje, neprikosnovenost domaćinstva, slobodu kretanja i lične slobode.“

Ovo je očigledno suprotstavljanje pokretu, pokušaj da se spreči nacionalni štrajk i mobilizacija 15. decembra korišćenjem represije. U tri južna departmana, gde vojska čuva javne objekte, vanredno stanje nije zaustavilo pokret.

Buržoaski mediji i glasnogovornici oligarhije pokrenuli su kampanju kriminalizovanja pokreta, optužujući ga da je kontrolisan ili manipulisan od strane gerilaca iz Sjajnog puta (Sendero luminoso). Optužba je smešna i termin „terruqueo” (kleveta da je neko terorista), koji je već godinama deo rečnika peruanske vladajuće klase, ima sve manje i manje uticaja na javno mnjenje.

U međuvremenu je maksimalnih sedam dana Kastiljovog pritvora isteklo. Danas bi sud morao da donese odluku na predlog javnog tužioca za produžavanje pritvora na 18 meseci!

Nažalost, moramo i istaći da prepoznate levičarske vođe nisu na nivou zadatka. Bivši predsednik Kastiljovog saveta ministara, Gvido Beljido, koji je ostao uzdržan za vreme glasanja u vezi upražnjavanja mesta predsednika, pozvao je na dijalog (u momentu kada policija puca na demonstrante) i distancirao je sebe od „kriminalnih dela koja umanjuju legitimitet mirnog protesta“ i „dela agresije i vandalizma“ (!!).

Ovo je nedopustiv odbrambeni odgovor na napade buržoaskih medija koji između ostalog optužuju Beljida i ostale ljude u kongresu, kao što su Teljo, Bermeho i Čavez, da su „inspiratori protesta“ i optužuju ih bez dokaza za „sprovođenje novca i logistike Movadefa“ (organizacije koja se bori za prava zatvorenika Sjajnog puta).

Ono što je Beljido trebao reći je da nasilje dolazi od oligarhije, uzurpatora i državnog aparata koji oni koriste da bi ostali na vlasti. Na optužbe „vandalizma“ i „nasilja“ moramo odgovoriti činjenicom da je sedam od osam smrti izazvano otvaranjem vatre od strane policije. Ko je tu onda nasilan? Ko su onda ovde vandali? Ljudi na ulici imaju pravo da se brane od represije nelegitimne vlade.

Vođa Peru Libre, Vladimir Seron, izrazio se otprilike ovako: „Nasilje je izazvano od strane bogatih koji su srušili Kastilja. Siromašni ne idu na proteste jer žele da umru, nego zbog okolnosti koje ih teraju na taj put, da bi se njihov glas uvažio i da se njihova pobeda na izborima ispoštuje, što im je trenutno oduzeto.“

Radnici, omladina i seljaci moraju se boriti protiv puča!

Međutim, položaj Peru Librea oslabljen je njihovim glasanjem 7. decembra u kongresu u prilog uklanjanju Kastilja (šest za uklanjanje, tri protiv, tri uzdržana).

Iako je Peru Libre ispravno ocenio da novi izbori ne bi rešili ništa i predložio da se povežu sa ustavnim referendumom, Seron je izjavio da on vidi ustavotvornu skupštinu kao način uspostavljanja „poštenijeg društvenog pakta“ između radnika i kapitalista: „Samo konsenzusom između vladajućih i vladanih klasa može biti društvenog mira i ovo počinje sa novim ustavom donetim u ustavotvornoj skupštini.“

Ovde vidimo ideološku zbunjenost Peru Libre se, koji iako sebe opisuje kao „marksistički, lenjinistički i marijategistički[1]“, u stvarnosti zalaže za upravljanje kapitalizmom na „pošteniji“ način u korist radnika i seljaka. Moramo jasno istaći: ovo nije moguće, a još manje u vreme duboke krize svetskog kapitalizma, a kamoli u zemlji kao što je Peru kojom dominira imperijalizam.

Suočeni sa ovakvom situacijom, očigledno je da radnička klasa, seljaci i studenti mogu da računaju samo na sopstvene snage. Da bi bio pobedonosan, pokret mora da dobije organizovan karakter u vidu izabranih i opozivih delagata u svakom gradu, komšiluku, fakultetu i seljačkoj zajednici, ujedinjenih u veliku Nacionalnu revolucionarnu skupštinu radnika i seljaka koja bi preuzela zemlju u svoje ruke i izbacila kapitalističku oligarhiju zauvek.

Sledećih nekoliko sati će biti ključni.

Dole svi predstavnici oligarhije! Radni ljudi će biti vlast! Eksprorijacija za oligarhiju i multionacionalne kompanije! Dosta više siromašnih ljudi u bogatoj zemlji!

  Tekst originalno objavljen 15. decembra 2022.

[1] Peruanski marksista sa početka 20. veka