Neverovatne scene u Tel Avivu. U subotu, 7. avgusta, preko 300 000 ljudi izašlo je na ulice u gradu koji broji manje od pola miliona stanovnika. Istog dana, demostracije su se održale i širom zemlje sa 30 000 okupljenih ljudi u Jerusalimu i hiljadama demonstranata u ostalim gradovima. Teško je proceniti ukupan broj demonstranata, no procenjuje se da je reč o broju između 400 000 i pola miliona ljudi u zemlji od 7,7 miliona stanovnika. Među uobičajenim parolama, koje zahtevaju socijalnu pravdu, bilo je i natpisa koji su se oslanjali na nasleđe arapskih revolucija, poput često viđenog „Ostavke, stigao je Egipat“. Simbolično, reč ostavke bila je ispisana na arapskom jeziku.

Teški uslovi života

Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da 90% Izraelaca podržava ove proteste. Na prvi pogled, ova brojka se čini teško zamislivom u društvu koje je etnički i društveno podeljeno poput izraelskog. No, ozbiljna kriza kapitalističkog sistema stvorila je teške životne uslove u svim delovima društva.

„Teško je živeti u ovoj državi. Mi idemo u vojsku, radimo, plaćako visoke poreze i opet ne zarađujemo dovoljno da skrpimo kraj sa krajem“, žali se student i šanker Ehud Rotem. Penzionerka Beti Epel se slaže: „Istina je da nemamo visoku nezaposlenost, ali plate su tako male da ljudi moraju raditi jako naporno i pored toga ne uspevaju da pokriju sve troškove do kraja meseca“.

Poslovni sajt Forbs situaciju opisuje na sledeći način:

„Prosečna plata u Izraelu iznosi oko 2,500 dolara mesečno, dok nastavnici i socijalni radnici uglavnom zarađuju manje od 2,000 dolara mesečno. Zakup skromnog dvosobnog stana u centru Tel Aviva staje od 500 dolara naviše“

„Standardni stan od sto kvadratnih metara u skromnom komšiluku koji nastanjuje srednja klasa košta preko 600 hiljada dolara u velikim gradovima poput Tel Aviva i Jerusalima, i nekih 200 do 300 hiljada dolara u siromašnijim kvartovima“.

Sa 20% populacije koja živi ispod granice siromaštva i penzionerima primoranim da kopaju po kontejnerima da bi se prehranili, država koja je trebalo da predstavlja san svih Jevreja postala je košmar za siromašne i radnike.

Rastući radikalizam

Kao i u slučaju revolucionarnih pokreta u Egiptu, Grčkoj i drugim državama, „umereni“ lideri pokušavaju se probiti na čelo pokreta kako bi stvari zadržali u „sigurnim“ kanalima koji se mogu kontrolisati. „Ne zahtevamo smenu vladajuće koalicije“, govori presedavajući studentskog sindikata Icik Šmuli dok se obraća okupljenom narodu, „Mi tražimo humanu ekonomsku politiku koja ne uništava ljude, koja prepoznaje ljudsku patnju i koja ne sagledava sve kroz novac“.

Pa ipak, mase su mnogo radikalnije. Među mnoštvom slogana skandira se: „Ljudi ispred profita“, „Socijalna pravda za narod“, „Heroji radničke klase“, „Lek za privatizaciju je revolucija“. Veliki plakat, replika regrutacionog postera sovjetske Crvene armije, sa naslovom „Radnička klasa“ mogao se takođe videti. Uprkos težnji medija da prikaže pokret kao proteste srednje klase, jasno je da dolazi do rasta klasne svesti među radništvom.

Politički program pokreta

Slično kao u skorašnjim mobilizacijama širom Evrope i arapskog sveta, zajednička crta protestima je naizgled jedinstveno istupanje svih slojeva protiv režima koji više nije sposoban da zadovolji nijedan deo društva. Takođe, u skladu sa ostalim pokretima, veći deo početnog organizovanja je odrađen preko društvenih mreža poput Fejsbuka ili su se vesti širile od osobe do osobe. I pored nestrukturirane organizacije, pokret je uspeo da se složi oko par konkretnih zahteva, pre svih:

• Program za izgradnju javnih stambenih objekata
• Usvajanje zakona koji bi kontrolisao visinu kirija
• Smanjenje indirektnog oporezivanja radničke klase putem poreza na dodatu vrednost
• Zaustavljanje daljih privatizacija dok se sadašnji zakon ne revidira
• Podizanje minimalne plate na nivo od 50% prosečne plate u zemlji
• Proširenje sistema besplatnog školstva u koji bi se uključile i jaslice
• Poboljšanje zdravstvenog sistema kroz povećanje broja doktora, medicinskih sestri, kreveta i bolničke opreme

Ovi zahtevi su došli od studentskog sindikata, koji se našao na čelu pokreta. Ono što pak nedostaje jeste objašnjenje kako će se postići ovi ciljevi. Izraelski kapitalizam jeste sistem koji omogućava konstantno bogaćenje šačici ljudi na vrhu, dok istovremeno drži većinu običnog stanovništva u situaciji u kojoj jedva spajaju kraj sa krajem i održava brutalnu okupaciju palestinskog naroda. Takav sistem teško da može ponuditi izlaz iz krize i ispunjenje navedenih zahteva. Ovaj pokret je dakle direktan izazov autoritetu države i samog kapitalizma.

Ovi konkretni zahtevi bi se morali povezati sa širom slikom društva i postavljanjem očiglednog pitanja na koji način bi se mogli finansirati? Jedini odgovor bi bio - kroz nacionalizaciju banaka i ostalih velikih monopola njihovim stavljanjem pod demokratsku radničku kontrolu. Na taj način bogatstvo koje postoji bi se moglo usmeriti prema rešavanju problema većine stanovništva.

Kako napraviti sledeći korak?

Mnogi ljudi na ulicama su već došli do zaključka da Netanjahuova vlada mora biti skinuta s vlasti. Mi se u potpunosti slažemo. Međutim sami protesti, bez obzira na to koliko veliki bili, nisu dovoljni da bi se oborila vlada. Kao što su pokazale revolucije u arapskom svetu, ono što je potrebno jeste odlučna intervencija organizovane radničke klase. Štrajk opštinskih radnika prošle sedmice jeste prvi korak u tom pravcu. Sada sindikat mora sazvati generalni štrajk.

Istovremeno, pokret se mora bolje organizovati kako bi opstao. Protestni komiteti se moraju uspostaviti u svim opštinama i radnim mestima. Na regionalnom i nacionalnom nivou, ovi organi bi se morali povezati izabranim predstavnicima. Do sada, pokret se fokusirao na ostavku Netanjahua , ali ukoliko sadašnja vlada padne ko će je zameniti? Partija centra, Kadima, je oportunistički uskočila u protest kako bi napala vladajuću Likud partiju. No uprkos njihovim osudama „neoliberalizma“, ona ne nudi nikakvu alternativu. Laburistička partija je u opadanju još od sedamdesetih kada je kriza naglo prekinula bliski odnos koji je radnički pokret održavao sa izraelskom državom. Bez države koja je garantovala monopol na tržištu rada za sindikalno organizovane jevrejske radnike, Laburisti nisu imali drugog izbora nego da se okrenu pro-tržišnoj ekonomskoj politici. Tokom proteklih decenija, Laburisti su podupirali mnoge desničarske vlade.

Komunistička partija bila je jedina politička snaga u Izraelu koja je dosledno ustajala u odbranu prava radnika i siromašnih, kao i Palestinaca na okupiranim teritorijama. Iako mala, poslednji lokalni izbori u Tel Avivu pokazuju da partija ima potporu među stanovništvom, naročito među omladinom. Pa ipak, jedna je stvar kritikovati desnicu, a potpuno druga ponuditi alternativu. Komunistička partija nema jasan program promene društva.

Komunistička partija bi trebalo da stane iza jasnog socijalističkog programa:

• Tačka na sve privatizacije! Nacionalizacija velikih banki i monopola pod kontrolom radnika zaposlenih u njima i korišćenje profita za finansiranje javnog stambenog fonda, obrazovanja i zdravstva.
• Kraj rasističkoj diskriminaciji protiv izraelskih Arapa! Jednak pristup rešenju stambenog pitanja, obrazovanju i zapošljavanju!
• Obustava okupacije Palestine! Za jedinstvo jevrejskih, palestinskih i arapskih radnika protiv kapitalističkog sistema koji ih osiromašuje.
• Za Socijalističku Federaciju Bliskog Istoka sa punim pravima za sve nacionalnosti!

Ovakav program bi zasigurno dobio veliku podršku u regionu i najbolje doprineo rešavanju potreba stanovništva. Pokret unutar Izraela mora pružiti ruku ugnjetenim masama u Palestini. Izraelski Arapi već su deo pokreta, ali ustanak u Gazi ili na Zapadnoj Obali bi zadao još jači udarac kapitalizmu u regionu.

Neki borci za palestinska prava su kritikovali ovaj pokret, tvrdeći da je u pitanju „ciničan protest privilegovanih“ koji pokušavaju da prikažu sebe kao eksploatisane dok oni sami učestvuju u ugnjetavanju Palestinaca. Zaključak koji se izvlači iz ovakvog pogleda jeste da Arapska revolucija ne treba da pruži podršku ovom pokretu untar Izraela. Ovakvi stavovi nemaju nikakve veze sa revolucionarnim marksizmom i ni malo ne unapređuju palestinsku borbu.

Izrael je klasno podeljeno društvo, ali zajonistička vladajuća klasa je u velikoj meri uspela da ujedini izraelske Jevreje na platformi „zajedništva protiv terorističke pretnje“. Ovaj strah koji su raširili jeste izvor moći izraelske vladajuće klase. Akcentujući klasne podele unutar izraelskog društva, današnji pokret umnogome slabi zajonističku vladajuću klasu. Ovakav proces se dakle može okarakterisati jedino kao pozitivan razvoj događaja gledano iz ugla borbe palestinskih masa protiv okupacije.

Kako se pokret bude razvijao, ljudi koji u njemu učestvuju će neminovno početi da uspostavljaju vezu između svoje borbe i nacionalne neravnopravnosti i ugnjetavanja kojem su izloženi Palestinci. Ovo je već krenulo da se dešava. Mnogi se pitaju zašto ista vlada koja svake godine troši milione za izgradnju novih kuća za jevrejske doseljenike na okupiranim teritorijama nema para za izgradnju stanova po pristupačnim cenama unutar Izraela. Kad je policija krenula da hapsi aktiviste koji su blokirali ulice tokom protesta ovih nedelja, okupljene mase su skandirale „policijska država“. Mnogi će sada shvatiti da država koja ih navodno štiti od „terorističke pretnje“ koja dolazi od „Arapa“, u stvari pre svega štiti vladajuću klasu i njene privilegije od većine stanovništva.

Poklici „Mubarak, Asad, Bibi Netanjahu“, jasno govore da se pokret za socijalnu pravdu untar Izraela identifikuje sa arapskim masama koje su zbacile svoje diktatore. Parole na arapskom jeziku u Tel Avivu govore „Egipat je ovde“ i „Hodajmo poput Egipćana“ - sentiment koji je bilo nemoguće zamisliti pre manje od mesec dana. Glavni slogan pokreta je već postao „narod hoće socijalnu pravdu“. Prva polovina ovog slogana se obično izgovara na arapskom kao referenca na poznat slogan proistekao iz nedavnih arapskih revolucija „narod hoće da smeni režim“.

Ovaj pokret, nezapamćen u šezdeset godina postojanja države Izrael, je već dosta postigao. Njegov razvoj ga može odvesti u dalju radikalizaciju po antikapitalističkim i revolucionarnim linijama. Ono što je sada najpotrebnije jeste izgraditi vođstvo koje bi moglo odgovoriti zahtevima koje pred pokret postavljaju objektivne okolnosti i slogani samog pokreta. U ovakvoj situaciji, čak i mala grupa marksista bi mogla imati jak uticaj ukoliko bi radila vešto i uspela da poveže svoj program sa aspiracijama masa.