Nakon prošlonedeljnog varvarskog terorističkog napada u turskom gradu Suruč, situacija u Turskoj je dramatično eskalirala. Erdogan, pod izgovorom da se pridružuje ratu protiv ISIS, je pokrenuo veliku vojnu operaciju protiv Radničke partije Kurdistana (PKK), te hapšenja stotina krudskih i turskih levih aktivista.

 

Američki imperijalizam, koji se do nedavno oslanjao na Narodne odbrambene jedinice (YPG), sestrinsku organizaciju PKK u Siriji, očigledno je postigao dogovor sa Erdoganom da okrene glavu u zamenu za Erdoganovu saradnju sa anti-ISIS koalicijom okupljenom oko SAD.

Turska u ovoj situaciji rizikuje katastrofalni građanski rat. Prošle sedmice je u terorističkom napadu u Suruču protiv omladinske delegacije, koja krenula u sirijski grad Kobane, ubijeno 32 ljudi i povređeno 102. Delegaciju su činili mladi članovi Federacije udruženja socijalističke omladine (SGDF) i Narodne demokratske partije (HDP) koja je četvrta partija po snazi u turskom parlamentu. Grupa se spremala da putuje za Kobane kako bi pomogli pri obnovi grada koji je tokom prošle godine bio razoren od strane ISIS.

Erdoganova vlada je nekoliko dana posle napada najavila da će se pridružiti ratu SAD protiv ISIS za koji se smatra da je umešan u napad. Ipak, kako prolaze dani, postaje očigledno da je Erdoganova borba više usmerena protiv PKK, turske i kurdske levice, kao i autonomnih kurdskih kanotna u severnoj Siriji nego protiv ISIS i ostalih islamističkih grupa.

Od stotina vazdušnih napada koje je turska vojska preduzela, vrlo mali broj deluje da je uperen protiv ISIS ciljeva. Štaviše, većina njih izgleda da je bila uperena protiv PKK i njenih baza u Iraku. Dalje, pojavljuje se sve više izveštaja o napadima na kurdske gradove i jedinice u kurdskom delu Sirije gde je PYD, sestrinska partija PKK, bila glavna snaga na terenu prethodne 4 godine. Prema izveštajima „CNN Turska“, turska vojska je 24. jula bombardovala preko 400 PKK ciljeva u Iraku, a da ni jednom nije gađala ISIS ciljeve u Siriji.

Časopis „Forbs“ pruža još jasniju sliku napada na ISIS:

„Na ISIS frontu, vredno je pogledati video koje je objavila zvanična Ankara o napadima na nekoliko ciljeva sa lovcima F-16 koji su koristili laserski navođenu municiju. Svi ovi ciljevi imaju jednu zajedničku osobinu: svi su na bebednoj udaljenosti od stambenih kompleksa u ISIS teritoriji. Raštrkani su po brisanom prostoru. Kod njih se ne primećuje nikakva vojna aktivnost. Sada, koliko god to izgledalo humanitarno – što samo po sebi otvara nova pitanja – ipak ne može čovek, a da se ne začudi. Da li ISIS zaista drži svoje strateške ciljeve izvan naseljenih mesta? Čak i da je to tačno, zašto ti ciljevi stoje na otvorenom bez ikakve kamuflaže. SAD su vodile vazdušne napade protiv ISIS od prošlog septembra. Da nisu možda ostavili par ciljeva za Turke? Skeptik bi se zapitao da li su ovo bili uopšte značajni ciljevi.“

U Siriji je sve više izveštaja o turskim vazdušnim i artiljerijskim napadima na YPG. YPG su u svom zvaničnom saopštenju navele da su turski tenkovi pucali na njihove i na položaje arapske Slobodne sirijske armije u selu Zur Magar u sirijskoj provinciji Alepo. YPG tvrdi da je „teška tenkovska paljba“ povredila 4 člana pobunjeničkih snaga i nekoliko seljana. Navodno je kasnije ponovo pucano na Zur Magar i još jedno selu u istoj oblasti.

„Umesto da gađaju položaje koje okupira ISIS, turske snage napadaju naše odbrambene položaje... Apelujemo na tursko vođstvo da zaustavi ovu agresiju i da prate međunarodne smernice. ahtevamo od turske vojske da prestane sa gađanjem naših boraca i položaja“, tako stoji u saopštenju YPG. Slični incidenti su se takođe desili u nekoliko mesta dalje istočno u sirijskom Kurdistanu.

Jasno je da Erdogan sprema nekakvu intervenciju u severnom delu Sirije. Turska država bi rado stvorila bezbednu teritoriju za njene predstavnike u građanskom ratu, islamističke jedinice raznih boja, kako bi projektovala svoju moć u Siriji. Nije još jasno da li će to raditi direktno tako što će turske trupe odraditi većinu borbi ili preko svojih predstavnika i vazdušnih napada, ali ideja o dominaciji nad delom Sirije je nešto što je Erdogan nekoliko godina unazad zagovarao.

Premijer Ahmet Davutoglu je istovremeno otkrio dogovor sa koalicijom oko SAD, gde bi tri baze u Turskoj bile korišćene za vazdušne napade protiv ISIS. Ovo je samo još jedan dokaz za licemerje američkog imperijalizma – sa njegovi „demokratskim“ predsednikom Obamom – koji tvrdi da zastupa demokratiju i civilizaciju. Ovo takođe potpuno razotkriva tvrdnje SAD o njihovim deklarisanim ciljevima u ratu protiv ISIS. One bi rado zamenile ISIS sa fundamentalističkim snagama koje su podjednako varvarske ukoliko misle da ih mogu kontrolisati.

„Male“ nacije poput Kurda za imperijalizam nisu ništa više od kusura u njihovim dilovima sa drugim silama. Iako su YPG bile efektivne kopnene trupe za koaliciju oko SAD, njihova veoma demokratska priroda i status boraca jedne potlačene nacije ih je učinila pretnjom za stabilnost režima u regionu. Za njihove interesu su YPG mnogo veća opasnost od ISIS ili bilo koje od brojnih islamističkih grupa koje oni nastavljaju da finansiraju i koje će imati velike koristi od slabljenja njihove „konkurencije“. Bilo je samo pitanje vremena kada će se SAD okrenuti protiv Kurda i njihovog narodnog pokreta. Iz sirijske tragedije se jasno vidi da buržoaski režimi nemaju principe, već samo interese koji u datom trenutku služe njihovoj vladajućoj klasi.

Unutrašnji otpor

Unutrašnja „protivteroristička“ operacija takođe izgleda da je uperena protiv turske leve opozicije, a ne protiv ISIS. Od preko 800 ljudi koji se navode kao uhapšeni (taj broj inače raste iz dana u dan), za ne više od 100 njih se veruje da su članovi ISIS. Feleknas Uca, poslanik HDP je za „Dijabakir“ izjavio seldeće: „Turska država je rasturila mirovni proces sa ovim vazdušnim operacijama... Predsednik (Erdogan) i premijer (Davutoglu) pokušavaju da uvuku Tursku u rat.“

„Politika Turske i politika AKP (Stranka pravde i razvoja, prim. prev.) prema ISIS je jasna i otvorena. Započete su operacije protiv ISIS-a i PKK-a ali (do sada) je uhapšeno možda 50 osumnjičenih članova ISIS i 500 Kurda. Među uhapšenima ima članova HDP i BDP (Demokratske partije regiona), sindikalista i članova organizacija civilnog društva.“

Juče je bio zabranjen anti-ISIS protest na koji je pozvao „Mirovni blok“, koalicija HDP, CHP (Republikanska narodna partija, prim. prev.), niza sindikata i organizacija civilnog društva pod izgovorom da bi poremetio saobraćaj! Policija je reagovala nasiljem na druge male proteste. U levičarskom alevitskom kvartu Gazi u Istanbulu su čarke prerasle u otvorene nerede nakon što je policija pokušala da izvrši raciju na nekoliko lokacija da bi uhapsila levičarske aktiviste.

Igranje sa vatrom

Jedan od predsedavajućih HDP, Selahatin Demirtaš, je rekao da napad u Suruču nije mogao biti organizovan bez podrške turske države. Demirtaš je rekao da je prelazna vlada bila direktno odgovorna za napad, i AKP treba da dokaže i pojasni da li je ona za ili protiv ISIS. On je takođe istaknuo kako su bezbedonosne službe bile veoma aktivne u Suruču i država je beležika identitet svih koju su ulazili ili izlazili iz njega. Dotični konvoj koji je bio napadnut prethodno čak nije imao dozvolu da uđe u Suruč. On je takođe rekao da s obzirom na stepen državne prismotre u gradu, niko ne može tvrditi da je jedna osoba uspela da se infiltrira u grad i izvrši teroristički napad bez državne podrške.

Ukazujući na odnos imeđu turske države i ISIS, on je rekao: „Kamioni natovareni oružjem su prešli tursku granicu. Vojska nehumanih silovatelja, ISIS, se slobodno kreće blizu granice. S druge strane, igračke koje su nosili mladi revolucionari nisu mogle da pređu granicu. Ovi mladi ljudi nisu mogli da epređu granicu, ali njihova poruka je stigla do svog odredišta.“

Erdoganov režim je u stvari već 4 godine unazad podržavao islamističke snage u Sirijskom građanskom ratu. ISIS tu nije bio izuzetak. Erdogan je koristio islamiste da zada udarce Asadovom režimu i autonomnim kurdskim oblastima u Siriji koje drže YPG, dok im je zauzvrat omogućio da koriste tursku teritoriju za povlačenje i liniju snabdevanja za dodatno oružje, novac, i borce. On je iznova i iznova pokazao da je spreman da ceo region gurne u varvarstvo kako bi zadovoljio svoje imperijalističke ambicije.

Nakon nedavne racije protiv jednog od vrhovnih zvaničnika ISIS, Abu Sajafa, otkriveni su jasni dokazi jednog nezvaničnog saveza. Jedan viši zapadni vojni zvaničnik je rekao za „Obzerver“ da prikupljeni podaci iz baze ubijenog lidera „nedvosmisleno“ ukazuju na direktnu saradnju između turskih zvaničnika i zvaničnika ISIS.

On je dalje naveo kako „ima na stotine fleš memorija i dokumenata koje smo tamo konfiskovali. Mi ih trenutno sve analiziramo, ali veze su već toliko jasne da bi politički mogle značajno uticati na naš odnos sa zvaničnom Ankarom.“

Za tursku vladajuću kliku ISIS nije tolika pretnja u poređenju sa kurdskim pokretom u Siriji. Pripreme za sadašnju vojnu operaciju su počele nakon što su 14. juna kurdske YPG snage oslobodile važni pogranični grad Tal Abjad od ISIS okupacije. Erdoganov stav je bio veoma jasan prilikom njegovog komentarisanja poraza ISIS: „Zapad, koji iz vazduha gađa Arabsand Turkmen iz Tal Abjada, na žalost postavlja terorističke organizacije PYD (Demokratska savezna partija koja je glavna partija kurdske Sirije i političko krilo YPG narodne milicije) i PKK na njihovo mesto.“ On je zatim naveo kako zauzimanje strateškog grada Tal Abjada „bi moglo dovesti do stvaranja struktura (nezavisne države) koje bi ugrožavale naše granice.“

U nedeljama nakon bitke za Tal Abjad, ISIS je pokrenuo veoma žestok napad na grad Kobane. Ipak, napad je delimično bio preduzet sa turske strane granice, opet pokazujući ulogu Erdoganove vlade, koja je otvoreno podržavala džihadiste i ostale ekstremističke grupe, dok je potajno tolerisala ili čak podržavala ISIS.

Erdoganov „rat protiv terorizma“ smrdi od svog licemerja. Podržavanjem i podupiranjem reakcionarnih islamističkih grupa u Siriji on priprema teren za destabilizaciju same Turske. Hiljade radikalnih islamista koji su razvili razgranate mreže po Turskoj i koji su verovatno uspostavili veze sa raznim slojevima vladajuće klase se ne mogu preko noći počistiti. Njihov uticaj će u narednom periodu će biti stalna pretnja za stabilnost Turske.

Svi koji su pokušali da pripitome islamiste i koriste ih za sopstvene interese su morali da žanju ozbiljne posledice. SAD i Pakistan su koristili Al Kaidu i Talibane kako bi porazili Saur revoluciju u Avganistanu, ali to je tim monstruoznim grupama omogućilo da danas ugrožavaju ceo region i da podrivaju postojanje samog Pakistana. U Siriji su SAD ponovo pokušale da iskoriste islamiste protiv Asada, ali to im se vratilo u vidu uspona ISIS u Iraku i ostatku regiona. Naravno, ne treba zaboraviti da je Asad koristio iste te islamističke grupe za svoje interese. Slična sudbina može zadesiti Tursku ukoliko revoluionarni masovni pokret ne ukloni ovaj reakcionarni kancer.

Kriza turskog režima

Pravi razlog za Erdoganov napad na Kurde nije odraz svemogućnosti i snage, već ubrzane krize njegovog režima. Tursko društvo je proteklih godina masovno polarizovano. Ekonomski rast 2000ih nije popravio životni standard turskih masa, njihovo siromaštvo se čak povećavalo. Uprkos prosečnom rastu od 5% BDP pre 2012. godine, u Turskoj je i dalje rašireno siromaštvo. 10% najbogatijih ljudi u Turskoj poseduje preko 77% nacionalnog bogatstva, dok dve trećine dece živi u siromaštvu. Dokle god je privreda rasla, mase su ovo stanje mogle da tolerišu, ali usporavanje privrede je na površinu naglo izbacilo sve protivrečnosti u Turskoj.

Istovremeno su islamizacija Turske i Erdoganovo imperijaslitičko mešanje u Siriji postali izvor brige za mnoge Turke koji su krenuli u opoziciju Erdoganovoj vlasti. Na njegov san o izgradnji modernog Osmanskog carstva sa njim kao sultanom se gleda kao na korak unazad za moderno sekularno tursko društvo. Njegova otvorena podrška ISIS i drugim islamističkim grupama je zabrinula mnoge ljude.

Ove protivrečnosti su prvi put izbile na površinu tokom pokreta za Gezi park 2013. godine. Tada su kurdski i turski pokreti po prvi put zajedno krenuli u borbu po klasnim linijama. Ipak, pokret se zbog nedostatka vođstva bio povukao i Erdogan je ostao na vlasti. AKP je na sledećim parlamentarnim izborima doživela najveći pad podrške sa 58% na 49%, dok su sve partije koje su ušle u parlament svoje kampanje bazirale na opoziciji konkretno Erdoganu. Najznačajnija promena prilikom izbora je bio uspon HDP čija je podrška porasla zbog radkilanog porgrama i retorike koja je našla odjek među kurdskim stanovništvom, kao i među velikim delom turske omladine, naročito onih koji su bili aktivni u pokretu Gezi.

Još jedan činilac u rastu HDP je bila bitka za Kobane koja je trajala od septembra 2014. do januara 2015. Ovde su se snage YPG, podržane od strane turskih Kurda, harbro borile protiv ISIS i porazile ga iako ga je podržavao Erdoganov režim. Pored toga što je branio kurdskim borcima da uđu u Siriju i podrže YPG snage, turski režim je dozvoljavao ISIS da se slobodno kreće po okolini grada.

YPG su bile najefikasnija snaga u borbi protiv ISIS. Pored toga što su uspeli da oslobode Kobane i okolinu, oslobodili su i Tel Abjad i brzo napredovali ka jugu prema Raki, de facto glavnom gradu ISIS. Dalje, oslobodili su delove grada Hasakah i započeli operaciju zapadno od Kobanea. Glavna snaga YPG pak nije bila kvalitet oružja, već radikalni program koji uključuje narodnu vlast u oslobođenim teritorijama. Njihov nesektaški, egalitarni pristup i vrlo demokratski oblik vlasti je veoma privlačan ljudima u oslobođenim teritorijama.

Ove pobede i Erdoganova podrška ISIS su bili krupni faktori u pobedi HDP u Turskoj. Pre svega, ovo je dovelo do ubedljive pobede HDP u kurdskim oblastima – u kojima su glasovi tradicionalno bili podeljeni na AKP i kurdske partije – HDP je u mnogim mestima osvojila 70-90% glasova. Bitka za Kobane je istovremeno odbila brojne slojeve turskog stanovništva od Erdogana na kog se gledalo kao na reakcionarnu snagu, što je dodatno legitimizovalo HDP i generalni kurdski pokret među turskim delom stanovništva.

Ovo su bili bitni razlozi zašto je Erdogan izgubio većinu u parlamentu posle više od 10 godina. Ovo je takođe dovelo do zastoja u parlamentu koji je onemogućio formiranje stabilne vlade. Stoga je glavni cilj sadašnje kampanje jačanje turskog nacionalizma i skretanja klasne borbe u nacionalne vode. On hoće da zaseče uticaj kurdskog pokreta u Turskoj u korenu. Erdogan istovremeno drži opoziciju kao taoce ukazavši na to da će njegovo neprijateljstvo prema ISIS stati istog trenutka kao neprijateljstvo prema Kurdima.

Ovo je odraz Erdoganove slabosti. On pokušava da pokrene građanski rat sa nasumičnim napadima na kurdske oblasti u Siriji, Iraku i Turskoj. Ipak, njegovi potezi koji služe jačanju njegove pozicije rizikuju da destabilizuju celu zemlju. Prethodnih godina se naziru nekoliko dokaza duboke podeljenosti turske vladajuće klase, ali i same AKP. Erdoganove avanturističke akcije u jendom trenutki mogu dovesti do toga da će se značajni deo turske vladajuće klase okrenuti protiv njega.

Što njegova baza više slabi, on sve više dobija bonapartistički karakter. On je pokušao da podeli nacionalističke glasove uz pomoć nadolazećeg kurdskog pokreta, a sada se oslanja na nacionaliste da razboje Kurde i tursku levicu koji su se ujedinili oko HDP. U zavisnosti od razvoja situacije, on može sazvati vanredne izbore, pokušati da zabrani HDP ili čak proglasiti vanredno stanje. Ipak, u sadašnjoj situaciji, to bi samo izazvalo revolucionarni otpor protiv njega u budućnosti.

Mi kao marskisti u potpunosti osuđujemo ovaj imperijalstički napad na kurdski narod i na levičarske aktiviste u Turskoj. Oni imaju svako pravo da se brane protiv nasilja turske države. Neopravdani napadi na pojedince su pak kontraproduktivna taktika koja će samo ojačati Erdogana i odvući javno mnjenje u njegovu stranu. Jedini način da se dobije ova bitka jeste pripremanjem za revolucionarnu masovnu borbu Turaka zajedno sa Kurdima zasnovanu na radikalnom programu. Erdogan se ne može pobediti kroz pregovore koje će on samo iskoristiti da diskredituje pokret. Jedan od predsedavajućih HDP, Selahatin Demirtaš, je pre samo 10 dana rekao zvaničnicima AKP: „Vanredni izbori nisu na listi urgentnih obaveza. Pre nego što kažete ’Mi ćemo podneti zahtev za vanredne predsedničke izbore’, treba da dođete kod nas (HDP). Naša vrata su vam po tom pitanju otvorena, dođite kod nas.“

Erdogan je nebrojano puta pokazao da njegovi interesi nisu kompatiblini sa pogramom ni idejama HDP i turske levice. Neodlučan pristup njemu će ga samo ojačati. Jedini način za obračun sa Erdoganom i njegovim režimom jeste vođenje odlučne borbe. Turska se kreće kroz jedan vrlo eksplozivan period. Podela radničke klase po nacionalnim linijama bi bbio katastrofa i za turske i za kurdske radnike i omladinu. Otrov nacionalizma se jedino može ukloniti izgradnjom masovnog pokreta na klasnim linijama. Prilika za to ne manjka.

Erdogan je naciji pokazao svoje pravo lice i njegova pozicija je slaba. HDP bi trebalo da pokrene nacionalnu kampanju na osnovi internacionalsitičkog programa u kome se apeluje na radnike i siromašne slojeve, bilo da su oni turske, kurdske ili bilo koje druge nacionalnosti, kako bi se svi ujedinili u borbi protiv imperijalističkog rata i protiv nacionalnog ugnjetavanja. Ovo bi trebalo da bude povezano sa pogramom za eksproprijaciju trule vladajuće klase koja parazitira nad masama svih nacija. Kao što je radikalni program bio glavna snaga sirijskih Kurda, revolucionarni program bi bio najmoćnije oružje radničkog pokreta u Turskoj. Ukoliko HDP uspe da pokaže jasan put ka napred, sadašnja kriza bi mogla da bude početak revolucionarnog pokreta za zbacivanje vlade. Ovo bi bilo snažan udarac svim reakcionarnim snagama u regionu i u potpunosti bi promenilo reakcionarnu dinamiku koja trenutno dominira regionom.