Nakon što su rezultati izbora objavljeni, jedan od portparola aktuelne desničarske Partido Popular (Narodne partije) opisao je Španiju kao “neupravljivu”. Ovo je prikladan opis države u ovom momentu.
Rezultati izbora proizveli su ekstremno izdeljen parlament koji, kako smo skoro objasnili, odražava klasnu polarizaciju i radikalizaciju koja se odvija u španskom društvu poslednjih godina. Najjasniji simptom ovih procesa je probijanje levičarske partije Podemos (Možemo) na scenu, koja je održala svoja obećanja remontade (povratka) i osvojila 20,66% glasova, samo 1,35% manje od tradicionalne socijal-demokratske partije PSOE (Španske socijalističke radničke partije), što je uzdrmalo špansku političku scenu. Kako je Pablo Iglesias izjavio, „Španija je glasala za promenu u sistemu”.
Rezultati
PP (desnica): 28.72%, 123 mesta
PSOE (levi centar): 22.01%, 90 mesta
Podemos (levica): 20.66%, 69 mesta
Siudadanos (desni populisti): 13.93%, 40 mesta
Iskerda Unida-Unidad Popular (levica): 3.67%, 2 mesta
ERC (katalonski nacionalisti levog centra): 2.39%, 9 mesta
DiL-CDC (katalonski desni nacionalisti): 2.25%, 8 mesta
PNV (baskijski desni nacionalisti): 1.2%, 6 mesta
CC (kanarski regionalisti): 1 mesto
Prvu stvar koju treba naglasiti je da dvopartijski sistem koji je bio okosnica buržoaskog režima uspostavljenog posle Frankove smrti, u kojem bi se PP i PSOE smenjivale na vlasti i gde bi PSOE služilakao sigurnosni ventil za narodni bes, sada dočekao svoj kraj. Uspon Podemosa, pokrenut od strane istorijskog talasa radikalizacije, probio je sve sigurnosne ventile španske buržoaske demokratije.
PP je izgubila 15,92% poređeno sa izborima 2011, što je skoro 4 miliona glasova. Siudadanos („Građani“), koji su veličani od strane medija i kapitalista i u koje su ulagali novac mesecima, imao je neočekivano loše izborne rezultate. U poslednjim fazama kampanje, mnogi ljudi su tačno procenili da se radi o desnoj, reakcionarnoj partiji, stvorenoj kao moguća zamena utučenoj Narodnoj partiji. Međutim, ni PSOE nije uspela da uhvati te izgubljene glasove, izgubivši 6,7% od 2011, što je preko 1,5 milion glasova.
Bitno je naglasiti eroziju PSOE, razvoj situacije koji je u Španiji često nazvan „pasokizacijom” partije, odnoseći se na nekadašnju moćnu i sada skoro nepostojeću grčku social-demokratsku partiju Pasok. Za razliku od Pasoka, PSOE do sad nije ušla ni u kakvu koaliciju sa desnicom. Njen period vlasti, gde je otvoreno sprovodila mere štednje, trajao je samo godinu i po, od momenta kada je prva tura rezova najavljena od strane Zapatera maja 2010. do novembra 2011; mnogo kraće nego Pasok. Ova nagla erozija PSOE dok je u opoziciji svedoči o nagloj radikalizaciji španskog naroda u ovom periodu masovnih mobilizacija i klasne borbe. Obnavljanje vođstva partije posle EU izbora maja 2014, zamenjujući starog, neharizmatičnog Pereza Rubalkaba sa mladim Pedrom Sančezom, nije uspeo da zaustavi pad PSOE. Škripac u kom se nalaze odražava ne samo činjenicu da ljudi žele da se obračunaju sa partijom koja je sprovodila mere štednje i koja je bila umešana u brojnim skandalima vezanim za korupciju, ali takođe odražava razumevanje od strane dela populacije da problemi španskog društva ne mogu biti rešeni „umerenom” politikom PSOE, koja predlaže ništa drugo nego blažu verziju mera štednje; šta je potrebno jeste menjanje društva iz korena.
Bez pogovora, Podemos je partija na koju se gleda kao na nosioca radikalne političke promene. Osnovana februara 2014, rasla je munjevitom brzinom i zauzela treće mesto na izborima. I pored činjenice da je doživela nekoliko meseci stagnacije, kada se predviđalo da će biti četvrta iza „Građana“, sa oko 10-15%, Podemos je okrenuo trend sa moćnom kampanjom u kojoj je koristio klasno orijentisani, levičarski jezik i podsećao na sve borbe naroda poslednjih godina. Na poslednjem izbornom mitingu u Valensiji, gde se skupilo oko 12.000 ljudi, Pablo Iglesias se pozivao na borbe 30-tih i 70-tih, potvrđujući da se jezik možda promenio od tad, ali da su ideali ostali isti, i izjavio je da je Frankov režim zbačen sa vlasti od strane radničnkog pokreta. Veoma istaknuto prisustvo gradonačelnice Barselone i borca protiv iseljavanja Ade Kolau kroz celu kampanju je bila jasna indikacija pomaka. Baš na temelju ove kampanje je Podemos uspeo da povrati svoju inicijalnu snagu. Iako nije uspeo da prestigne PSOE, rezultati su impresivni: 20,66%, što je 5.159.078 glasova.
Na rezultate Podemos-a moramo dodati solidnih 3,68% Iskerda unide (Ujedinjene levice), što je skoro milion glasova – i trebalo bi imati na umu da njihovi glasovi u Kataloniji i Galiciji, gde je imala širu koaliciju sa Podemos i drugim snagama, nisu ovde uračunati. Njihova kampanja, centrirana oko njihovog harizmatičnog lidera Alberta Garzona, koji, apelujući na jasno levo i klasno glasanje, je uspeo da privuče hiljade ljudi. Rezultati, međutim, su do sad najgori za IU koaliciju, što je cena koju plaća za godine grešaka i birokratskog slepila od strane vođstva.
Zajedno, Podemos i Iskerda unida imaju 576.073 glasova više od PSOE. Ovo još jednom naglašava potrebu za jedinstvom na levici, koje je oslabljenozbog uskih interesa oba partijska aparata. Bitno je naučiti ovu lekciju za ubuduće.
Ko su glasači Podemosa?
Presek glasova nam daje trenutan uvid u političku scenu ove zemlje. Doduše, potrebno je kopati malo dublje da bi se ustanovilo koja dinamika je na delu u španskom društvu. Činjenica je da je, kao nova sila koja ide u korak sa društvenim kretanjima, Podemos najbolje prošao među radničkom klasom u velikim gradovima, i očekiva se da najviše pristalica ima među omladinom, kao što su ankete predvidele, iako je za ovu tvrdnju potrebna detaljnija analiza. PP i PSOE su zadržale svoje starije pristalice iz manjih gradova i ruralnih područja. Bitno je naglasiti da pogotovo među starijim i manje politizovanim slojevima društva, PSOE se i dalje smatra za levičarsku, progresivnu partiju. Kombinacija glasova od PSOE, Podemosa, Iskerda unida, i ostalih manjih organizacija poput ERC (Republikanske levice Katalonije) i Bildu (Baskijskog jedinstva), označava oštar zaokret društva u levo.
Podemos je sa svojim saveznicima nadjačao PSOE u većini većih gradova: Madridu, Barseloni, Valensiji, Alikanteu, Saragosi, Bilbau, Oviedu, Korunji, Palma de Majorki, Vigu, Vitoriji, Donosti-San Senastianu, Taragoni, Santa Kruzu, de Tenerifu, itd. Jedini veći izuzetci su bili Sevilja i Malaga, u Andaluziji, gde je PSOE oduvek bila jaka.
Bolji uvid u rezultate pokazuje radnički sastav Podemosovih glasača. Podemos je bio prvi u industrijskim predgrađima velikih gradova, takozvanim „crvenim pojasevima”, gde španska radnička klasa najviše koncentrisana, poput Rivasa, Koslada i Parla u Madridu; Hospitalet del Lobregata, Santa Kolome del Grameneta i Terase u Barseloni; Pasaie u Donostia-San Sebastianu; Paiporti i Paterni u Valensiji i Barakaldu u Bilbau. U mnogim od ovih mesta, Podemos je osvojio više od 30%. U izbornim okruzima u kojima su koalicione liste uz podršku Podemosa osvojile majske izbore, su takođe nastali impresivni rezultati za Podemos.
Ove suvoparne brojke, ipak, ne daju punu sliku klasnih sila koje su bile na delu. Izlaznost je bila za 3% viša nego u prošlim izborima u 2011. godini, ali ovaj rast je bio prilično neujednačen. 10 opština sa populacijom preko 100.000, gde se izlaznost najviše povećala, su bile: Santa Koloma de Gramenet, Kadiz, Barakaldo, Donostia-San Sebastian, Getafe, Vitoria-Gasteiz, Vigo, Korunja, Terasa, Hospitalet de Lobregat. Kao što se može videti, ovo su sve pretežno radnička mesta, koja su masovno glasala za Podemos.
Suprotno tome, 10 opština sa populacijom preko 100.000, gde je izlaznost najviše opala u odnosu na 2011. godinu, su bili: Granada, Hihon, Mataro, Alikante, Huelva, Kordoba, Mursija, Badahoz, Haen, Kartagena. Ovo su mali provincijski gradovi, zasnovani na turizmu i poljoprivredi, i tradicionalni su bastion PP.
Ove brojke su opravdane izveštajima sa terena, koji govore o prepunim glasačkim mestima u radničkim mestima kao što je Nou Baris u Barseloni, gde su ljudi bili puni entuzijazma i polupraznih biračkih mesta sa uglavnom starim, desničarskim glasačima, u mestima kao što je San Huan u Alikanteu. Izlaznost je najviše opala u manje urbanizovanoj Andaluziji, dosadašnjem bastionu PSOE.
Ovo jasno pokazuje da je urbana radnička klasa u ofanzivi, a da su sitna buržoazija i ruralna populacija zbunjene i demoralisane. Uzdržanost u provincijskim bastionima PSOE pokazuje da mnogi glasači nisu bili sigurni da li da glasaju za PSOE ili za Podemos, te da bi ih Podemos uskoro mogao pridobiti. Drugim rečima, PSOE se bliži kraj.
Važno je navesti i da španski izborni zakon ne predviđa uzdržanost - svaka provincija dobija određen broj mesta u parlamentu, bez obzira na izlaznost. PSOE je stoga imala koristi od svojih ruralnih bastiona, gde je bila visoka uzdržanost, dok veliki gradovi, u kojima je Podemos imao dobre rezultate, nisu imali naročite koristi od visoke izlaznosti. Ovo objašnjava zašto postoji toliko skandalozna razlika od 21 parlamentarnog mesta između ove dve partije, iako su dobile približan broj glasova.
Možda je najznačajniji primer rezultata bio u Kataloniji, gde je En Komu Podem (Možemo zajedno), koalicija koja između ostalih uključuje Podemos, Ujedinjenu levicu i Barselonu En Komu (Zajednička Barselona) osvojila najveći broj glasova. Bila je prva u provincijama Barselona i Taragona. Naročito dobro je prošla u gradu Barseloni, gde je dobila više glasova nego koalicija BEC pod vođstvom Ade Kolau u majskim izborima, kada je osvojila većinu u gradskoj skupštini.
Kao što smo naveli ranije, Podemos je bio deo šireg izbornog fronta sa drugim levičarskim partijama i pokretima protiv mera štednje, En Komu Podem, pod harizmatičnim vođstvom Ade Kolau gradonačelnice Barselone i aktivistkinje protiv iseljenja, koja se nalazi levo u odnosu na centralno vođstvo Podemosa. Kampanja ovog fronta je bila radikalnija i više klasno bazirana nego Podemosova. Njihov stav o nacionalnom pitanju je nedvosmislen, žestoko braneći pravo na samoopredeljenje Katalonije, zahtevajući referendum o nezavisnosti kao preduslov za bilo kakav dogovor sa vladom.
Važno je naglasiti da je DiL-CDC (Demokratija i sloboda – Demokratska konvergencija Katalonije), buržoaska nacionalistička partija, pod vođstvom Artura Masa, koja je bila na čelu pokreta za nezavisnost, prošla loše na ovim izborima. Spala je sa preko milion glasova u 2011. godini na skoro pola tog broja, osvojivši samo 15% u Kataloniji. Nacionalisti levog centra iz ERC-a su značajno porasli, duplirajući svoj broj glasova na 600.000.
Ovo pokazuje na značajan levi zaokret u katalonskom društvu. Kao što smo ranije objasnili, ispod površine nacionalne polarizacije koja je obeležila septembarske regionalne izbore se izgradila jaka klasna kontradikcija. Mnogi radnici i omladina su u glasanju za nacionalističke partije videli otpor desničarskoj vladi u Madridu, kao i celom establišmentu i glasali za njih više da bi izrazili svoju klasnu mržnju, nego da brane katalonski nacionalni identitet.
Neki konzervativniji slojevi radničke klase su u septembru takođe glasali i za Siudadanos u strahu da će biti odsečeni od Španije, a i iz gađenja prema buržoaskom demoagogu Arturu Masu.
Na ovim izborima je En Komu Podem, kroz klasno usmeren govor i program za radikalnu promenu društva, uspeo da osvoji velik deo glasova progresivnih nacionalista, a takođe i podršku bivših glasača PSOE i Siudadanos. U Kataloniji, španska vladajuća partija PP je bila šesta, sa samo 11% glasova.
Podemos je prošao izuzetno dobro i u Baskiji, gde je bio na prvom mestu, kao i u Arabi i Gipuskoi (tradicionalnom bastionu nacionalističke levice), i takođe je vrlo dobro prošao u Biskai, gde mu je falilo samo nekoliko hiljada glasova do prvog mesta. Rezultati u Galiciji su takođe bili dobri. Ovde je Podemos stajao u širem frontu En Marea (Na talasu), koji uključuje leve nacionaliste Hose Manuela Beirasa. En Marea je bila na drugom mestu u Galiciji sa 25%, iznad PSOE i na prvom mestu u najvećem i najindustrijalizovanijem gradu Vigu, sa 34%.
Ovo pokazuje da među različitim nacionalnostima postoji jaka struja koja traži saveznike u ostatku Španije za zajedničku borbu za nacionalna prava i protiv mera štednje.
Nestabilne koalicije
Pandorina kutija je otvorena. Veoma interesantan period je započeo u Španiji. Naslov Fajnenšl Tajmsa nakon rezultata je glasio „Španija ulazi u haos”. Zaista, nestabilnost i klasna borba će postati svakodnevnica u narednom periodu. Španska berza je na rezultate izbora reagovala sa padom vrednosti akcija, što ukazuje na raspoloženje buržoazije. Biće izuzetno teško skrpiti vladu u ovakvoj situaciji. Propast Siudadanosa je srušila nade o stvaranju PP-Siudadanos koalicije, koja bi imala većinu. Vladajućoj klasi je potrebna „stabilnost”, tj. jaka vlada koja bi mogla da nastavi sa politikom napada na radničku klasu i merama štednje, koje je započela PP.
Javljaju se tri glavne mogućnosti. Prva je stvaranje koalicije između PP i PSOE. Ovo bi bila jedina stabilna forma vlade, pošto bi se sastojala od jedine dve partije koje su u prošlosti sarađivale (na primer u Baskijskoj regionalnoj vladi), i koje su uprkos njihovim protivrečnostima uvek bile buržoaziji pouzdane partije. Imale bi solidnu većinu sa 213 mesta od 350. Ipak, takav savez bi politički uništio PSOE, i stavio ga na put grčkog Pasoka. Takva linija je zaista veoma rizična, zato što bi ostavila buržoaski režim nebranjen sa njegove leve strane. Nije nezamislivo, doduše, da će kapitalisti pokušati da isforsiraju takav sporazum, ne bi li istisnuli Siudadanos i držali ga u rezervi za budućnost. I pre izbora je buržoaska štampa, prenoseći stav unutrašnjih izvora iz PP, ozbiljno govorila o mogućnosti smenjivanja trenutnog predsednika PSOE, Pedra Sančeza, u korist Suzane Diaz, predstavnice desnog krila partije, kako bi se mogao progurati pakt sa PP.
Naredna opcija je koalicija između PSOE i Podemosa, koja bi imala samo 159 mesta, 16 manje od većine, i morala bi da uključi još barem Iskerda unidu, ERC (Republikansku levicu Katalonije), Bildu, CC (Kanarsku koaliciju), i možda PNV (Baskijske nacionalističke partije). Siudadanos su već jasno stavili do znanja da ne bi podržali vladu u čijem bi sastavu bio Podemos (toliko o njihovom navodnom centrizmu). Ovo bi bio veoma nestabilan sastav, kome bi bilo vrlo teško da donese bilo kakav zakon. Postoje prilično velike prepreke za formiranje takve vlade. Zahtev za katalonski referendum, koji je Podemos postavio kao preduslov za bilo kakve posleizborne sporazume bi bio prilično težak za prihvatanje PSOE, koja sistematično brani jedinstvo Španije. Prisustvo En Komu Podem i potreba za uvođenje ERC u takav pakt čini ovu stavku nemogućom za pregovore. Takođe, PSOE se protivi reformisanju Zakona o izborima, s obzirom na to da im trenutni sistem jako ide na ruku. U suštini, PSOE i Podemos imaju skoro isti procenat glasova. Ovo ne bi bio savez manjih partija, kao u Portugalu, gde radikalna levica sačinjena od partija Bloko (Levi blok) i PCP (Portugalska komunistička partija), gde i dalje predstavlja manjinu, nego moćan savez sa jakom silom u usponu, koja bi mogla da izvuče velike ustupke od PSOE. Vladajuća klasa će se mobilisati protiv bilo kakvog potencijalnog sporazuma sa Podemosom, i PSOE bi bila pod velikim pritiskom da ovakav dogovor odbije. Sve u svemu, ova opcija deluje prilično nemoguća, iako ima još vremena da se vidi kako će se stvari odvijati.
Poslednja, treća opcija je da se glasanje ponovi za nekoliko meseci. Veoma mali broj ljudi želi ovo, posebno među ozbiljnim stratezima buržoazije, pošto će to vrlo teško rešiti trenutno stanje, i zapravo bi ga moglo pogoršati. Ovo bi stvorilo Grčki scenario ekstremne nestabilnosti. PSOE posebno ima osećaj kao da gubi snagu i trudiće se da izbegne ponavljanje izbora. Ipak, za nekoliko meseci, PP će se možda osećati dovoljno jako da sazove izbore, predstavljajući se kao jedini garant stabilnosti, nadajući se da će povratiti glasače koje su im Siudadanos i druge partije preuzele.
Za vladajuću klasu, sve opcije su loše. Ova parlamentarna pat-pozicija oslikava intenzitet klasne borbe u Španiji, kao i činjenjicu da je radnička klasa naterala buržoaziju u defanzivu.
Koji je put za Podemos?
Podemos bi sad trebalo da krene u ofanzivu i satera PSOE u ćošak. Treba da insistira na ukidanju mera štednje i reakcionarnih zakona PP i to postavi kao uslov o bilo kakvim koalicionim razgovorima. Ako PSOE to odbije, još više će se razotkriti da je ona zapravo partija koja se zalaže za mere štednje. Odbrana prava na nacionalno samoopredeljenje bi trebalo da bude još jedna od glavnih taktika u Podemosovoj parlamentarnoj aktivnosti. Treba da pritiska PSOE na temelju ovih zahteva, i da pokaže masama da ta partija nije ništa bolja od PP.
Najverovatniji scenario je da će narednih meseci Podemos biti glavna opoziciona partija. Nekoliko stvari će tada biti bitno. Zajedno sa Iskerda unidom, Podemos bi mogao da pretekne PSOE, jer u regijama gde je Podemos stajao u širim frontovima pravio bolje rezultate. Jedinstvo levice ne sme ponovo biti ugroženo. Još jedna bitna karakteristika je to da u poslednjih godinu i po, kada su Španci nekoliko puta bili pozivani da glasaju, pažnja je bila na izbornom frontu. Međutim, perspektiva nove buržoaske vlade u predstojećem periodu bi mogla ponovo ljude naterati na ulicu, i mogli bismo da vidimo novu turu protesta kao u periodu 2011-2014. Podemos bi se trebao postaviti u prve linije fronta ovih kretanja i iskoristiti svoju moć da mobiliše mase na ulicama.
Međutim, postoji opštija lekcija da se nauči iz poslednjih nekoliko nedelja. U toku ove kampanje, Pablo Iglesias je uspeo da prevaziđe stagnaciju u kojoj se Podemos zadesio, zahvaljujući radikalnom, klasno orijentisanom jeziku. Počeo je ponovo da priča o radničkoj klasi, o socijalizmu, o revolucionarnim tradicijama naroda Španije. Skretanje u levo usled pritiska Ade Kolau i koalicije En Komu Podem je takođe bilo značajno. Ovo je takođe bio slučaj u toku izbora na lokalu u maju 2015, kada je Podemos skretao ulevo. Na sinoćnom mitingu nakon objavljivanja rezultata izbora, Iglesias je rekao: „Danas se ponovo čuo glas radničke klase, koja se izborila za svoja prava kroz štrajkove... glas republike, glas Larha Kabajera, Kompanisa, Durutija, Andreu Nina, Salvadora Aljendea... Hajde da uvedemo demokratiju u ekonomiju... Istorija je naša i ljudi prave istoriju”.
Da je Pablo Iglesias koristio ovaj jezik dosledno, ne samo par nedelja pred izbore, bio bi još popularniji. Izjave poput ovih su one koje su mu privukle pažnju masa, a ne kenzijanski predlozi povećanja zahteva za povećanje agregatne tražnje ili za kvantitativno popuštanje, niti obećanja ostajanja u NATO. U pravu je što ističe da španska radnička klasa ponovo na nogama i rezultati pokazuju naglo skretanje društva ulevo. Ako bi vođstvo Podemosa sada počelo strpljivo da objašnjava tranzicioni program ka socijalizmu, bazirajući se na ranim iskustvima Sirize u Grčkoj – pre nego što je Cipras poklekao pred Trojkom – imali bi pažnju miliona ljudi Španije i šire i mogli bi postaviti temelj za novu špansku revoluciju u skorijoj budućnosti.
