Juče su kazahstanska vojska i snage bezbednosti uz podršku ruskih specijalnih snaga počele nasilno gušiti ono što je postalo najveći masovni pokret u Kazahstanu od raspada Sovjetskog saveza.

U četvrtak, 6. januara, ulične borbe su se odvijale u nekoliko velikih gradova Kazahstana, nakon što su vlasti proglasile vanredno stanje i iskoristile vojsku kako bi ponovo uspostavile svoju vladavinu. U poruci osmišljenoj da šokira i provocira, portparol policije rekao je na državnim vestima da je „na desetine napadača likvidirano“. Bilo je izveštaja o stotinama ranjenih i hiljadama uhapšenih. Nastupajući na televiziji danas (petak), pompezni predsednik Kasim-Žomart Tokajev izjavio je da je lično dao naređenje snagama bezbednosti i vojsci da „otvore vatru smrtonosnom silom“ protiv onih koje je nazvao „banditima i teroristima“.

Kazahstan Predsednik pozvao strane trupe da razbiju protestni pokret
 Izvor: Twitter

Jasno je da se državni aparat kreće munjevito i nasilno kako bi povratio kontrolu, koja se činilo da mu izmiče iz ruku poslednjih dana. Svi aerodromi, putevi, trgovi i druge ključne tačke komunikacije i transporta, koje su ranije zauzeli demonstranti, sada su čvrsto pod kontrolom države.

U nedostatku bilo kakvog jasnog rukovodstva i organizacije, čini se da je takva nadmoćna snaga, bar za sada, ugušila proteste, koji su zahvatili sve veće gradove zemlje tokom protekle nedelje. Pokret je poprimio polu-ustanički karakter, nakon što je zauzeo aerodrome i vladine zgrade u većim gradovima, a bilo je i naznaka bratimljenja između policije i demonstranata. Međutim bez jasnog plana kuda dalje, inicijativa je krenula ka kontrarevoluciji, koja je kombinacijom ustupaka i gole sile uspela da se reorganizuje i uzvrati udarac.

Suočena sa moćnim pokretom, država je u početku bila prinuđena da dá niz širokih ustupaka, kao što je smanjenje cena gasa u regionu Mangistau i uvođenje državne regulacije benzina, dizela, prirodnog gasa i osnovnih prehrambenih proizvoda, kao i smenu cele vlade. To je podstaklo samopouzdanje pokreta i podstaklo ga na dalje korake, dok su se državne snage polako raspadale. Činilo se da Tokajev samo reaguje na događaje, što je dovelo do široko rasprostranjene demoralizacije i dezorijentacije, posebno u redovima državnog aparata.

Međutim, u četvrtak je Tokajev – koji je do tada bio de fakto privremeni predsednik, a bivši predsednik Nursultan Nazarbajev držao stvarnu vlast u pozadini – istupio i preuzeo uzde. Raspustio je vladu i gurnuo Nazarbajeva u stranu, proglasio vanredno stanje i pozvao u pomoć ruske trupe (pod okriljem Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti). Čini se da je ovaj hrabar i samouveren potez podstakao snage države na ofanzivu kojoj smo bili svedoci u poslednja 24 sata.

U međuvremenu, pošto su mnogi prvobitni zahtevi pokreta bili ispunjeni i nisu postavljeni novi i jasni ciljevi, neki slojevi su počeli da se kolebaju. Ovaj trend je ojačan pljačkom i besmislenim nasiljem, koje je nesumnjivo promovisao i orkestrirao najvećim delom državni aparat. U ovim uslovima, i suočen sa verovatnoćom borbe protiv državne represije bez ikakve jasne organizacije ili programa, jedan sloj bi se povukao, ostavljajući najradikalnije elemente potencijalno izolovane na ulicama.

Ali dok su ulice u nekim mestima, kao što su Almati i prestonica Nursultan, očišćene, u drugim mestima kao što su Žanaozen i Aktau, protesti se nastavljaju i danas su obnovljeni. Ne može se isključiti da će se, kada pokret prevaziđe šok, radikalizovati i krenuti novim koracima napred. Šta god da se desi, ovo nikako nije kraj Kazahstanske revolucije. Naprotiv, ovo je samo početak.

Predstojeća nestabilnost

Ono čemu svedočimo je prekretnica u istoriji Kazahstana. Zemlja koju su buržoazije godinama isticale kao model stabilnosti, sada ulazi u novu fazu nestabilnosti, krize i klasne borbe. Strategija režima će biti da odvrati pokret kombinacijom represije i ekonomskih ustupaka.

Kazahstan ima neke od najvećih rezervi hromita, volframa, olova, cinka, mangana, srebra i uranijuma na svetu. Takođe ima značajne rezerve boksita, bakra, zlata, gvozdene rude, uglja, prirodnog gasa i nafte. Na osnovu ovih rezervi izgradila je i značajan državni fond u koji može da zaroni da bi dala određene društvene i ekonomske ustupke.

Međutim, ovo neće biti dovoljno da se kupi održiva stabilnost. Ovi resursi zavise od svetske ekonomije koja je u teškom stanju. U 2014, kada su cene nafte i minerala počele da padaju kao rezultat usporavanja ekonomskog rasta u Kini i na Zapadu, rast BDP Kazahstana je pao sa 4,2 na 1,2 odsto. Kada je pandemija udarila, situacija se pogoršala kako su cene porasle i kako je dostupnost socijalnoj zaštiti najsiromašnijima opala. U narednom periodu svetska ekonomija će se suočiti sa novim padovima, koji će dodatno pritisnuti privredu Kazahstana, što znači da će vladajuća klasa morati da udari na životni standard kako bi zadržala sopstvenu poziciju.

Tokom dve decenije Kazahstanski režim, koji je na bonapartistički način vodio Nursultan Nazarbajev, mogao je da održi relativnu stabilnost na osnovu ekonomije koja je brzo rasla i koja je održavala relativni rast životnog standarda, barem za pojedine delove stanovništva. Ta era je, međutim, završena. Ako to nije bilo jasno prošle nedelje, onda je sigurno od sinoć režim temeljno diskreditovan i sve više će biti primoran da se oslanja na golu silu da bi se održao, što će zauzvrat gurnuti još više slojeva u opoziciju. Tako će „red“ koji je Tokajev tako ponosno proglasio u Nur-Sultanu i Almatiju, činiti osnovu za novi period nestabilnosti i klasne borbe.

Obojena revolucija?

Neki ljudi na levici brzo su nazvali pokret prošle nedelje u Kazahstanu „obojenom revolucijom“, koju je orkestrirao Zapad kao deo zavere za izolovanje Rusije. Prema ovom stavu, ono čemu smo svedoci je slično reakcionarnom pokretu Majdana u Ukrajini, koji je u suštini bio pokret koji su kontrolisali krajnje desničarski i fašistički elementi podsticani od strane Vašingtona. To je, međutim, površno poređenje koje zanemaruje činjenice na terenu u Kazahstanu.

Ako ništa drugo, pokret kojem smo bili svedoci proteklih dana bio je istaknut po ograničenom prisustvu liberalnih i sitnoburžoaskih elemenata koje smo mogli primetiti. Za razliku od protestnih pokreta između 2018. i 2020. godine, prošlonedeljni protesti su imali pravi revolucionarni karakter i započeli su ih radnici, koji su odigrali ključnu ulogu, kao i siromašni nezaposleni i elementi niže srednje klase.

Polazna tačka i početni epicentar pokreta bio je u zapadnom regionu Mangistau, srcu velikih naftnih kompanija i domu velike i moćne industrijske radničke klase sa borbenom tradicijom. U regionu se nalazi Žanaozen, grad u kojem je desetine hiljada radnika nafte stupilo u štrajk 2011. godine i u suštini okupiralo grad sedam meseci pre nego što su ga oružane snage brutalno ugušile. Jasno je da je ovo iskustvo odigralo važnu ulogu u današnjem pokretu, koji se u velikoj meri zasnivao na tradicijama borbe u tom regionu.

Ovaj impresivni razvoj pokreta u periodu od nekoliko dana veoma je dobro objašnjen u saopštenju Pokreta socijalista Kazahstana, koje ćemo opširno citirati:

„U Kazahstanu je sada pravi narodni ustanak. Od samog početka protesti su bili društvenog i klasnog karaktera; udvostručenje cene tečnog gasa na berzi bila je samo kap koja je prelila čašu. Uostalom, događaji su na isti način počeli i u Žanaozenu, na inicijativu naftnih radnika, koji je postao svojevrsni politički štab čitavog protestnog pokreta.

Dinamika ovog pokreta je indikativna. Pošto je počeo kao socijalni protest, odakle je počeo da se širi, radničke organizacije su svojim skupovima podigle sopstvene zahteve za povećanje plata za 100 odsto, ukidanje nerazumnih proizvodnih ciljeva, poboljšanje uslova rada i slobodu sindikalnog delovanja. Kao rezultat toga, 3. januara, ceo region Mangistau je bio zahvaćen generalnim štrajkom, koji se proširio na susednu oblast Atirau.

Važno je da su već 4. januara naftaši kompanije Tengizševroil, od kojih 75 odsto kontrolišu američke multinacionalne kompanije, stupili u štrajk. Ovde je u decembru prošle godine otpušteno 40.000 radnika i planirana je nova serija otpuštanja. Ove radnike su kasnije tokom dana podržali naftaši iz regiona Aktobe, zapadnog Kazahstana i Kizilorda.

Štaviše, uveče istog dana počeli su štrajkovi rudara kompanije ArcelorMittal Temirtau u regionu Karaganda, te topionica bakra i rudara korporacije Kazahmis, što se već može smatrati generalnim štrajkom u čitavoj nacionalnoj rudarskoj industriji zemlje. A bilo je i zahteva za veće plate, nižu starosnu granicu za odlazak u penziju, pravo na vođenje sopstvenih sindikata i štrajkove.

U isto vreme, u utorak su već počeli neprestani skupovi u Atirau, Uralsku, Aktobeu, Kizil-Ordi, Tarazu, Taldikorganu, Turkestanu, Šimkentu, Ekibastuzu, u gradovima Almati regiona i u samom Almatiju, gde je zatvaranje ulica rezultiralo otvorenim sukobom demonstranata sa policijom u noći 4. na 5. januar, usled čega je akimat [pokrajinska vlada] grada bio privremeno zauzet. Ovo je dalo i izgovor za Kasim-Žomarta Tokajeva da proglasi vanredno stanje.

Treba napomenuti da su ovim govorima u Almatiju prisustvovali uglavnom nezaposleni mladi i unutrašnji migranti koji žive u predgrađima metropole i rade na privremenim ili slabo plaćenim poslovima. Pokušaji da ih smire obećanjima o smanjenju cene gasa na 50 tenge (lokalne valute), posebno za Mangistausku oblast i Almati, nikoga nisu zadovoljili.

Odluka Kasim-Žomarta Tokajeva da raspusti vladu, a zatim i Nursultana Nazarbajeva ukloni sa mesta predsedavajućeg Saveta bezbednosti, takođe nije zaustavila proteste. Masovni protestni skupovi su već počeli 5. januara u regionalnim centrima severnog i istočnog Kazahstana, gde do sada nisu izbili – u Petropavlovsku, Pavlodaru, Ust-Kamenogorsku, Semipalatinsku. Istovremeno, pokušano je da se upadne u zgrade regionalnih akimata u Aktobeu, Taldikorganu, Šimkentu i Almatiju.

U samom Žanaozenu, radnici su formulisali nove zahteve na svom neprekidnom skupu, uključujući ostavku sadašnjeg predsednika i svih zvaničnika Nazarbajeva, vraćanje Ustava iz 1993. godine i sa njim povezane slobode osnivanja partija, prava na stvaranje sindikata, oslobađanje političkih zatvorenike i prestanak represije. Odmah je formirano Veće staraca, koje je postalo neformalna uprava.

Tako su zahtevi i slogani koji se sada koriste u različitim gradovima i regionima preneti celom pokretu, a borba je dobila politički sadržaj. Takođe se na terenu pokušavaju stvoriti komiteti i saveti koji bi koordinirali borbu.”

Ono što jasno vidimo iz navedenog je ogromna uloga industrijske radničke klase Mangistaua, koja je u suštini vodila pokret i prožela ga sopstvenim proleterskim političkim programom i metodama organizacije i borbe. U međuvremenu, nejasni demokratski i nacionalistički zahtevi liberalne opozicije koju podržava Zapad ostali su u najboljem slučaju periferni.

U veoma interesantnom intervjuu objavljenom na Zanovo-media, Ajnur Kurmanov – jedan od lidera Socijalističkog pokreta Kazahstana u egzilu – odgovara na tvrdnju da je to bila zavera koju su orkestrirale zapadne sile:

„Ovo nije Majdan, iako mnogi politički analitičari to pokušavaju da predstave na ovaj način. Odakle takva neverovatna samoorganizacija? Zasnovana je na iskustvu i tradiciji radnika. Štrajkovi potresaju regiju Mangistau od 2008. godine, a štrajkački pokret je počeo još 2000-ih. Čak i bez ikakvog doprinosa Komunističke partije ili druge levičarske grupe, postojali su stalni zahtevi da se naftne kompanije nacionalizuju. Radnici su jednostavno svojim očima videli čemu vodi privatizacija i strano kapitalističko preuzimanje. U toku ovih ranijih demonstracija stekli su ogromno iskustvo u pogledu metoda borbe i solidarnosti. Život u komšiluku učinio je da se ljudi drže zajedno. U toj pozadini su se radnička klasa i ostalo stanovništvo udružili. Protesti radnika u Žanaozenu i Aktauu tada su dali ton ostalim regionima zemlje. Jurte i šatori, koje su demonstranti počeli da postavljaju na glavnim trgovima gradova, uopšte nisu preuzeti iz iskustva „Evromajdana“. Stajali su u oblasti Mangistau tokom lokalnih štrajkova prošle godine. Stanovništvo je samo donelo vodu i hranu za demonstrante."

Ne samo da radnici regiona Mangistau nisu u dosluhu sa američkim imperijalizmom, već imaju i bogatu tradiciju borbe protiv multinacionalnih kompanija sa Zapada! To ne znači da ne postoje buržoaske „liberalne“ i nacionalističke organizacije koje pokušavaju da kapitalizuju na pokretu, ali jedno je sigurno - nisu ga pokrenule i ne kontrolišu ga.

Kazahstan, Rusija i Zapad

Kazahstan bi bilo netačno predstavljati kao državu kojom dominira Rusija. Kazahstanski režim Nazarbajeva proveo je 30 godina balansirajući između Rusije, SAD, Kine, pa čak i Turske, zaigravajući jednu protiv druge sile kako bi za sebe postigao najbolji dogovor. U stvari, nije Rusija, već SAD, zahvaljujući ulaganjima Chevron-a i ExxonMobil-a, na prvom mestu među stranim investitorima u Kazahstanu. Sam Chevron je najveći investitor u Kazahstanu.

U međuvremenu, većina ogromnog prekomorskog bogatstva kazahstanskog establišmenta pohranjena je na Zapadu i u zemljama Zaliva. Glavna unutrašnja politika Nursultana Nazerbajeva nije bila antizapadni, već antiruski kazahstanski nacionalizam, što je dovelo do opasnog ponora između kazahstanskog i ruskog govornog područja zemlje.

Kazahstan Predsednik pozvao strane trupe da razbiju protestni pokretPretpostavljena zavera da američki imperijalizam uđe u Kazahstan nije stvarna – on je već tamo i dobro profitira od svog prisustva! A takođe i vladajuća klasa Kazahstana. Ovaj odnos je bio jasan iz kratke izjave portparola američkog Stejt departmenta, Neda Prajsa, koji je rekao da se SAD „... nada da će vlada Kazahstana uskoro moći da se pozabavi problemima koji su suštinski ekonomski i politički u prirodi”. Prajs je dalje naglasio da su SAD „partner“ centralnoazijske nacije!

Američki državni sekretar Antoni DŽ. Blinken, koji je razgovarao sa Kazahstanskim ministrom spoljnih poslova Muhtarom Tileuberdijem, „ponovio je punu podršku Sjedinjenih Država ustavnim institucijama Kazahstana i slobodi medija i založio se za mirno rešavanje krize uz poštovanje prava“. Ovo nisu reči ratoborne imperijalističke sile koja pokušava da probije put u Kazahstan, već imperijalističke sile koja je zabrinuta u vezi buduće stabilnosti te zemlje i sposobnosti kazahstanskog režima da garantuje bezbednost njenih interesa. Ako ništa drugo, to otkriva nemoć Zapada da interveniše, čak i kada bi on to želeo.

U međuvremenu, Rusija nervozno prati dešavanja u Kazahstanu. Slično nedavnom masovnom pokretu u Belorusiji, kazahstanski pokret predstavlja pretnju stabilnosti Rusije, gde mase pate pod sličnim uslovima. Dakle, intervencija ruskih snaga ima važnu domaću svrhu. To, međutim, ne znači da Putin neće zahtevati određenu naknadu za spas kazahstanskog režima, kao što je zahtevao poslušnost od beloruskog režima. Ipak, SAD će biti nemoćne da učine bilo šta po tom pitanju. Umesto toga, verovatno će postati sve više zavisne od Rusije u zaštiti svojih interesa u zemlji.

Kojim putem napred?

Ono čemu smo svedoci nije obojena revolucija, CIA zavera, niti sukob između različitih sektora kazahstanske vladajuće klase. To je istinski revolucionarni pokret radnika, omladine, siromašnih i obespravljenih.

 Kazahstan Predsednik pozvao strane trupe da razbiju protestni pokret
 Izvor: Twitter

Zasnovan je na programu i organizacionim metodama borbe koje su razvili najnapredniji slojevi industrijske radničke klase. Ovi metodi (štrajkovi, masovni mitinzi itd.), kao i program ekonomskih, socijalnih i demokratskih zahteva bili su veoma delotvorni, što pokazuje brzina kojom je pokret napredovao, preteći da u roku od četiri dana sruši čitavu državnu nadgradnju.

Ipak, pitanje vođstva i organizacije ostaje glavna slabost pokreta. Bez nacionalne organizacije radničke klase, pokret nije bio u stanju da proširi štrajkove do nivoa nacionalnog, revolucionarnog generalnog štrajka, niti da odgovori na brze manevre režima. Takođe nije uspeo da organizuje sistematsku kampanju da odlučno pridobije pripadnike ruskog govornog područja, koji čine nešto manje od 20 odsto stanovništva.

U predstojećem periodu, posebno ako budemo svedoci opšteg povlačenja širih slojeva masa sa ulice, buržoaski liberalni elementi će nesumnjivo pokušati da zajašu na onome što je preostalo od pokreta. S obzirom na nedostatak čvrste nacionalne radničke partije i rukovodstva da se suprotstave njihovim manevrima, možda će čak i uspeti. Međutim, borba između ovih različitih tendencija u pokretu nije unapred određena. Okarakterisati sadašnji pokret kao reakcionarni sada znači kapitulirati u takvoj borbi na samom početku. Umesto toga, neophodno je da najnapredniji revolucionarni elementi izvuku pouke iz ovih događaja i da počnu borbu za izgradnju revolucionarnog vođstva, zasnovanog na najnaprednijim elementima radničke klase i omladine.

Ovde moramo da se ne složimo sa Ajnurom Kurmanovim, koga smo gore citirali, koji kao da sugeriše da, čak i ako liberalne buržoaske opozicione snage dođu na vlast, to bi na neki način ipak moglo da koristi radničkoj klasi. U prethodnom intervjuu on kaže:

„Postojeće levičarske grupe u Kazahstanu više liče na kružoke i ne mogu ozbiljno da utiču na tok događaja. Oligarhijske i strane sile pokušaće da prisvoje ili bar iskoriste ovaj pokret u svoje svrhe. Ako pobede, počeće preraspodela imovine i otvorena konfrontacija između raznih grupa buržoazije, „rat svih protiv svih“. Ali, u svakom slučaju, radnici će moći da osvoje određene slobode i dobiju nove mogućnosti, uključujući i stvaranje sopstvenih partija i nezavisnih sindikata, što će im olakšati borbu za njihova prava u budućnosti."

Moramo upozoriti na bilo kakve iluzije po ovom pitanju. Ne sme se desiti da radnička klasa i revolucionarni pokret ni na koji način promovišu dolazak buržoaskih liberalnih snaga na vlast. Uloga liberalne „demokratske“ opozicije je da razvodni klasnu prirodu pokreta i klasne protivrečnosti u društvu uopšte. Kako pokazuju iskustva Nacionalne lige za demokratiju u Burmi, pokreta Majdan u Ukrajini i iskustva bezbrojnih revolucija, uloga liberalne opozicije je da spase sistem. Oni su neprijatelji masa i kao revolucionari moramo se boriti protiv davanja bilo kakvih ustupaka ovim snagama. Svaka saradnja ili čak spremnost da se sarađuje sa takvim reakcionarima će diskreditovati i potkopati pokret. Dolazak na vlast druge bande kapitalističkih oligarha ne bi rešio nijedan od problema sa kojima se suočavaju radne mase. Bez obzira na to što se pretvaraju da su „demokratski“ i „liberalni“, nema nikakve garancije da dolaskom na vlast ova gospoda (od kojih su mnogi bili deo režima Nazarbajeva ne tako davno) neće primeniti iste mere i koristiti iste metode zabrane levičarskih političkih partija i sindikata, zatvaranja levičarskih i radničkih aktivista i odgovora na masovne mobilizacije represijom.

Masa radnika i siromašnih može da se osloni samo na sopstvene snage da završi Kazahstansku revoluciju. Za nekoliko dana, na osnovu radikalnih, proleterskih metoda i zahteva, postigli su više nego što je bilo koja liberalna NVO mogla da sanja u protekloj deceniji. Izvojevali su niz pobeda i istisnuli vladu i starog diktatora. Samo na osnovu produbljivanja ove borbe mogu se pripremiti da završe posao i sruše ceo truli režim.

Tekst originalno objavljen 7. januara 2022.