Prenosimo dva teksta sa internet stranice drugarske redakcije britanskih novina „Socijalistički apel“, koji analiziraju klasnu pozadinu i materijalne uzroke nereda, koje se građanski mediji neprekidno trude da prikažu isključivo kao izlive nasilja od strane raznih bandi. U ovakvoj situaciji je važno uvideti činjenicu da najveće nasilje i najgori teror ne dolaze od gnevne i pobunjene omladine u Britaniji. Njihov revolt je samo rezultat višedecenijske patnje britanske radničke klase, pod naletima reakcionarnih političkih struja od 70-ih godina prošlog veka, sve do sada. Kao i Srbija, i Velika Britanija proživljava svojevrsnu „tranziciju“, koja se, kao i u Srbiji, ogleda u rušenju socijalne države i divljačkim i surovim napadima na životni standard radnih ljudi.

Londonski neredi otkrivaju društvenu trulež

Neredi koji su u subotu uveče izbili u totenhemskoj oblasti severnog Londona i nakon toga se proširili na mnoge druge delove glavnog grada su otkrili socijalnu trulost unutar grada, i to u poslednjoj godini pred početak prestižnih Olimpijskih igara. U vreme postavljanja ovoga članka u toku su incidenti u južnom Londonu, Hekniju i drugde. Praktično svaki londonski gradski centar je pretvoren u nedostupnu oblast sa zabarkadiranim radnjama i patrolirajućom policijom.

Ovde je uključena nekolicina pitanja u međusobnoj sprezi. Ovi novi neredi, poput brikstonskih nereda iz 80-ih godina prošlog veka, su izazvani policijskom akcijom. Ovog puta je policija ubila upucala poznatog „lika iz kraja“ iz naselja Brodvoter Farm (koji je sam bio poprište velikih nereda tokom '80-ih) dok se ovaj taksijem vraćao kući. Podaci su bili veoma šturi – inače to je bila i primedba porodice ubijenog i drugih – i stoga su ljudi sami počeli da popunjavaju rupe. Izveštaj o nalaženju pištolja na mestu dešavanja, koji nije bio policijskog porekla, je sada doveden u pitanje glasinama da je pištolj bio umotan u čarapu i stoga očigledno nekorišćen. Još jednom izveštaju o metku zaglavljenom u policijskom radiju protivreče izjave da bi taj metak mogao biti policijskog porekla. Kada su porodica i prijatelji u subotu poslepodne pokrenuli miran marš do lokalne policijske stanice, nijedan policajac nije izašao da im se obrati, te su oni ispred stanice zaglavili do 21h. Lokalne vođe su upozorile da bi neuzimanje tog okupljanja za ozbiljno imalo loše posledice. Da su izašli pred demonstrante i porazgovarali sa njima, protest bi se mnogo ranije razišao. Drugi ljudi su počeli da pristižu oko 21h. Pročula se glasina kako je jedna devojka dobila udarac pendrekom i to je samo dodatno pogoršalo atmosferu. Uskoro je došlo još omladine, željne borbe. O ishodu se već zna...

Izveštaji sugerišu da je deo ovih ljudi uključen u lokalne omladinske bande. Narednih dana je sugerisano da su članovi drugih bandi jedva čekali da u drugim krajevima Londona „imitiraju“ nerede. Ovo može, ali i ne mora da bude tačno – videćemo, u svakom slučaju. Dokazi pak ukazuju da broj učesnika pravazilazi okvire tog miljea. Ljudi svakako pričaju o napetosti u vazduhu i prigušenoj frustraciji koja je već izvesno vreme postojala u londonskim naseljima (nesumnjivo i u drugim gradovima Velike Britanije). Policija je poslužila samo kao iskra.

Uloga policije je, generalno gledano, s razlogom došla u centar pažnje. Već mnoge godine unazad se primećuje kako se skoro nikad ne pokreće postupak protiv policije (iliti federalaca – razmislite zašto li ih londonska omladina tako oslovljava) ukoliko ona bude uključena u neki kontroverzni incident. Nenaoružani ljudi bivaju upucani na mrtvo – nema postupka. Zdravi ljudi umiru u pritvoru – nema postupka. Neobična prošlogodišnja smrt didžeja Smajlija Kalčera je još uvek nerazjašnjena, kao i mnogi drugi slučajevi vezani za policiju. Iako su ozloglašeni rasistički „sus zakoni“ („zakoni o sumnjivima“, po kojima je dopuštano pretresanje i čak privođenje svakoga ko je imao policijski dosije, a za kojega je policajac pretpostavljao ili slobodno zaključio da namerava da počini nekakvo krivično delo u trenutku kada ga je susreo – prim.prev.) uklonjeni tokom ’70-ih i ’80-ih, omladina iz radničkih krajeva još uvek može da očekuje da je policija redovno bez razloga zaustavlja. Kada čoveka bez dosijea o oružanim deliktima upucaju 15 minuta nakon što ovaj pošalje poruku verenici da spremi večeru, onda će izvesna pitanja biti postavljana – pitanja na koja nije dat odgovor. Zahtevamo da ljudi van policije propisno istraže slučaj pucnjave, ali ne verujemo u pravedan ishod ma šta da se desi – ako policija može da se izvuče nakon streljanja nevinog Brazilca u londonskom metrou i to potom zataška, onda se ona može izvući s bilo čim – i ljudi su toga svesni. Skorašnji skandal Njuz Internešnl o telefonskim prisluškivanjima je razotkrio trulu spregu policije, parlmanetarnih poslanika i šefovskih medija – svi su oni ti zajedno.

Ovome treba dodati korozivni efekat rezova i generalno zapuštenu prirodu mnogih ovakvih krajeva. Mnogi projekti, koji su bili osmišljeni za pružanje pomoći omladini iz tih naselja, su dobili smanjen budžet ili su zatvoreni. Mesta u Londonu poput Totenhema već dugo obeležavaju socijalne službe, zapušteni stanovi i – pre svega – ogroman manjak radnih mesta. Ako prošetate Totenhemom, primetićete da je unazad decenijama bilo poražavajuće mali broj promena.Fabrika tapiserije, pre nego što su je spalili, je izgledala potpuno isto kao kad sam je prvi put video sredinom '70-ih. Ovde nema velikog razvoja ili obnove.

Ovo zanemarivanje je proizvelo postojeću kulturu otuđenja, pre svega među omladinom. To objašnjava bande. Kada društvo ne pruža manje od ničega, onda ljudi završavaju u bandama i kriminalu, budući da više nemaju preusmeravanje. Oni ne vide za sebe budućnost, te svaki apel od sistema će proći nezapažen. Štaviše, odgovor koji oni dobijaju od ljudi iz vlasti je samo napad – hapsi to! Onda preostaje roditeljima i lokalnim zajednicama da pokušaju odvući omladinu iz tih bandi pre nego što bude prekasno. Da ne dužim, ovi mladi ne vole policiju i nisu zainteresovani za „prava“ krupnih radnji koje su poharali. Ironija je što London naredne godine dočekuje Olimpijadu, a niko osim velikih kompanija ne vidi tu bilo kakvu korist. Ljudi pod takvim pritiscima i fustracijama prosto završe sa istresanjem gneva. Viđali smo ovo u većim gradovima SAD tokom '60-ih, '80-ih u Britaniji i nedavno u Francuskoj.

Neredi naravno ne pružaju pravo rešenje. Ovo zapravo daje izgovor državi da jače udari. Mnogi su se izjasnili o voljnosti policije da dopusti paljenje Totenhema. Izgovor o nedovoljnom ljudstvu zvuči nevešto, s obzirom da je samo nekoliko stotina metara dalje u toku bila velika fudbalska utakmica! Političari su iz udobnosti svojih letovališta izrazili samo plitke besmislice. Potrebno je razumevanje ozbiljnih i duboko ukorenjenih problema koji su naselja unizili do te mere da su ljudi spremni da kažu: „Ma nek’ ode sve u tri lepe.“ Policija je postala deo problema, ali niko ne očekuje skoro rešavanje tog pitanja. Policija pripada gazdama i radi isključivo u njihovom interesu.

Ovo je što znači kapitalizam u krizi. To je slom društva koje nudi sve bogatima i ništa ostalima. Ljudi ovo znaju i dosta im je svega. Kada je Koalicija prošle godine najavila rezove, stariji policijski oficir je predvideo socijalne nemire i nerede. Ukoliko ništa ne bude učinjeno, onda će događaji iz proteklih par dana biti samo početak. Kultura bandi će u naseljima samo dalje rasti, što će mnogima nepotrebno doći glave i izazivati patnju. Društvo je stavljeno pred jednostavan izbor – socijalizam ili varvarstvo. Kapitalizam nije sposoban da ljudima u Totenhemu i druge pruži ono što im je potrebno – ljudska radna mesta, socijalne usluge, stanove i nadsve budućnost. Zbog toga se moramo boriti za socijalizam. Poslednjih par dana nam je pokazalo koliko je trenutno stanje istrulelo. Neredi će se možda raspršiti za par dana (ili će se nastaviti i otići van kontrole – još ništa nije sigurno), ali problem koji ih je izazvao neće nestati ako nešto ne uradimo povod toga.

 

Totenhemski neredi: zajednica na ivici

Spaljeni automobili, slomljena stakla, haranje i celokupna zajednica razbešnjena nasilnim delima onih koji bi trebalo da je štite. Ovo nije opis stuacije u Grčkoj ili Liverpulu iz ’80ih, već u Totenhemu i Londonu 6. avgusta 2011. U ovom članku ćemo sagledati pozadinu ovih događaja koja pokazuje da su ona prouzrokovana krizom kapitalizma.

Odskora je pravljeno poređenje između trenutne situacije u Britaniji i one iz ’80ih. Ovo poređenje možda nikad nije bilo tako primereno kao sada: erupcija nereda na ulicama Londona se desila nepunih 5 meseci nakon 30-godišnjice Brikstonskih nereda. Svakako je istina da slični uslovi stvaraju slične rezultate, a kada torijevska vlada vrši brutalne napade na radne ljude u Britaniji, bilo je neibžno da ćemo kad-tad videti povratak socijalnih nemira koji obeležili ’80e.

Nasilna provokacija

Okidač dešavanja subotom uveče je bila isuviše poznata priča o policijskom nasilju. Policija je u četvrtak, 4. avgusta, u Totenhemu ustrelila mladića Marka Dagena. Okolnosti pucnjave još uvek nisu jasne. Policija tvrdi da su policajci došli pod paljbu iz taksija u kome je Dagen bio putnik, te su oni odgovorili istom merom, što je za rezultat imalo Dagenovu smrt na licu mesta povređivanje jednog policajca.

Jasno je da je policija želela dati utisak kako su oni samo upucali mlasića iz samoodbrane, ali njihova priča već počinje da se urušava. Jedan navodni očevidac je rekao Ivning Standardu da je Dagen već bio vezan lisicama kada su bili ispaljeni hici, što, ukoliko je tačno, ukazuje na to da je ubustvo više nalikovalo pogubljenju nego samoodbrani nedužnih policajaca. Dalje, Gardijan izveštava kako su preliminarni balistički testovi utvrdili da je metak zaglavljen u policijskom radiju bio iz policijskog pištolja, čime tvrdnja o Dagenu koji je prvi pucao zvuči sve manje verovatno.

Koja god da je prava istina oko pucnjave, jasno je da na policijsku verziju događaja moramo gledati sa najvećom mogućom sumnjom. Nakon mreže laži koju je istkala policija okolo ubistava Žan Šarla De Meneza i Jana Tomlinsona, kao i njene umešanosti u skandal prisuškivanja telefona, jasno je da se njoj ne može verovati.

Zajednica reaguje

Mark Dagen je bio otac četvoro dece i njegova porodica je s razlogom bila zatečena novostima o njegovoj smrti. Njegova verenica je odlučila da organizuje protest, budući da je policija pružala malo podataka na uvid i sumnjalo se na prljavu igru. 200 protestnika, mahom lokalni stanovnici, opštinske vođe i Dagenova rodbina, se okupilo pred totenhemskom policijskom stanicom u subotu u 17:30h, zahtevajući odgovore. Izveštaji ukazuju na to da su protestnici isprva bili miroljubivi i dobronamerni, ali raspoloženje se sve više pretvaralo u bes pošto policija nije izašla da razgovara sa njima.

Nekoliko očevidaca izveštava kako je iskra za nerede bilo istupanje 16-godišnje devojčice pred policiju oko 20:30h, na šta je policija odgovorila napadavši je štitovima i pendrecima. Gardijan citira sledeće reči Entonija Džonsona:

„Udarali su je pendrekom, masa je počela vikati ’beži, beži’ i došlo je do kiše projektila. Ona je govorila: ’Mi hoćemo odgovore, izađite i obratite nam se.’“

Lorenc Bejli potvrđuje pruču izjavivši da su je „udarali sa 15 pleksiglasnih štitova“ i da je „pala na pod, ali čim je ustala, ponovo su je udarili dok je nije prijatelj polu-odvukao.“ Pojavio se snimak na Jutjubu koji potkrepljuje dešavanje incidenta (link) dok je još jedan svedok potvrdio priču BBC-u (link).

Budući da je napetost u komšiluku nakon ubistva Dagena već bila visoka, ovak incident je bio dovoljan da pokrene nerede. Nasilje je veoma brzo eskaliralo širom oblasti kako su s širile vesti o napadu. Do 23h su bili zapaljeni jedan dabl-deker autobus i nekoliko radnji, dok je policija ulazila u čarke sa izgrednicima duž totenhemskog Haj Strita.

Pitanje nasilja

I mediji i vlada su se neizbežno skocentrisali na incidente pljačkanka i nasilja i pravdanje policijskih postupaka, dok nisu čak ni razmotrili duboko usađenu mržnju koja stoji iza incidenta. Jednoglasno su podržali policiju i osudili narod Totenhema.

Ovo je isuviše poznata priča nakon talasa protesta koji su protutnjali Britanijom od jesenašnje demonstracije protiv dizanja školarina. Štampa nam redovno servira kako „nema izgovora“ za takvo „gnusno“ nasilje poput napada na Milibank kulu. Ipak, razaranje imovine nije pravo nasilje, uprkos njegovoj taktičkoj efikasnosti kao načina protestovanja. Razbijanje par prozora i krađa par patika iz ormara zapravo nikog ne povređuje fizički i u većini slučajeva je potpuno razumljiva reakcija na nasilje policije i države, ma koliko da je očajnička.

S druge strane, kapitalizam vrpi nasilje po društvu na dnevnoj bazi: od teškog siromaštva i gladi preko same policijske brutalnosti koja je započela ceo ovaj incident. Država i mediji, kao agenture vladajuće klase, su u potpunosti saučesnici takvog nasilja i stoga im je u interesu da ga sakriju od masa. Snimci osiromašenih stanovnika Totenhema kako upadaju u Aldi im je više nego dobrodošla dimna zavesa.

Stvarnost je naravno da ljudi na ulicama Totenhema nisu „nasilni“ kriminalci koji bi da napune džepove ukradenom robom. Oni su prosto opština koju su ekonomski sistem, pod kojim ona živi, i policijsko nasilje, koje ga podržava, doveli do ivice. Džamal, jedan od izgrednika, je za Novosti Kanala 4 rekao sledeće:

„Ovde smo da poručimo policiji da ne može da nas zlostavlja i šikanira. Nećemo više to trpeti. Ovo je tek početak, ovo znači rat, a ovo je što dobijate – vatra.“ 

Uloga policije

Kao što je Engels pre 120 godina objasnio, Država su u kranjoj liniji naoružana tela ljudi zarad zaštite svojinskih odnosa. Ta naoružana tela ljudisu vojska, policija i njihovi prilepci u zatvorskom i sudskom sistemu, dok su svojinski odnosi koje oni štite kapitalizam i privatna svojina.

Kao što smo ranije objasnili, britanski kapitalizam je u dubokoj krizi i za buržoaziju je jedino rešenje prebacivanje tereta na radnike. Zbog toga se vlada nameračila da sreže javne usluge i pogodnosti, u suštini vodeći rat protiv svih dostignuća borbe radnog naroda od Drugog svetskog rata naovamo kako bi povratili profitabilnost sistemu.

Buržoazija i njeni marionetski vladari konzervativci i liberaldemokrate ipak nisu glupi. Ovo nisu prvi neredi u Britaniji, čak ni prvi neredi u Totenhemu. Neredi su izbili 1985. u kvartu Brodwater (inače rodnom mestu Marka Dagena) kao odgovor na upotrebu policijskog nasilja tokom nereda u Brikstonu i Tokstetu, koje su pak pokrenule torijevske mere slične onima danas. Sajmon Braun, totenhemski radnik sa omladinom, je u intervjuu za BBC rekao da ljudi ne smeju da „potcene snagu kolektivnog sećanja“, a to je nešto što vlada razume.

Istina, Koaliciona vlada je još od dolaska na vlast očekivala odgovor na njen program štednje i policiji su data odgovarajuća ovlašćena da bi odrešenim rukama mogla da kontroliše rastuće nezadovoljstvo. Policijsko nasilje prema studentskim protestnicima tokom studentskih demonstracija 2010., oštar udar po protivnicima kraljevskog venačanja, kao i kazne „za primer“, izrečene za lakše protestne prekršaje, su svi deo programa da se obeshrabri pružanje otpora i pokaže buržoaziji da je vlada sposobna da održi kontrolu pred predstojećom klasnom borbom.

Zajednica na ivici

Neredi u Totenhemu se stoga moraju posmatrati u kontekstu duboke ekonomske krize i istorijski velikih rezova javnih službi. Totenhem se nalazi u Haringiju, koji je još u pre recesije, 2007., bio u lošem stanju, budući da je bio rangiran kao 18. najsiromašnija opština od ukuono 326 u Engleskoj. 2010. je sa svakim drugim siromašnim detetom pao na 13. mesto, što ukazuje na razarajuće efekte recesije na opštinu koja se već bila mučila pod kapitalističkim sistemom. Steford Skot, totenhmeski opštinski aktivista, je u intervjuu za Skaj Njuz napravio paralele sa situacijom iz 1985:

„Ljudi moraju shvatiti... da jeza ovu decu u ovoj opštini sve isto kao i 1985. Porasao je broj slučajeva kad bivaju zaustavljeni i pretresani. Nezaposlenost mladih je od 1985. zapravo porasla. Izbacivanja iz škole su podjednako ili približno česta kao i 1985. Ništa se nije popravilo u životima mladih crnaca koji odrastaju u kvartovima poput Brodwater Farma.“

Nezaposlenost je naročito visoka u Totenhemu; martovske brojke pokazuju da 8% odraslog stanovništva prima socijalnu pomoć, što ga čini desetim u Ujedinjenom Kraljevstvu po uzimanju pomoći za nezaposlene. Ove brojke naravno pokazuju samo broj ljudi koji smeju da traže pomoć; pravi broj nezaposlenih je mnogo veći. Situacija će sad još teža biti za omlladinu, budući su vladine mere štednje ishodovale gubitkom sredstava za nekoliko lokalnih opštinskih projekata i programa. Parlamentarni poslanik Džon Mekdonel se u izjavi Laburističkog reprezentativnog komiteta (LRC) osvrnuo na dubinu tih rezova:

„Opština Haringi je u martu odobrila rezove od 84 miliona funti iz ukupnog budžeta od 273 miliona funti. Budžet Omladinske službe je doživeo oštar rez od 75% zbog čega su zatvorene omladinske službe; omladniska služba za savetovanje pravljenja poslovnih kontakata je smanjena za 75%; dečja centralna služba je takođe smanjena.“

Margaret Tačer je odbacila tvrdnju da nezaposlenost i rasizam stoje iza brikstonoskih nereda izjavivši: „Ništa, ali ništa ne opravdava ono što se desilo.“ Današnji torijevci daju slične izjave. Ovo pak je samo pranje od činjenice da njihove mere i ekonomski sistem koji brane su kranji krivac za te događaje.

Ubistvo Marka Dagena je svakako tragedija, ali ono u stvarnosti nije pravi uzrok nereda, bilo je samo okidač. Lomaču su godinama pripremale godine siromaštva i zanemarivanja, a gorivo je bio bes omladine koja za sebe ne vidi budućnost, te se istresa na sistem koji s razlogom krive za svoj manjak budućnosti. Ovu tragediju pogoršava potpuni nedostatak raničkog vođstva koje bi inspirisalo ovu omladinu pokretanjem borbe protiv ovog sistema eksploatacije i bede.

Sistem u krizi/Danas bi samo kratak pregled novina trebao biti dovoljan da pokaže kako nešto uopšte nije u redu sa svetom u kome živimo. Efekti možda najveće ekonomske krize u istoriji kapitalizma se osećaju širom sveta u vidu titanskih eksplozija borbe. Radni narod širom sveta, od monumentalnih događaja Arapskog proleća do skorašnjih protestnih talasa u Izraelu i Čileu, je uključen u zajedničku borbu za unapređenje svog života. Iako događaji u Totenhemu ne deluju povezani sa tim, dele zajednički uzrok.

Gde god da se osvrnete po svetu, postoje isti uslovi. Istorijski velika nezaposlenost mladih, rastuće cene hrane i teško zadužene vlade koje bi sopstvenim radnicima da uvale račun za krizu. Kao što smo rekli, slični uslovi daju slične rezultate. Stoga su događaji u Totenhemu samo uvod u dalje borbe.