Nemačka kancelarka Angela Merkel najavila je povlačenje iz trke za rukovodstvo Demohrišćanske unije (CDU), kao i povlačenje svoje kandidature za sledeće nemačke parlamentarne izbore. Ovo predstavlja politički zemljotres i kraj jedne ere u nemačkoj politici, budući da je Merkel bila kancelarka od 2005, a liderka CDU od 2001. godine.

Do ove najave je doveo drugi ponižavajući poraz CDU u dve nedelje, na nedavnim izborima u saveznim državama Bavarskoj i Hesenu, gde su CDU i njena sestrinska stranka iz Bavarske, Hrišćanska socijalna unija (CSU), pretrpeli velike gubitke jedva zadržavajući vlast.

Opadanje establišmentskih stranaka

Kraj Merkel 2Na izborima u Hesenu prošle nedelje, CDU je osvojila 27% glasova, što je pad od 11 procenata u poređenju sa 2013: najgori rezultat od 1966. Merkelin saveznik, Folker Bufije, jedva je osvojio mandat za novu regionalnu vladu. Mlađi koalicioni partner CDU u „Velikoj koaliciji“ na federalnom nivou – Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) – prošla je još gore, 11-procentnim padom na 19,8%: najgori rezultat za tu stranku od 1946, u Hesenu, regiji koja je dugo smatrana „crvenim uporištem“.

Liberalna Zelena stranka, koja je bila regionalni koalicioni partner CDU u Hesenu u proteklih pet godina, pokazala se kao najveći pobednik, sa rastom od preko 8%, na 19,8% od ukupnog broja glasova, obezbedivši opstanak regionalne vlade pod Bufijeom, ali sa većinom od samo jednog poslaničkog mandata. Desno nacionalistička Alternativa za Nemačku (AfD) bila je četvrta sa 13,1% i po prvi put je uspela da osvoji mandate u parlamentu Hesena. Linke (Partija levice) i ultraliberalna FDP su takođe blago porasli, osvojivši 6,3% i 7,5%.

Rezultati izbora u Hesenu su slični situaciji u Bavarskoj, gde je CSU, koja je sve vreme uživala apsolutnu većinu u regiji, osim jednog petogodišnjeg perioda, od 1962, bila smanjena na 37%: njen najniži rezultat od 1957. SPD je takođe pretrpela ponižavajući poraz i osvojila tek 9,7% glasova.

Ovo je saveznu vladu bacilo u krizu. Ti rezultati otkrivaju rastuće nezadovoljstvo stanovništva upereno protiv tradicionalnih stranaka, koje su prepoznate kao „establišment“ i kao sve razvedenije od života običnog naroda.

Klasne protivrečnosti

Na papiru, Nemačkoj je odlično. Rast njene privrede, daleko najjače u Evropi, stoji na oko 2% godišnje. Nezaposlenost zvanično je na istorijskom minimumu od 4.9%, premda su stvarna nezaposlenost i nedovoljna zaposlenost više. Međutim, najveći deo ovog rasta nije se pretočio u viši životni standard većine. Deo nemačkog privrednog uspeha je u stvari zasnovan na napadima na životni standard koje je sprovela koaliciona vlada SPD i Zelenih, pod vođstvom Gerharta Šredera, u periodu između 1998. i 2005. Danas su milioni nemačkih radnika prinuđeni da žive od prekarnih poslova u sve nestabilnijoj situaciji.

Kraj Merkel 3SPD se veoma ponosi na uvođenje minimalca 2016, koji sad stoji na 8,84 evra po satu. Ukoliko imate sreće i zaposleni ste na stalno, to je nešto manje od 1.500 evra mesečno, pre plaćanja poreza i doprinosa. To doduše jedva pokriva osnovne troškove života. Prema izveštaju Instituta za ekonomske i društvene nauke (WSI) fondacije Nans Bekler, koju podržavaju sindikati, trećina nemačkih domaćinstava bi mogla da se izdržava najviše nekoliko nedelja ili možda nekoliko meseci, ukoliko bi izgubili izvor prihoda.

Znatan deo radničke klase u suštini živi od plate do plate, dok se bogati svakim danom sve više bogate. Nejednakost u Nemačkoj danas je na najgorem nivou od 1913. i najsiromašnijih 40% stanovništva ima manju kupovnu moć danas nego pre 20 godina. Istovremeno, vlada ljubomorno čuva svoje mere štednje odbijajući da poveća državne izdatke, iako država stalno ostvaruje suficit. Masovno nezadovoljstvo vladom se gomila već duže vreme.

Kriza CDU/CSU

Ali ovaj resantiman nije mogao da nađe izražaj u SPD ili nemačkim sindikalnim vođama, koji su svi – na ovaj ili onaj način – ukaljani merama koalicione vlade. U tom kontekstu, učešće Nemačke u paketima novčane pomoći za Grčku i Evrozonu – kao i odluka Angele Merkel da prihvati do milion izbeglica 2015. godine – otvorili su put desnim nacionalističkim snagama, poput AfD, te frakcijama unutar Merkeline sopstvene stranke, da je napadaju zdesna. Demagoški okrivljujući vladu za „stavljanje drugih nacija ispred Nemaca“, oni se hrane besom očajnih, nezadovoljnih slojeva srednje i radničke klase, koji ni u jednoj drugoj stranci ne vide alternativu. Naravno, nije sama Merkel nikakav antirasistički demokrata, ali njeni pogledi odražavaju većinski stav nemačkog krupnog kapitala, koji te mere preferira iz vlastitih klasnih interesa.

Rastući pritisak uspona AfD otvorio je jazove i sukobe između CDU i CSU, pa i unutar tih stranaka. Tokom leta, ministar unutrašnjih poslova Horst Zehofer – koji je ujedno i lider CSU – zapretio je povlačenjem svoje stranke iz federalne vlade (čime bi doveo do prevremenih izbora) ako Merkel ne bude pristala na uvođenje pograničnih kontrola. Na kraju je postignut kompromis. Naslućujući da se vladi promenila politička sreća, Zehofer je jasno nastojao da se od nje distancira uoči regionalnih izbora. Ali bavarski rezultati pokazuju da Zehoferovo kockanje nije uspelo i da je, štaviše, oportunističko ponašanje obe strane dodatno diskvalifikovalo u očima većine naroda. Ovo ide na ruku AfD, koja stalno pokušava da se prikaže kao branilac običnog čoveka od vladajuće političke mašinerije.

Kraj Merkel 4Slika vlastoljubivih samoživih cinika dobro se uklapa u ono što obični Nemci misle o političarima iz establišmenta. Gotovo 75% glasača koji su napustili CDU, te preko 50% onih koji su napustili SPD, rekli su da to čine kako bi „poslali poruku stranci“. Opadanje glavnih establišmentskih stranaka je od velikog značaja. SPD i CDU su od ujedinjenja Nemačke zajedno osvajali 60-80% glasova, a 1970-ih čak i do 90%. Na izborima 2017. jedva su uspeli da namaknu 50%. Danas u anketama stoje na 40%.

Obe vladajuće stranke su duboko destabilizovane takvim stanjem. Rezultati u Bavarskoj i Hesenu – u kom se nalazi finansijsko središte Nemačke, Frankfurt – dodaju ulje na vatru. Čak i premijer Hesena, Folker Bufije (koji je nekada bio Merkelin bliski saveznik), upotrebio je rezultat za napad: „Poruka Berlinu je apsolutno jasna: vladajte kako treba.“ Naznaka stvari koje dolaze je i izbor konzervativnog šefa poslaničke grupe u Bundestagu pre nekoliko nedelja. Tu je dugogodišnji Merkelin saveznik, Folker Kauder, neočekivano poražen putem puča u režiji jednog broja poslanika CDU i CSU, kao jasan znak prkosa prema Merkel.

Ovo je odraz centrifugalnih sila koje se razvijaju unutar stranke i koje će sigurno ojačati na kongresu CDU početkom decembra. Neposredno nakon Merkeline najave da se neće ponovo kandidovati, stranački prvaci su se saplitali jedni o druge sa najavama kandidatura za poziciju predsednika CDU. Jedan od pretendenata je ambiciozni Fridrih Merc, kojeg je Merkel skrajnula na izborima 2002. i koji od tada čeka priliku da se osveti. Iz frustracije je 2009. napustio svoje mesto u Bundestagu i sada je poznati lobista za finansijski i krupni industrijski kapital i sedi u nadzornim odborima Blekroka i desetak uticajnijih kompanija. Merc je favorit mnogih kapitalista i desnog krila stranke, iako je njegova pobeda daleko od izvesne. Konačni rezultat internih izbora u CDU mogao bi dovesti do toga da stranku preuzme neki od oštrih protivnika Merkel, što je situacija koja bi dovela do vlade opterećene krizama i stoga verovatno kratkog veka.

SPD u ćorsokaku

Koalicioni partner CDU, SPD, nije u ništa boljoj formi. Dok tvrde da su socijaldemokratska, radnička, partija, sve više su viđeni kao blaža verzija CDU. Učešće u svim vladama od 1998. – sa izuzetkom perioda od 2009-2013, kada se Merkel oslanjala na arhiliberalnu FDP – s pravom se smatra od strane mnogih radnika saučesništvom u merama štednje i bezbrojnim napadima na njihove izvore egzistencije, koji su u tom periodu izvršeni.

Na izborima za Bundestag 2017. godine partija je dobila 20,5% glasova: najniži rezultat od 1932. Kada je izborni poraz bio objavljen, lider SPD, Šulc, izjavio je da SPD neće ulaziti u veliku koalicionu vladu i da će otići u opoziciju, što je članstvu pružilo nadu u levi zaokret. Ova nada je brzo slomljena naglim zaokretom od 180 stepeni od strane vođstva. Unutrašnja opozicija, koja je pozivala partiju da napusti veliku koaliciju, je na kraju bila poražena. Partijska vrhuška je uspela da istera ulazak u treću Merkelinu koalicionu vladu od 2005, čime je partiju bacila u još dublju krizu. Milionima ljudi su postali očigledni glad SPD birokratije za ministarskim foteljama i njihova nesposobnost da izdrže ogroman pritisak nemačkog krupnog kapitala u korist podrške za Merkel i odlaganja nadolazeće političke krize.

Kraj Merkel 5Jasno je da se kriza mogla odlagati samo na neko vreme. Od formiranja nove koalicione vlade u aprilu, podrška za SPD je pala još niže i ankete joj sada ne daju više od 14% na nacionalnom nivou. Ovo su potvrdili ponižavajući porazi na regionalnim izborima, koji će neizbežno pojačati tenzije unutar partije, a možda će dovesti i do njenog povlačenja iz vlade. Rukovodstvo SPD je do sada pak bilo nespremno da raskine sa CDU/CSU, a čak i kada bi u tome u jednom trenutku uspeli, sama partija je osuđena na sunovrat ukoliko ne napravi odlučan zaokret ulevo. Celokupna politička ravnoteža u Nemačkoj je u opasnosti: košmarni scenario za Angelu Merkel i nemački krupni kapital. Ipak, ove dame i gospoda na svojoj strani imaju beskrajnu alavost poslanika SPD, od kojih bi mnogi izgubili svoje privilegije ako bi izbori bili raspisani danas.

Nakon izbora u Hesenu, liderka SPD Andrea Nales pokušala je da odglumi otpor pozivajući vladu da promeni način na koji funkcioniše, ali u ovom stadijumu nema nikakvih dokaza da je spremna da potkrepi svoje reči delima. Imidž namazanih i beskičmenih SPD karijerista koji iz vlastitih interesa ne napuštaju vladu je dodatni faktor u obaranju rejtinga partije.

Stoga, većina ne vidi mogućnost promene koja bi došla od etabliranih stranaka. U znak protesta, masa ljudi je glasala za Zelene, koji kao da su se preporodili. Prošle godine ta stranka se batrgala da ostane iznad cenzusa od 5%, dok na kraju nije osvojila 8,9% na izborima. Danas im istraživanja daju 20% glasova, što bi ih učinilo drugom strankom u parlamentu. Sa jedne strane, to je odraz mržnje koja se kod ljudi nakupila prema SPD i CDU; a sa druge strane, to je odraz nezadovoljstva liberalnih i hrišćanskih glasača anti-imigrantskim merama CDU/CSU. U stvari, dok se međunarodni mediji uglavnom fokusiraju na gubitke CDU/CSU u korist AfD, gotovo podjednak broj glasova oni gube i u korist Zelenih. Radi se o liberalima i ljudima iz srednje klase koji ne vide korist u zatvaranju granica i napuštanju EU. Ovo će sigurno doprineti centrifugalnim snagama koje prete da iznutra rastrgnu CDU i CSU.

Nema radničke alternative

Kraj Merkel 6Tradicionalni politički sistem se raspada pod udarom zaoštravajućih klasnih protivrečnosti, ali ovaj proces nalazi samo delimičan i iskrivljen odraz u rastu AfD i Zelenih. Imigracija nije stvarni problem nemačkih radnika. U stvari, otkada je Merkel prihvatila milion izbeglica 2015, nezaposlenost je po službenim ciframa pala za 2%, a stopa kriminala stoji na najnižem nivou od 1992. Stvarni kriminalci i paraziti u nemačkom društvu su među kapitalističkom klasom, koja živi u raskoši na leđima svakodnevnog teškog rada nemačke radničke klase. Ali AfD zgodno zaboravlja da kritikuje ovu klasu, jer ona predstavlja jedno od njenih krila. Upiranjem prsta u imigrante, AfD pokušava da podeli radničku klasu i da je oslabi pri suočavanju sa buržoazijom.

Dalja integracija EU, za koju se zalažu Zeleni, neće takođe ništa rešiti. EU je instrument evropske vladajuće klase, posebno one nemačke. Za nemački krupni kapital otvorene granice su veoma važne, jer omogućavaju Nemačkoj da preplavljuje EU tržište jeftinim dobrima i da istovremeno uvozi jeftinu radnu snagu. EU služi isključivo interesima kapitalista.

Pravi neprijatelj nemačke radničke klase jeste kapitalistička klasa. Nametanjem teških antisindikalnih mera i mera štednje obezbedili su sebi ogroman izvor visoko kvalifikovane jeftine radne snage iz redova nemačke radničke klase. Na toj bazi svake godine zgrću rekordne profite, dok većina Nemaca gleda kako im životni standard polako, ali sigurno, opada.

Radikalno raspoloženje

Da je postojala levičarska partija sa jasnim, radikalnim planom raskrinkavanja nemačke kapitalističke klase i poziva na eksproprijaciju njihovog bogatstva radi poboljšanja društva, to bi momentalno imalo društvenog odjeka. Takva partija doduše ne postoji. Linke („Levica“), najlevlja partija u Bundestagu, formalno jeste socijalistička partija, ali u praksi je samo leva verzija socijaldemokratije. Ta partija postavlja reformističke zahteve, poput viših poreza za bogate, ali uveliko izbegava pitanje nacionalizacije i eksproprijacije banaka, monopola, privatnih stambenih kompanija i krupnih zemljoposednika. Ono malo otpora koji Linke pruža je pitomo, a potire ga i činjenica da, na istoku Nemačke, gde su tradicionalno najjači i imaju ministre u trima vladama, oni sprovode kapitalističke mere i slede diktate Velike koalicije (CDU-SPD, prim. prev.).

Kraj Merkel 7Na taj način, partiju na istoku vide kao deo establišmenta, zbog čega joj se podrška odlila prema AfD. Dok partijske rezolucije i programi Linkea imaju vrlo radikalnu retoriku, jedva se išta od toga vidi u njihovim kampanjama ili tamo gde je ta partija na vlasti. Iako je nacionalizacija banaka politika partije još od izbijanja krize pre 10 godina, ovo se ne spominje ni u jednoj predizbornoj ili bilo kojoj drugoj kampanji. U najboljem slučaju, partija se oslanja na nemačku verziju slogana Džeremija Korbina: „Za mnoštvo, a ne za mali broj“. Partija deluje beživotno i jedva da bilo čime privlači ljude koji traže stvaran i radikalan izlaz iz krize. Dok je SPD gubio podršku radnika i omladine, kojima se smučilo desno skretanje partije, Linkeu jedva da je porastao rejting. Na bavarskim izborima, osvojili su 3,2%. U Hesenu, gde je partija levljeg i militantnijeg profila, osvojili su 6,3%.

Proteklih meseci nezadovoljstvo je navelo jednu od frakcija iz vrha Linkea, pod vođstvom Sare Vagenkneht i Oskara Lafontena, da uspostave široki antiestablišmentski pokret po imenu Aufšteen (Aufstehen = Ustajanje). Prikazujući ovaj pokret kao otvoreni raskid sa establišmentskom politikom pozvali su na poništavanje privatizacija, te na okončanje imperijalističke spoljne politike i drastično poboljšanje socijalne države i uslova života. Lista istaknutih pristalica Aufšteena takođe uključuje i neke od protivnika Velike koalicije unutar SPD i jedan broj veterana sindikalnog pokreta. Pred kraj leta, kada su štrajkovi i protesti bili u značajnom porastu, pokret je za nekoliko nedelja stekao oko 150.000 pristalica na internetu. Ovo otkriva ogroman potencijal za radikalne organizacije radničke klase.

Ali Aufšteen od tada stagnira. Njegove vođe nisu preduzele nijednu smelu meru, verovatno iz straha od gubitka kontrole nad pokretom. Sad, organizovane su neke lokalne demonstracije za ovaj vikend. Polako se uspostavljaju i lokalne strukture pod kontrolom običnog članstva. Istovremeno, Vagenkneht, koja uživa određenu ličnu popularnost u anketama i koja predstavlja najprepoznatljivije lice pokreta, flertuje sa nacionalizmom protiveći se otvorenim granicama, pa čak i odbijajući da podrži poziv na velike antirasističke demonstracije, koje su 13. oktobra u Berlinu okuple 250.000 ljudi. Ona uporno poziva levičare da budu „realni“ i da govore o takozvanim realnim pitanjima koja se tiču radničke klase, ali sve ovo demorališe neke od najnparednijih slojeva radništva, koji se s pravom protive bilo kakvoj meri koja narušava radničko klasno jedinstvo.

Kraj Merkel 8Vagenkneht misli da može lukavo da dobije podršku ljudi koji su otišli prema AfD, ali usvajanje jačeg antiimigrantskog tona samo dodatno jača AfD, kao što smo proteklih par godina videli sa SPD i CDU. Uspon AfD je pretežno posledica kapitalističkih mera, u kojima su regionalni lideri Linkea bili saučesnici dok su bili na vlasti.

Ostaje da se vidi da li će Aufšteen u velikom broju privući razočarane bivše SPD-ovce i mnoge druge političke „beskućnike“ iz redova radnika i omladine i da li će se to razviti u stvaran antiestablišmentski pokret, ali ono što je sada jasno otkriveno jeste eksplozivno raspoloženje koje vri ispod površine. Pod udarom zaoštrenih klasnih protivrečnosti svedoci smo početka razbijanja političke ravnoteže, koja je stvorena nakon Drugog svetskog rata i dalje konsolidovana ujedinjenjem Nemačke. Sve ono što je nekada bilo čvrsto se sada topi, te Nemačka ulazi u period nestabilnosti, krize i klasne borbe.

Ništa osim krize na vidiku

Kraj Merkel 9Dominantni delovi vladajuće klase su primorali SPD i CDU/CSU da formiraju vladu. Time su pokušali da izbegnu neposrednu katastrofu i nekontrolisanu krizu. Oni žele da održe stabilnost unutar EU – njihovog glavnog izvoznog tržišta – po svaku cenu, ali ništa nije razrešeno. Naprotiv, učešće u vlasti dovodi do cepanja obe stranke. Postoji mogućnost da će Merkel podneti ostavku na mesto kancelarke i da će se koalicija raspasti mnogo pre parlamentarnih izbora, koji su zvanično zakazani za jesen 2021. Primera radi, ako CDU izabere antimerkelovskog lidera, ili ako opozicija unutar SPD prisili partiju da se povuče iz vlasti. Ovo je period ekonomskih, socijalnih i političkih previranja koja bi u bilo kom trenutku mogla proizvesti nepredviđene i „iznenađujuće“ rezultate.

Buržoazija pak i dalje vrši ogroman pritisak na partije kako bi se ovo izbeglo. Štaviše, od večito halapljivih poslanika se uvek može očekivati strah od novih izbora, na kojima bi mnogi mogli da ne budu opet izabrani. Ako bi vlada potrajala do sledećih izbora 2021, to bi značilo opšte raspadanje obe stranke, ostavljajući krupnoj buržoaziji malo direktnog političkog uticaja, osim preko Zelenih. U svakom slučaju, politička nestabilnost bi bila glavna odlika ove i svake buduće vlade, što bi takođe imalo i teške posledice po EU.

Ovaj proces će dodatno pogoršati spoljašnji politički i ekonomski šokovi, poput Bregzita, italijanske bankarske krize, rastućeg broja trgovinskih ratova ili kraha u svetskoj privredi. Sve ovo će produbiti klasne protivrečnosti i okrenuti nemačku radničku klasu protiv krupnog kapitala. Ono čemu smo danas svedoci je samo uvertira u velike klasne borbe koje će u nadolazećem periodu potresti nemačku i ostatak sveta.