Snovi predsednika Makrona o mirnom Božiću srušeni odbijanjem radnika u štrajku da pristanu na njegov apel za praznično primirje, u momentu kada se dešava najduži neprekidni štrajk u poslednjih 30 godina – duže i od pobedničke borbe 1995.

U duhu mira i ljubljenja bližnjeg svog, Makron je pozvao sindikalne aktiviste da razmisle o nedaćima porodica čiji su božićni planovi ometeni zbog neprekidne borbe oko njegove penzione kontrareforme. Ovaj praznični apel pak nije dobio odaziv jer se podrška javnosti za štrajk zapravo povećala! Kako je jedan putnik, koji je stigao u Pariz iz Valansjena sa severa Francuske sa nedelju dana kašnjenja, rekao: „Vlada pokušava da opljačka [radnike] ... pa oni moraju da pokažu da nisu ovce. Naravno da nas to remeti, ali podržavam njihovo pravo na štrajk.“

 

Štrajkovi nam stižu

80826376 1038283586544344 4234750342681591808 nPredstavnici glavnih francuskih sindikata ušli su pred Božić u pregovore sa vladom, nasuprot volji aktivista na ulici, koji razumeju da Makron neće posustati i koji žele ništa manje nego potpuno povlačenje penzione reforme, zajedno sa padom vlade.

Militantniji sindikati, koje predvodi CGT, su 20. decembra preneli da vlada tokom pregovora (očekivano) nije dala dovoljno ustupaka, što znači da će pregovori biti obustavljeni do 7. januara. U saopštenju je pozvano na četvrti međustrukovni štrajk 9. januara, uz obećanje brojnih akcija do tad, uključujući štrajk radnika kasina 21. decembra, zatvaranje francuskih luka 30. decembra od 11 do 15 časova, kao i nastavak potpunog štrajka u prevozu.

Izbor 9. januara kao datuma sledećeg generalnog štrajka izvor je velike frustracije aktivista, jer daje Makronu tri nedelje predaha. Međutim, francuski radnici su se organizovali lokalno i spontano sa ciljem da nastave pritisak na vladu, i pored potpunog nedostatka usmeravanja ili organizovanja od strane svog zvaničnog vođstva.

Radnici glavne elektrodistribucije (RTE) iz CGT sindikata su u nekoliko navrata izvršili udar na velike delove zemlje sa restrikcijama, sa jasnim ciljem demonstracije moći radničke klase. Amazonove pošiljke su 22. decembra pogođene restrikcijama u pogonu Blan Menil, u predgrađu Pariza. Međutim, lokalni sindikalni predstavnici jamčili su preko Tvitera da će siromašne porodice ostati uključene u mrežu, te obećali računanje jeftine struje za ljude kojima je teško da je plate, zaklinjući se: „neće biti Božića uz sveće za siromašne.“

U međuvremenu su stotine pumpi „presušile“ nakon što je nekoliko privatnih rafinerija bilo zatvoreno od strane radnika u štrajku. Nakon neuspelih pregovora između vođa sindikata i vlade, generalne skupštine radnika u rafinerijama u Gronpi-Belji-Karoa, Laveri, La Medu i Fejzanu glasali su za potpunu obustavu, što je praktično prepolovilo proizvodnju goriva u zemlji. Mnogi depoi i luke za gorivo su takođe u štrajku ili rade u organičenom kapacitetu, što je dodatno otežalo dostavu goriva. Generalne skupštine naftnih radnika bile su veoma militantne, sa govorima koji su išli daleko dalje od osude penzione reforme, nadajući samo srce Makronove reakcionarne politike.

Za vreme proslednjeg međustrukovnog štrajka 17. decembra, pevači Pariske opere su izvodili serenade na ulici. Plesači Pariskog baleta su na Badnje veče izveli besplatan performans Labudovog jezera na otvorenom. Fizički teške karijere baletana, koji su još u mladosti često pogođeni hroničnim oboljenjima kao što su tendinitis (hronična upala tetiva), kompenzovani su ranom penzijom – aranžmanom koji će biti prekinut ako Makronov plan prođe. Dok su se baletani u utorak bacali i vrteli uz Čajkovskovo remek delo, tranparenti sa natpisima „Pariska opera u štrajku“ i „Kultura je u opasnosti“ su visili nad njima.

Podrška javnosti u usponu

81033792 2573945956213902 2286785006665728000 nPrevozni radnici na prvim linijama borbe ostaju u štrajku, te je javni prevoz Francuske i dalje ometen. Samo oko 60 odsto brzih vozova TŽV pruža usluge, zajedno sa 70 odsto jeftinijih Vigo linija i trećinom Antersite vozova, petina usluga Transilian, 40 odsto lokalnih TER usluga, 60 odsto pariskih buseva i samo dve pariske metro linije, koje su obe automatizovane. Do sada, štrajkovi su koštali SNCF oko 400 miliona evra u prihodima. Evrostar je takođe pogođen prekidima.

Na Dan poklona (dan posle Božića) održana je nezvanična demonstracija od strane nekoliko stotina RATP i SNCF radnika u Parizu, kojima se pridružio kontigent učitelja u štrajku i žutih prsluka. Slična akcija organizovana je u Nantu od strane aktivista CGT, FO, FSU i Solidarnosti. Kao što je i očekivano, odziv je u oba slučaja bio značajno manji nego na zvaničnim štrajkovima i danima akcije organizovanih od strane glavnih sindikata. Među prevoznim radnicima, koji su stub nosilac štrajka, se već primećuju znaci umora.

Prisustvo radnika SNCF u štrajku 23. decembra palo je na ispod 50 odsto po prvi put od početka mobilizacija, dok je 5. decembra učestvovalo 85 odsto. Božićni praznici, kombinovani sa nedostatkom bilo kakvog jasnog plana za eskalaciju od strane vođa sindikata, doveli su do osipanja štrajkača nazad na radna mesta. Prevozni radnici gube između 100 i 120 evra dnevno: budući da vlada ne popušta, a jasnog i hrabrog vođstva nema na vidiku, neki gube volju za nastavak borbe.

Represija je takođe počela uzimati danak. Primera radi, interventna policija je 23. decembra divljački napala improvizovani protest nekoliko stotina sindikalaca na rampama za karte na stanici Ger de Lion u Parizu. Slično, prosvetni radnici i omladina pretrpeli su sve jače državno nasilje. Obrazovni radnici iz CGT su 20. decembra izjavili da osuđuju napad na profesore i učenike protestante u Parizu, kada su napadnuti suzavcem i prebijeni od strane policije, dok su mirno blokirali ulaze u svoje škole. Ovakva vrsta brutalnosti može gurnuti mase unapred, ali bez snažnog vođstva i čvrstog plana, takođe može da im oduzme energiju, kao što se videlo na kraju se žutim prslucima.

Nasuprot tome, mnogi radnici osećaju da su stigli to tačke bez povratka i sada moraju da se bore do gorkog kraja. „Ovo je prekretnica,“ reče železničar Rafi Kaja u Ger de Lionu. „Počinje finansijski da bol, ali otišli smo predaleko da sada stanemo.“ Ipak, i pored naznaka kolebanja, moral prevoznih radnika se održava zbog visokog nivoa podrške i solidarnosti od strane javnosti, uprkos neugodnosti usled ometenog prevoza tokom Božića.

Jasno je da Makronovi pokušaji okretanja francuskih masa protiv štrajka ne uspevaju. Skorašnja anketa otkrila je da se podrška javnosti štrajku zapravo povećala za nekoliko procenata, na 62 odsto od početka konflikta. Druga anketa sugeriše da se 57 odsto javnosti protivi reformi penzionog sistema, u poređenju sa 12. decembrom kada je protiv bilo 49 odsto, dok je 46 odsto izjavilo da su Makron i vlada prvenstveno odgovorni za trenutni spor, naspram 26 odsto koji krive sindikate. Kao veoma konkretnu demonstraciju podrške i solidarnosti, sindikalni borbeni fond je dosad primio 1,3 miliona evra donacija od strane javnosti za nadoknadu gubitka plate radnika.

Izdaja vođstva

Makron je imao više sreće u ubeđivanju sindikalne vrhuške da izda svoju bazu. Vlada je tako ušla u odvojene pregovore sa glavnim sindikatima koji predstavljaju radnike vazdušnog prevoza, nudeći očuvanje njihovog komplementarnog penzionog fonda (CRPN) i 60. godinu života kao starosnu granicu za penziju. Ovo je navelo sindikate SNPNC, UNPNC, UNAC i UNSA PNC da povuku svoj poziv na štrajk do daljnjeg. SNGAF, glavni sindikat koji predstavlja kabinsko osoblje, se još uvek čvrsto drži, dok SNPL, koji predstavlja većinu sindikalno organizovanih pilota, je izjavio da će povući svoj poziv na štrajk 3. januara pod uslovom da se da garancija na prethodno navedene ustupke.

Zajedno sa osipanjem štrajkača kroz zamor, ovo je bila glavna strategija Makrona od početka: da razbije ujedinjeni front prevoznih radnika, nudeći minorne ustupke različitim sektorima. Ovoj „zavadi pa vladaj“ taktici se otpor jedino može pružiti odozdo, od strane aktivstičke sindikalne baze koja bi svojoj klasnoj braći i sestrama ukazala da je ovo borba za nešto više od penzija – ovo je borba protiv trulog kapitalističkog sistema i njegovih predstavnika u Makronovoj administraciji.

Aktivisti iz baze su se u nekoliko navrata odupreli pokušajima sindikalne vrhuške da ih demobiliše. Vlada je 19. decembra dala signal da je spremna na „kompromise“ oko godine ulaska u penziju, zajedno sa opšte osuđenom „stožer godinom“ u kojoj bi radnici mogli zvanično otići u penziju sa 62 godine starosti, ali ne bi mogli dobiti punu penziju do 64. Makronov premijer Eduard Filip i penzioni šef Loran Pjetraševski su pak neumoljivo protiv zadržavanja specijalnih penzionih režima za radnike u javnom sektoru.

Uprkos tome, ovaj „napredak“ oko godine odlaska u penziju je bio dovoljan da ubedi vođe umerenijih CFTD i UNSA sindikata da pozovu na „pauzu“ sa štrajkovima tokom praznika, tvdeći da božićni period „nije dobro vreme da se nastavlja sa pokretom,“ iako pokret ima podršku javnosti. Vrhuška je takođe pokrila svoja leđa tvrdeći da su radnici „zabrinuti oko svog novca“ i treba im vremena „da napune baterije.“

Ovaj manevar dočekan je gnevom sindikalnih aktivista. Železnički radnici iz CFDT i UNSA odlučili su da nastave sa štrajkom, odmetnuvši se od svog vođstva. Međustrukovna solidarnost je takođe nastavila sa rastom. Generalna skupština u Ger du Nor u Parizu, sačinjena od mašinovođa, maloprodajnih radnika i železničkih operatera, je jednoglasno glasala za nastavak borbe. Ovakva odlučnost od strane članova manje militantnih sindikata je veoma obećavajući znak i dokaz iskustva koje su stekli tokom borbe, uz gorke lekcije uništavajućeg ponašanja njihovog vođstva tokom mnogo godina.

Poslednje četiri nedelje bili smo svedoci jednom od najmoćnijih štrajkačkih pokreta u francuskoj istoriji. Uprkos ograničenjima svog kolebljivog vođstva, radnička klasa je nastavila sa borbom i tokom prazničnog perioda. Takođe je zadržala većinu javnosti na svojoj strani. Sledeći međustrukovni štrajk će biti presudan. Njegov uspeh, i uspeh celog pokreta, zavisiće od sposobnosti sindikalne baze da ga izgrade na vezama solidarnosti i struktura nastalih iz borbe, da nastave sa probijanjem do novih slojeva radnika iz privatnog sektora i da okrenu ovu borbu protiv Makronove penzione reforme u odsutni boj protiv same vlade.

Potpuna pobeda ili konačni poraz – neće biti polutanskih mera.