Četrnaestog marta, u Moskvi, pored zgrade FSB-a, niz nekoliko mirnih protesta se trebalo održati, protiv „slučaja mreže“ i novih ustavnih amandmana koje režim uvodi. Međutim, vlasti su odlučile da će tog dana sprečavati čak i legalne proteste - po svaku cenu. Nekoliko specijalnih policijskih odreda je bilo zaduženo da hapsi ne samo protestante, već i novinare koji su izveštavali o protestima. To je za rezultat imalo hapšenje preko pedeset ljudi.

 

Policijsko nasilje

Od samog početka, protest je stvarao nervozu kod vlasti. Čim su se demonstranti okupili na Trgu Ljubjanka, više od tuceta policijskih automobila i autobusa okružilo je zgradu administracije FSB-a. Čim je prvi protestant približio predviđenom mestu za protest, policija je istog trenutka prešla sa pretnji na hapšenja.

Deo policijskih jedinica se u samom startu ponašao krajnje brutalno. U jednom momentu, očajni krici i zvuci udaraca su se čuli iz jednog od policijskih autobusa. Jedna devojka je pokušavala da dovikne „Upomoć! Tuku nas! Tuku ljude na drugom kraju autobusa!“ ljudima koji su stajali napolju.

Čak su pohapšeni i neki novinari aktivisti koji su samo prenosili događaje. Nije bilo nikakvih očiglednih osnova za njihovo hapšenje. U tom momentu, postalo je apsolutno jasno da je policija namerila da uhapsi svakoga, bez obzira na razlog njihovog prisustva. Uprkos tome, neki aktivisti su razvili antifašističke transparente kao znak prkosa prema toj represiji i u odbranu svojih prava.

Jedan od vođa Levog fronta je takođe uhapšen, uprkos tome što nije učestvovao u protestu. Još jedan od uhapšenih je bio nasumični prolaznik koji je takođe i astmatičar. Kada je dobio napad astme, policija je odbila da mu da njegov inhalator. Nakon što je prošao kroz neverovatnu patnju, pomogla mu je hitna pomoć.

Među privedenima je takođe bio i Leonid Šajdurov, studentski aktivista, koji nije učestvovao u protestu. Specijalna policijska jedinica ga je prutalno ščepala i udarala mu glavu o zid autobusa. Kasnije je pronađen blizu jedne od bolničkih zgrada, gde je odveden nakon privođenja u policijsku stanicu. Pronađen je na ulici noseći ništa sem džempera; nije imao ni jaknu. Nije bio sposoban da izgovori više od nekoliko reči. 10 sati nije ništa jeo. Nije mogao koristiti ruku koju mu je policija uvrtala. Nakon premlaćivanja i dobijanja anestetika je bio je prinuđen da potpiše izveštaj. Pre toga je bio izgladnjivan i nije mu bio dozvoljen pristup pravnim savetnicima niti savetnicima za ljudska prava. Kasnije mu je dijagnostifikovan potres mozga i iščašenje kosti u ruci.

Novi ustav ili puna diktatura?

Već smo govorili o „slučaju mreže“, ali sada postoji novi razlog za protest.

U decembru 2019, režim je počeo pripremati javno mnjenje za ideju o promeni Ustava Ruske Federacije. Ovo je propratila objava 15. januara u kojoj je rečeno da će biti promene u Ustavu i da je Vlada Medvedeva raspuštena. Naravno, ne govorimo o promenama kojima bi se Ustav demokratizovao, naprotiv. Važnije je odgovoriti na pitanja o tome šta tačno režim priprema i šta je bitno za radništvo.

Ukratko, promene koje Putin uvodi u Ustav se manje ili više svode na dalje širenje već prilično širokih ovlašćenja izvršne vlasti – posebno predsednika. Pored toga, režim cilja da, čak i na nivou formalnih deklaracija, oslobodi sebe bilo kakvih prethodno prihvaćenih međunarodnih obaveza. Važno je primetiti očigledno licemerje vlasti kada su referendumi u pitanju. Što se tiče penzione reforme, koja ima uticaj na interese miliona građana, režim nije smatrao bitnim započeti tu proceduru. Sada brzo sprovodi nešto što više nalikuje obaveznoj anketi javnog mnjenja sa samo jednom funkcijom - formalnom samolegitimacijom.

Očigledan cilj ovoga je dalje zatezanje stiska režima i jačanje autoritarizma. Međutim, treba primetiti da se ovaj proces odvijao duže vreme, te da ili ubrzavan ili usporavan. Ono što se dešava nije toliko oštar zaokret koliko formalizovanje i zahuktavanje zamene buržoasko-republikanskih elemenata u Rusiji politikom moći izvršne vlasti, koja čuva kontrarevolucionarno uređenje i interese najkrupnijih kapitalista.

Postavlja se pitanje: da li amandmane priprema Putin lično? To je samo delimično tačno. On je već 20 godina konsolidujuća figura bonapartističkog režima. On očigledno ne namerava da napusti tu poziciju, osim ako bude prisiljen ili umre. Poenta je u tome da i službe bezbednosti, koje su stub trenutne izvršne vlasti, i krupni kapitalisti ne mogu a da ne budu nervozni kada je u pitanju njihova budućnost u kontekstu rastuće ekonomske i društvene krize. Neizbežno propadanje životnog standarda radne većine će voditi većem broju štrajkova i protesta, koji će u jednom momentu biti u mogućnosti da postave pitanje siromaštva i svojine. Ovog drugog se vlasti stravično boje. Upravo zbog borbe protiv radničkog pokreta se sa jedne strane do zuba naoružavaju i spremaju specijalne policijske jedinice, a sa druge se spremaju promene Ustava kako bi se vladajuća klasa i formalno oslobodila demokratskih stega.

Visok nivo političke nesigurnosti se očekuje za 2024. godinu, i kapitalisti teže da se pripreme za nju različitim sredstvima. Jačanje autoritarizma i koncentracija moći je jedan od njih.

Reakcija na to što se dešava od strane liberala i delova levice bliskih njima je bio poklič „Branimo Ustav iz 1993!“ To jest, učestvujmo u referendumu i glasajmo protiv. Da li je borba za dokument iz 1993. zaista spas za radne ljude u Rusiji? Ne treba zaboraviti uslove u kojima je donet: tenkovi na Kalinjinovom mostu u Moskvi, Jeljcinov vojni puč, masovne pronevere, teror protiv radničkog pokreta. Jedini cilj tog procesa, uključujući i nametanje tog Ustava, je bila konsolidacija privatizacije i kontrarevolucije. Gospoda liberali i liberalni levičari nam sada to nude kao sredstvo za odbranu radnog naroda. Takva demokratija je natopljena krvlju radnika i radnica koji su životima platili u toj kontrarevoluciji.

Takve taktike su pritom besmislene, uzevši u obzir činjenicu da su vlasti već zvanično najavile da nezavisnim posmatračima neće biti dozvoljeno da budu prisutni na biračkim mestima.

Zaključak je da, tokom poslednjih nekoliko godina, ovaj Ustav je bio manje-više beskoristan komad papira. Za vladajuću klasu, on predstavlja formalizaciju njene volje, a za radničku klasu je simbol poraza i krađe vlasti i dostojanstva. On nije vredan naše snage i naše zaštite.

Prava budućnost ove zemlje se očigledno neće stvoriti na papiru, već u borbi na ulicama i na radnim mestima. Tu leži prava ekonomska i politička borba.

Ako mi, radni narod, želimo se osloboditi okrutne spirale padanja u ropstvo i siromaštvo, moramo početi protivljenjem ovom lažnom referendumu. Jedini pravi put za radničku klasu je da se ne okuplja iza lažnih izbora koje nam nameće režim, već da zauzme nezavistan stav. Samo masovnom akcijom, poput političkog generalnog štrajka, se možemo suprotstaviti vladajućoj klasi.

Kako bismo se pripremili za to, potrebno je formirati nezavisne sindikate i borbene komitete na našim radnim mestima i sjediniti se na nacionalnom nivou, kako bi se koordinisala broba za odbranu interesa radništva i siromašnih. Istovremeno, potrebno je izgraditi partiju radničke klase na osnovama revolucionarnog socijalističkog programa. To je jedini program koji može rešiti probleme ruskih masa. Ovo je težak, ali važan zadatak koji se mora izvršiti, jer bez ovih oruđa u rukama, radni narod, najjača sila u zemlji, ne može diktirati svoje uslove.

Događaji od 14. Marta će nas ojačati. Ne trebabiti zaplašen, već gnevan i spreman na borbu za rušenje kapitalizma.

Tekst je objavljen 16. marta