Stotine hiljada ljudi izašlo je na ulice 10. septembra. Od svitanja do sumraka, mobilizacija je poprimila mnoge oblike: blokade, skupovi, demonstracije, pikete i opšte skupštine. Atmosfera je bila radikalna i borbena. Marševi su bili predominantno omladinski, posebno u velikim gradovima.

[Originalno objavljeno na francuskom jeziku na marxiste.org]

Ovo je još značajnije ako se ima u vidu koliko je prepreka pokret morao da savlada. Tokom leta, „liberalna“ štampa je punila naslovnice optužujući da iza pokreta stoji ’radikanla desnica’. A kada su sindikati pozvali na mobilizaciju 10. septembra, isti ti novinari su stali iza „analize“ ministra unutrašnjih poslova Bruna Retaljua: da će ’ultra-levica’ zapaliti zemlju, pod „hladnim i ciničnim“ vođstvom „modernog Nerona“, Žan-Lika Melanšona. Po nekima, možda je sve to delo Vladimira Putina! U ovim burnim vremenima, ’novinari’ plaćeni od strane vlasti ne prezaju ni od kakvih apsurda.

Suočen sa „nasiljem“ i „haosom“ koji su unapred najavljivani, (trenutno bivši) ministar unutrašnjih poslova obećao je brutalnu represiju. I zaista – pokušaji blokada su sistematski razbijani, a mnogi skupovi i demonstracije nasilno rasturani.

Ali prepreke nisu dolazile samo od vlade, reakcionarne štampe i državnog aparata. Umesto da sve snage ulože u 10. septembar, sindikalni lideri su krajem avgusta pozvali na „dan akcije“ 18. septembra. Ovaj konkurentski datum mogao je samo da oslabi mobilizaciju 10-og. Sindikalni vrh je to vrlo dobro znao.

Uprkos svemu, 10. septembar bio je uspeh. Ne može se poreći da je Melanšon – kao i drugi – doprineo. Ali duboki uzrok pokreta „Bloquons tout“ („Blokirajmo sve“) nije u jednom čoveku, već u ogromnoj količini društvenog besa koji godinama tinja u društvu. Bes izazvan kontra-reformama, merama štednje, inflacijom, nesigurnim radnim mestima, uništavanjem javnih službi, zatvaranjem fabrika, ograničenim upisima na univerzitete, državnim rasizmom, genocidom nad Palestincima u Gazi i saučesništvom francuskog imperijalizma, represijom pro-palestinskih aktivista – i mnogim drugim nepravdama.

Najnoviji okidač bio je imenovanje Sebastijena Lekornua, Makronovog političkog dvojnika, za premijera. Ovaj čin bio je i provokacija i otvoren pokazatelj duboke krize francuskog kapitalističkog režima. Sa samo 12 odsto podrške, Makron i dalje poručuje: „ili ja, ili haos“. Milioni mladih i radnika doživeli su ovaj potez kao otvoreni poziv da pojačaju mobilizaciju kako bi isterali ludaka iz Elisejske palate. I potpuno su u pravu.

A sada?

Kao što smo već rekli, 18. septembar je od početka zamišljen od strane sindikalnog vrha da oslabi 10. septembar. Ali u isto vreme, upravo mobilizacija 10. septembra je naterala sindikalne lidere da uopšte objave taj datum. Zato 18. septembar sada može da postane kvalitativni skok u borbi. Drugim rečima, sam tok borbe može da izmakne konzervativnim manevrima sindikalnih vođa.

Mnogi radnici odlučili su da „preskoče“ 10. i izađu na ulice 18. – i sada se očekuje masovna mobilizacija. Omladina koja se već borila 10. septembra biće na ulicama i 18, i to u još većem broju. Ali 18. ne sme da bude samo još jedan „dan akcije“ bez nastavka i plana borbe. Potrebno je da omladinske i radničke organizacije sazovu opšte zborove, koji bi od 18. septembra uspostavile polaznu tačku pokreta za „blokiranje svega“ – tj. za paralizu ekonomije kroz štrajkove na neodređeno vreme, u što više sektora. Samo takav pokret može stvoriti uslove za odlučujuću pobedu naše strane.

Jasno je da sindikalni vrh nije spreman da vodi pokret tim putem. Zato, uz nastavak pritiska na njih, najborbenije organizacije levice i sindikalnog pokreta – počevši od Nepokorne Francuske i levičarskog krila sindikata CGT-a – moraju preuzeti inicijativu i sazvati zborove kako bi izneli ofanzivni plan borbe na osnovu radikalnog programa.

Vreme ispraznog niza „dana akcije“ je prošlo. Došao je trenutak za odlučujuću mobilizaciju protiv Makrona, Lekornua, cele desnice i buržoazije. 10 septembar bio je prvi grom. Neka 18. postane početak društvene oluje koja će postaviti pitanje: ko treba da njime upravlja? Radnička klasa, koja stvara sve bogatstvo? Ili šačica parazita koja, da bi odbranila svoje profite, želi da nam nametne brutalne mere štednje?

Napred, ka boljem sutra!