Jučerašnji generalni štrajk protiv Makronove penzione reforme predstavlja „ujedinjenje borbi“ celog francuskog društva. Prema podacima CGT, glavnog sindikata u štrajku, u demonstracijama je učestvovalo 1,5 miliona ljudi, što ga čini najvećim pokretom još od borbe protiv mera štednje Alana Župea iz 1995. Na ulicama se oseća duh žutih prsluka gde, i pored ograničenja njihovog vođstva, radnici uspevaju da usmere svoj bes, ne samo protiv penzione reforme, nego i protiv vlade.

 Tekst je originalno objavljen 6. decembra, dan posle početka štrajka

Francuska štrajk 5 decembarPolicija i sindikati su izneli konfliktne podatke o izlaznosti u različitim delovima zemlje, što otežava sticanje jasne slike. Npr, CGT tvrdi da je u Marseju bilo 150.000 demonstranata, što je šest puta više od zvanične procene policije. Vlasti nastoje da umanje rasprostranjenost demonstracija i gledajući slike na društvenim mrežama, deluje da su cifre sindikata bliže istini. Ono što je nesumnjivo jeste da je izlasak svuda značajno veći nego prethodnih godina.

Policija je navela brojke od 33.000 ljudi u Tuluzu, 20.000 u Bordou, 19.000 u Nantu, 15.000 u Klermon-Feranu, 13.000 u Lilu, Ruanu i Grenoblu i po nekoliko hiljada u ostalim gradovima. Ako pretpostavimo isti stepen neiskrenosti i za ove cifre, kao što je to slučaj za Marsej, brojke na nacionalnom nivou su izvanredne. Takođe, desila se ogromna mobilizacija u Versaju, gde je štrajk zatvorio ne samo železnicu, nego i palatu!

Ujedinjenje borbi

Prevozni radnici su činili okosnicu štrajka. Desila se umalo potpuna obustava javnog prevoza, za koju je železnička grupa (SNCF) procenila da je svega svaki deseti brzi i međumesni voz prevozio juče. 90 odsto regionalnih usluga su na sličan način zatvorene. U Parizu su napuštene metro stanice zbog obustave rada železničara. Međunarodne usluge kao Eurostar su takođe onemogućene, dok je Er Frans bio prisiljen da otkaže 30 odsto internih i kratkih međunarodnih letova zbog masovne obustave rada kontrolora.

Ostali slojevi radnika javnog sektora masovno učestvovali, naročito profesori. Stotine škola je zatvoreno. 70 odsto profesora osnovnih škola i 60 odsto srednjih je krenulo u štrajk, od kojih su se mnogima u demonstracijama pridružili i učenici. Zdravstveni radnici su takođe imali vidljivo prisustvo. Iako su bili u obavezi da održavaju minimum procesa rada, učestvovali su u velikom broju širom zemlje, a na društvenim mrežama kruže snimci bolničkih kola kako blokiraju glavne puteve Pariza.

Francuska štrajk 5 decembar II 
 Stingbol granate i suzavac su bačeni na protestante

Pesnica francuske države, već krvava od represije žutih prsluka, udarila je snažno na demonstracije. 6.000 interventnih policajaca se poređalo oko glavne kolone u Parizu, koja je marširala od Severne stanice do istoka grada, te je do podneva bilo preko 70 privođenja. Žandari su tokom dana širom zemlje postajali sve agresivniji, ispaljujući na masu suzavac i ozloglašene kanistere sa gumenim kuglicama („stingbol“), okrutno antidemonstrantsko oružje koje je mnoge žute prsluke koštalo prste i oči. No, i pored toga, demonstrantni su većinski bili mirni i došlo je samo do nekoliko fizičkih obračuna i slučaja vandalizma.

Vatrogasci su odigrali posebno herojsku ulogu. Pre dva meseca su imali demonstracije vezane za zarade i uslove rada koje je policija nasilno ugušila. Ovo je imalo izuzetan uticaj na njihovu svest. I pored nekoliko okršaja između vatrogasaca i policije u Lilu, većinom su bili disciplinovana grupa, organizovana u blokove u Avinjonu, Tulonu, Renu i Ruanu, gde su dizali ruke sa ciljem da pokažu da nisu tražili kavgu, ali to ne znači da su bili pasivni.

U prestonici su se vatrogasci suprotstavili CRS (interventnoj policiji) kada je glavna kolona bila blokirana na Magenta bulevaru i ponovo na Trgu Republike. Masa je gađana plotunima suzavca, čineći vazduh nepodnošljivim za disanje, posle čega su vatrogasci stavili gas-maske i marširali na čelu kolone da oteraju policiju, probijajući blokadu i dozvoljavajući koloni da prođe. Masa je svo vreme vikala „Makron, ostavka!“, što je glavni slogan žutih prsluka.

Dok je obustava rada javnog sektora bila raširena, za radnike u privatnom sektoru je bila drugačija priča. Opet, dostupna je ograničena količina informacija, ali izgleda da je izlazak bio ograničen na manjinu. Primera radi, navodno se svega pet odsto radnika Renoove fabrike u Flinu pridružilo štrajku, uprkos pozivima na učešće od strane sindikata.

Međutim, neki ključni delovi privatnog sektora su pogođeni štrajkom. Radnici u rafinerijama su se poslednjih godina pokazali kao veoma radikalni deo radničke klase. Sedam od osam glavnih francuskih rafinerija je bilo u štrajku.

Štaviše, bilo je još prekida u ostalim delovima lanca proizvodnje. Primera radi, štrajkači su blokirali 12 od 200 Totalovih skladišta. Lučki radnici su se takođe priključili štrajku u brojnim naftnim lukama.

Iako su spali na malu grupicu, žuti prsluci su bili svuda rame uz rame sa sindikatima. Snimljeni su kako uklanjaju naplatne rampe u Sen Arnu, omogućavajući saobraćaj bez naplate. Male grupe između 200 i 300 protestanata su blokirale kružne tokove, oživljavajući poznatu taktiku žutih prsluka. Crni prsluci, pokret nedokumentovanih migranata inspirisan metodama žutih prsluka, takođe su izašli na demonstracije, solidarišući se sa štrajkom i iznoseći svoje zahteve za formalne dozvole za rad.

Iako je učešće mladih bilo rašireno, studenti nisu izašli kao organizovan blok. Drugovi i drugarice iz Internacionalne marksističke tendencije su na studentskim zborovima u Tuluzu i Parizu izneli slogane za solidarnost između studenata i radnika, kao i za rušenje vlade, koji su dobro primljeni. Međutim, postoji nezadovoljstvo zvaničnim vođama studentskog pokreta, koji su studentske zborove pretvorili u sterilne debatne klubove. Takođe je došlo do pojave zbunjenosti i demoralizacije usled niza poraza studentskog pokreta u prethodnom periodu. Stoga, iako su na nekoliko kampusa zborovi brojali 400-500 ljudi, ova brojka je daleko manja nego za vreme vrhunca pokreta žutih prsluka.

Ovo ne sugeriše da omladina ne podržava štrajk, naprotiv. Studenti sve više uviđaju da je dinamika borbe vezana za ulice, među radničkom klasom, umesto da gledaju na sebe kao izdvojenu grupaciju. Umesto da beskrajno debatuju sa svojim vršnjacima po kampusima, hiljade mladih se sada priključilo demonstracijama, zajedno sa radnicima.

Štrajk se nastavio danas, izazivajući kolone u saobraćaju duge 350km u okolini Pariza i većina javnog prevoza će preko vikenda ostati van pogona. Iako su škole ponovo otvorene, nastava se i dalje povremeno prekida. Uprkos haosu i žarkim pokušajima Makronove vlade da zavadi širu javnost i radnike javnog prevoza, koje su Makron i štampa optužili da uživaju nepoštene „privilegije,” podrška javnog mnjenja štrajku je veoma visoka. Jedna anketa je otkrila da 69 odsto Francuza podržava pokret.

Mase su ispravno zaključile da Makronovi napadi na javni sektor i penzije predstavljaju samo deo opšte politike napada na radnike. Ako se tome ne suprotstave, Makron će nastaviti da uništava uslove rada i javne usluge u korist svojih kapitalističkih gazda. Rečima Arna, tridesetogodišnjeg menadžera u prodaji:

„Kada bi ljudi stvarno znali kako će ova reforma uticati na njih, svi bi izašli na ulice.“

Problem vođstva

Danas je CGT sazvao generalni skup, uključujući Nepokorenu Francusku, Solidarnost, FSU (glavni sindikat radnika u obrazovanju) i četiri omladinske organizacije da bi diskutovali kako nastaviti dalje. Zaključeno je da će se održati još jedan „međustrukovni” štrajk u utorak, za kada je zakazan odgovor Makronove vlade. U međuvremenu su generalne skupštine radnika javnog prevoza Pariza i radnika železnica velikom većinom izglasale da barem do ponedeljka nastave sa svojim delovanjem.

I pored naglašavanja potrebe za „generalizacijom štrajkova na svim radnim mestima,“ ostaje snažan utisak da vođstvo CGT kasni za razvojem događaja. Jasna protivrečnost se razvija između sindikalne vrhuške i baze u vezi pogleda na strategiju i izglede borbe. Prvi fokusiraju svu svoju paljbu na penzionu reformu. Drugi napadaju celokupnu politiku Makronove vlade i pozivaju na njeno rušenje. Jasno je da se sindikalno vođstvo plaši iskustva pokreta žutih prsluka koje se desilo u potpunosti van njihove kontrole i razvilo u opštu pobunu.

 Francuska štrajk 5 decembar III
 Sindikalne vođe pokušavaju da obuzdaju pokret
Foto: Mister NK42

Poslednjih decenija u kojima je kriza francuskog kapitalizma istinske ustupke od strane vlade učinila nemogućim, strategija sindikalnog vođstva pratila je određeni obrazac. Vlada bi vršila napade na radničku klasu, koja bi onda izvršila pritisak na sindikate da povede kontranapad. Sindikati bi onda pozivali na nekoliko „dana akcije“, retko kada štrajkove, koji bi bili dobro posećeni i militantni, ali ne bi ostvarivali ništa više od izduvavanja. Kada se pokret raspline, ljudi bi se vraćali na posao praznih ruku i demoralisani, a vlada bi nastavila sa svojim rezovima.

Kapitalistička kriza je umanjila značaj starog sistema socijalnog partnerstva u kojem bi sindikalna birokratija bila zvanični „pregovarač“ između vlade i radničke klase. Kako bi zadržale svoje privilegovane pozicije, birokrate su se adaptirale, te sada usporavaju radničku klasu i usmeravaju njen rastući bes u „sigurne kanale.“

Pokret žutih prsluka je obeležio kraj ove strategije. Bio je vođen od strane najstisnutijih i najuniženijih slojeva francuskog društva, te je postao borbeni poklič za radničku klasu kojoj je saboterska uloga njenih tradicionalnih organizacija došla preko glave. Nije bilo ni malo iznenađujuće što su žuti prsluci nastali u potpunosti van zvaničnih struktura sindikata, čije su ih vođe tretirale sa gađenjem i nepoverenjem, niti njihov skepticizam prema tradicionalnim masovnim organizacijama. Uprkos naporima sindikalne baze da se solidarno poveže sa žutim prslucima, ovo uzajamno neprijateljstvo nikad do kraja nije bilo prevaziđeno.

Danas, uprkos povlačenju pokreta zbog udaraca države i nedostatka revolucionarnog vođstva, uticaj žutih prsluka na francusko društvo je bio dubok. Radi se o dva glavna efekta. Prvo, mase su od žutih prsluka naučile da jedini način za dobijanje ustupaka jeste kroz direktnu akciju. Prisilivši potpun zaokret sa Makronovim regresivnim porezom na gorivo, žuti prsluci su ostvarili više za nekoliko nedelja nego masovne organizacije u poslednjih 10 godina. Kako je Izabel Žarive, pedesetdvogodišnja upravnica gradske skupštine u Parizu, prokomentarisala:

„Žuti prsluci su naveli ljude da više razmišljaju i pričaju o politici, te su ljudi odlučili da ne daju nekim stvarima da prođu. Oseća se prkosno raspoloženje.“

U tom smislu, iako su se žuti prsluci povukli, jači su nego ikad. Za mnoge protestante na terenu, današnji je sentiment: „Svi smo mi žuti prsluci!“

Drugi efekat žutih prsluka je bio fokusiranje svih odvojenih borbi u francuskom društvu protiv ove ili one kontrareforme u jednu zajedničku borbu protiv cele politike Makronove vlade bogatih. Ovo je veoma potreslo sindikalnu vrhušku. Pošto više nisu mogli da preusmere gnev masa u beskorisne „dane akcije“, kojih se vlada ni najmanje ne plaši, prisiljeni su da zbog pritiska odozdo organizuju pravi štrajk koji je paralisao zemlju i vratio Makrona u defanzivu.

Iz tačke gledišta sindikalnih birokrata, s obzirom na dubinu besa na ulicama i lekcije naučene iskustvom pokreta žutih prsluka, problem je što ovaj štrajk ima potencijal da se ubrzo nađe van njihove kontrole.

Primetno je da su sindikalne vođe namerno bile šture sa podacima o izlaznosti u različitim sektorima i delovima zemlje. Šta god da oni kažu, istina je da oni i ne žele stvarno „ujedinjenje borbi“ koje bi povuklo za sobom šire slojeve francuskog društva. Nisu uložili nikakav ozbiljan napor ka kordinisanju borbe na nacionalnom nivou, a kamoli ka pružanju ikakvog političkog vođstva, programa, cilja ili perspektive.

 Francuska štrajk 5 decembar IV
 Melanšonovo kolebanje ga koštalo podrške prema njemu i FI

Mase ne žele samo povlačenje penzione reforme, već žele isterati Makrona, što se jasno vidi iz slogana i raspoloženja na ulicama. Novi masovni pokret odozdo, pogotovo jedan sa jasnim, radničkim karakterom, bi bio opasan za privilegovane pozicije sindikalne birokratije. Vrhuška želi samo da iskoristi štrajk kao polugu za dalje pregovore sa vladom, što se jasno primećuje iz izjava generalnog sekretara CGT, Filipa Martineza. Zbog toga, daju sve od sebe da se bave isključivo penzionom reformom, izbegavajući bilo kakve slogane protiv vlade kao celine i odbijajući da pruže vođstvo generalnoj ofanzivi protiv Makrona.

Penziona reforma je odraz dublje potrebe francuskog kapitalizma u dubokoj krizi da iscedi radničku klasu. To je izraženo kroz čitavu Makronovu politiku. Borba protiv penzione reforme zato mora da vodi ka obračunu sa Makronovim režimom u celini. Bankrotirana strategija vođstva CGT je zamišljena samo da ograniči i preusmeri pobunjeničku energiju masa niz slepu ulicu.

Nažalost, Melanšon i njegova Nepokorena Francuska (France Insoumise) su usvojili istu poziciju, fokusirajući se samo na penzionu reformu. Ovo je daleko od radikalnosti Melanšona za vreme uspona pokreta žutih prsluka, gde je podržao njihov zahtev za rušenje Makrona i čak za raspuštanje narodne skupštine. Ovo je odraz krize u Nepokorenoj Francuskoj, čija je averzija prema uspostavljanju adekvatnih partijskih struktura dovela do zakržljavanja organizacije, ne bi li se očuvale strukture amorfnog „društvenog pokreta.“ Nakon skorašnjih poražavajućih evropskih izbora, njihovo povređeno samopouzdanje dovelo je do zaokreta udesno, gde Melanšon pominje mogućnost formiranja koalicione vlade sa zelenima, koji nisu ništa bolji od socijaldemokrata.

Upravo ovo je pogrešna strategija u datom momentu. Kada bi se Melanšon vratio svom radikalnom duhu od pre dve, tri godine, postavio Nepokorenu Francusku na adekvatno organizovanu osnovu i izašao sa odvažnim sloganima uperenim ka rušenju Makrona, mogao bi popuniti prazninu ostavljenu od strane masovnih organizacija i povezati se sa pobunjeničkim raspoloženjem. Loša situacija Nepokorene Francuske se mogla videti na maršu od 200.000 ljudi u Parizu, gde su oni činili blok od 200 ljudi na žačelju.

Duh žutih prsluka živi!

Francuska štrajk 5 decembar V 
 Svi smo mi žuti prsluci!

U potpunom kontrastu sa birokratskom pasivnošću i opsesijom „pregovorima“, baza sindikalnog pokreta je odvažna i dinamična. Radnici samoinicijativno organizuju zborove i trude se da produže i ojačaju štrajk. Ovo predstavlja put napred.

Glavna opasnost u ovom momentu je izolacija radnika prevoza, koji su avangarda štrajka. Vlada verovatno može da izdrži štrajk javnog prevoza ako se ostali sektori povuku ili ne priključe. Ako bi postala očajna, vlada bi čak mogla da uđe u odvojene pregovore sa vođama prevoznih sindikata da ih poštedi udara penzione reforme, sa ciljem da napravi raskol između njih i ostatka radničke klase.

Kao što smo spominjali, sindikalno vođstvo se ne trudi da stvarno izgradi štrajk ili mobiliše radnike privatnog sektora, barem ne izvan pukog „pozivanja” na akciju. Radnici u borbi moraju da se okrenu sopstvenim zborovima kao osnovi za revolucionarno vođstvo, izabrano iz svojih redova. Umesto da poziva šire slojeve radničke klase da se pridruže borbi, ovo vođstvo bi moralo politički objasniti da njihove muke proizilaze iz Makronove trule vlade koja je na usluzi jednako trulom kapitalističkom sistemu. Ono što treba je program akcije – kontinualan štrajk da se završi šta su žuti prsluci započeli i da se stane Makronu na put.

Francuska štrajk 5 decembar VIOčigledno je da je pokret žutih prsluka predstavljao prvo poglavlje nove ere klasne borbe u Francuskoj. Milioni radnika su shvatili svoju potencijalnu moć. Žuti prsluci su bili ograničeni svojim heterogenim klasnim karakterom i nedostatkom jasnih metoda klasne borbe. Sada postoji potencijal za pokret na kvalitativno višem nivou, koji ima korene u radničkoj klasi. Ako se radnički metodi borbe spoje sa hrabrošću i direktnim akcijama žutih prsluka, ni jedan manevar Makrona ili sindikalne vrhuške neće moći da zaustavi pokret. Svedoci smo sledećeg koraka nadolazeće francuske revolucije.