Sukob koji je izbio između Jermenije i Azerbejdžana predstavlja krvavo nasleđe raspada Sovjetskog Saveza i obnove kapitalizma. Ovo je varvarski rat u kojem su obe strane reakcionarne. Sve snage koje intervenišu u sukobu tvrde da su žrtve, ali jedine stvarne žrtve predstavljaju radni ljudi s obe strane, koji krvlju plaćaju cinične i reakcionarne igre svojih vođa. Samo internacionalizam i klasna borba mogu usmeriti radnike protiv njihovih istinskih neprijatelja: njihove vlastite vladajuće kapitalističke klase. Saopštenje naših ruskih drugova i drugarica ovde možete pročitati na izvornom jeziku. 

 Nagorno Karabah krvava rana postsovjetskog nacionalizma
Izvor: Emreculha

Nova runda krvave konfrontacije u Nagorno-Karabahu služi kao najživopisniji podsetnik da istorija nije deo apstraktne prošlosti, već direktno utiče na svakodnevnicu.

Osamdesetih godina nacionalizam i propaganda mržnje postali su glavno oružje kojim su se raspadnute birokratske klike Jugoslavije i SSSR-a u određenim republikama borile na putu do moći i imovine. Isti je i slučaj Nagorno-Karabaha.

Nastanak sukoba

Oružana borba za Karabah ima dugogodišnju istoriju. Mnogo vekova je ovaj region bio mesto mirnog suživota jermenskih, azerbejdžanskih i kurdskih zajednica. U prvoj polovini XIX veka se sve slabija persijska država našla pod pritiskom ruskog imperijalizma i izgubila je ovaj region tokom rata 1826-28. godine. Narodi Kavkaza i Zakavkazja postali su pregovarački žeton u borbi Rusije i Osmanlijskog carstva za ostvarivanje političke, ekonomske i kulturne hegemonije. U isto vreme odvijali su se i suprotni procesi. S jedne strane, u gradovima, a pre svega u najvećem industrijskom centru Zakavkazja, Bakuu, u proleterskom okruženju, došlo je do mešanja i rastvaranja etničkih grupa i kultura; s druge strane, na selu je počelo teritorijalno razgraničenje po etničkim i nacionalnim linijama.

Osmanlijsko carstvo, tada sve više poznato kao „bolesnik sa Bosfora“, bilo je na ivici propasti. Nacionalnooslobodilački pokreti su naglo ojačali, kako na Balkanu, tako i na istoku carstva, u Velikoj Jermeniji (geografsko područje koje je obuhvatala jermenska država u prvoj polovini II veka p.n.e – prim. prev). Jedan od vođa ovog partizanskog rata bio je Andranik Ozanijan, kojeg je Trocki u jednom od svojih izveštaja sa fronta nazvao „herojem iz pesmi i legendi“. Kako je situacija postajala gora po Osmanlijsko carstvo, koje se pritom 1914. godine priključilo Prvom svetskom ratu, tako je represija nad jermenskom manjinom bila brutalnija. 1909. godine se dogodio masakr u Adani, a 1915. je ogroman deo jermenskog stanovništva bio uništen tokom genocida koji su organizovali mladoturci.

Tokom ovog perioda, jermenske izbeglice iz Turske i Persije su naseljavale stenovite padine Jermenske visoravni, što je dovelo do promene etničke i verske ravnoteže u regionu i stvorilo eksplozivnu situaciju.

Vođe Oktobarske revolucije su znale kako da reše ovaj problem. Trocki, koji je svojim očima video kako su narodi Balkana nakon viševekovnog suživota počeli međusobno da se ubijaju, je izneo slogan Socijalističke federacije balkanskih naroda, koji je u potpunosti bio primenljiv na Kavkazu i Zakavkazju. (time je Trocki došao do istog zaključka kao i balkanski marksisti poput Svetozara Markovića i Dimitrija Tucovića, prim. ur.) Multietnički proletarijat Bakua stvorio je Bakusku komunu, na čijem je čelu bilo 26 bakuskih komesara, među kojima su bili Jermen Šaumijan, Gruzijac Džaparidze i azerbejdžanski narodni komesar poljoprivrede Vezirov. Komuna se tokom svoje kratke istorije uspešno borila protiv pokušaja buržoaskih nacionalista da rasplamsaju međunacionalni rat u Zakavkazju.

U avgustu 1918. godine Baku su zauzele trupe britanskog intervencionizma, kome se žurilo da zauzme bakuska naftna polja. Bakuske komesare su uhapsile imperijalističke marionete: socijal-revolucionari i srednjokaspijski menjševici. Naravno, britanske imperijaliste nije zanimala sudbina naroda Zakavkazja, gde su pokušavali da slede svoj omiljeni princip – zavadi pa vladaj. Turska vojska je već 14. septembra zauzela Baku, a u gradu su počeli pogromi nad Jermenima i masakri civila.

Rezultat ovih događaja je bio jermensko-azerbejdžanski rat 1918-1920, u kojem su ofanzive i etničko čišćenje s obe strane isprekidane besplodnim mirovnim konferencijama koje su organizovali britanski i američki imperijalistički „mirovnjaci“. Brojni regioni Južnog Zakavkazja, ali pre svega Nagorno-Karabah, su kao posledica rata postali arena za teritorijalnu segregaciju Azera i Jermena širom regiona.

Rat se završio tek u leto 1920. godine, kada je Crvena armija ušla u Zakavkazje i konačno skinula sa vlasti i Musavatiste i Dašnake. Međutim, ispostavilo se da je nacionalna situacija mnogo složenija nego tokom 1916. Godine međuetničkih ratova i etničkog čišcćenja ne samo da su stvorile neprijateljstvo među narodima, već su ih i geografski podelile. Osnivači Zakavkaske Socijalističke Federativne Sovjetske Republike su se 1922. suočili sa teškim zadatkom da razuđenu mapu sovjetskog Zakavkazja transformišu u federaciju.

Koncept Lenjina i Trockog bio je potpuno ispravan, ali je ostala upitna praktična primena ovog projekta, za koji je bio odgovoran Narodni komesarijat za nacionalnosti, na čelu sa Josifom Staljinom. Očigledno je da su ovde imali ulogu i subjektivni faktori i pritisak „prijatelja“ SSSR-a - lidera Republike Turske, Mustafe Kemala. Autonomna oblast Nagorno-Karabah, naseljena Jermenima, je kao rezultat dogovora i kompromisa postala deo Azerbejdžana.

 Nagorno Karabah krvava rana postsovjetskog nacionalizma
Sukob između Jermenije i Azerbejdžana je nasleđe raspada Sovjetskog Saveza
i obnove kapitalizma / Izvor: RIA Novosti

U prvim godinama sovjetske vlasti to nije bio problem. Međutim, kako je birokratska degeneracija SSSR-a napredovala, azerbejdžanska birokratska elita, u kojoj je bilo sve manje marksizma, a sve više nacionalizma, počela je da vodi politiku kulturne i političke diskriminacije jermenskog stanovništva NKAO (Nagornokarabaška autonomna oblast – prim. prev). Naravno, svaka takva epizoda izazvala bi oštru reakciju rukovodstva Jermenije, te su Hruščov, a zatim i Brežnjev, bili primorani da budu moderatori između sukobljenih strana.

Glasnost (period „otvaranja“ prema Zapadu) je bila jedna od prvih i najvidljivijih manifestacija Gorbačovljeve Perestrojke („restrukturiranje“), ubrzavajući raspad SSSR-a. Sa staljinističkog stanovišta, upravo su Glasnost i porast nacionalne samosvesti prouzrokovali krvave međunacionalne sukobe. Zapravo, uzrokovani su politikom birokratije i potpunim prezirom prema interesima radnog naroda. Tako je u Stepanakertu, gde su preko 80 procenata stanovništva bili Jermeni, televizija iz Bakua ceo dan emitovala na azerskom jeziku. Može se zamisliti kakvu provokaciju je ovo predstavljalo 1987-88. godine, kada je cela država gledala javne i političke programe.

Međuetnički sukob je čak i tada mogao biti rešen mirnim putem. Na žalost, partijsko-ekonomska birokratija se u tom trenutku bavila rasparčavanjem SSSR-a. Kao odgovor na mirne demonstracije i apele, partijski šefovi su organizovali pogromske bande. Rezultat ove politike su bili krvavi pogromi u Sumgaitu i novi talas međuetničkih sukoba. Od 1988. godine međunacionalni sukobi u Nagorno-Karabahu nisu jenjavali. Granica NKAO postala je linija fronta, a raspadom SSSR-a 1991. godine oružani sukob je formalno postao rat između nezavisnog Azerbejdžana i Jermenije, koji je trajao preko šest godina. Za to vreme poginulo je oko 40.000 ljudi, a stotine hiljada civila su postale izbeglice.

Nova runda

Rat je nastavljen 27. septembra ove godine, kada je Azerbejdžan započeo veliku ofanzivu koristeći tešku artiljeriju, tenkove i ratne avione protiv Nagorno-Karabaha. I Baku i Jerevan su bombardovali veće gradove i procenjuje se da civilnih žrtava ima na stotine.

Vojni analitičar Leonid Nersisijan je rekao prošle nedelje za „Nezavisimaja Gazeta” (Nezavisne novine – prim. prev.) da je obim borbi bez presedana i da su vojni gubici za jedan dan već premašili one iz rata 1992-1994.

U obraćanju narodu 4. oktobra, azerbejdžanski predsednik, Ilham Alijev, rekao je da njegova zemlja neće zaustaviti ofanzivu sve dok Jermenija zvanično ne pristane da povuče svoje trupe iz Azerbejdžana. Takođe je zahtevao javno izvinjenje Jermenije.

Iran je u ponedeljak objavio mirovni plan, nudeći se kao posrednik između dve zaraćene strane. Međutim, ruska štampa je izvestila da se Baku i Turska, koja podržava Azerbejdžan, pripremaju za dugotrajan rat u koji bi u narednom periodu Rusija i Iran mogli biti uvučeni. Rusija ima važnu vojnu bazu u Gjumriju (Baza br. 102) i ozbiljne ekonomske interese u Jermeniji, pa je takav scenario moguć.

Imperijalistički interesi u regionu

 Nagorno Karabah krvava rana postsovjetskog nacionalizma
 Civilna kuća pogođena raketom

Rat ima ozbiljne posledice po Evropu, Rusiju i Bliski Istok, jer se direktno ukršta sa sukobima na Bliskom istoku i u Severnoj Africi, koje su imperijalističke sile proteklih decenija podgrevale.

Zbog svog geografskog položaja kao mosta između Evrope, Crnog mora i Bliskog istoka, energetski bogat Kavkaz je već dugo žarište imperijalističkog suparništva. Imperijalisti, pre svega SAD i njihovi saveznici, su nakon raspada SSSR-a za svoje interese koristili verske i etničke netrpeljivosti u region koje su decenijama ključale pod vlašću staljinističke birokratije.

Turski predsednik Erdogan je odigrao posebnu ulogu u podsticanju vojnog sukoba. Nakon dugog perioda ekonomskog rasta, turska ekonomija je ušla u period krize i stagnacije. Turska lira je proteklih pet godina devalvirala više od tri puta u odnosu na američki dolar, što je dovelo do pada životnog standarda. To je posledica Erdoganove liberalne ekonomske politike, koja je neraskidivo povezana sa njegovom političkom i verskom agendom islamizma i panturkizma.

Tokom godina ekonomskog rasta Erdogan je uspeo da potkopa nekada neupitni uticaj turske vojske na društveni život, ali situacija se sada promenila. Erdogan traži način da se pomiri sa vojnom elitom. Zbog činjenice da je ta elita odgojena u antiislamskom duhu kemalizma, panturkizam ostaje jedina tačka kontakta sa njom. Otuda potiče propagandni slogan „jedan narod - dve države“.

Erdoganu je potreban „mali pobednički rat“, koji on, naravno, želi da vodi tuđim vojnicima. Pobeda će na taj način pripasti njemu i turskim generalima koji sede u Bakuu, dok će azerbejdžanske majke dobiti pocinkovane vojne kovčege.

One u tome neće biti jedine. Francuski predsednik Emanuel Makron je potvrdio izveštaje da se hiljade islamističkih placćenika iz Sirije i Libije prebacuju na stranu Azerbejdžana. On je pritom sugerisao da islamistički militanti prodiru u Kavkaz kroz Tursku.

Dosadašnje izjave Bele kuće odaju utisak da Vašington nema jasan stav o ratu. Brza eskalacija rata na Kavkazu poklopila se sa onim što bi se moglo nazvati „nedeljom haosa u Beloj kući“, kada je Tramp javno zapretio državnim udarom u novembru, što je zatim praćeno vestima da su američki predsednik i određeni broj zvaničnika Bele kuće zaraženi koronavirusom.

U međuvremenu, u Francuskoj je sve više poziva da vlada stane na stranu Jermenije.

Iran se, poput Rusije, uzdržava od otvorenog pozicioniranja, insistirajući na pregovorima i prekidu vatre. Prema nekim izveštajima ruskih medija, anti-jermensko raspoloženje raste u Iranu, koji ima 20 miliona etničkih Azera, što je petina ukupnog stanovništva zemlje. Velika većina njih živi na severu Irana koji se direktno graniči sa Azerbejdžanom. Procenjuje se da u Iranu takođe živi između 150.000 i 300.000 etničkih Jermena.

I Turska i Azerbejdžan prikazuju rat kao odbranu muslimanskog sveta i muslimanskih vrednosti od navale hrišć́anske Jermenije. Ovakvo pozicioniranje ne može, a da ne izazove reakciju i komešanje u Rusiji, gde narodi koji se tradicionalno smatraju „muslimanima“ čine ogroman deo stanovništva u regionima kao što su Povolžje i Severni Kavkaz. Velika jermenska dijaspora takođe zauzima istaknuto mesto u ekonomskom i društvenom životu naše zemlje (Rusije – prim. prev). Bez sumnje, pucnjava i eksplozije u jermenskim i azerbejdžanskim gradovima moraju odjeknuti u razgovorima i razmišljanjima ljudi u Rusiji (posebno onih koji imaju rođake i prijatelje na jednoj ili drugoj strani ovog sukoba).

Putinova politika nije ništa manje licemerna. Rusija je uvek imala političke i vojne mogućnosti da reši situaciju na Kavkazu. Međutim, da bi Jermenija ostala u zoni njenog političkog i ekonomskog uticaja, ruskom imperijalizmu odgovara tinjajući sukob. U ovoj situaciji, Rusija deluje kao jedini „branilac jermenskog naroda“. Ruska pasivnost tokom proteklih nedelja mogla bi da bude svojevrsna Putinova osveta Pašinjanu zbog plišane revolucije 2018. godine. Putin želi da pokaže da narodi koji svrgnu svoje predsednike ne mogu računati na njegovu naklonost i zaštitu. Čini se da Putin nastavlja tradiciju Nikolaja I kao novi „žandarm Evrope“.

Kremlj je iz opreza svoje zvanične izjave sveo na pozive na prekid vatre i razgovor dveju strana. „Nezavisimaja Gazeta” izveštava da su Vladimir Putin i ministar spoljnih poslova Lavrov uzeli stvari u svoje ruke i ne žele da se drugi zvaničnici mešaju u pregovore.

U članku analitičkog centra „Russia in Global Affairs”, čiji su autori usko povezani sa Kremljem, naglašava se da je rat na Kavkazu izbio na petu godišnjicu početka ruske vojne intervencije u građanskom ratu u Siriji, čiji je zadatak navodno bio da suzbije islamski terorizam (u stvari da zaštiti imperijalističke interese Ruske Federacije), ali sada je rat u neposrednoj blizini granica Rusije.

Glavni strah Kremlja je da bi rat na južnim granicama Rusije, a posebno prisustvo islamističkih militanata, mogao ponovo zapaliti višegodišnje etničke i verske sukobe unutar njenih granica. Severno od Jermenije, u pretežno muslimanskom Severnom Kavkazu, Kremlj je između 1994. i 2009. godine vodio dva krvava rata protiv čečenskog separatističkog pokreta. Taj sukob je samo privremeno obustavljen, ali ne i završen. Niko ne može garantovati da Ramzan Kadirov, koji vlada Čečenijom kroz državni terorizam, neće pomisliti o promeni retorike i lojalnosti ukoliko dođe do promene uslova. Istovremeno, građanski rat na istoku Ukrajine se nastavlja i zadržava svoj opasni potencijal.

Ruska oligarhija, nastala iz staljinističke birokratije koja je izdala Oktobarsku revoluciju 1917. i uništila SSSR, nema siguran izlaz iz katastrofe koja se odvija.

Šta da se radi?

Za radničku klasu rat između Jermenije i Azerbejdžana predstavlja ogromnu opasnost za obe strane, a aktuelni sukob je do sada ostao centralni faktor u unutrašnjoj politici obe zemlje. Kao prvo, ovo se oslikava u činjenici da se politička elita Jermenije i Azerbejdžana sastoji od ljudi koji su prošli kroz sukob ili su imali neposredan odnos sa NKR-om (Nagornokarabaška Republika – prim. prev), poput bivšeg i sadašnjeg premijera Jermenije. Drugo, vojna retorika se koristi kao opravdanje za represivne društvene i političke mere.

Jedini način da se ovaj rat okonča i spreči pretnja mnogo širih etničkih i vojnih sukoba je borba za socijalizam i proleterski internacionalizam. Ova borba se mora zasnivati na lekcijama borbe trockizma protiv staljinizma.

Samo internacionalističko rešenje sukoba, stvaranjem socijalističke federacije u Zakavkazju sa garancijama povratka izbeglica i slobode najšireg etničko-kulturnog samoopredeljenja, može zaustaviti krvavi masakr. Međutim, da bi to postigli, vojnici obe strane moraju shvatiti da se, umesto međusobnog ubijanja radi tuđih interesa, moraju ujediniti sa svojom radničkom braćom i sestrama na drugoj strani i okrenuti oružje protiv svojih istinskih neprijatelja: vlastitih kapitalista i stranih imperijalista.

Dok socijalistička revolucija ne preseče Gordijev čvor nacionalizma, ljudi će i dalje ginuti, a padanje bombi na Stepanakert i Gendže će se iznova ponavljati.

 

Za socijalističku federaciju naroda Kavkaza!

Za mir i bratstvo radnih ljudi!

Za radničku demokratiju i međunarodni socijalizam!