Bolivijski predsednik Evo Morales je 10. novembra u 16:50 najavio svoju ostavku. U pitanju je kulminacija puča koji je već neko vreme bio u pripremi. Policijska pobuna, snajperisti koji pucaju na rudare, kao i izveštaj Organizacije američkih država, koji dovodi u pitanje validnost izbora, ovog su vikenda bili krunisani „predlogom“ vojske da Evo Morales podnese ostavku. Mi smo se od samog početka protivili ovom reakcionarnom puču, istovremeno ističući kako su stvoreni materijalni uslovi za njegovo izbijanje. 

NAPOMENA REDAKCIJE CK: U periodu između objavljivanja izvorne verzije ovog teksta i njegovog prevođenja na srpskohrvatski jezik, mase bolivijskih radnika i seljaka, mahom indijanskog porekla, počele su da organizuju lokalne odbore i samoodbrambene jedinice za pružanje otpora pučističkoj hunti. Uz povike „Puške, mitraljezi, El Alto pasti neće!“ i „Sad je čas! Građanski rat!“, desničarski režim se suočava sa masovnom revolucionarnom mobilizacijom radne većine nepuna dva dana nakon što joj je, uz ogromnu dozu samouverenosti i arogancije, oteo vlast iz ruku. U zemlji je praktično na delu dvovlašće. Sada je glavno pitanje hoće li mase, kada budu srušile pučistički režim, vratiti stvari na staro i time omogućiti desnici da se ponovo pregrupiše i bolje spremi za sledeći puč, ili će, poučeni slomom reformističke i pomiriteljske politike, rešiti da revoluciju odvedu korak dalje.


Sled događaja je započeo policijskom pobunom u petak, 8. novembra. Započeta je od strane interventne policije, UTOP, u okrugu Kočabamba, a narednog dana se proširila na osam od devet okruga. Pobunjeni policajci su odbili da nastave sa radom na ulicama i zaključali se u svoje kasarne. Vrhovni komandir policije je pokušao da zataška situaciju i demantovao postojanje pobune. Policija se samo „vratila u kasarne“. Vojska je ubrzo potom objavila da „neće izaći na ulice“. Tada nisu još nisu pozvali Eva Moralesa na ostavku, ali očigledno nisu bili spremni da ga brane. Vlada je izgubila kontrolu nad državnim represivnim aparatom.

Rudari grada Huanuni, koji su pošli u glavni grad kako bi se suprotstavili puču, su u ovoj situaciji odlučili da se povuku. Karavan, koji je u znak opozicije Evu Moralesu marširao iz grada Potosi ka glavnom gradu, je kod grada Vila Vila upao u zasedu. 2.500 rudara zadrugara iz Potosija je odlučilo da podrži karavan i ukloni barikade. Zauzvrat su u gradu Čalapata bili napadnuti od strane snajperista i troje rudara je bilo ranjeno. Ovi incidenti su izazvali bes u Potosiju. Sindikat rudara iz ogromnog rudnika San Kristobal je objavio saopštenje u kome se pozivaju svi rudari van smene da odu i podrže napadnute ljude. Okružni sindikat rudara je zauzeo isti stav.

Organizacija američkih država (OAS) je zatim, u nedelju, u 14h, objavila preliminarno saopštenje svoje izborne komisije o izborima održanim 20. oktobra. Zvanični izveštaj je bio zakazan za 12. novembar. U saopštenju je stajalo kako „rezultati izbora nisu mogli biti potvrđeni“, te je „preporučeno“ da se izbori ponovo održe, a Republička izborna komisija zameni. Ovo je bio ozbiljan udarac za Eva Moralesa koji je nasuprot opoziciji (koja zahtevala ili drugu rundu izbora ili Moralesovu ostavku) insistirao da svi sačekaju izveštaj OAS komisije koji bi i on ispoštovao. OAS je očigledno svoj izvštaj objavila kako bi ubrzala Moralesov pad.

Pobeda za reakciju

0e3b42e257b43d8dbbbd8e4088eebb51 w720 h720Evo Morales je zatim sazvao konferenciju za štampu, ali je u međuvremenu izgubio podršku sindikalnih birokrata Bolivijskog radničkog centra (COB), koji su do sada bili lojalni njegovoj vladi. Morales je u 7h najavio poništenje izbora i organizovanje novih, ne bi li se „zemlja primirila“. Almagro, generalni sekretar OAS, je insistirao da Morales u međuvremenu ostane na vlasti i završi svoj mandat. Imperijalista Almagro je hteo uređeni transfer vlasti, a ne da sugeriše zbacivanje vlasti masovnom akcijom kao prihvatljivo rešenje. Štaviše, Morales se u tom trenutku oslanjao na podršku OAS.

Desničarska opozicija predvođena Kamačom, vođom „Građanskog komiteta“ iz Santa Kruza i predstavnikom reakcionarne krusenja oligarhije, naravno nije prihvatila ove uslove. Reakcija je bila samouverena, budući da je mobilisala gomilu ljudi, predvodila dobro organizovane fašističke bande, te obezbedila podršku širokih slojeva policije i vrhovne vojne komande. Zahtevala je Moralesovu ostavku i bila je spremna na sve kako bi do toga došlo. Snage reakcije su znale da treba da ostvare svoje ciljeve i napredovale su korak po korak. S druge strane, vlada je oklevala, povlačila se, nudila ustupke i zapetljala se u sopstvenu ustavno-pravnu kučinu.

Mesa, opozicioni kandidat koji je učestvovao u izborima 20. oktobra kao predstavnik „umerenog“ krila građanske opozicije, je takođe odbio Moralesov apel na nove izbore, insistirajući da Morales mora podneti ostavku. Razlika između Mese i Kamača je pitanje metoda. Dok je Mesa hteo „uređen i ustavni“ puč pod sopstvenom kontrolom, Kamačo je hteo oštar i jasan raskid pod svojom.

Vojska je u rano pre podne najavila da će intervenisati u situaciji kako bi sprečila „napade paravojnih grupa na stanovništvo“, aludirajući na snajperski napad na rudare iz Petosija. Prekinuli su komandni lanac i delovali po svom nahođenju, ignorišući naređenja predsednika. Uprzo potom su u zvaničnom saopštenju „predložili“ Moralesu da podnese ostavku. Puč je bio okončan.

Fatalna politika ustupaka

Moralesov predsednički avion je poleteo sa aerodroma El Alto. Kružile su glasine da se uputio za Argentinu, ali da mu je u poslednjem trenutku odbijen ulazak u njihov vazdušni prostor. Avion je na kraju sleteo blizu Kočabambe, u Moralesovom rodnom regionu Čapare koji mu je veoma lojalan. Evo Morales je u 16:50 u gradu Čimore, u regionu Tropiko de Kočabamba, izneo saopštenje o svojoj ostavci sa mesta predsednika. Za njim se javio potpredsednik Alvaro Garsia Linera koji je takođe podneo ostavku. Na desetine zvaničnika partije Pokret ka socijalizmu (MAS) je podnelo ostavku. Neki tek kao pacovi koji napuštaju tonući brod, drugi usled pretnji od strane reakcije (nekima su kuće zapaljene, drugima su članovi porodice dobijali pretnje ili kidnapovani). Reakcija je odnela pobedu.

Mi smo se u startu protivili puču dok se još bio nazirao i argumentovali kako se on samo revolucionarnim metodama može poraziti (vidi: http://www.marxist.com/oas-eu-usa-out-of-bolivia.htm i http://www.marxist.com/bolivia-the-working-class-must-defeat-the-coup.htm). Moralesova vlada je postupila sasvim suprotno.

Bitno je razumeti kako smo došli do ove situacije. Morales je na prethodnim izborima iz 2014. godine dobio 63% glasova, ali podrška mu je sada spala na svega 47%. Ne smemo izgubiti iz vida da je politika klasnog pomirenja i ustupaka kapitalistima, multinacionalnim kompanijama i zemljoposednicima dovela do gubitka podrške među radnicima i seljacima.

Navešćemo par primera. Morales se dogovorio sa poljoprivrednim kompanijama iz Santa Kruza tako što je da svakakve ustupke (ukidanje zabrane GMO useva, dozvola za dodatno krčenje šuma, sporazumi sa Kinom oko izvoza mesa). Bio je toliko samouveren u podršku koju je uživao da je na prvom predizbornom skupu pozdravio „preduzetnike Santa Kruza… koji uvek prelažu rešenja za celu Boliviju“, te se hvalio sporazumima sa Kinom oko izvoza mesa, soje i kinoe.

U Potosiju smo mogli videti masovnu mobilizaciju protiv Moralesa koja nije bila istog klasnog sastava kao reakcionarni pokret u Santa Kruzu. Nekoliko razloga stoji iza toga. Stvorilo se nezadovoljstvo zbog davanja koncesije jednoj nemačkoj korporaciji za eksploatiaciju litijuma. ACI sistems, kompanija koja nema isksustvo na ovom polju, je dobila ugovor u trajanju od 70 godina (za razliku od uobičajenih 30 godina u drugim južnoameričkim zemljama) i potpunu kontrolu unutar partnerstva sa državom. Mnogi su ovo doživeli kao predaju lokalnih prirodnih resursa stranoj korporaciji sa ništavnom koristi po stanovništvo, iako vlada tvrdi da je antiimperijalistička. Ovaj ugovor je bio jedan od glavnih razloga za masovne anti-vladine proteste u Potosiju, koji su bili počeli još pre predizborne kampanje. Morales je 9. novembra konačno odustao od davanje koncesije, ali tada je već bilo prekasno.

Moralesovo imenovanje Orlanda Kareage, vlasnika rudnika i bivšeg desničarskog političara, kao kandidata za mesto senatora iz Potosija predstavljalo je so na ranu. Kareaga je bio član omražene MNR, partije Gonija Sančeza de Losade, koju je 2003. zbacio revolucionarni pokret radnika i seljaka. Kareaga je preleteo u drugu desničarsku partiju i od 2004. do 2009. držao mesto senatora, kada je Morales postao predsednik. Lokalni aktivisti MAS i drugih saocijalnih pokreta su se oštro protivili njegovom priključivanju. Mara Noja Laguna, kandidatkinja MAS za Čikuisaku, je svojevremeno bila zamenica ministra u Gonijevoj vladi. Sve ovo je doprinelo otuđenju MAS od sopstvene društvene baze, kao i razvoju anti-vladinih masovnih pokreta koji su nekada podržavali Moralesa.

Morales se na sličan način vezao za Almagra, desničarskog, proimperijalističkog generalnog sekretara OAS. Morales je 2016. izgubio na referendumu za reformu ustava, kojim je nastojao da ukine ograničenje na broj predsedničkih mandata. 51% glasova protiv i 48% glasova za su bili jasan pokazatelj opadanje podrške njegovoj vladi. Bolivijski ustavni sud je zatim presudio da je reizbor ljudsko pravo, te da Morales može da se ponovo kandiduje. Luis Almagro se javno podržao tu odluku, što je razjarilo celu opoziciju. Morales je time svoju sudbinu vezao za Almagrovu volju. Nakon toga je pozvao OAS da nadzire izbore. Kada je opozicija krenula da viče „drž’te lopova!“, Morales je lično pozvao OAS da sprovede istragu. To je bio logična posledica njegove politike ustupaka kapitalistima i imperijalizmu, što ga je skupo koštalo.

Radnici i seljaci: Obnovite svoju revolucionarnu tradiciju!

b307d19056014dea56c0ffd1111f0056 w438 h300Pobeda rakcije u Boliviji će odjektnuti izvan njenih granica. Reakcionarna opozicija u Venecueli je već ohrabrena. U samoj Boliviji se vodi otvorena borba između različitih krila vladajuće klase. Kamačo i krusenja oligarhija žele otvoren raskid – hapšenje i suđenje svim MAS zvaničnicima, prelaznu vladu u kojoj bi učestvovali oni, policija i vojska, kao i izbore pod njihovim uslovima. S druge strane, Mesa očajnički traži „ustavnu nit“ u kojoj bi trenutni parlament sazvao nove izbore. Šta god proizađe iz ove borbe, desnica je preuzela vlast u Boliviji i formiraće novu vladu (eventualno legitimisanu kroz izbore) koja će pokrenuti talas napada na radnike, seljake, domoradačko stanovništvo, kao i na sva socijalna postignuća iz prethodnih 14 godina.

Slika „građanskih“ lidera Kamača i Pumarija dok stupaju u Palasio Kemado (nekadašnje sedište vlade u La Pazu) sa Biblijom u ruci i starom bolivijskom zastavom (nasuprot domorodačkoj Viphali, koja je sada uklonjena iz svih državnih zgrada) nam daje jasnu sliku o karakteru snaga koje stoje iza puča.

Bolivijski radnici i seljaci će morati da organizuju kontranapad, ali i da izvuku zaključke iz MAS-ove vlade, kako bi to postigli. Politika ustupaka kapitalistima, multinacionalnim korporacijama i krupnom agrarnom biznisu je ključni razlog za osipanje podrške vladi, što je otvorilo put za puč. Iako su kapitalisti prihvatali Moralesove ustupke, nikada nisu mogli da se pomire sa idejom vlade pod vođstvom domorodačkog sindikalca, koja svoje korene vuče iz revolucionarnih mobilizacija 2003. i 2005. Samo su čekali povoljan trenutak da povrate vlast. Zbacivanje Moralesove vlade je još jedan u nizu dokaza bankrota reformističkih metoda.

Zaključak je jasan: Trajno očuvanje dostignuća borbe radnika i seljaka se ne ostvaruje kroz dogovaranje sa kapitalistima, bankarima i korporacijama, već kroz masovnu revolucionarnu mobilizaciju potlačenih kako bi se slomila ekonomska moć kapitalističke oligarhije i imperijalizma. Vladajućoj klasi se moraju eksproprisati sredstva za proizvodnju, zemlja i mineralni resursi i staviti pod radničku kontrolu, te se, kroz demokratsko ekonomsko planiranje proizvodnje, iskoristiti za zadovoljenje potreba radne većine. Bolivijski radnici i seljaci imaju ponosnu revolucionarnu tradiciju. Potrebno je da obnove duh i programa Teza iz Pulakaja koje je rudarski sindikat usvojio 1946: „radništvo nerazvijenih zemalja je primorano da borbu za ostvarivanje građansko-demokratskih zadataka se mora kombinovati sa borbom za socijalizam.“