Ispod površine reda i mira, ključajući gnev se gomilao u dubinama britanskog društva. Decenijama je društvo bilo zadovoljno zatvaranjem očiju pred ružnom stvarnošću onoga što su zaista geta gde sirotinja trune u još dubljem siromaštvu i dugovima i gde su droga i oružje dostupniji od pristojne zdravstvene nege, obrazovanja ili ustanova za razonodu i odmor. Ima mnogo novca za parazite londonskog Sitija, gde bankari sebe nagrađuju raskošnim bonusima, plaćenm javnim sredstvima. Ali nema novca za obezbeđivanje makar polu-civilizovanih uslova za narod Brikstona.

Ovo je novo i zanimljivo tumačenje Biblije: „A ja vam kažem da će se onome koji ima dati, a onome koji nema uzeće se i ono što ima“. Da li je ikakvo čudo, stoga, da postoji opšti osećaj gneva i frustracije, posebno među mladim pripadnicima tih zajednica?

Bivša liderka Konzervativne stranke, Margaret (sada lejdi) Tačer je jednom rekla: „Društvo ne postoji“. Tri decenije potom, društvo je  britansku vladajuću  klasu oštro podsetilo na svoje postojanje.

U periodu od 48 sati, Britaniju je zatresao talas nasilnih protesta. Vatre su buktale Londonom u trećoj noći nereda i pljačke. Uhapšeno je na stotine ljudi kada je napadnuta policija; policijska vozila su bila oštećena a radnje poharane. Ovog jutra su se mnogi delovi grada probudili i videli scene koje su podsećale na zonu ratnih dejstava.

Nevolja je počela u četvrtak kada je mladi crnac, Mark Dagan, upucan i ubijen od strane policije u Totenhemu, na severu Londona. Događaji oko tog incidenta su i dalje nejasni. Ono što se desilo je bilo deo takozvanog „unapred planiranog“ događaja, u sklopu Operacije „Trozubac“, koja je usmerena ka istraživanju oružanih zločina u londonskim afričkim i karipskim zajednicama. Takve aktivnosti su u tim zajednicama stvorile osećanje da one bivaju nepošteno ciljane od strane policije.

Čini se da je policija zaustavila taksi u kojem je putovao gospodin Dagan. Prvi policijski izveštaj je tvrdio da je on ubijen u pucnjavi, da je imao pištolj u ruci i da je ispalio hice na policiju. Policija je lagala. Sada je utvrđeno da nije bilo pucnjave. Samo dva metka su ispaljena – oba iz policijskog naoružanja. Ovaj šeprtljasti pokušaj zataškavanja je samo poslužio za dolivanje ulja na vatru.

Tokom demonstracija u Totenhemu u subotu, narod, predvođen porodicom gospodina Dagana, je marširao do policijske stanice zahtevajući objašnjenje za smrt. Nikakvo objašnjenje nije bilo dato i masa je naterana da čeka satima i satima. Ovo je ubrzo ustupilo mesto eksploziji pobune. Čini se da je neposredna iskra bila brutalan tretman devojčice od 16 godina od strane policije. Nemiri su se proširili u obližnji Vud Grin i Totenhem Hejl. Na pitanje zašto se bune, jedan mladić pokrivenog lica je odgovorio: „Policija ima previše moći i koristi je. To je pogrešno, brate“.

Ipak, neposredan problem ubistva i policijskog zataškavanja je brzo potisnut u pozadinu, kako se opšte osećanje gneva i frustracije proširilo ulicama u uglavnom siromašnim krajevima sa velikom koncentracijom nezaposlene omladine, od koje je veliki deo crnaca. Pobune prošle noći i u nedelju su bile drugačijeg karaktera od onih u subotu. U Totenhemu je pobuna početa od strane omladinaca povređenih policijskim progonom. Međutim, ovo je bio samo vrh jednog veoma velikog ledenog brega. Sada se preobrazilo u nešto kvalitativno drugačije.

BBC je izvestio: „Bilo je ljudi u automobilima, omladine na biciklima, kretali su se veoma brzo, ostavljajući za sobom trag uništenja. Čim biste se pomerili na jednu lokaciju, oni bi prešli na drugu.

„Policija je davala sve od sebe da ih sustigne. Policijska vozila su išla napred-nazad, plava svetla su sevala, a iz vozila su izlazili interventni policajci.

„Deset minuta kasnije bi se vratili u njih i otišli na sledeću lokaciju – u suštini su pokušavali da gase požare, metaforički rečeno, koji su se širili Londonom.“

Nasilni protesti se šire

Sukobi su izbili u Enfildu, na severu Londona, u nedelju uveče, a u njima su izlupani izlozi radnji i oštećeno je policijsko vozilo. Ali u ponedeljak su se nasilni protesti proširili stihijski na mnoge krajeve: Hekni na istoku, Iling na zapadu, Voltemstou i Voltem Forest na severu Londona i na Klephem, Krojdon, Luišem i Brikston na jugu grada.

Veliki broj mladih je izašao na ulice, vandalizujući i pljačkajući radnje čak i u glavnom turističkom šoping kraju, na Oksfordskom trgu, u centru Londona. Bilo je izveštaja o bandi od oko 200 mladih, koja pljačka radnje i napada policiju u ulicama Koldharbur Lejn i Haj Strit u Brikstonu, poprištu velikih pobuna 80-ih godina.

Novinar londonskog BBC-a Parek O’Brajen je rekao da je bio svedok široko rasprostranjenog pljačkanja u Brikstonu.

Rekao je: „Razlupali su Vilijem Hil (kladionica), zapalili su kante za smeće.

„A sada ono što vidimo kako noć odmiče je kopiranje toga, nekakva žarišta širom brikstonskog Haj Strita.“

Fotograf Udruženja novinara, Luis Vajld je video kako se pljačkaši bore sa policijom kod Karisove prodavnice u Brikstonu.

Rekao je: „Par stotina mladih su uništavali i pljačkali. Interventna policija je ušla da ih istera i desila se velika ulična borba.

Mladi su bacali kamenje i boce i bio je zapaljen kontejner. Koristili su aparat za gašenje požara da odgurnu policiju kako bi mogli da se vrate u Karis i nastave da iznose stvari.“

O sličnim scenama se izveštavalo iz mnogih drugih krajeva. U Krojdonu, na jugu Londona, fabrika nameštaja je zapaljena i sravnjena sa zemljom za par sati.

Saobraćaj je bio ometen kada su neke stanice metroa zatvorene i neke autobuske linije skrenute kako bi se izbegli izgredi. Policija je zatvorila puteve i govori se o „oblastima sa zabranjenim pristupom“.

Policija je svugde odvala utisak potpune nemoći. Tokom tri noći izgreda bili su često svedeni na ulogu bespomoćnih gledalaca, nadbrojani od strane izgrednika i nesposobni da išta učine. Svaki pokušaj sa njihove strane da pređu u napad – čak i da uhapse pljačkaše – pretio je da izazove najozbiljnije moguće posledice.

Komandirka Policije glavnog grada, Kristin Džouns je rekla: „Policajci su šokirani nečuvenim nivoom nasilja uperenog protiv njih“. Već je povređeno nekih 35 policajaca. Tri policajca su povređena kada ih je udarilo vozilo dok su pokušavali da hapse u Voltem Forestu, nedaleko od mog stana u istočnom Londonu. Policijsko vozilo je napadnuto u Islingtonu, severni London. Scene na televiziji su više podsećale na građanski rat u Bejrutu pre trideset godina nego na London u sred avgusta.

O kriminalcima i kriminalitetu

Odjednom je britanska politička elita bila uzdrmana iz svog letnjeg dremeža. U pometnji i bez imalo dostojanstva, vođe glavnih partija su skratile svoje godišnje odmore i požurile nazad u Ujedinjeno Kraljevstvo kako bi dali neki privid kontrole. Ali kontrola na ulicama je izgubljena – barem za sada.

Politički establišment je reagovao predvidljivo. Kit Molthaus, zamenik gradonačelnika Londona i predsedavajući Uprave Policije glavnog grada, škrgutao je zubima o uticaju na imidž Londona uoči Olimpijskih igara. Opisao je scene poslednje dve noći kao „odvratne i šokantne“ i rekao da je policija dobro odradila posao.

Dodao je: „Očigledno postoje ljudi u ovom gradu, nažalost, koji imaju nasilne namere, koji traže priliku da kradu i pale zgrade i stvaraju osećaj ludnice, bili oni anarhisti ili deo organizovanih bandi ili iskreno rečeno samo podivljala omladina, koja bi htela novi par patika.“

Sekretarka unutrašnjih poslova Terisa Mej je požurila da denuncira nerede kao „čisti kriminalitet“ i da žigoše sve one koji su odgovorni kao kriminalce koji će biti kažnjeni punom silom zakona. Rekla je: „Prošle noći, policajci su se opet izložili opasnosti da zaštite Londonce i njihovu svojinu.

„Londonci su jasno dali do znanja da nema izgovora za nasilje i pozivam sve pripadnike lokalnih zajednica da rade konstruktivno sa policijom kako bi im pomogli da ove kriminalce privedu pravdi.“

Naravno, kriminalni element je uvek prisutan u kapitalističkom društvu. Marks ga spominje u Manifestu Komunističke partije kao „opasnu klasu“, „lumpenproletarijat, ta pasivna trulež najnižih društvenih slojeva.“

U ovom društvenom sloju ima nekih deklasiranih i kriminalnih elemenata koji su uvek spremni da pljačkaju i pale. Postoje takođe i profesionalni kriminalci. Ali velika većina hiljada mladih ljudi koja je prošle noći pribegla nasilju nije od ove vrste. Bilo je kriminalaca, bez sumnje. Ali oni su bili mala manjina. Velika većina je pokrenuta drugim obzirima.

Da li ovi izgredi imaju išta sa širim socijalnim i ekonomskim problemima u Britaniji? Da li su možda povezani sa visokom stopom nezaposlenosti među mladim ljudima, posebno mladim crncima? Da li mogu možda biti u vezi sa opakim rezovima nametnutim od strane liberalnodemokratske vlade, koji izazivaju oštro smanjenje životnog standarda i koji se nesrazmerno svaljuju na pleća najsiromašnijih? Šta je sa rasističkim operacijama zaustavljanja i pretresa od strane policije koja ih ciljano sprovodi nad mladim crncima i Azijatima?

Ne! Političari su jednoglasni. Ovo je „čisti kriminalitet“ i počinitelji moraju osetiti punu silu Zakona. Ovde imamo policijski mentalitet u najsirovijem i najtupavijem prikazu. Ideja da bi na hiljade mladih ljudi moglo izaći na ulice i napasti policiju samo zato što su hteli nov par patika je vrhunac gluposti. A ako su to sve bili kriminalci, onda mora da su bili kriminalci i ranije. Zašto su se izgredi desili tek sada, a ne pre dve, pet, ili pre deset godina?

Postavimo pitanje jednostavno, tako da čak i torijevska (Torijevci = članovi Konzervativne stranke, prim.prev.) sekretarka unutrašnjih poslova može da ga razume. Ako mlada osoba ima posao koji je razumno plaćen, ona nema potrebu da provaljuje u radnju da bi uzela nov par patika. Ovo je razlog tome što veoma malo bankara biva osuđivano za krađu u radnjama. Nemaju razloga da provaljuju u radnju i kradu novac iz kase jer imaju prste u mnogo većoj kasi – u Narodnoj banci, koja je sabijala milijarde funti javnog novca na njihove račune, dok je informisala zajednice o tome kako nema novca za škole i stambenu izgradnju.

Kapitalizam je bolesno društvo i on rađa moralnu bolest, koja je otrovno zemljište na kojem cveta kriminal svih vrsta. Postoje krupni kriminalci koji napreduju, bogate se i debljaju i koji završe u Gornjem domu Parlamenta, a postoje i sitni kriminalci koji žive u getima, koji pokušavaju da poboljšaju svoje uloge individualističkim akcijama i koji završe kao gosti Njenog Britanskog Visočanstva u dosta manje udobnoj sredini.

Solon Veliki iz Atine je jednom rekao: „Zakon je kao paukova mreža. Mali bivaju uhvaćeni, a veliki je pocepaju.“ Mediji kipe od besa na izgrednike koji su navodno motivisani nezasitom pohlepom za novim parom patika. Ali čekaj malo. Zar nema neke mane u ovoj logici? Ako siromašni crni mladić ulupa radnju u Brikstonu, on ode u zatvor. Ali ako bankari ulupaju nacionalnu ekonomiju, oni bivaju nagrađeni milijardama funti.

Politička elita kipti protiv pohlepe i kriminaliteta na ulicama Heknija i Brikstona. Ali koje pravo imaju naši političari da drže predavanja o moralnoj ispravnosti omladini Britanije ili bilo koje zemlje? Ovo su iste dame i gospoda koji su bili pre ne tako dugo razotkriveni kao lažovi, varalice i prevaranti. Pokrali su ogromne sume javnog novca da bi renovirali luksuzne stanove, platili nepostojeće troškove i čak popravljali rovove s vodom oko svojih dvoraca. Šta je to, ako ne pohlepa i kriminalitet?

A ista ta prostituisana štampa koja sada arlauče i traži krvi „kriminalne“ omladine Britanije? Nije li to istovetna štampa koja je sada na sudu zbog hakovanja mobilnih telefona ubijenih tinejdžerki, podmićivanja policajaca i ucenjivanja nosilaca Najviše Funkcije u Zemlji? U poređenju sa pohlepom i kriminalitetom novinarske bande, prosečni izgrednik u Hekniju i Lambetu je poput nevinog malog jagnjeta.

Da li odobravamo izgrede?

Da li marksisti odobravaju izgrede, pljačku i vandalizam? Ne, naravno da ne. Ne odobravamo ni rak. Ali, kao što svi znamo, nije dovoljno ako kažemo da osuđujemo rak. Neophodno je otkriti njegove uzroke i naći mu leka.

U potpunosti odbacujemo izgrede i pljačku. Ali naše odbacivanje nema ništa zajedničko sa smrdljivim licemerjem buržoazije. Odbacujemo ih jer su destruktivna dela bez svrhe, koja ničim ne rešavaju probleme mladih ljudi i u stvari ih pogoršavaju. Kako razbijanje i paljenje prodavnica i radnji može pomoći u otvaranju novih radnih mesta za mlade ljude?

Odbacujemo ih takođe jer su glavne žrtve ovih izgreda siromašni ljudi, poput samih izgrednika. Prodavnice i radnje koje su opljačkane i spaljene su mahom mali ortakluci koje vode lokalni stanovnici. Bogataši ne žive u Brikstonu ili Hekniju. Pravi kriminalci nisu ugroženi slomom zakona i reda, koji posmatraju sa bezbedne udaljenosti, dobro zaštićeni policijom koja je bila upadljivo odsutna u siromašnijim krajevima Londona. Siromašne porodice su te koje su izgubile svoje kuće i svoju imovinu zbog bezumnog ludila palikuća. A to svakako jeste zločin.

Najviše od svega osuđujemo ove metode jer daju vladajućoj klasi moćnu municiju za njenu propagandnu mašineriju. Da bi pomogli u ocrnjivanju svih onih koji se bore za novi i bolji svet. Omogućavaju otvrovnim medijima da kriminalizuju omladinu Britanije, da ih predstave kao kolektivno odgovorne za glupost bezumne manjine i malog broja pravih kriminalaca koji uvek iskoriste svaka društvena previranja za pljačku i paljevinu.

Reakcionarne snage već koriste ovu situaciju da pozovu na povećanje represije. Premijer Dejvid Kameron je održao konferenciju za štampu jutros, na kojoj je ponovio rečenicu da je ovo „obični čisti kriminalitet“. Obećao je da će odgovorni dobiti „punu silu zakona“ i da će „sudovi biti ubrzani“ kako bi veliki broj njih bio poslat u zatvor. Skaj Njuz vodi posebno zlobnu kampanju zahtevajući da se policiji odobri korišćenje suzavca i gumenih metaka i da se vojska izvede na ulice.

Da je radnički pokret ispunio svoje dužnost, odavno bi bio preduzeo korake ka organizovanju nezaposlenih i omladine i njihovom približavanju organizovanoj radničkoj klasi. Ali sindikalna rukovodstva su usvojila uskogrudi pristup. Nisu preduzeli ozbiljne korake da organizuju neorganizovane.

Što se tiče desničarskih rukovodilaca Laburističke partije, oni su hiljadu milja daleko od surove stvarnosti radničkog života. Parlamentarna grupa laburista je puna srednjeklasnih karijerista: pravnika, doktora, ekonomisa i tome sličnih, koji nemaju predstavu o tome kako je živeti na socijalnoj pomoći u nekom od ovih osiromašenih krajeva.

Sinoć je najavljeno da Ed Milibend žuri nazad iz svoje vikendice u Devonu (veoma lepo mesto). Nisam video njegove izjave o izgredima, ali već znam šta će reći. Sinoć je laburistički „narodni“ poslanik iz Birmingema (gde je takođe bilo izgreda) rekao da su to sve dela običnih kriminalaca i da mora biti primenjena puna sila zakona, i tako dalje, i tako dalje. Drugim rečima, ista melodija koju pevaju konzervativci, sa istovetnim stihovima.

Lišena glasa, neorganizovana omladina je ostavljena da se suočava sa posledicama kapitalističke krize sama, da izvlači vlastite zaključke i da dela na osnovu njih. Sa jedne strane, oni se suočavaju sa dnevnim salvama propagande na televiziji, koja im pokazuje dobar život u kojem drugi uživaju, ali iz kojeg su radikalno isključeni. Opčinjavaju ih sjajne reklame koje pozivaju da se priključe veseloj potrošačkoj žurci, ali onda im se ta vrata zalupe u lice.

„Zašto bi bogati imali sve, a nama ništa?“ Ovo pitanje je razumno. Ali u odsustvu revolucionarne partije koja može da im pokaže kako da se kolektivno emancipuju, izvlačeći celo društvo iz močvare siromaštva i podižući ga na viši nivo, oni će nužno tražiti spas na individualnoj osnovi: pokušavajući da ugrabe stvari koje im fale, kao što smo sinoć videli.

Ovo je za prekor, ali to je neizbežna posledica kapitalizma i tržišnog morala. Kapitalizam uči ljude da budu sebični i pohlepni zato što su pohlepa i sebičnost njegove motorne snage. Kapitalizam vode zakoni džungle, u kojem jači mora pobediti, a slabiji mora biti pregažen. Ovako funkcioniše ceo svet biznisa. Zašto se žaliti ako se obični ljudi ponašaju isto?

Izgredi su ustvari izraz nemoćnog gneva. Nekoliko noći su izgrednici bili ispunjeni lažnim osećajem moći. Bili su opijeni, ne samo uticajem ukradenog pića, već udarom adrenalina koji uvek prati masovnu akciju. Deca misle da je zabavno: „Ovo je bolje od fudbalske utakmice“, reći će. Svakako je mnogo jeftinije.

Ali kao i posledice preteranog pića, isparenja euforije uskoro ishlape. Na hladnom svetlu dana, sinoćnje aktivnosti izgledaju donekle drugačije. Državni aparat represije, koji je momentalno bio izbačen iz ravnoteže, će povratiti svoju stabilnost. Biće postavljeni planovi za vraćanje kontrole nad gradom, kraj po kraj, ulicu po ulicu, kuću po kuću. Biće hapšenja. Održavaće se suđenja, a mnogi mladi koji su se sinoć činili gospodarima ulica će za to biti naterani da plate veliku cenu.

Nove eksplozije su neizbežne

Kapitalistička kriza je već proizvela masovne demonstracije, štrajkove i generalne štrajkove u zemlji za zemljom. Ona je pravi uzrok Arapske revolucije, koja je vodila ka padu dva diktatora i koja i dalje bukti. U Grčkoj i Španiji je ona izvela stotine hiljada ljudi na ulice. Čak su i Izrael uzdrmale masovne demonstracije.

Izgredi u Britaniji moraju biti posmatrani u sklopu ove opšte slike. Oni su iznenadili establišment. Ali su ustvari bili sasvim predvidljivi. Ćorsokak kapitalizma je osudio čitave slojeve omladine na smrt za života usled nezaposlenosti. Milioni žive u getima i neprikladnim socijalnim stanovima, dok je na milione kuća prazno ili ima premalo stanara. Socijalni stanovi se ne grade, već samo mogati mogu da si priušte kupovinu i najskromnije kuće u Londonu.

Ispod površine reda i mira, ključajući gnev se gomilao u dubinama britanskog društva. Decenijama je društvo bilo zadovoljno zatvaranjem očiju pred ružnom stvarnošću onoga što su zaista geta gde sirotinja trune u još dubljem siromaštvu i dugovima i gde su droga i oružje dostupniji od pristojne zdravstvene nege, obrazovanja ili ustanova za razonodu i odmor. Ima mnogo novca za parazite londonskog Sitija, gde bankari sebe nagrađuju raskošnim bonusima, plaćenm javnim sredstvima. Ali nema novca za obezbeđivanje makar polu-civilizovanih uslova za narod Brikstona.

Ovo je novo i zanimljivo tumačenje Biblije: „A ja vam kažem da će se onome koji ima dati, a onome koji nema uzeće se i ono što ima“. Da li je ikakvo čudo, stoga, da postoji opšti osećaj gneva i frustracije, posebno među mladim pripadnicima tih zajednica?

Izgredi su se poklopili sa opštom krizom svetskih berzi. Ovo odražava sveopštu nervozu dela buržoazije, koji se konačno probudio i uvideo da je ekonomskom oporavku nestalo goriva. Najava izuzetno malog rasta ekonomija SAD i EU je bila dovoljna da izazove univerzalnu paniku na Tržištu, koje je već preplašila dužnička kriza na obe strane Atlantika. Sada ekonomisti otvoreno govore o duploj recesiji, koja može doći ranije no što se očekivalo.

Nema sumnje da politika rezova i štednje može samo pogoršati trenutku krizu. Rezanjem životnog standarda, oni smanjuju potražnju i to pogoršava krizu hiperprodukcije. Tu su kejnzijanci i reformisti upravu. Ipak, oni ne mogu da ponude alternativu. Kako mogu da povećaju državne troškove kada se svaka vlada u zapadnom svetu bori sa ogromnim deficitima?

Jedini odgovor je takozvano kvantitativno olakšavanje, to jest štampanje novca. Ali to će samo pojačati vatru inflacije, utirući put još dupljem padu kasnije. Buržoazija se našla između čekića i nakovnja.

Kameron može privremeno dobiti poene pozirajući kao predstavnik Reda i neprijatelj anarhije. Ali prava anrhija je anarhija kapitalističkog sistema, anarhija Tržišta. To je ono što je lišilo milione posla, domova i nade. A to su stvari koje dovode do očajničkih izliva i nasilnih previranja.

Na duge staze, izgredi će imati ozbiljne političke posledice. Produbiće rascep u koaliciji konzervativaca i liberal-demokrata. „Skreši i spali“ taktika konzervativaca, koji se koriste krizom i ogromnim javnim dugom da unište britanske javne službe i desetkuju javni sektor, je sada u gadnoj nevolji.

Izgredi u Britaniji su samo simptom opšte krize kapitalizma. Kriza se svo vreme produbljuje, a buržoazija ne nudi izlaz. Svaki pokušaj da se vrati ekonomska ravnoteža samo služi potkopavanju društvene i političke ravnoteže. To neće biti rešeno ubrzavanjem sudskih postupaka i punjenjem već pretrpanih zatvora.

Nove eksplozije se spremaju. Sutra će biti novih previranja. Omladina pokušava da nađe put iz slepe ulice na koju ju je osudio kapitalizam. Uskoro će otkriti da su izgredi još jedna slepa ulica. Moraju naći bolji i sigurniji način da se oslobode od kapitalističkog ropstva.

Marksisti se neće priključiti buržoaziji i njenim agentima u njihovom licemernom refrenu denunciranja. Sledićemo savet Spinoze: „Ni kukati ni smejati se, već razumeti“. Naša dužnost je da nađemo put ka omladini, da im pomognemo da nađu pravi put – put revolucije, put socijalističke obnove društva.

U Londonu, 9. avgust 2011. godine