Svetu ne može biti očiglednije da je 2020. godina jedna od najužasnijih godina od Drugog svetskog rata. Od rasplamsavanja pandemije koronavirusa i kolapsa zdravstvenih sistema čak i najrazvijenih zemalja, preko eksplozije državne represije i policijske brutalnosti, do ekonomske krize, koja po procenama čak i buržoaskih analitičara prevazilazi Veliku depresiju iz 1920-ih, donoseći sa sobom otkaze, beskućništvo, redove za hranu, propadanje malih privrednika, ali takođe i pobunu.

Svet davno nije bio u ovakvoj turbulenciji. Skoro pa ne postoji deo sveta koji nije zabeležio intenziviranje klasne borbe i masovne mobilizacije protiv kapitalističkog sistema. I u Srbiji, kao jednoj od zemalja bivše Jugoslavije u kojima Crveni deluju, nakon katastrofalnog ophođenja državnog aparata prema pandemiji i dosad najmračnijih izbora od pada Miloševića, posle tri godine uzastopnih masovnih mobilizacija protiv režima, ove godine je zabeležena i policijska represija, propraćena infiltriranjem policijskih elemenata među demonstrante, kao i izuzetnom policijskom brutalnošću.

Kapitalizam je stigao do tačke gde mu oporavak neće doći lako. Pobunjene mase su svesne da ih je sistem izdao i žrtvovao na hramu profita. Kako je radnička borba uvek internacionalna i kako se sa kapitalizmom jedino može obračunati do kraja svetskom revolucijom, izdvojili smo šest velikih borbi širom sveta sa ciljem inspirisanja radničke klase Balkana i da bi predočili kakve borbe nas čekaju i ovde.

Liban

U zemlji čija je vlada bila u stanju da sprovodi toliko brutalne mere štednje da se 2015. počelo gomilati smeće na ulicama, nimalo nas ne može iznenaditi ni potez vlade iz 2019. u kojoj je pokušala da sprovede još jednu nesvakidašnju meru koja je imala za cilj da oporezuje WhatsApp pozive. Ovakve bahate mere vlade u oba slučaja rezultovale su mobilizacijama. No, mobilizacija iz 2019. je izazvala masovni pokret koji je prema navodima medija brojao čak dva miliona ljudi i ne pokazuje znake smirivanja. Pokret se izborio za smanjenje plata političarima, ukidanje novih taksi u 2020, odvajanje 13,3 miliona dolara za pomoć siromašnima, kao i pad vlade. No, ove pobede nisu bile ni približno dovoljne da se kriza u kojoj se Liban našao razreši, te su mase, svesne toga, nastavile sa borbenim pokretom početkom 2020.

Pokret iz 2019, iako masovan, u mnogome je imao karnevalsku atmosferu. Usled nerešenih problema, kao što su krah libanske funte, nestanci struje i vode, rast cena osnovnih potrepština i nezaposlenosti, pokret je u januaru 2020. odjeknuo „nedeljama besa.“ Ove „nedelje besa” pratili su napadi na banke, kao simbole raspadajućeg libanskog kapitalizma. Računajući da se radi o napadima na svojinu koja je svetinja privatnicima i funkcionerima, vojska, a posebno policija, obrušile su se na protestante silnije nego u 2019. Još jedan odjek ovakve vrste protesta desio se u aprilu 2020.

 6 VELIKIH BORBI KOJE SMO ISPRATILI U 2020 1
 Foto: Executive Magazine

Ali da su kapitalisti kratkovidi i potpuno nesposobni da dovedu društvo u stabilno stanje, pored užasne ekonomske i pandemijske situacije, potvrđeno je tragedijom koja se u potpunosti mogla izbeći. U Bejrutu 4. avgusta desila se eksplozija koja je prema navodima usmrtila preko 200 ljudi, povredila oko 5 000, dok je 300,000 njih učinila beskućnicima. Ekonomska šteta se procenjuje na 10-15 milijardi dolara. Eksplozija se čula čak i u Kipru koji se nalazi na oko 250 kilometara od Libana. Neobeleženi brod koji je nosio eksplozivne materije, ukrcan je još 2013. u Bejrutu i nakon toga je napušten. Te materije su premeštene u obližnji magacin i ostavljene da sede godinama u luci glavnog grada. Sve što je trebalo da se uradi kako bi se izbegla ova tragedija je premeštanje ovih materija na sigurnije mesto. Ali to košta... Kapitalističkim vladarima više znači uštedeti još koju funtu, nego životi običnih radnih ljudi. No, kad je već tako, mase koje su već navikle na borbu sa svojim vladarima nisu mogle ovaj incident ostaviti bez odgovora. Ova tragedija je rezultovala već trećom masovnom mobilizacijom u 2020. i još jednim rušenjem vlade. To jeste velika pobeda, ali ona neće značiti mnogo, dokle god sistem ostaje isti, to jest dokle god ekonomska moć vladajuća klase ostaje netaknuta.

Liban je duboko podeljena zemlja. No, podele na religijskoj i političkoj osnovi su potpuno prevaziđene za vreme ovih protesta i vladajuća klasa nije uspela da razbije redove pobunjenih masa pokušavajući ih zavaditi po tim starim linijama. Demonstrantima je bila bitnija ona podela u kojoj je Liban jedna od zemalja sa najvećim brojem milijardera po glavi stanovnika. To je fundamentalna podela koja sprečava bilo kakav razvoj i oporavak libanskog društva. A gde raste broj milijardera, raste i broj grobara njihovog sistema, broj pripadnika radničke klase. Iako ona nije pokazala svoje organizovano lice na ovim protestima, na početku pokreta iz 2019. bilo je poziva na generalni štrajk. Opšteprihvaćena parola protesta „Svi, znači svi,“ koja aludira na potpuno menjanje establišmenta, kao i nazivanje svih ovih događaja „libanskom revolucijom“, zajedno sa ovim uzastopnim rušenjem vlada, govori o raspoloženju libanskih masa koje je na ispravnom putu ka promeni. Kada libanske mase naprave prekretnicu i budu organizovale borbu na klasnoj osnovi, Libanu će konačno biti pružena prilika da se oporavi.

Nigerija

Ono što je karakterisalo 2020, pored koronavirusa i ekonomske krize, jeste izuzetna policijska brutalnost brojnih državnih aparata sveta. Iz regije koja je često  medijski zanemarena, osim u slučajevima potpunih katastrofa, Nigerija je postala druga zemlja podsaharske Afrike, zajedno sa Južnom Afrikom, koja uspeva da probije to medijskoi ignorisanje od strane „razvijenog“ sveta. Od viralnih snimaka iz Nigerije, preko uspona poznatih ličnosti nigerijskog porekla, do velikog protesta protiv policijske brutalnosti, praćenog heštegom #EndSARS koji je bio najaktuelniji na tviteru, Nigerija razbija sve iluzije o jednoj afričkoj zemlji isključenoj iz modernih tokova.

Nigerijska „anti-razbojnička“ jedinica, koja simptomatično za 2020. nosi ime SARS (Special Anti-Robbery Squad) raspolaže „sa ekskluzivnim pravom da privodi ili čak ubija bez obrazloženja”, te je „postala mnogo strašnija ljudima, nego oružani pljačkaši protiv kojih je uspostavljena da se bori. Ona iznuđuje, ubija i privodi, ne obazirući se na pravila i propise“. Pritisnute ekonomskom i pandemijskom krizom, koja još gore pogađa siromašne zemlje, bilo je samo pitanje vremena kada će ovakva jedinica dobiti odgovor za svoju brutalnost od strane nigerijskih masa, a posebno omladine.

6 VELIKIH BORBI KOJE SMO ISPRATILI U 2020 1Pošto je radnička klasa prethodnih meseci pokazivala spremnost na generalni štrajk povodom planiranih mera za povećanje cene goriva i struje, shvatajući ulazak radničke klase u političku arenu kao opasnost, vlada se odlučila na manevar kako bi pokušala da umiri mase momentalnim raspuštanjem SARS jedinice, uz obećanje da će pružiti odštetu žrtvama SARS-a, ali isto tako je odmah formirala i novu polijsku jedinicu SWAT.

Ovaj strah od masa, iskazan od strane vlade, kao i bezobrazna prozirnost njenog manevra, samo su ohrabrili omladinu da nastave sa borbom. Protest se nakon toga raširio na preko 20 gradova. Shvatajući da joj manevar nije uspeo, vladi je jedino preostalo da se okrene još tvrđoj represiji, te je na ulicu izvela i vojsku. Taj potez rezultovao je masakrom na naplatnoj rampi Leki, gde je prema navodima medija ubijeno 15 ljudi i preko 100 ljudi povređeno. „Bio je to dobro orkestriran napad. Prvo su ugašene sigurnosne kamere sat vremena ranije, te su se ugasila svetla i onda su vojnici otvorili vatru na mirne demonstrante,“  prenosi Ola Kazim. Ali ni taj potez nije prošao bez odgovora masa. Naplatna rampa na kojoj se desio masakr je nakon toga spaljena do temelja i napadana su mnoga mesta koja povezana sa vladom, ili pripadnicima vlade.

No, treba biti konstruktivno iskren u oceni  ovog pokreta. Iako je omladina pokazala izuzetan heroizam u ovoj pobuni, masovna mobilizacija bez vođstva, bez konkretnog plana i bez strukturiranih metoda klasne, konkretno radničke borbe, morala je u jednom momentu splasnuti. Ali ne treba ni potcenjivati iznesene pobede, iako možda one nisu još opipljive. Za početak, sama mobilizacija i hrabrost su pobede za sebe. Velik je uspeh mobilizovati se protiv vlade i reći joj NE. Pored toga, ovo brutalno postupanje države rezultovalo je i negodovanjem među vojskom, pa čak i bratimljenjem sa protestantima među pojedinim vojnicima. Protest je takođe podržan od strane brojnih poznatih ličnosti Nigerije, što govori o širini i dubini ove pobune, kao i krize nigerijskog režima.

Ključna stvar za dalje jačanje predstojećih borbi je povezivanje sa radničkom klasom. Radnički pokret i omladinski pokret možda su se ovoga puta mimoišli, ali računajući na činjenicu da su u oba ušla u političku arenu praktično mesec dana jedan za drugim, pitanje je vremena kada će zaključiti da su im interesi ne samo zajednički, nego neodvojivi. To daje dobre perspektive za predstojeći period klasne borbe u Nigeriji, a time i borbe za socijalizam.

Haiti

Haiti je zemlja, koja je nekad bila najbogatija kolonija Francuske i koja je naslednik slavne Haićanske revolucije iz 1791. u kojoj su Haićani osnovali prvu državu u istoriji koja je nastala iz pobune robova i koja je tada zvanično postala druga republika u zapadnoj hemisferi, nakon SAD. Iako formalno autonomna, imperijalističke sile ni na momenat nisu dozvolile da takav „bezobrazluk” jednog naroda prođe nekažnjeno. Pogođena decenijama reparacija nametnutih zbog revolucije, trgovačkim embargom, vojnom upravom od strane Ujedinjenih nacija, kao i užasnim zemljotresom iz 2010. i uraganom iz 2016, ostavljena bez ikakve perspektive oporavka, i dan danas, Haiti se smatra najsiromašnijom zemljom zapadne hemisfere.

Da stvari budu gore, koliko god da je velika beda u jednoj državi, gde je kapitalizam tu je i korupcija. I pored toga što zemlja u mnogome zavisi od međunarodne pomoći, dokle god je kapitalizma, korupcija će uvek naći priliku da pokaže svoje ružno lice. U Haitiju čelo tog ružnog lica je Žovenel Mojz, predsednik države koji je „pobedio“ na izborima čija je izlaznost bila ispod mizernih 20%. Engels je govorio da izbori jesu merilo svesti radničke klase i radničkoj klasi Haitija nije bilo teško uvideti da na svojim izborima ona nema predstavnike svoje klase. Mojz je kompradorski vladar, koji je svoju poziciju iskoristio da pokrade milijarde pomoći koju je Haiti dobijao zbog svoje katastrofalne situacije, između ostalog proneverujući novac iz fonda Petrokariba, naftnog saveza koji je pokrenula Venecuela. Da stvar bude gora, zbog njegove uslužnosti imperijalizmu, u nekoliko navrata je pokušavao da ukine subvencije na gorivo i struju, na zahtev MMF-a.

 6 VELIKIH BORBI KOJE SMO ISPRATILI U 2020 1
 Foto: Peoples Dispatch

Ni ovoga puta, Mojz nije izneverio očekivanja i iskoristio je priliku da pokrade i fondove namenjene za pomoć u borbi protiv pandemije koronavirusa. Takav potez, kao ni njegovu potezi ranije, nisu prolazili nekažnjeno od haićanskih masa. Protesti iz 2020. samo su nastavak pokreta koji je nastao 2018. i 2019, koji je beležio i do 5,5 miliona učesnika i koji je ispraćen generalnim štrajkom. No, iako pređašnji protesti jesu beležili policijsku brutalnost koja je rezultovala i ubistvom demonstranta, ovog puta je situacija mnogo mračnija. Mojz nije izgubio samo poverenje masa, nego je izgubio i poverenje institucija poput sudova, Katoličke crkve, čak i policije, između ostalog zbog raspuštanja parlamenta na početku 2020. godine. Rezultat toga je da se Mojz mogao okrenuti jedino mafijašima kojima sada već otvoreno služi. Ove proteste beleže brutalna ubistva u radničkim i siromašnim kvartovima od strane kriminalnih elemenata, kao odgovor čak i na najumerenije kritike režima.

No radnička klasa Haitija, pored svoje slavne revolucionarne istorije, ima vrlo značajne saveznike, a to su radničke klase drugih zemalja Srednje i Južne Amerike (i celog sveta), koje takođe dele istoriju borbe protiv imperijalizma, a mnoge od njih su učestvovale i u borbi za socijalizam. Štaviše, rušenje haićanskog diktatora Duvalijera krajem osamdesetih i pobeda radikalnog sveštenika Aristida početkom devedesetih, inspirisalo je kasnije revolucionarne događaje u Venecueli, dok je Haitiju Kuba odmah preko puta. Socijalističke tendencije haićanske radničke klase možemo videti i po bliskosti sa baš te dve zemlje. Haićanske mase ne samo da su zahvalne za nesebičnu pomoć koje su ove dve države pružale, nego su otvoreno stale u njihovu odbranu masovnom mobilizacijom kada je Mojzov režim zategao odnose sa njima. Imajući u vidu da se situacija uopšte ne popravlja za radničku klasu i siromašne slojeve Haitija i pored međunarodne pomoći, nego država propada u bezdan, stanovnici ove zemlje nemaju kud, nego da se okrenu revolucionarnim korenima svojih predaka, naprave potpun zaokret ka socijalizmu i odatle dodatno učvrste odnose sa socijalistički nastrojenim državama Srednje i Južne Amerike, otvarajući put ka američkoj i svetskoj socijalističkoj revoluciji.

Indija

Indija je ušla u 2020. sa generalnim štrajkom koji sada već tradicionalno beleži masovan odaziv. Radnici i poljoprivrednici su ustali protiv Modijevog režima, tražeći povećanje minimalca, zaustavljanje privatizacije, povećanje cena useva, kao i ukidanje poljoprivrednih dugova. Ono što predstavlja kvalitativni iskorak u ovom štrajku je prevazilaženje samo ekonomskih zahteva i njihovo širenje i na političke, kao što je povlačenje novog represivnog zakona o državljanstvu.

„U decembru [2019], Modijev režim je usvojio nov zakon o državljanstvu u parlamentu, koji je započeo proces registrovanja 1,3 milijardi indijskih građana od nule i kojim bi, ako im se ne uspe dokazati njihovo državljanstvo, oni postali ilegalni državljani, te bili poslati u specijalne pritvorne centre” – navodi Adam Pal. Ovaj zakon je ciljao primarno muslimansku manjinu u Indiji, ali je rezultovao u milionima privođenja nezavisno od religije, pošto većina siromašnih u Indiji ne poseduje službene dokumente. Takođe, strahuje se da bi se ovaj zakon mogao zloupotrebiti protiv političkih protivnika režima.

Još jedan masovni protest koji je obeležio 2020. je protest povodom dolaska Trampa u posetu u februaru i koji je rezultovao u desetinama ubistava od strane snaga reda. Takođe, periodični masovni štrajkovi ponavljani su širom Indije 22. maja, 3. jula i 9. avgusta.

Da bi potvrdili svoju potpuno reakcionarnu ulogu zaštitnika kapitalističke klase i neprijatelja radnih ljudi, premijer Indije Narendra Modi i parlament su krajem septembra doneli tri štetna poljoprivredna zakona, i pored činjenice da je među poljoprivrednicima stopa samoubistava porasla usled sve većih dugova i težeg života. Raspadajući indijski kapitalizam beležio je pad BDP-a od aprila do juna koji je iznosio 23,9%, što je jedan od najvećih padova među većim ekonomijama sveta, te mu je ova ljudska žrtva u računici sekundarna. Ovi zakoni predstavljaju potez koji otvara prostor dodatnoj monopolizaciji poljoprivrede od strane krupnog kapitala, uništavajući u procesu i parazitske posrednike, ali i učvršćavajući kontrolu krupnog kapitala nad malim zemljoposednicima i zemljoradnicima.

 6 VELIKIH BORBI KOJE SMO ISPRATILI U 2020 1
 Foto: Praveen Khanna

Iako protesti poljoprivrednika nisu retka pojava, protesti povodom ovih zakona predstavljaju prekretnicu u pokretu, što kvantitativno, to i kvalitativno. Njihov način borbe je u potpunosti usmeren protiv kapitalizma koji ih ugnjetava. Poljoprivrednici su blokirali pruge, puteve, okupirali fabrike, zgrade, silose, elektrane, benzinske pumpe i naplatne rampe koje drže velike korporacije i time im udarili direktno na džep.

Kulminacija ove borbe desila se pozivom na blokadu Delhija 26. novembra, što se za poljoprivrednike predstavljalo štrajk neodređenog trajanja, dok se za radničku klasu pretvorilo u jednodnevni generalni štrajk. Svi izlazi iz grada su bili blokirani i represija od strane policije i paravojski podsećala je na „zatvor na otvorenom.“ Praktično ne postoji sektor koji nije bio uključen u borbu – saobraćaj, bankarski sektor, javni sektor, telekomunikacije, rudarstvo, odbrana, komunalne službe, itd. Nikakva količina policijske represije nije mogla da zaustavi radnike i seljake da iskažu svoju snagu i pokažu da nijedan deo društva nije u pokretu bez njihove dozvole. Ovo iskazivanje snage radnih masa pokazuje u kojem smeru je krenulo indijsko društvo.

Ovaj poslednji događaj predstavlja već peti generalni štrajk od dolaska Modija na vlast. Pobunjene mase su potpuno izgubile poverenje u uljuljkane partije među kojima je teško naći suštinsku razliku, nazivale one sebe konzervativnim, liberalnim, ili čak levičarskim. No, treba biti iskren ovde. Iako je ovo poklapanje seljačkog i radničkog pokreta velik korak napred, poljoprivrednici su trenutno progresivniji i borbeniji sloj ugnjetenih. Oni nastavljaju sa štrajkom neodređenog trajanja i pokazuju put borbe radničkoj klasi koji će naterati Modija da poklekne. Povremeni jednodnevni generalni štrajkovi definitivno iskazuju moć radničke klase Indije, ali nisu dovoljan pritisak na režim da bi ga naterao na ustupke. Objedinjavanje borbe poljoprivrednika i radnika u generalni štrajk neodređenog trajanja je jedini pun napred za radne ljude Indije.

Iran

Ono što je počelo kao protest protiv povećanja cena goriva, pretvorilo se u Krvavi novembar 2019. u kojem su poginule stotine pripadnika omladine. Iranski režim, koji je već u nezahvalnom položaju zbog sankcija i izolacije, mogao je jedino nastaviti hraniti svoju pohlepu krvlju omladine i dodatnim ceđenjem radničke klase. Nakon nekoliko nedelja uličnih sukoba, u arenu je ušla organizovana radnička klasa. Kave Čai Či je u članku iz decembra dobro predvideo šta će uslediti rečima „Ono čemu svedočimo je iskra enormnog besa i frustracije koji leže ispod površine društva, čekajući da izbije.“

U Iranu, 2020. godina je počela sa incidentom koji je zapravo uspeo da vrlo kratkotrajno konsoliduje režim, kada je 3. januara ubijen iranski general Kasem Sulejmani u koordinisanoj NATO akciji. U jeku napada imperijalizma, ljudima se skrenula pažnja sa unutrašnjeg neprijatelja, tj. režima Islamske republike, na spoljašnjeg u vidu NATO agresora. Ali da je iranski režim u velikom rasulu govori i tragičan slučaj neplaniranog obaranja ukrajinskog putničkog aviona u kojem je poginulo 176 putnika, većinom iranskog porekla, mnogi od kojih su bili studenti koji su studirali u inostranstvu. Režim je prvo negirao odgovornost za incident, da bi je ubrzo priznao. Ovo je rezultovalo radikalnim protestima među kojima se mogao čuti čak i slogan „Smrt diktatoru!“, aludirajući na vrhovnog vođu Alija Hamneja. Izjava studenata Univerziteta Amir Kabir savršeno je sumirala raspoloženje iranskih masa, predskazujući borbe koje čekaju Iran:

„Poslednjih godina, prisustvo SAD na Bliskom Istoku izazvalo je samo haos i nestabilnost. Naša pozicija povodom ove ugrožavajuće sile određena je već ranije. Ali, u isto vreme, vrlo smo svesni da avanturizam SAD u regionu ne sme biti izgovor za unutrašnje ugnjetavanje. Ako je „nacionalna sigurnost“ postala poštapalica ovih dana, vreme je da se zapitamo za koje grupe, klase i slojeve društva je ta sigurnost?“

Iranski režim je takođe bio među prvima u žiži javnosti povodom pandemije koronavirusa, ne samo po pitanju užasne zdravstvene situacije, nego i po tome što je režim sakrivao ozbiljnost situacije. Ovi događaji pripremali su teren za novu društvenu eksploziju koja je izazvala talas radikalnih štrajkova.

 6 VELIKIH BORBI KOJE SMO ISPRATILI U 2020 1
 Foto: Mohammad Ahangar

Radnici plantaža šećerne trske koje pripadaju kompaniji Haft Tape koja je privatizovana 2015. i koja zapošljava preko 4 000 radnika, krenuli su u štrajk 14. juna. Njihovi štrajkovi su izuzetno militantnog karaktera. Radnici nisu tražili samo neisplaćenje plate i uplaćivanje troškova osiguranja, nego su krenuli daleko ofanzivnije, tražeći privođenje trenutnog vlasnika Omida Asadbejgija, i još radikalnije od toga, renacionalizaciju kompanije i njeno stavljanje pod radničku kontrolu. Strahujući od ove militantnosti, radnici su naterali režim da obeća ustupke, ali ih on na kraju nije sproveo. Kao odgovor na to, radnici Haft Tapea su radikalizovali svoje zahteve, šireći ih na ponovno zapošljavanje svih radnika koji su otpušteni zbog svoje borbe, kao i njihovo isplaćivanje za vreme privođenja i isključivanja sa posla; prepoznavanje nezavisnih radničkih organizacija od strane vlade; prepoznavanje prava na štrajk i protest; biranje nezavisnih radničkih kontrolora bezbednosti i zdravstva na radnom mestu; isključivanje prethodnog menadžmenta, te mogućnost prihvatanja novog menadžmenta samo uz dozvolu radnika, ostajući uz to i na zahtevu za radničkom kontrolom.

Štrajk i radikalnost radnika Haft Tapea samo je bila inicijalna kapisla koja je zapalila bure baruta. U Iranu u avgustu su zabeleženi 331 štrajk i demonstracija, koji su zahvatili sve sektore, uključujući sektor nafte i gasa, poljoprivredu, zdravstvo, obrazovanje, studente itd. Radnici sektora nafte i gasa okupili su se oko zajedničkih zahteva i u na vrhuncu u septembru i oktobru beležili su 25,000 štrajkača širom zemlje. Oni su gazdama i vlastima dali jasno do znanja da su svesni svoje snage u vidu parole „Ako ne radimo, profita biti neće!“. Štrajkači su se povezali sa Sindikatom mašinskih metalaca i sa njima pokrenuli kampanju #NeGladi. Režim se toliko uplašio ovog štrajka, da im je 13. septembra obećao znatno veće plate, obnovu osiguranja, kao i isplatu neisplaćenih plata, nadajući se da će to rezultovati njihovom smirivanju. Ovaj strah režima ne samo da nije smirio radnike, nego ih je ohrabrio da nastave sa borbom. I kod njih se dao primetiti rast samopouzdanja izjavom „ne samo da smo [ovim obećanjima] dobili svoja prava, nego smo upoznali iranski narod sa rečju 'štrajk'.“ Kako ova obećanja nisu bila ispunjena, sa štrajkovima se nastavljalo do kraja godine. U oktobru su im se u štrajku pridružili i radnici železnica, zahtevajući njihovu renacionalizaciju i ugovore za stalno.

Ovo je najveći koordinisani štrajk od nastanka Islamske republike. Rohanijeva vlada se istovremeno suočava sa pandemijskom krizom, inflacijom, imperijalističkim pritiscima u vidu sankcija i pretnji ratom, a sada i sa ogromnim pritiskom organizovane radničke klase. Bitno je istaći činjenicu da je iranska ekonomija velikim delom u državnom vlasništvu, te usled užasnog vođenja od strane kapitalistički orijentisanih direktora, kao i potpunog neuspeha privatizacije, zahtev za radničkom kontrolom nad proizvodnjom je zapravo prirodan sledeći korak za oporavak iranske radničke klase. Računajući na izolovanost Irana, ali i antiimperijalistički refleks iranskog naroda koji bi sprečavao uticaj stranog remetilačkog faktora, iranskom kapitalizmu će biti izuzetno teško da izađe iz ove krize u koju je upao. Formiranje revolucionarne radničke partije moglo bi da osigura najefikasniju mobilizaciju radničke klase sa ciljem preuzimanja ključnih delova ekonomije u njene ruke i uspostavljanje puta ka socijalizmu u Iranu i na celom Bliskom Istoku.

Sjedinjene Američke Države

 6 VELIKIH BORBI KOJE SMO ISPRATILI U 2020 1
 Foto: AP Photo - Ross D. Franklin

Iako najbogatija zemlja na svetu, SAD ima jedan od najgorih zdravstvenih sistema među razvijenim zemljama, često čak gori i od onih manje razvijenih zemalja koje su imale sreću da su kroz socijalizam uvele potpuno javno finansirano zdravstvo. Američko zdravstvo čvrsto je umreženo sa privatnim osiguravajućim kućama koje gomilaju ogroman profit, čak i kada samo delimično pokrivaju zdravstvene potrebe osiguranika. Ko je nezaposlen, nema zdravstveno osiguranje, a nekad to osiguranje toliko malo pokriva da osiguranici svejedno moraju dodatno platiti zdravstvene usluge. Ljudi se čak često boje otići kod doktora, u strahu od dugova, ili još gore bankrota i beskućništva. Nije nimalo iznenađujuće da je ovakav zdravstveni sistem užasno dočekao pandemiju koronavirusa, i pored činjenice da se radi o najbogatijoj zemlji sveta.

Kao i u drugim zemljama, obračun sa pandemijom pokrenuli su radnici pomoću štrajkova i pretnji štrajkovima, i to uprkos činjenici da 94% privatnog sektora nije sindikalno organizovano. Sindikat Ujedinjenih automobilskih radnika obustavio je proizvodnju u GM-u, Fordu i Fijat-Krajsleru, dok su radnici Honde zaustavili proizvodnju bez sindikata. Vozači autobusa u Detroitu odbijali su da prevoze dok se nisu obezbedile zaštitne mere za njih. U Njujorku škole su se zatvorile pod pritiskom radikalnijih članova prosvetnog sindikata. U mnogim slučajevima, kao u Amazonu, Dominosu, Mekdonaldsu, klanicama i javnoj čistoći, radnici su odbili da se vrate na posao sve dok se ne sprovedu zaštitne mere kada su se pojavili potvrđeni slučajevi koronavirusa među kolegama.

Pored užasnog zdravstva, SAD su ozloglašene i po izuzetnom sistemskom rasizmu, iako su pravno gledano promenile svoje rasističke manire iz pređašnjeg perioda. Manjinske grupe nebelačke populacije namerno se supereksploatišu zbog svoje boje kože ili porekla od strane kapitalističkog sistema, te su bile na posebnom udaru pandemije, i zbog toga su crnci prema analizi 38 država umirali duplo više nego belci, dok je ta šansa u nekim državama bila čak sedam puta veća. Slična situacija je bila sa potpunim nedostatkom mera na mestima gde se nalazila migrantska radna snaga. Još gora je činjenica da su mere štednje, koje su postale redovno stanje u kapitalizmu, primarno pogađale već osiromašene slojeve, te je u ovom slučaju to rezultovalo u zatvaranju bolnica koje su primarno lečile baš te najsiromašnije slojeve.

Da stvari budu gore, grupe belih srednjeklasnih, kao i deklasiranih desničarskih manijaka organizovale su se u blokade puteva, pa čak i bolnica, da bi na silu otvorili ekonomiju, neverujući u postojanje i ozbiljnost pandemije. Oni su se organizovali na poziv Trampa i ljudi oko njega, neretko na takve blokade dolazeći naoružani.

Ako sagledamo ovo sve zajedno sa činjenicom da se rutinsko ubijanje pripadnika crnačke populacije od strane policije i rasista ne samo nastavilo, nego štaviše i intenziviralo u toku pandemije, ono što se desilo sledeće, koliko god bilo bez presedana, marksistima nije moglo doći kao iznenađenje. Internet je preplavio snimak policajca koji kleči na vratu čoveka, naravno crne kože, koji viče da ne može da diše, sve dok policajac ostaje potpuno hladan na njegove molbe za milost i njegovo strahovanje da će da umre. Kada je Džordž Flojd ostao bez svesti, prolaznici su vrištali na policajce da će da ga ubiju, ali policija je nastavila da samo radi svoj posao. Džordž Flojd je postao simbol svih potlačenih, dok je policija iskazala svoju jasnu društvenu ulogu, a to je održanje rasizma i terorisanje populacije zarad očuvanja okova kapitalističkog društva. Ubistvo Džordža Flojda je bila slučajnost koja je ispoljila nužnost u vidu onoga što se desilo nakon toga.

Ono što je počelo kao protest povodom policijske brutalnosti u Mineapolisu, ubrzo je preraslo u opšteameričku pobunu koja je trajala mesecima. Svima je već bilo dosta. I previše... Štaviše, rasističko iživljavanje policije se Amerikancima toliko zgadilo, da ne samo što je prema iztraživanjima čak 74% ispitanika podržavalo proteste, nego je prema drugom istraživanju čak 54% ispitanika opravdalo paljenje policijske stanice u Mineapolisu, gradu u kom se desilo to ubistvo. Kako je Martin Luter King rekao „Neredi su glas onih koji se ne čuju,“ i svima je bilo jasno da je došlo krajnje vreme da ih čujemo, da razumemo njihov bes, da ih podržimo i da im se pridružimo u borbi za jednakost.

Daleko od nekakve parade nasilja, demonstranti su pokazivali izuzetnu solidarnost. Mnogi su čak sprečavali nasilje raznoraznih policijskih i desničarskih provokatora, znajući da će to samo dati izgovor policiji za još veće iživljavanje i umanjivati legitimitet protestu. Ljudi su delili zaštitne maske i sredstva za dezinfekciju, kako bi smanjili šansu za zarazu koronavirusom. Prevoznici autobusa odbijali su da prevoze privedene demonstrante. Lučki radnici širom SAD obustavili su rad na 8 minuta i 46 sekundi, koliko je Džordž Flojd bio pod kolenom policajca Šovina, zahtevajući „kraj belačkom rasizmu, policijskom teroru i prekid planova za privatizaciju luke Ouklend, koja bi oduzela posao posebno afroameričkom delu radničke klase.” Demonstranti su bili različitog porekla i to bratstvo se videlo i na primeru kada su muslimani, koji su i sami često žrtve diskriminacije, pravili pauzu za molitvu, a onda ih protestanti okružili da ih zaštite od potencijalnih napada policije. Solidarnost pobunjenih nisu mogli razbiti ni palice, ni suzavac, ni privođenja, ni policijski časovi, niti Nacionalna garda.

Policija je i pored sopstvene „greške“ (njeni pripadnici često ni ne vide grešku, nego čak izigravaju žrtve) pokazala izuzetnu brutalnost, pogotovo prema crnim demonstrantima, ali nije prezala ni od ižljivljavanja nad penzionerima, invalidima, čak ni od ispucavanja kanistera suzavca ili gumenih metaka na protestante sa decom. Bilo je i slučajeva nestanaka i ubistava istaknutih aktivista, što nije nikakva novost, nego se zapravo dešava već neko vreme.

Prethodna godina je u potpunosti pokazala reakcionarnu ulogu policije kao neprijatelja radničke klase i svih ugnjetenih. Treba se samo setiti da su u američkom crnačkom pokretu iz 60-ih sistematski ubijane brojne crnačke vođe, uključujući Martina Lutera Kinga, Malkolm Iksa i Freda Hemptona. Usled sve veće opasnosti od policije, u Mineapolisu i drugde su osnovane narodne milicije, sa ciljem samozaštite. Ovo je zapravo revolucionaran potez, jer postaje očigledno da nas kapitalistički sistem ne brani, nego nas ugrožava i da jedino možemo računati jedni na druge u odbrani od njega. Takođe, opšteprihvaćen je zahtev za smanjivanje budžeta za policiju.

Kako je Malkolm Iks rekao „Ne možeš imati kapitalizam, bez rasizma.“ Ta rečenica je bila glavni trn u oku američkog establišmenta, zbog koje je na kraju ubijen. Ali iako protestanti nisu koristili klasične metode organizovane klasne borbe, njihova pobuna je klasno motivisana, računajući na gore navedene muke radničke klase nebelih ljudi. Nije slučajnost da je pored zapaljene policijske stanice bilo i napada na brojne simbole kapitalizma i klasnog društva kao što su zgrada CNN-a, Bela Kuća, te brojni spomenici iz perioda robovlasništva.

Put napred do konačne pobede

 6 VELIKIH BORBI KOJE SMO ISPRATILI U 2020 1
 Foto: Fightback

SAD je najbogatija zemlja na svetu i predstavlja srce kapitalističkog sistema. Sve što se desi u Sjedinjenim Američkim Državama, ima globalne implikacije koje odjekuju celom planetom. Protesti za jednakost i protiv rasizma su se preslikali ne samo u zemljama sa crnačkom manjinom, kao što su Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska, Holandija, nego su imali odjek i na crnačku populaciju u državama gde su crnci većina, kao što su Nigerija i Haiti, ali i na svaku državu u kojoj se  protestovalo protiv policijske brutalnosti u 2020. A takvih je bilo mnogo. Ovo širenje protesta, i toliko veliki broj borbi u različitim državama da ih ne možemo sve ni nabrojati, govori najbitniju stvar. Ulazimo u period revolucionarnih previranja. Svaka ova borba je borba svih nas protiv sistema koji nam ne pruža više ništa osim bolesti, siromaštva, patnje i represije. Postoji samo jedan način da se ovaj bolesni istrajali sistem baci na smetlište istorije i da se uspostavi društvo koje kroz takve patnje više neće nikad prolaziti. Ovaj tekst sumiraćemo rečima crnačkog marksiste Freda Hemptona, koji je takođe mučki ubijen od strane policije kada je imao svega 21 godinu, zato što je znao gde leži konačna pobeda svih ugnjetenih i poraz ovog trulog sistema:

„Nećemo se boriti protiv rasizma rasizmom, nego ćemo se boriti protiv njega solidarnošću. Nećemo se boriti protiv kapitalizma sa crnačkim kapitalizmom, nego ćemo se boriti protiv njega socijalizmom ... Borićemo se [protiv reakcije] tako što ćemo se mi svi ljudi skupiti zajedno i izvesti internacionalnu proletersku revoluciju.“

Tekst objavljen u 20. broju štampanog izdanja Crvene kritike.

Uključi se i ti! Budi dio svjetske borbe za socijalizam!