„Gospoda su već odavno internacionalna, štaviše i temelj današnjeg društva, policija je internacionalna. Zašto, dakle ne bi i radnici sledili ovom primeru svoje gospode? To vreme mora da dođe.“ (Svetozar Marković)

Deindustrijalizacija i strane investicije

Foto: Ivana G, lična arhiva

Jedan je od načina na koji vladajuća kriminogena struktura u Srbiji sebi obezbeđuje podršku krupnog kapitala iz najmoćnijih svetskih zemalja jeste dovođenje stranih kompanija koje upošljavaju radništvo u našoj zemlji. Vladajući režim Aleksandra Vučića, kao i svi prethodni od razbijanja Jugoslavije, trudi se da „unapredi poslovnu klimu“ u Srbiji. Ova floskula jeste eufemizam za pružanje značajnih ustupaka privatnim kompanijama koje eksploatišu radnike i uništavaju životnu sredinu zarad profita. Servilnost srpske države strani investitori tumače kao zeleno svetlo za samovolju. Isisavajući subvencije, dobijajući zemljište i infrastrukturu, strane kompanije neretko krše čak i lokalne zakone krojene za slobodnu oplodnju kapitala. Stalnim izmenama zakona o radu vlasti se trude da što više oslabe poziciju radnika u najamnom odnosu i gazdama omoguće maksimalnu eksploataciju. No, šta se dešava u slučajevima kada kapitalisti nisu zadovoljni čak ni ovakvim minimalnim zakonskim uređenjem radnih odnosa? Šta ukoliko odluče da stepen eksploatacije povećaju uvođenjem prisilnog rada? Upravo ovaj scenario je proteklih dana viđen u Zrenjaninu na primeru kineske investicije „Linglong“.

Zrenjanin je grad u Banatu, koji je za vreme SFRJ bio privredni gigant. Kombinat „Servo Mihalj“ i više od šezdeset manjih fabrika, upošljavale su preko sedamdeset hiljada radnika u ovom gradu i okolnim selima. Zakoni koji su donošeni krajem osamdesetih godina, utabali su put ka privatizaciji i restauraciji kapitalizma ostavljajući radnike bez mogućnosti da imaju pravo odlučivanja. Tokom protekle tri decenije zrenjaninska privreda je uništena a radnici su ostali bez posla. Rat koji je služio za pljačku društvene imovine, omogućio je naglo bogaćenje jednog uskog sloja stanovništva, dok su najveći gubitnici rata, kao i „demokratskih“ promena koje su usledile početkom novog veka, bili upravo radnici koji su ostali bez svojih fabrika.

Nakon godina deindustrijalizacije i visoke nezaposlenosti Vučićeva ekonomska politika rasta kroz otvaranje za strane direktne investicije izgledala je kao slamka spasa. Nestabilno zaposlenje, loši uslovi rada i otuđenje, to je ono na šta su ljudi morali da pristaju kada su se zapošljavali u privatnim firmama koje su nicale u gradu. Niske plate, loši uslovi rada, liberalizacija zakona, privatizacija i zagađenje prirodnih dobara, sve ovo se prihvatalo zarad obećanja da će konačno biti posla. Skandal koji je izbio kada je javnost saznala za uslove rada vijetnamskih radnika na građevini kineske kompanije Linglong postavlja pitanje cene koju društvo plaća za ove projekte kao i pitanje kome uopšte ide u korist ovakav model ekonomskog rasta?

Strane direktne investicije kao put u ropstvo

Foto: Slađana Ljubičić

Najveća strana investicija u Banat je došla 2018. godine kao deo kineskog projekta „Pojas i put“. Nakon što je Narodna Republika Kina usvojila planove o smanjenju zagađenja do 2060. godine, odnosno da bude „karbonski neutralna“, privatna kineska kompanija Ling Long, kao deo gumarske industrije koja se našla na udaru ovog „ozelenjavanja“, svoju proizvodnju seli u Zrenjanin, gde je 2019. postavljen kamen temeljac za izgradnju fabrike. Ovu investiciju, kao i sve druge, pratile su subvencije, davanje zemljišta i prilagođavanje zakonodavnog okvira kako bi se investitoru omogućilo da što brže i lakše ostvaruje svoje ciljeve. Od dolaska Ling Longa očekuje se smanjenje stope nezaposlenosti u Zrenjaninu. Planirano je da oko 1500 radnika dobije radno mesto u ovoj fabrici. Ling Long takođe stipendira studente koji potpisuju trogodišnje ugovore sa fabrikom, dok su na samoj izgradnji fabrike uposleni radnici iz Kine i Vijetnama, i to ne direktno u Ling Longu već posredstvom agencija koje prethodno uzimaju određenu svotu novca kako bi radnike uputili na rad u Srbiju i širom sveta, radeći i živeći na gradilištima bez praznika, tako bivajući isplativija radna snaga nego domaće stanovništvo.

Ovaj model stipendiranja studenata nije nov, takvu praksu imaju mnoge IT kompanije. Finansirajući studente, čiji je socijalni položaj loš, oni omogućavaju studentima da period studiranja prebrode uz stipendije koje su u rangu prosečne plate. Ono što sledi studentima, sledi i onima koje „stipendira“ Ling Long - na osnovu ugovora, oni su dužni da bez obzira na cenu rada, inflaciju i druge ekonomske parametre, ostaju vezani za firmu, jer nemaju mogućnosti da vrate stipendije ukoliko žele da raskinu ugovore. Tako svoj rad dugoročno prodaju ispod cene poslodavcima,  koji time ostvaruju profit i relativnu stabilnost radne snage.

Izmeštanje ove fabrike iz Kine zbog zagađenja, jasno pokazuje da je investicija i ekološki problem, te da je na delu ekoimperijalizam. Zemlja kao Srbija, na periferiji kapitalizma, zarad investicije, dala je plodnu zemlju, ugrozila rezervat prirode Carska bara a studija uticaja na životnu sredinu izazvala je pažnju javnosti kojoj je onemogućen uvid i prisustvo javnoj raspravi, iako opravdano možemo očekivati da privatnik nikada neće voditi računa o ekološkim standardima nauštrb profita, i to će mu i omogućiti naše vlasti donoseći zakone koji odgovaraju investitoru ili kršeći postojeće.

Agencijsko zapošljavanje je kod nas dobilo svoj zakonski okvir 2019. godine, gde je ovaj Zakon, kao i Zakon o radu, pisan na štetu radnika a u korist poslodavca. Pre usvajanja ovog zakona koji daje agencijskom zapošljavanju zakonodavni okvir, Zrenjaninski socijalni forum i druge organizacije koje se bave položajem radnika, ukazivali su da je neophodno suprotstaviti se ovom urušavanju radničke klase kroz novi zakon. Međutim, Zakon je usvojen jer nije bilo masovne pobune protiv istog. Ovaj oblik zapošljavanja omogućava da radnici budu iznajmljivani poslodavcima, gde sam poslodavac ima minimalno obaveza prema tom radniku, takozvani „lizing radnika“. Upravo na ovaj način, siromašni radnici iz Vijetnama preko agencija koje su im davale nepovoljne ugovore i naplaćivale usluge, kao i neki deo radnika iz Kine, završavaju na gradilištu Ling Longa.

Foto: G. S. lična arhiva

Vijetnamski radnici su dovedeni u Srbiju pre nekoliko meseci, i za to vreme zbog loših uslova života, neisplaćenih zarada i oduzetih pasoša stupali nekoliko puta u štrajk. Ugovori koje su radnici potpisali sa agencijama nemaju datum, te nije jasno kada su tačno radnici došli i od kada do kada im važe ugovori, što opet predstavlja problem i kada je reč o isplatama zarada. Oduzimanje pasoša, ograničavanje slobode kretanja, stalni nadzor od strane obezbeđenja privatne firme iz Zrenjanina Patrol 023 i obezbeđenja/menadžera iz fabrike Ling Long ukazuju na to da ovi ljudi žive u položaju zatvorenika, a ne radnika koji su upućeni na rad u inostranstvo. Ovi radnici žive u dvojakom strahu. Ukoliko se pobune ili požale nekima od nas koji smo im donosili solidarnu pomoć, rizikuju da dobiju otkaze i njihova sudbina bi u ovom vrzinom kolu bila neizvesna. Dobijanje otkaza znači i vraćanje u Vijetnam bez zarađenog novca, te ovi ljudi žive u strahu da neće moći da prehrane porodice i vrate dugove koje imaju jer su dizali kredite i zaduživali se ako bi platili agencijama usluge.

Uslovi koje smo zatekli prilikom posete gradilištu i smeštaju za radnike bili su sve samo ne dostojni čoveka. Na skoro pet stotina radnika, postojala su dva sanitarna čvora i dva bojlera. Neretko su ostajali bez struje. Prostorije su manje nego zatvorske ćelije. Barake koje su ranije služile verovatno, kao ostava za poljoprivredne mašine, pretvorene su u smeštaj za ovih pet stotina radnika koji su u agencijama za zapošljavanje u Vijetnamu dobili sasvim druge informacije o tome gde idu da rade i u kakvim uslovima će biti smešteni. Osim ovog logorskog prizora smeštaja i opreme (bez dušeka na krevetima, radnici su neadekvatno obučeni, smrzavaju se), glavni problem koji su radnici istakli bila je ishrana koja bila kalorijski nedovoljna za naporan fizički rad. Neki su odlazili da dokupe hranu kako bi mogli da izdrže radni dan.

Ovo je sumorna slika nečega što me je podsetilo na posete Aušvicu, Sajmištu, Topovskim šupama, Macahumki i drugim koncentracionim i radnim logorima koji su postojali za vreme Drugog svetskog rata. Svi oni opisi logorskog života koje sam mislila da ću samo u knjigama videti i na arhivskim snimcima, odjednom su živi i tu ispred očiju, logori u koloru, logori za 21. vek. Oči koje sam viđala na fotografijama žrtava i preživelih, pogledi koji su puni straha ili tupi, sada su bili tu pred mojim očima. Poneki zagrljaj razmenjen sa radnicima iz Vijetnama, stisak ruke, lupkanje po ramenu uz reči podrške bio je neophodan i njima i nama koji smo bili tamo novinari, sugrađani i aktivisti iz drugih gradova. Slamanje volje metod je poznat odvajkada.

Iako nisu imali pravo da propuste nijedan dan posla, čak i usled bolesti (što je takođe važno jer nisu imali pristup zdravstvenoj zaštiti koja je garantovana zakonima naše zemlje), oni nisu dobijali plate. Ukoliko zakasne na posao, nisu dobijali dnevnice za taj dan, po svedočenju radnika koji su se pobunili i samoorganizovano stupili nekoliko puta u štrajk. Daleko od očiju sugrađana, na samo par kilometara od centra grada, u industrijskoj zoni koja je država u državi, gde se ne poštuju zakoni Srbije, odvijao se pakao.

Nakon otkrivanja slučaja radnika iz Vijetnama, država je reagovala negiranjem, relativizacijom i premeštanjem samo jedne grupe, cinično, u Kaštel u Ečkoj. U pitanju je dvorac koji je izgrađen 1820. godine, sada u privatnom vlasništvu, proglašen spomenikom kulture 2001. godine. Tim potezom su država i Ling Long u javnosti napravili atmosferu u kojoj bi svaka dalja pobuna bila obesmišljena - „Šta hoće sad, prebacili su ih u dvorac, šta bi više?“ gušeći time pobunu, šminkajući položaj nalik robovskom, u cilju toga da se izbegne odgovornost za prethodnu situaciju. Radnici koji su smešteni u dvorac, najverovatnije oni koji su bili najveće bundžije, sada su u situaciji da biraju između toga da se solidarišu sa ostalima koji nisu na tako dobroj lokaciji i nastave da se bune, ili da prihvate da su samo neki dobili bolje i budu zadovoljni što su oni baš ti koji su najbolje prošli. Takođe, premeštanjem na bolje ne znači da se briše sve što je urađeno. Ostatku radnika, više stotina njih, nisu osigurani adekvatni uslovi, već samo manje neadekvatni.

Nakon što su mediji ispratili dešavanja i građani podržali radnike, nastao je muk države i poslodavca. Nakon dva dana, Ministarstvo rada daje saopštenje da su ih razmestili na druge lokacije. Odlaskom na teren ubrzo nakon što je TANJUG preneo ovu vest, što smo demantovali uključenjem uživo u vesti na N1 televiziji. Međutim, to premeštanje se odigralo već sutradan, kada su radnike požurkivali da se spakuju, pretrpavali autobuse bez da su sami radnici znali šta se dešava. U panici, neki od radnika su se obraćali ljudima i medijima sa kojima imaju kontakt, govoreći da su prestrašeni i da ne znaju gde ih voze. Inspekcija rada je izašla na teren i nakon toga je naloženo da se radnici u fabrici Linglong u Zrenjaninu izmeste i imaju bolje uslove, navela je premijerka Ana Brnabić.

Trenutno se vijetnamski radnici nalaze na najmanje pet lokacija ‒ jednoj dvospratnoj kući bez grejanja, u dvorištu nekadašnjeg kombinata Servo Mihalj u barakama, Penfarmi, u blizini gradilišta, gde ih je i najviše. Nekolicina je i ostala u barakama gde su prvobitno bili i njihovo izmeštanje je izvesno. Ova premeštanja i razdvajanja za cilj imaju otežavanje njihovog organizovanja. Otežano je i komuniciranje ljudi spolja sa radnicima, dopremanje solidarne pomoći i praćenje u kom pravcu ide dalje rešavanje njihovog pitanja. Pod pritiskom, strepnjom šta će i kuda će, uplašeni radnici su dovedeni u situaciju da raštrkani na nekoliko lokacija ne mogu da iskomuniciraju zajedničke interese.

Gostujući na RTV Vojvodina Ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Vlade Republike Srbije, Tomislav Momirović, izjavio je „Njihova prosečna plata je 900 evra i ako oni nju koriste tako da uštede i da najveći deo novca vrate svojim porodicama, mi kao država teško možemo da se izborimo sa tim problemom. Ja se pitam zašto ti ljudi ne iskoriste taj novac da obezbede sebi dostojanstveniji život ovde“. Ne začuđuje da se naslednik privatne imperije „Mona“ ovako cinično postavlja prema radnicima. Da imaju iole preduzetničkog duha, poput familije Momirović, radnici bi od 900 evra za par meseci napravili sopstveni biznis i vratili se u Vijetnam kao bogataši. No kako se vratiti bez ličnih dokumenata?

Foto: Nova.rs

Kada su u pitanju njihova lična dokumenta, prvog dana čovek čiju funkciju ne znamo, koji je preprečio put novinarima i raspravljao se sa nama koji smo dolazili ispred baraka, isti čovek koji je sprečavao da aktivisti odvedu radnika koji je dobio otkaz i koga su tom prilikom fizički napali drugi radnici iz Vijetnama, tvrdio je da su im pasoše „stavili na sigurno“ jer se dešavalo da neki radnici izgube pasoše. Ovo je priča suprotna verziji koju smo čuli od pobunjenih radnika iz Vijetnama koji su tvrdili da su im pasoše uzeli i da do njih ne mogu da dođu. Nakon pritisaka javnosti i medija, pasoši su vraćeni radnicima. Međutim, da li vraćanje ličnog putnog dokumenta zaista omogućava da oni slobodno mogu da sednu u avion i vrate se kućama? Ne, jer većina ima strah da neće moći da vrati dug agenciji, te da takođe neće naći posao brzo kako bi zaradili dovoljno da prežive. Otuda i potreba za međunarodnom solidarnošću - nije samo cilj da se tim ljudima omogući avionska karta i pasoš, već da im se pruži sigurnost da kada se vrate kući ne budu u dužničkom položaju. Stoga je neophodno da se vrši pritisak kako u Srbiji, tako i u Vijetnamu, kako bi ovi ljudi bili zbrinuti.

„Vidi, ukoliko mi vrate pasoš, ja mogu da idem. Ako odem tamo, ja nemam da vratim dugove agenciji i da preživimo moje dete i ja. Ako ostanem, ovde sam rob.“- reči su jednog radnika.

Ministar Momirović pokušao je da relativizuje i praksu oduzimanja pasoša "Mi se nikome ne pravdamo, svi investitori posluju po zakonima ove zemlje. Sa druge strane, Vlada Srbije je izrazila želju da pomogne da se vijetnamski radnici vrate u svoje zemlje, ali su svi to odbili i hoće da ostanu ovde. A oko ograničavanja prava kretanja i oduzimanja dokumenata, na tom policija treba da radi".

Sramnim izjavama nikad kraja! Oni da idu, njihove zarade da vama ostanu, krivično delo da se zaboravi, kapitalizam da nastavi da nas ubija na svakom koraku. Da li je to predlog ministra? Da li je ministru i ostalim delovima vladajuće klase u redu da je plata „visoka“, iako ne redovna, a uslovi života za te ljude lošiji od uslova života prosečnog kućnog ljubimca? Da li je navođenjem visine plate ministar želeo da relativizuje stvar? Oh da! I naš čovek kada ode u Nemačku, ne ide da radi za 300 evra kolika mu je plata kod privatnika ovde, već za 1000 evra i više. Zar je njemu onda u tom slučaju u redu da taj naš čovek u Beču, Minhenu ili gde god, živi kao pacov, a ima toliku platu koju šalje porodici? Samo skorojevićki sin parazit i neradnik, a to većina političara jeste, može izgovarati ovakve gadosti.

Kakva solidarnost?

Foto: Marija Papić Đurić

Dve godine nakon najave da će privatna kineska kompanija Ling Long otvoriti fabriku za proizvodnju guma u sred plodne ravnice, liberalne struje su uglavnom držale fokus na tome kako privatna kompanija krši zakone, uz „ozelenjavanje“ problema. Svaki ekološki problem mora se postaviti u odnosu na svojinski odnos koji vlada, dakle, svaka zelena kritika ukoliko ne kritikuje privatnu svojinu, ostaje isprazna. Apeli nekih liberalno-zelenih političkih opcija da se prestane sa izgradnjom fabrike, koja tolikom brzinom niče daje utisak svakom čoveku da se nalazi pred nemani, da je nemoćan pred grdosijom koja se nadvija nad gradom, otvara sledeće pitanje, šta ćemo dan posle? U redu, neka Ling Long ode. Ne ispunjava standarde, zagađivač je, ne poštuju se radna i ljudska prava. Šta je sledeće? Nacionalizacija, preuzimanje fabrike, smena vlasti i uspostavljanje drugog društvenog uređenja, ili tiho prepuštanje nekom „ekološkijem“ evropskom, američkom privatniku? Ukoliko se problem ovako postavi, takve građanske liberalne opcije sklone su da posegnu etiketiranju kritičara kao „branioca Kine“ ili „stranom plaćeniku“ ili „prorežimskom čoveku“.

Zbog ovakve situacije gde liberali kritikuju investicije primarno kroz prizmu činjenice da dolaze iz Kine, imamo situaciju da se i ova kampanja za radnike iz Vijetnama interpretirala kao „antikineska“ a ne antiimeprijalistička, što se najbolje vidi iz izjave Aleksandra Vučića koju prenosi RTS:

„Predsednik Aleksandar Vučić izjavio je, komentarišući slučaj vijetnamskih radnika angažovanih na izgradnji kineske fabrike "Linglong" u Zrenjaninu, da se protiv svake kineske kompanije u Srbiji vodila kampanja. Vučić je rekao da ne razume takvu vrstu hajke, upitavši da li je smisao da se oteraju investitori iz zemlje.“ (RTS, 19. novembar, 2021)

Geopolitičke analize često dovode do zauzimanja stavova „ili istok ili zapad“, gde se ne ostavlja prostora za internacionalističku, radničku poziciju i izmeštanje izvan lažnih dilema. Ovo je očigledno u Srbiji, zemlji na periferiji evropskog kapitalizma, gde se kritika investicija kineskih kompanija, automatski zlonamerno tumači kao proamerički i proevropski stav, što nije tačno. Upravo dosledno ukazivanje na to da privatne kompanije nikada ne mogu staviti radnika ispred profita, bila to nemačka investicija dovedena početkom dvehiljaditih, ili kineska, turska dovedena u prethodnih par godina, stavlja jasnu demarkacionu liniju između onih koji se stavljaju na stranu jednog ili drugog bloka imperijalističkih sila i onih koji dosledno slede put radničkog internacionalizma. Uz to, oni koji kritikuju investicije primarno zato što one dolaze sa Istoka otvaraju put za širenje latentnog rasizma i sinofobije. Stoga je dužnost pozivati na solidarnost radnika celog sveta, bez obzira na njihovu boju kože i etničku pripadnost. Interes radnika iz Albanije, Kine, Indije, Vijetnama, Francuske, Bolivije i Kanade, isti je ‒ a to je ne biti eksploatisan od strane moćnih vlasnika kapitala. Reći jasno NE eksploataciji Rio Tinta, Ling Longa, Mišelina, Drekslermajera, Valija. Reći ne eksploataciji od strane Idee, Disa. Reći ne eksploatatorima kojima žene rade u šivaonicama po podrumima. Reći ne svima onima koji zarad logike kapitala eksploatišu čoveka i uništavaju životnu sredinu. Prekid sa ovim eksploatatorskim praksama jedino je moguć ukoliko društvena moć pređe u ruke radnika, dakle promenom svojinskih odnosa. Ukoliko za cilj imamo da spasimo planetu a ljude oslobodimo od najamnog ropstva privatna svojina mora biti dovedena u pitanje, ona se mora zameniti društvenom.

Dokle god je kapitalizam dominantan svetski sistem, siromašne zemlje sa periferije će uvek biti izvor jeftine radne snage. Radnici iz tih država će trbuhom za kruhom biti dovođeni da izvode javne radove i zidaju fabrike za niske plate, da žive u uslovima nalik robovskim, birajući između ničega u svojim zemljama i neizvesnom (lošem) nečemu negde drugde. Poslodavci će svakako iskoristiti njihovu beznadežnu situaciju a država će ozakoniti svaki put sve lošije uslove rada. I strano i domaće radništvo će tako biti prinuđeno da pristaje na mizerne uslove samo da bi prodalo svoj rad za nadnicu koja je često nedovoljna za život. Na taj način će se radnički položaj srozavati širom sveta. Upravo je najava mini Šengena, tzv. Otvorenog Balkana, otvoranje puta da se kroz Zakon o zapošljavanju stranaca omogući da se migracijama održava niska nadnica u regionu. Čuvena rečenica „Ako nećeš ti, ima ko hoće“ proganja svakog radnika širom sveta, time se radnici stavljaju u konkurentski položaj, uz razvijanje neistinitih tvrdnji kako „migranti uzimaju posao“. Iskazivanjem solidarnosti sa radnicima iz Vijetnama na delu poslata je jasna poruka svim radnicima u Srbiji i svetu. Radnik radniku ruku, kolega kolegi ruku, onda solidarnost dolazi iznutra i ona je jasan znak da ima za šta da dođe solidarnost s polja. To vreme mora da dođe.