Ovaj tekst originalno je objavljen u prvom broju Nove iskre, našem glasilu na makedonskom jeziku, a preveden na srpsko-hrvatski za 20. broj Crvene kritike. Iako je prošlo nekoliko meseci od incidenta policijske brutalnosti prema Romima u Makedoniji, koji ih je izveo na ulice u znak protesta, ovaj tekst ostaje relevantan i danas, što na makedonskom, što na celom srpsko-hrvatskom govornom području, računajući na položaj u kojem se Romi nalaze. Do god postoji kapitalizam, biće i rasizma, i kao komunisti, mi stojimo uz Rome u njihovoj borbi protiv rasizma, jer ta borba je neodvojiva od borbe za društvo u kojem ćemo svi biti jednaki.

Problem policijske brutalnosti u Makedoniji nedavno je ponovo isplivao na površinu, i to za vreme promene vlade. Brutalnost policije se ispoljila istim žarom, ali ovog puta izazvala je složenije pitanje od onog u vezi sa slučajem Martina Neškovskog. U ovom tekstu nastojaćemo da analiziramo sistemski rasizam i problematičnu ulogu policije u makedonskom društvu.

Isečak iz snimka policijske brutalnosti

U javnosti se pojavio snimak na kojem se vidi kako policajac brutalno tuče Roma iz Bitolja nakon saobraćajne nesreće. Snimak je, odmah nakon javnog prikazivanja, s pravom privukao pažnju aktivista u makedonskom društvu. Izazvao je podeljeno javno mnjenje, uprkos tome što se vrlo jasno vidi kako policajac ne samo da prekoračuje svoja ovlašćenja, nego i otvoreno pokazuje brutalnost države prema najpotlačenijem sloju društva. Pitanja koja su postavljena iznela su probleme na površinu, a vlasti su navodno brzo reagovale suspendovanjem policajaca, s tim što je jedan dobio krivičnu prijavu. Međutim, suštinsko pitanje je - da li je to rešilo problem ili je samo poslužilo za prikrivanje truleži makedonskog društva?

Kao odgovor na premlaćivanje u Bitolju organizovana su dva protesta. Prvi su organizovale romske organizacije civilnog sektora i tom protestu se pridružila Marksistička organizacija „Crveni“. Drugi protest organizovan je kao „protest podrške policiji“. Organizacija ova dva protesta samo odražava situaciju, posebno u Bitolju, i tretman romske zajednice koji vuče korene iz sistemskog ugnjetavanja Roma. Naš je zadatak i odgovornost, kao marksista, da odgovorimo na pitanja pokrenuta ovim događajima,i da odlučno stanemo na stranu potlačenih.

Sklanjanje fokusa sa stvarnog problema

Odmah nakon prikazivanja stravičnog video snimka pojavile su se informacije o napadu kradljivaca šume na  policajace dok su obavljali dužnost, stavljajući policiju u ulogu žrtve. Ova vest je u Bitolju dodatno pogoršala tenzije u vezi sa nasiljem nad Romima. Građani "zabrinuti"zbog borbe protiv kriminalnih struktura odmah su počeli da relativizuju događaje, jer siroti policajci nisu imali snage da se nose sa bezobraznim i necivilizovanim građanima koji žive na ovom području. Siroti organi vlasti su možda mogli na mestu gde znaju da postoji organizovana mafijaška struktura, da dođu sa kafom i rahatlukom i ponude tim mafijašima da kroz raspravu reše problem. Ne znam zašto nisu razmišljali o tome, nego su umesto toga poslali samo nekoliko policajaca da kontroliše grupu od preko dvadeset kradljivaca šume. Drugom prilikom ćemo o pitanju opšte poznatog dopuštanja krađe šume, degradacije i rušenja javnog preduzeća "Makedonske šume", kao tendencije svake kapitalističke vlade da uništava javna preduzeća i prodaje ih ispod njihove realne vrednosti.

Za dušebrižnike i zaljubljenike u policiju, organizovana kriminalna grupa (koja je najverovatnije povezana sa korumpiranim pojedincima u nekim drugim državnim organima) isto je što i prekršaj običnog građanina. Ne razlikuju građane, tj. civile, posebno ne marginalizovane, bolesne, ugrožene od mafije... Možda su za njih civili mafija ili namerno ignorišu to što je policija sistemski brutalna prema romskoj populaciji.

Ubrzo se pojavio i drugi snimak praćen senzacionalističkim naslovima. Vest je preokrenula priču naopačke, jer je video navodno prikazivao kako su policajci napadnuti. Video snimak koji se pojavio nije pokazao napad na policajce, ali su mutivode nastavile da zagađuju javni prostor. Makedonsko novinarstvo je zatrovano lažnim vestima i poluistinama koje služe za odbranu interesa određenih centara moći. Gospoda trovači javnog prostora, osim pravdanja policijskog nasilja, možda smatraju da, dok se šetaju  Širokim sokakom (Širok sokak je bitoljski korzo), imaju pravo da šamaraju one koji ih popreko pogledaju.Njihova nesposobnost da uvaže realnost rezultat je činjenice da su potlačeni već dugo dehumanizovani. Smatraju ih otpadom društva koji se mora "pomesti" sa ulice umesto da ih se gleda kao ljude. Njihovi pozivi na "solidarnost" sa policijom nisu pozivi na solidarnost. Treba ih zvati pravim imenom, to su pozivi na nasilje nad potlačenima. Postavlja se pitanje: šta stoji iza toga? Kakva je to dehumanizacija Roma ako ne nije rasizam? Svođenje ljudskog bića na neki predmet samo zbog boje kože definicija je rasizma.

Histerija u javnom prostoru o tome kako je policija žrtva nasilja daleko je od zdravog razuma. Prvi slučaj, napad na policajce koji nisu spremni otišli na mesto zločina, nema dodirnih tačaka sa događajem iz Bitolja. Bilo kakvo poređenje ova dva slučaja samo je bacanje prašine u oči radnika kako bi se održao ovakav odnos prema  ugnjetavanju i policiji, kao organu zaštite.

Što se tiče drugog video snimka koji se pojavio, to je takođe pokušaj skretanja pažnje i prebacivanje krivice na žrtvu, kao što je to često slučaj sa nasiljem koje je zasnovano na rasizmu, nacionalizmu, seksizmu ili homofobiji. Kakva je besmislica da policajac, ako bude napadnut, ima pravo da upotrebi nesrazmernu silu protiv napadača? Kada je policajac napadnut ima pravo da koristi nasilje samo da bi neutralisao i uhapsio napadača, što nije slučaj na video snimku. Video snimak jasno pokazuje da policajac prekoračuje svoja ovlašćenja odmah nakon što je žrtva pala na zemlju nastavljajući da tuče Roma. To je nasilje motivisano mržnjom, u to nema sumnje.

Uloga policije kao naoružanih organa za odbranu sistema

Tvrdnja da je struktura sistema dogovor između različitih grupa u društvu prema kojem se formiraju tela koja će pošteno regulisati društveni život, mit je buržoaskog društva. Takva magla buržoazije nije ništa drugo nego bajka za malu decu. Nama marksistima je jasno da priroda države i njenih organa jeste opresivna a njena funkcija je da održi vladavinu kapitalističke klase kako bi eksploatisala ugnjetavanu klasu radnika. Policija nije organ za zaštitu radnika, već za ugnjetavanje radnika - organ koji se protivi organizovanoj i emancipovanoj radničkoj klasi i njenoj klasnoj svesti.

Protest u Bitolju

Ovi mitovi o zaštitničkoj ulozi policije odmah padaju u vodu kada pogledamo istorijske činjenice. Prvi policijski odredi koji su se pojavili, žandarmerija, nisu nastali kao državni organi koji se bave kriminalom. Oni nastaju kao državni organi za "održavanje reda", prekidanje štrajkova i pobuna radničke klase. Ali za razliku od štrajkbrehera, koji popunjavanjem radnih mesta sabotiraju štrajkove, uloga ovih odreda je primoravanje radnika da prekinu štrajk. Policijski odredi, kao struktura,legalne su formacije za nasilje nad radničkom klasom.

Ovo se odnosi ne samo na taj daleki istorijski kontekst, već i na događaje iz nedavne prošlosti, a ja ću dati primer štrajka radnika u fabrici Fijat u Srbiji, gde je policija imala ulogu u nasilnom prekidu štrajka. Događaji samo potvrđuju ono što marksisti odavno znaju.

Položaj Roma u makedonskom društvu

Makedonija nije izuzetak kada je u pitanju položaj Roma u društvu, ovde je situacija ista kao i svuda na Balkanu. Kada je reč o tretmanu zajednice u društvu, treba razmotriti sve aspekte života te zajednice, polazeći od uslova u kojima ta zajednica živi. Romska zajednica u Makedoniji je zajednica za koju, bez oklevanja, možemo reći da je najpotlačenija. U naseljima u kojim žive nemaju osnovne uslove za dostojanstven život. Romi nemaju pristup adekvatnoj zdravstvenoj zaštiti, isključeni su iz društva i uprkos navodnim programima integracije, Romi su isključeni iz socijalnog života makedonskog društva. Velika većina romske zajednice živi daleko ispod granice siromaštva.

Iako je njihov položaj često relativizovan tvrdnjama da im se pružaju neki preduslovi, mogućnost obrazovanja i slično, ne možemo uopšte reći da su emancipatorske politike dostupne Romima. Društvo u kojem živimo je društvo zasnovano na eksploataciji i ugnjetavanju. To je osnova za stvaranje profita. Da bi kapital mogao da generiše profit, mora se oduzeti višak vrednosti, tj. eksploatacija je neminovna. Rast i pad profita u velikoj meri zavise od načina na koji se plaća rad, tako da kapitalizam raslojava društvo kako bi stvorio armije jeftine radne snage. Da bi se stratifikovao i na taj način omeo rast troškova rada, kapital mora stvoriti podele unutar radničke klase po raznim osnovama, uključujući pol, etničku pripadnost i boju kože, ciljajući manjinske zajednice koje mogu biti spuštene na dno društva da bi se stvorili uslovi za veću akumulaciju kapitala.

Gurajući ih na dno društva, kapitalizam primorava Rome da budu najjeftinija radna snaga, da rade najslabije plaćene poslove koje druge etničke zajednice ne žele da rade, pritom kapitalisti ne mareći troše novac na svoj dostojanstven život dovodeći do mnogih socijalnih problema za romsku populaciju. Prosečan životni vek Roma niži je od proseka celokupne populacije, obrazovanje romske populacije je isto tako  daleko ispod standarda, a sve je to rezultat materijalnih uslova u koje su Romi gurnuti kako bi se krvožedni kapital mogao hraniti na njihovim leđima. Ne smemo dozvoliti da se ova stvarnost negira kroz priče za malu decu da svaki pojedinac snosi ličnu odgovornost za svoj uspeh, emancipaciju, integraciju i obrazovanje. Laž je da Romi i Makedonci u ovoj zemlji imaju istu polaznu tačku kao što je laž da radnik i kapitalista imaju isto polazište. Ovo je društvo koje čitave grupe ljudi gura na dno, a neke tlači dvostruko ili trostruko.

Sistemski rasizam ili prekoračenje dužnosti

Potlačenost Roma ne zasniva se samo na boji njihove kože, iako igra značajnu ulogu. Još uvek postoji istorijska tradicija ugnjetavanja Roma zasnovana na njihovom položaju u prošlosti. Zbog njihove isključenosti, nomadskog načina života i straha od romske populacije proglašeni su „vampirima“, „vešticama“, kao i na osnovu toga što su ih Osmanlije koristile kao dželate da čine najodvratnije stvari. Ugnjetavanje Roma nije nova pojava, već je vekovno ugnjetavanje grupe zbog različitog načina života, tradicija i običaja. Ipak, rasizam zbog boje kože postaje jednako važan na ovom području kao odraz evropskog kolonijalizma, njihove rasističke politike i odnosa. Nešto što je svima očigledno,na prvi pogled, policajac na osnovu toga lako prepoznaje Rome. Na isti način se odvija i ograničavanje pristupa institucijama ili prostorima za socijalizaciju ili usluge. Pre oko godinu dana u javnom prostoru su se pojavile informacije da je Romima u Bitolju uskraćen pristup bazenu pod izgovorom da su „odvratni“. Ovakav stav prema Romima nije nikakva novost, već dugo postoji u društvu i sasvim jasno da je osnova na kojoj su diskriminisani boja njihove kože, što znači da bez ikakve sumnje možemo reći da je to rasizam.

Izvor: radiomof

U makedonskom društvu, kada su Romi u pitanju, veruje se da im je suđeno da žive u neljudskim uslovima, da se ne  obrazuju, da budu delinkventni i da se bave sitnim kriminalom. U osnovi su ove ideje rasističke, ne postoji nijedna grupa ljudi kojoj je suđeno da bude inferiorna u odnosu na drugu, kojoj je zbog boje kože ili etničke pripadnosti suđeno da živi na način koji nije dostojan čoveka. Ovi pogledi dovode do zaključka da policija nema drugog načina da se nosi s tim, što joj je i cilj, i dokazuju upravo suprotno, da je rasizam ozbiljan problem u ovom društvu.

Takve ideje ne postoje u društvu bez ikakvog razloga, one su samo odraz dominantne ideologije i kapitalizma. Imaju za cilj ugnjetavanje i dehumanizaciju dela društva kako bi zasnivali eksploataciju držeći određenu etničku grupu na dnu društva. Upravo se to naziva sistemskim rasizmom kapitalizma, a policija kao državno oruđe to najjasnije odražava, otvoreno sprovodeći sistemsko nasilje nad Romima. Ovo nije jednostavno prekoračenje dužnosti u stanju afekta, već sistemski rasizam i profilisanje na osnovu boje kože, a makedonska policija je rasistička.

Odnos policije prema Romima u Makedoniji u mnogome je sličan odnosu policije prema crncima u Sjedinjenim Državama. Iako je istorija ugnjetavanja različita, rasizam i rasisti teže standardizovanju rasističkih normi i oblika ugnjetavanja, a rasisti vrlo brzo uče jedni od drugih. Ova sličnost nam tačno govori da je kapitalizam rasistički, bez obzira na manifestacije kapitalizma, njegovu lokaciju i fazu razvoja. Kod nas je kao i u Sjedinjenim Državama reč o sistemskom rasizmu.

Podržavanje pravde ili oružja za ugnjetavanje

Kada su ova pitanja preplavila javni prostor, reakcija do tada okrvavljenih nacionalista, bilo Makedonaca ili Albanaca, bila je potpuno identična. Udružujući se iza rasizma, oni su krivili romsku zajednicu sledeći utvrđene rasističke predrasude.

Kada govorimo o individualnoj odgovornosti počinioca nasilja, ne smemo izgubiti iz vida koja je njegova uloga u represivnom sistemu. Činjenica da postoji zakonska osnova da se koristi nasilje ne čini nasilje opravdanim, posebno s obzirom na to da je legalno tako da se može nesmetano koristiti za ugnjetavanje i eksploataciju, za porobljavanje većine čovečanstva.

Kada se solidarišemo sa onima čija je funkcija ugnjetavanje, iako nisu prekoračili svoja ovlašćenja, to je solidarnost sa ugnjetavanjem i ugnjetavačem. U tom slučaju, oni koji su solidarni sa policijom, bilo svesno ili nesvesno, udružuju se sa ugnjetavačem radničke klase protiv radničke klase. Rasisti su stoga neprijatelji radničke klase i kao takvi su na suprotnoj strani od marksista, a mi nemamo ni najmanje milosti za dželate radničke klase. Marksisti se protive rasističkoj šaradi nazvanoj „Protest u znak podrške policiji“ koji bi trebalo nazvati pravim imenom, paradom rasizma i veličanjem ugnjetavanja.

Odnos marksista prema policiji i Romima

Kada govorimo o odnosu marksista prema policiji, uvek moramo imati na umu da je marksistička tradicija duga i da se dugo bavila pitanjem oružanih organa države za ugnjetavanje i očuvanje kapitalizma i klasnog poretka. Marksisti nikada nemaju stav da su ovi organi u funkciji zaštite masa, da postoje za dobrobit radnih masa. Marksisti su uvek imali jasan stav prema policiji. Za komuniste policija nije deo ili sredstvo ili organ radničke klase. Policajci su, kao što je Engels rekao, „naoružani odredi ljudi“ koji pored sudova i drugih institucija služe borbi protiv klasnih interesa radnika. Iako je uobičajeno da ljudi iz radničkih porodica postanu policajci, iako policajci često imaju bliske odnose sa ljudima iz radničke klase, oni ne mogu pobeći od svoje uloge da brane svojinske interese kapitalista protiv interesa radničke klase.

Izvor: makfax

Veoma je važno imati u vidu koja je funkcija određene profesije u održavanju sistema, koja je njena uloga, za šta je ta profesija plaćena i kako se uređuju odnosi unutar te profesije. Policija je plaćena da održava sistem ugnjetavanja, da štiti državu i poredak, a time i da osigura vladavinu kapitalističke klase i eksploataciju radnih masa. Kada neko zarađuje na osnovu održavanja eksploatacije, njegov interes je nužno povezan sa interesom kapitalističke klase. Postojanje interesa različitog od interesa radničke klase odvaja tu grupu od radničke klase i postavlja je u položaj suprotan od nje, s one strane barikada. Štaviše, unutrašnji policijski odnosi zasnivaju se na savremenom bratstvu, pa se svaka spoljna kontrola doživljava kao neprijateljska i takav način zaštite od policijske zloupotrebe ne može funkcionisati onako kako to žele mnoge liberalne organizacije koje se zalažu za odbranu prava građana. Radnička klasa se u principu ne može udružiti sa policijom i pravosuđem, jer ne može se pridružiti svojim dželatima.

Romi su po svom položaju u društvu i ulozi u proizvodnji uglavnom pripadnici radničke klase. Iako su zbog životnih uslova deo najnižih slojeva radničke klase, njihov interes je nužno povezan s ukidanjem ugnjetavanja i eksploatacije. Borba protiv snižavanja cene rada nije borba protiv slabije plaćenih i potlačenih, već borba za dostojanstven život i emancipaciju najugroženijih kao nužan korak ka emancipaciji svih. Ne možemo očekivati poboljšanje uslova rada i života bez borbe protiv podela zasnovanih na ugnjetavanju i isključivanju čitavih grupa iz emancipacije, dostojanstvenog i sigurnog života. To je moguće sa već stvorenim bogatstvom, ali je neophodno oduzeti ga onima koji su ga prisvojili ugnjetavanjem i eksploatacijom ogromnog dela čovečanstva i staviti ga u funkciju univerzalne emancipacije i obuke kako bi čovek postao važniji od profita šačice ljudi. Uistinu ravnopravno društvo je društvo bez ikakvog oblika ugnjetavanja, a takvo društvo je samo ono društvo u kojem je radnička klasa oslobođena najamnog rada. Marksisti se bore protiv svih antiradničkih ideja u radničkom pokretu, poput rasizma, seksizma i homofobije.

Za nas marksiste nema dileme na čiju se stranu stavljamo u borbi protiv policijske brutalnosti. Ne udružujemo se sa krvnicima i ugnjetavačima radničke klase! Nema podrške policiji! Zadatak marksista je borba za radničku klasu kao društvenu snagu sposobnu da ispuni istorijsku ulogu, a to je konačno uništavanje eksploatacije i ugnjetavanja. Naša odanost je na strani potlačenih, eksploatisanih i odbačenih u ovom trulom društvu za čiji kraj se moramo izboriti. Za nas je svaki napad na Rome napad na čitavu radničku klasu, svaki napad na ugnjetene napad na nas kao marksiste i borce za egalitarno društvo. Borba Roma protiv rasističke policije i države naša je zajednička borba i u toj borbi ćemo ići do kraja zajedno sa našim drugovima romske nacionalnosti. Ne odstupamo ni milimetar pred ugnjetavanjam!

Šta je naša borba?

Komunisti ne kriju svoje namere. Uvek su jasno i otvoreno govorili da je njihova namera da se pripreme za vođenje radničke klase u njenoj istorijskoj ulozi ukidanja eksploatacije i privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, otvarajući put za izgradnju društva istinski slobodnih i ravnopravnih ljudi. Radnička klasa je po svojoj klasnoj prirodi prva klasa u istoriji klasnog društva koja, da bi se oslobodila okova eksploatacije, mora ukinuti privatno vlasništvo. Radnik nema imovinu, njegov interes nije sticanje imovine, već ukidanje privatne svojine radi socijalizacije proizvodnje kako bi bila u funkciji zadovoljenja potreba čovečanstva. To čini radničku klasu jedinom klasom koja ima potencijal da zaustavi ugnjetavanje i eksploataciju, klasu sa istorijskim zadatkom da otvori put novom čovečanstvu.

Da bi uspela u svom istorijskom zadatku, radnička klasa mora prevazići svoju usitnjenost i ujediniti se kao jedna društvena sila. Takvo ujedinjenje nije moguće na osnovu ignorisanja ugnjetavanja koje delovi radničke klase doživljavaju po različitim osnovama. Radnička klasa nije jednolična, sastavljena je iz različitih slojeva i različitih grupa. Ujedinjenje radničke klase je moguće samo ako se radnička klasa odupre svim oblicima ugnjetavanja. Istorijsko iskustvo pokazuje da kad god je radnička klasa ignorisala druge oblike ugnjetavanja, bila je poražena jer je bila usitnjena. Stoga ne možemo reći da je borba protiv seksizma, rasizma, nacionalizma i homofobije rezultat ujedinjenja radničke klase, već upravo suprotno, borba protiv svih oblika ugnjetavanja preduslov je za ujedinjenje radničke klase.

Stoga je marksistički odnos prema rasizmu neprijateljski raspoložen, a marksisti se otvoreno i glasno protive svim oblicima ugnjetavanja, otvoreno postavljajući pitanja o borbi protiv ugnjetavanja unutar radničkog pokreta. Otvoreno i principijelno se suprotstavljaju svim politikama podele, rasizma, seksizma, homofobije i nacionalizma. Radnička klasa je heterogena, sastoji se od mnogo različitih grupa. Borba protiv svakog ugnjetavanja je, dakle, sastavni je deo klasne borbe, a ne nešto strano klasnoj borbi, nije to odvojena borba, tj. borba protiv rasizma je klasna borba. Borba protiv svih oblika ugnjetavanja je klasna borba za novo čovečanstvo koje tek treba da se rodi iz pada ovog trulog sistema. Novo čovečanstvo u svojoj slavi, sposobno da se suoči sa svim izazovima današnjice, sposobno da izraste u društvo bez ikakvog oblika ugnjetavanja i eksploatacije. Znajući ovo, jasno nam je da ne možemo stvoriti novi svet sa rasizmom, pa se odlučno suprotstavljamo rasizmu kao reakcionarnoj tendenciji društva koje se bori da ne nestane. I kao marksistička tendencija borićemo se svom snagom da je uništimo, zajedno sa našim drugovima Romima. Došlo je vreme da konačno uklonimo ugnjetavanje, potlačeni će u nama uvek imati saveznike. Ukinimo ugnjetavanje!

Protiv policijske brutalnosti i nasilja nad Romima!