Masovni protesti koji se proteklih nedelja održavaju u Beogradu još jednom nam pokazuju da se suštinske političke promene ne dešavaju na biračkim mestima već na ulici. Autoritarni režim Aleksandra Vučića isisao je političku sadržinu iz institucija buržoaske demokratije i medija. Kao rezultat predavanja celokupne vlasti u ruke jednog lidera, srpska vladajuća klasa i imperijalizam dobili su stabilnost sistema, to jest slobodu da kroje zakone po interesu najkrupnijeg kapitala bez vidljivih sukoba različitih frakcija i otegnutih pregovaranja između delova državnog aparata. Pritisak odozdo je obuzdavan mešavinom klijentelizma i represije na lokalnom nivou. Međutim, u situaciji gde ne postoje institucionalizovani ventili za iskazivanje nezadovoljstva jedino što masama preostaje kao politčka platforma jeste ulica.
Vladavinu Aleksandra Vučića tako odlikuje poslovična stabilnost koja se periodično prekida masovnim protestima. Povodi za izlazak naroda na ulice variraju od nezakonitih urbanističkih rešenja, sumnjičenja za izborne krađe, nasilja nad političkim protivnicima, narušavanja životne okoline ili manipulacije medijima, ali jasno je da je prava meta ovih pokreta sama priroda vladavine SNS-a i opšti osećaj krize u društvu. I pored konstantnih hvalisanja vladajuće partije poboljšanjem ekonomskih parametara, nakon decenije privrednog rasta i stvaranja povoljne poslovne klime za strane investitore, postaje jasno da ekonomski rast na kapitalističkim osnovama za sobom automatski ne povlači opšti društveni napredak. Upravo suprotno. Prodor kapitalističkih odnosa u sve pore našeg društva čini da se osećamo sve otuđeniji jedni od drugih. Primorani smo da radimo duže i intenzivnije za istu platu sa osećajem da nemamo kontrolu nad sopstvenim životima a kamoli nad širim političkim i društvenim procesima.
 |
| Foto: klix.ba |
Najnoviji talas protesta „Srbija protiv nasilja“ jeste najmasovniji i najistrajniji u nizu navedenih mobilizacija protiv Vučićeve vladavine. Razlog za ovo jeste strahota nedavnih zločina koji su ubedili veliki deo stanovništva da se „nešto mora promeniti“ i time ih motivisali za političko aktiviranje. SNS vladavina se zasniva na obesmišljavanju politike putem stalnih afera i prokazivanja opozicije što čini da se većina stanovništva isključuje iz aktivnog praćenja političkog života. Masovna ubistva su ljude trgla iz letargije. Demonstranti su shvatili da ako se oni ne bave poliitkom to ne znači da se politika neće baviti njima, to jeste da svaki dodatni dan vladavine SNS-a može imati fatalne posledice po društvo. Kao i prethodne mobilizacije, ovaj talas protesta je započeo u urbanijim Beogradskim opštinama a njegovu okosnicu činili su srednji slojevi. No, iz nedelje u nedelju pokret se omasovljava i privlači sve šire slojeve radnika i omladine. Nedavni fijasko pokušaja organizovanja kontramitinga govori nam da klijentelistički mehanizmi gube na snazi i da i stanovništvo iz nižih slojeva i manjih gradova polako okreće leđa SNS-u. Elitistički sentimenti „Druge Srbije“ koji su godinama bili prepreka jedinstvu radničke klase takođe gube relevantnost. Većini anti-Vučićevih demonstranata je danas jasno kako je veliki broj ljudi koji se odazvao na kontramiting u Beograd ucenjen očuvanjem radnih mesta ili pretnjom da su socijalna davanja od kojih zavise povezana sa vladajućom partijom.
Čini se da posle duže od jedne decenije vladavine sazrevaju uslovi za svrgavanje SNS režima. Vučić je svestan ove pretnje i razmatra opciju demobilisanja pokreta sazivanjem novih izbora. Ušima prosečnog buržoaskog legaliste ovaj potez zvuči fer. Zašto bi merili snage na ulicama putem demonstracija i kontra mitinga i time rizikovali društvene sukobe kada se narod može demokratski izjasniti zaokruživanjem kandidata na parčetu papira u komforu glasačkog mesta? Problem je u tome što se izbori ne sazivaju kako bi narod bilo šta odlučio već kako bi se politički proces ponovo saterao u, za vladajuču klasu sigurni, tok gde se ishod kontroliše klijentelizmom, skupim medijskim kampanjama i netransparentnim državnim organima. Nijedna suštinska politička promena u buržoaskim društvima tokom istorije nije postignuta kroz parlament ili izbore, već kroz masovne mobilizacije, štrajkove i osvajanje institucija.
Srbija nije izuzetak. Svaka smena vladajuće garniture na izborima rezultovala je samo nastavkom iste politike novim metodama i pod drugačijim parolama. Uostalom, opšti obrisi politike SNS-a tokom proteklih deset godina nisu ništa drugo do nastavak politike privatizacije, privlačenja stranih investitora i održavanja „zamrznutog konflikta“ na Kosovu, sve začinjeno dozom naconalističkog patosa i ispraznog patriotizma. U pitanju su postulati koje su originalno zacrtali Zoran Đinđić, Vojislav Koštunica i Boris Tadić. Vučić nije suštinski menjao politički kurs Srbije. On je samo usavršio tehnike vladanja koje su već bile u opticaju i primenio ih na efikasniji i beskrupulozniji način. Poslednji put kada je srpsko društvo doživelo korenite političke promene bio je 5. oktobar 2000. godine. Šta je omogućilo ovaj radikalni raskid sa politikom devedesetih i sunovrat režima Slobodana Miloševića? Pobeda Vojislava Koštunice na predsedničkim izborima? Ne. U pitanju su bile masovne mobilizacije građana, poziv na generalni štrajk, obustavljanje proizvodnje na kopovima Kolubare i preuzimanje glavnih institucija sistema poput RTS-a i skupštine.
Opozicione partije se mešaju u masovne proteste očekujući da će pritisak odozdo dovesti do cepanja SNS-a i formiranja neke vrste prelazne vlade. Vučić je svestan ove strategije pa je tako na kontra mitingu sa bine poručio kako „prelazne vlade neće biti dok sam ja živ“. Opozicioni mediji već aboliraju prve „preletače“ iz SNS-a poput bivše ministarke rudarstva i energetike Zorane Mihailović. Ovakav „pad“ Aleksandra Vučića bi predstavljao samo menjanje dresova glavnih političara, tajkuna i državne birokratije- vladajuće garniture koja je i do sada činila kičmu sistema. U momentu kada gnev i mobilizacija odozdo zapreti da im ugrozi privilegije, vladajuća klasa će rado žrtvovati neke od svojih eksponiranijih i omrznutijih pripadnika, poput Željka Mitrovića ili Nebojše Krstića, kako bi umirila mase a sebe spasila. Opozicija takođe ne želi novi 5. oktobar. I oni jedva čekaju da se politika vrati u institucije buržoaske države koje je Vučić obesmislio. Zahtevi za ukidanje televizijskih programa i ostavke REM-a i određenih ministara jesu ciljane parole kojim opozicija želi izvršiti pritisak na režim i doći na vlast „legalnim putem“ uz pomoć delova vladajuće partije i državnog aparata. Opozicija trenutno mudro ćuti na Vučićevu ideju o novim izborima ali bi je oberučke prigrlila kada bi videla šansu da napravi vladajuću većinu sa nekim delovima okrnjenog SNS-a. Prelazne vlade i izbori nisu ništa drugo do pokušaji dezavuisanja popularnih mobilizacija i ponovnog isključivanja naroda iz politike.
 |
| Foto: agencije |
Većina naroda ne izlazi na ulice Beograda kako bi zabranila televizijske rijaliti programe ili videla leđa pojedinačnim ministrima. Oni žele da svrgnu Vučića, a sa njim i čitavu plejadu biznismena, mafijaša, partijskih nameštenika u upravnim odborima, profesionalnih patriota, medijskih analitičara, korumpiranih novinara, sudija i policajaca. Glavni cilj protesta trebao bi da bude dalje omasovljenje i dublje uključivnje radnog naroda i omladine u mobilizacije. Energija koja se iskazuje na ulici se mora kanalisati u demokratski kontrolisane strukture koje pokret mogu voditi i u danima kada mase nisu na ulicama. Isto tako, same brojke građana prisutnih na protestima neće oboriti Vučića. Sistem je potrebno udariti tamo gde ga najviše boli i odakle crpi svoj legitimitet – u ekonomiji. Redovni štrajkovi u fabrikama koje su multinacionalne kompanije podigle na državnim subvencijama pokazuju koliko su brutalni i truli koreni „ekonomskog čuda“ kojim se režim busa u grudi.
Upliv sindikata i radništva u masovni pokret bi pomogao u strukturiranju protesta i usmeravanju kolektivne energije na ciljane mete. Zato se kao marksisti zalažemo za uključivanje sindikata u proteste i povezivanje štrajkova prosvetara i proizvodnih radnika sa uličnim mobilizacijama. Iznad svega potrebna nam je politička organizacija radnih ljudi i najširih slojeva stanovništva koja bi ponudila vođstvo i potegla suštinske zahteve za promenu načina na koji se bogatstvo stvara i deli u našem društvu. U suprotnom opozicione partije, koje poput lešinara kruže oko protesta, će se okoristiti o napore naroda i trulim kompromisima reformisati trenutni režim dok će se demonstranti vratiti u stanje apatije i žaliti da je „sjahao Kurta da uzjaše Murta“. Ovo buđenje svesti u vidu masovnih protesta pruža mogućnost da krenemo sa političkim organizovanjem nezavisno od opozicionih partija i njihovih sitnih interesa. Ne propustimo priliku!
