Na prvi pogled, može se učiniti da ponovno objavljivanje Manifesta Komunističke Partije zahteva objašnjenje. Kako se može opravdati novo izdanje knjige napisane pre skoro 150 godina? U stvari, Manifest je moderniji od većine savremenih knjiga. Istinitost ove tvrdnje se lako može demonstrirati. Ako ispitamo bilo koju buržoasku knjigu o istim stvarima napisanu pre jednog ipo veka, brzo će postati jasno će takvo delo biti jedva od istorijskog značaja, bez i najmanje mogućnosti primene u praksi. Kako bilo, delo pred vama nam daje duboku analizu koja, u zapanjujuće maloj količini reči, daje brilijantno objašnjenje najfundamentalnijih fenomena koji zaokupljaju našu pažnju na globalnom nivou u ovom trenutku.

Sudeći po činjenicama, Manifest Komunističke Partije je još istinitiji danas nego kada se prvi put pojavio 1848. Pogledajmo jedan primer. U vreme kada su Marks i Engels pisali, svet velikih multinacionalnih kompanija je bio samo muzika daleke budućnosti. Uprkos tome, oni su objasnili kako "slobodno preduzetništvo" i konkurencija neizbežno vode koncentraciji kapitala i monopolizaciji proizvodnih snaga. Zaista je komično čitati izjave branilaca kapitalizma koje se tiču Marksove navodne greške po ovom pitanju, kada je to u stvari bilo upravo jedno od njegovih nabrilijantnijih i neoborivih predviđanja.

Tokom 80-tih je postalo moderno govoriti da je "malo prelepo". Ovo nije mesto da se upuštamo u estetiku velikog, srednjeg ili malog po veličini, o čemu svako ima pravo na svoj stav. Ali je apsolutno neosporna činjenica da se proces koncentracije kapitala, koji je Marks predvideo, dogodio, događa, i zaista je dostigao neslućene nivoe u poslednjih deset godina.

U Sjedinjenim Državama, gde se proces mogao videti u posebno čistoj formi, 500 gigantskih monopola je obračunalo 92% ukupnog dohotka u 1994. Na svetskom nivou, 1.000 najvećih kompanija je imalo prihod oko 8 milijardi dolara, što je ekvivalent trećine svetskog profita. U SAD, 0,5% najbogatijih porodica je u posedu polovine finansijskih aktiva u privatnom vlasništvu. Najbogatiji procenat SAD populacije je povećao svoje učešće u nacionalnom dohotku sa 17,6% u 1978. na zapanjujućih 36,3% u 1989.

Proces centralizacije i koncentracije kapitala je dostigao do sada neslućene razmere. Broj preuzimanja je dostigao karakter epidemije u svim naprednim industrijalizovanim nacijama. U 1995. broj preuzimanja je potukao sve rekorde. Mitsubishi Bank i Bank of Tokyo su se fuzionisale u najveću banku na svetu. Unija Chase Manhattan i Chemical Bank je stvorila najveću bankarsku grupu u SAD sa kombinovanim rezervama od 297 milijardi dolara. Najveća svetska kompanija zabave se rodila kada je Walt Disney kupio Capital Cities/ABC. Westinghouse je kupio CBS a Time Warner je kupio Turner Broadcasting Systems. U farmaceutskom sektoru, Glaxo je kupio Wellcome. Preuzimanje Scott Paper-a od Kimberly-Clark je stvorilo najvećeg proizvođača papirnih maramica na svetu. Manija preuzimanja se širila Evropom sa rekordnim ciframa koje su dostignute čak i poslednjih nedelja. Čak je i Švajcarska iskusila svoje prvo neprijateljsko preuzimanje u vezi sa papirnom grupom Holvis. U Britaniji smo videli svađe u neprijateljskim preuzimanjima, kao kada je Forte, britanski najveći lanac hotela preuzeo svog rivala, imperiju restorana i zabave, Granadu, za 3,2 milijarde funti. U velikom broju slučajeva, takva preuzimanja su blisko povezana sa svim vrstama mutnih radnji - unutrašnjim podelama, falsifikacijama cena akcija, i drugim vrstama prevare, razbojništva i obmana, kao što je skandal sa Guiness-om otkrio.
Ne bi bilo teško obezbediti još mnoštvo cifara koje bi bez svake sumnje dokazale da su Marks i Engels bili u pravu u svojoj analizi procesa koncentracije kapitala. Ova koncentracija kapitala ne označava rast u proizvodnji, već obrnuto. U svakom slučaju, cilj nije da se investira u novu fabriku i mašine već da se zatvore postojeće fabrike i kancelarije i otpusti veliki borj radnika da bi se uvećale profitne stope bez povećanja proizvodnje.

Bauk nezaposlenosti

"I ovde postaje evidentno, da je buržoazija nesposobna da i dalje bude vladajuća klasa društva, i da nameće svoje uslove postojanja društvu kao nužan zakon. Nesposobna je zato što nije sposobna da obezbedi egzistenciju svome robu unutar njegovog ropstva, jer ga ne može pustiti da potone u takvo stanje u kome mora da ga hrani umesto da je on hrani. Društvo ne može više živeti pod ovom buržoazijom." (Manifest Komunističke Partije)

Nasuprot iluzijama radničkih lidera prošlosti, masovna nezaposlenost se vratila i raširila širom sveta kao rak glođući utrobu savremenog društva. Po Ujedinjenim Nacijama, nezaposlenost na svetskom nivou iznosti 120 miliona. Kako bilo, ova cifra, kao i sve zvanične statistike nezaposlenosti predstavlja ozbiljno potcenjivanje stvarne situacije. Ako bi uključili veliki broj muškaraca i žena koji su primorani da rade sve vrste marginalnih "poslova", stvarna cifra svetske nezaposlenosti i nedovoljne zaposlenosti ne bi bila manja od 1.000 miliona.

Po zvaničnnim ciframa, samo u zapadnoj Evropi ima 18 miliona nezaposlenih - 10,6% aktivne populacije. Čak i u Nemačkoj, "snagatoru" Evrope, nezaposlenost je dostigla 4,5 miliona prvi put posle Hitlera. U Japanu takođe prvi put od 1930 nezaposlenost je skočila. Slika Japana kao raja pune zaposlenosti je sada istorija. Po zvaničnim ciframa, japanska nezaposlenost je dostigla 3%, ali ovo nije tačno. Da su koristili iste kriterijume za nezaposlenost kao što su koristili u drugim razvijenim kapitalističkim zemljama stvarna cifra ne bi bila manja od 8% ili čak 10%.

Ova nezaposlenost nije ona vrsta ciklične nezaposlenosti koju radnici dobro poznaju iz prošlosti i koja poraste u recesiji da bi nestala kada privreda opet živne. Ovo više nije slučaj. U trenutku pisanja, bum u SAD traje već preko šest godina, ali svetska nezaposlenost ne pokazuje znake značajnog snižavanja. Svakoga dana novine javljaju o novim zatvaranjima fabrika i otpuštanjima ("smanjivanjima" u aktuelnom žargonu), često u vezi sa ranije opisanim preuzimanjima. Ovo nije ciklična nezaposlenost, ili kako ju je Marks zvao "rezervna armija rada", koja je, sa kapitalističkog stanovišta igrala korisnu ulogu u prošlosti. Ne. Ovo je potpuno novi fenomen - stalna, strukturalna, organska nezaposlenost, za koju nije nužno da nestane čak i za vreme poleta.

Štaviše, ova nezaposlenost pogađa delove društva koji u prošlosti nikada nisu bili na udaru: profesore, doktore, medicinske sestre, civilne službenike, zaposlene u bankama, naučnike i čak i menadžere. Osećanje nesigurnosti je generalizovano praktično na celo društvo. Gore citirane reči Marksa i Engelsa su doslovno postale istinite. U svakoj zemlji buržoazija izvikuje isti ratni poklič: "Moramo smanjiti javne troškove!" To je bio slogan Tačerove i Majora. Sada Toni Bler i vođe desnog krila idu istim putem. Ovo nije slučajno. Svaka vlast u kapitalističkom svetu, bila desna ili "leva" u suštini sprovodi istu politiku. Ovo nije rezultat kaprica individualnih političara, ili neznanje ili loša vera (iako ima i dosta toga) već slikovit izraz ćorsokaka u kome se našao kapitalistički sistem.

U periodu kapitalističkog uspona od 1948 do 1973, buržoazija je uspela - delimično i privremeno - da prevaziđe dve osnove kontradikcije koje su kolosalna kočnica progresa: privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju i nacionalnu državu. Kolosalna snaga sredstava za proizvodnju koju je razvio kapitalizam je davno prerasla ove uske okvire. To je pravo objašnjenje za sadašnju krizu. Posle drugog svetskog rata, buržoazija je pokušala da ovo zaobiđe, sa jedne strane, primenom kejnzijanskih metoda finansiranja deficita, a sa druge, enormnim intenziviranjem internacionalne podele rada i dosada neviđenom ekspanzijom svetske trgovine. Sada su, kako bilo, oba ova procesa dostigla svoje granice. Primena kejnzijanskih metoda, koju još uvek neverovano zagovaraju levi reformisti, na kraju vodi u eksploziju inflacije i nezadržive deficite svuda, kao što su marksisti unapred predvideli. Marks je već objasnio na stranicama Kapitala, kako kapitalizam ide preko svojih granica upotrebom kredita. Kako bilo, ovo ima svoje granice, kao što je gospodin Mikavber isuviše dobro znao! Kao rezultat, primorani su da ceo proces obrnu unazad, smanjujući javne troškove u očajničkom pokušaju da obnove "zvučne finansije". Drugim rečima, da vrate situaciju koja je bila 20-tih i 30-tih, ili čak u danima Marksa. Ovo je gotov recept za izbijanje klasne borbe svuda. I ne samo to.

Sasecajući državne izdatke, oni simultano smanjuju potražnju i gase celo tržište, baš u vreme kada čak i buržoaski ekonomisti priznaju da postoji ozbiljan problem hiperprodukcije ("hiperkapaciteta") na svetskom nivou. Na ovaj način, oni se pripremaju za masivnu recesiju u dolazećem periodu. Ovo je neizbežan rezultat činjenice da je u prethodnim periodima kapitalistički sistem otišao preko svojih granica. Kao što Marks objašnjava, kapitalisti mogu da reše svoje krize "popločavajući put još ekstenzivnijim i destruktivnijim krizama, i smanjujući sredstva kojima se krize sprečavaju."

Socijalizam i internacionalizam

Poslednjih godina su ekonomisti mnogo pričali o "globalizaciji", zamišljajući je kao panaceju koja će im dozvoliti da napuste cikluse buma i recesije. Ovi snovi su raspršeni krahom berze u oktobru 1997. i krizom tzv. azijskih tigrova. Dok pišem ove redove, stigla je vest o kolapsu značajne japanske finansijske kompanije Yamaichi Securities Co. Ovo ima dalekosežne posledice za ostatak sveta, jer će finansijski kolaps Japana gurnuti Sjedinjene Države u recesiju. Kriza u Aziji pogađa Japan sa posebnom žestinom jer se 44% njegovog izvoza prodaje tamo. Kao rezultat kraha berze, unutrašnja slabost japanskog bankarskog sistema je izbila na površinu, a Japan je najveći svetski dužnik. Procenjuje se da su pet najvećih banaka u Japanu sada tehnički insolventne. Po japanskom vrhunskom finansijskom dnevniku, Nihon Keizai Shimbun, loši dugovi japanskim bankama sada dostižu zaprepašćujućih 1,5 triliona jena. Opasnost finansijskog kolapsa priznaje čak i viši činovnik Japanske Banke koji je rekao The Economist-u (22/11/97) da je "postojao jasan slučaj sistemskog rizika". Ako bi takva kriza dovela do masivnog povlačenja japanskih sredstava iz SAD, rezultati bi bili katastrofalni.

Sve ovo pokazuje naličje "globalizacije". Do onog nivoa do koga kapitalistički sistem razvija svetsku ekonomiju, priprema i uslove za razarajuću svetsku krizu. Kriza u jednom sektoru svetske ekonomije (u ovom slučaju Azije) brzo se širi na sve ostale. Ne samo da ne ukida polet-kriza ciklus, globalizacija mu daje još konvulzivniji i univerzalniji karakter.

Svako ko pročita Manifest može videti da su upravo Marks i Engels bili ti koji su predvideli ovu situaciju pre 150 godina. Oni su objasnili da se kapitalizam mora razvijati kao svetski sistem. Danas su tu analizu brilijantno potvrdili događaji. U ovom trenutku niko ne može osporiti apsolutnu dominaciju svetskog tržišta. To je u stvari najpresudniji fenomen doba u kome živimo. Ovo je epoha svetske ekonomije, svetske kulture, svetske diplomatije, i, ne zaboravimo, svetskih ratova. Tokom 20-tog veka smo već iskusili dva kao rezultat kapitalističke krize. Drugi je uzrokovao 55 miliona smrti i skoro doveo do destrukcije ljudske civilizacije.

Socijalizam je ili internacionalan ili nije ništa. Ali socijalistički internacionalizam nije produkt sentimentalizma. To nije samo "dobra ideja". On potiče od naučne analize Marksa i Engelsa koja je objasnila da nacionalna država, jedan od istorijski progresivnih dostignuća buržoazije, nužno vodi u sistem svetske trgovine. Ogroman razvoj sredstava za proizvodnju pod kapitalizmom ne može se držati u uskim okvirima nacionalne države i stoga sve kapitalističke sile, čak i najveće, su obavezne da učestvuju u još većoj meri na svetskom tržištu.

Protivurečnosti između enormnog potencijala proizvodnih snaga i uske ludačke košulje nacionalne države je dramatično prikazana 1914. i 1939. Ove krvave konvulzije su demonstrirale činjenicu da je, sa istorijske tačke gledišta, kapitalistički sistem već završio svoju progresivnu misiju. Kako bilo, ne postoji nešto što bi bilo konačna kriza kapitalizma u smislu automatskog kolapsa. Da bi se izvršila transformacija društva, nije dovoljno da je stari sistem u krizi. Bez obzira kako oštra bila kriza, postoje moćni interesi koji zavise od očuvanja statusa quo nad prihodima, privilegijama i prestižom i oštro se suprotstavljaju svim pokušajima promene društva. Upravo iz ovog razloga, Marks i Engels su napisali Manifest, ne kao apstraktan dokument već kao poziv na akciju, ne kao knjigu, već kao program za stvaranje revolucionarne partije a ne diskusionog kluba.

Da bi se zbacio kapitalizam nužno je da se radnička klasa organizuje kao klasa koja će štititi svoje interese. Mnogo decenija, radnici svih zemalja, pre svega naprednih kapitalističkih zemalja su stvarali moćne organizacije - partije i sindikate. Ali ove organizacije ne egzistiraju u vakumu. One su podložne pritiscima kapitalizma koji posebno pritiska viši sloj. Bankrot nacionalizma uopšte, i monstruozne aberacije zvane "socijalizam u jednoj zemlji" naročito, je pokazao kolaps staljinizma, čak i pre učešća kineskih i ruskih birokratija na svetskom tržištu. Sve one zemlje Afrike, Azije i Latinske Amerike koje su se borile za, i ostvarile, nezavisnost od direktne imperijalističke vladavine, sada su se našle još jednom vezane lancima za stare gospodare kroz mehanizam svetske trgovine.

Svaka inteligentna osoba svhata da slobodan razvoj proizvodnih snaga zahteva ujedinjenje privreda svih zemalja kroz jedinstveni plan koji bi dozvolio harmoničnu eksploataciju resursa naše planete za dobrobit svih. Ovo je toliko očigledno da to priznaju i naučnici i eksperti koji nemaju nikakve veze sa socijalizmom, već su ispunjeni indignacijom prema grozomornim uslovima u kojima dve trećine ljudske rase živi, i zabrinuti su efektima uništavanja okruženja. Nažalost, njihovo dobronameno preporučivanje ne nailazi na odjek, jer je ono u konfliktu sa interesima velikih multinacionalnih kompanija koje dominiraju svetskom ekonomijom i čije kalkulacije se ne baziraju na dobrobiti čovečanstva ili budućnosti planete, već isključivo na pohlepi i potrazi za profitom.

U poslednjoj deceniji 20-tog veka, uprkos svom pričanju o globalizaciji, nacionalne kontradikcije su intenzivnije nego ikad. Pre deset godina SAD je izvozila ekvivalent od 6% njenog BDP-a (Bruto društvenog proizvoda). Sada je cifra 13%, i Vašington planira da je uveća do 20% do 2000-te godine. Ovo znači objavu rata ostatku sveta, počevši od Japana - ne vojnog, već trgovinskog rata u nastanku. Istina, u bilo kom periodu u prošlosti, tenzije između SAD i Japana bi već isporvocirale rat. Ali postojanje nuklearnog oružija znači da je rat između velikih kapitalističkih sila sada isključen. Stoga se sadašnja kriza ne može rešiti kao 1914. i 1949. U odsustvu vojnog konflikta, internacionalne protivurečnosti unutar svake kapitalističke zemlje će postati još intenzivnije. Vladajuća klasa ne vidi drugo rešenje osim da ceo teret krize stavi na leđa radničke klase. Sa neverovantom dalekovidošću, autori Manifesta su predvideli uslove kroz koje sada prolazi radnička klasa u svim zemljama. Napisali su:

"Zahvaljujući ekstenzivnoj upotrebi mašinerije i podeli rada, rad proletera je izgubio sav svoj individualni karakter, i shodno tome, sav šarm za radnika. On postaje dodatak mašini, i od njega se zahteva samo najjednostavniji, najmonotoniji, i najlakši talenat. Stoga, trošak stvaranja radnika je ograničen, skoro u potpunosti, na sredstva opstanka koja su mu potrebna da bi se održavao, i za produžetak njegove vrste. Ali cena roba, i stoga takođe i rada, je ravna svojoj ceni proizvodnje. U proporciji, stoga, kako produktivnost raste, tako se nadnice smanjuju. Isto tako, u istoj proporciji se težina rada uvećava, bilo produžavanjem radnih sati, povećanjem intenziteta rada u datom periodu ili uvećanom brzinom rada mašina, itd..."

Danas SAD zauzimaju isto mesto koje je imala Britanija u Marksovo vreme - položaj najrazvijenije kapitalističke zemlje. Stoga, opšte tendencije kapitalizma su tu izražene u njihovoj najčistijoj formi. Tokom poslednjih 20 godina došlo je do pada od 20% u realnim nadnicama američkih radnika, koje su praćene uvećanjem radnog dana za 10%. Na ovaj način, sadašnji polet privrede ide većim delom na račun radničke klase. Trenutno, američki radnik radi u proseku 168 sati prekovremeno svake godine - evivalent skoro jednom mesecu dodatnog rada. Ovo je posebno istinito u automobilskoj industriji gde je norma devet sati, šest dana u nedelji.

Po članku u magazinu Time (24/10/94): "Radnici se žale da, za njih, ekonomska ekspanzija znači iscrpljivanje. Širom američke industrije, kompanije koriste prekovremeni rad kako bi istisle maksimum rada iz radnika u SAD: prosečna radna nedelja se sada približava rekordu od 42 sata, uključujući 4,6 sati prekovremeno." Isti članak navodi slučaj Jozefa Keltburna, radnika u Fibre Optics, koji kao rezultat redukcije personala, radi prosečno četri sata prekovremeno na dan i samo jednim slobodnim vikednom od tri: 'Kada stignem kući', žali se, 'imam vremena samo da se istuširam, jedem i malo odspavam; malo kasnije, vreme je da ustanem i počnem ispočetka'."
Užasni pritisci izazvani prekomernim radom, pad u realnim nadnicama, ubrzani ritam proizvodnje, itd. su imali ozbiljne posledice na kvalitet života radničkih porodica. U SAD kao i u drugim zemljama, stopa nataliteta je pala sa 2,5 dece po porodici početkom 60-tih na 1,8 krajem 80-tih. Broj razvoda se udvostručio tokom 70-tih na tačku gde predstavlja 60% brakovau 80-tim. Čak i životni vek koji je rastao do 80-tih stagnira. Ista situacija je i u Britaniji, gde je pod tačerovskom vladom 2,5 miliona poslova uništeno u industriji, a održan je isti nivo proizvodnje kao u 1979. Ovo je postignuto, ne uvođenjem novih mašina već prekomernom eksploatacijom britanskih radnika. 1995-te, Kenet Kalman, generalni direktor zdravstva, upozorio je da je "gubitak doživotne zaposlenosti izazvao epidemiju bolesti vezanih za stres."

U 1994. 175 miliona radnih sati je izgubljeno zbog bolesti u Britaniji - skoro osam radnih dana po radniku. Broj medicinskih recepata je porastao za 11,7 miliona za godinu dana (1995). "Stres, gužve u saobraćaju i zagađenje ubijaju profesionalne vozače u Britaniji", kaže Record, novina TGWU. Po studiji izvršenoj od strane sindikata, 30% vozača je priznalo da je zaspalo za volanom, i skoro 45% je kao rezultat imalo nezgode. Slični primeri se mogu dati za bilo koju kapitalističku zemlju.

Marksov metod

Zapanjujuća preciznost predviđanja iz Manifesta nije slučajna. Ona potiče iz naučnog metoda marksizma - dijalektičkog marksizma, koji je, u svojoj primeni na istoriju, poznat kao istorijski materijalizam. Osnove marksističke teorije istorije su već bile uspostavljene u ranijim spisima kao što su "Sveta porodica" i "Nemačka ideologija".

Moramo imati na umu da socijalizam i komunizam nisu počeli sa Marksom i Engelsom. Bilo je velikih mislilaca pre njih koji su zastupali ideju društva bez klasa baziranih na privatnoj svojini: Robert Oven, Furije, Sen Simon i drugi. Još u 16. veku, Tomas Mor je je napisao svoju proslavljenu knjigu Utopija, koja opisuje komunističko društvo. Čak i pre toga, rani hrišćani su se organizovali u zajednice iz kojih je privatna svojina bila rigorozno isljučena, kao što se može pročitati u "Delima apostola".

Marks i Engels su okarakterisali ove tendencije kao utopijski socijalizam, dok su oni zagovarali nešto prilično drugačije - naučni socijalizam. Gde je razlika? Za utopiste, socijalizam je bio samo dobra ideja, nešto moralno poželjno u šta su ljudi trebali biti ubeđivani propovedanjem. Sa ovog stanovišta, da su bili u pravu,takvo novo društvo bi moglo biti stvoreno pre dve hiljade godina - što bi čovečanstvu sigurno uštedelo mnogo truda!

Kako bilo, Marks i Engels su objasnili da socijalizam ima materijalnu bazu koja se se nalazi u stepenu razvoja proizvodnih snaga - industrije, poljoprivrede, nauke i tehnologije. Istorijski materijalizam objašnjava da se istorijski razvoj u krajnjoj liniji bazira na razvoju ovih stvari. Ova afirmacija - istina koja je jasno demonstrirana tokom čitave ljudske istorije - je izdvojena za nažešće napade ometalaca marksizma. Ali ono što se napada nisu ideje Marksa i Engelsa, već sirova karikatura, apsurdno shvatanje da je u marksizmu "sve reducirano na ekonomiju". Autori Manifesta su odgovorili na ovu glupost mnogo puta, kao što se može lako videti iz Engelsovog pisma Blohu:

"Po materijalističkoj koncepciji istorije njen determinišući element je produkcija [proizvodnja] i reprodukcija u stvarnom životu. Više od ovoga ni Marks ni ja nismo nikada tvrdili. Ako stoga neko izvrće ovo u stav da je ekonomski element jedini determinišućeg karaktera, onda ga [stav] transformiše u besmislenu, apstraktnu i apsurdnu frazu. Ekonomska situacija je baza, ali različiti elementi superstrukture - političke forme klasne borbe i njene posledice, uređenja uspostavljena od strane pobedničke klase posle uspešne bitke, itd. - forme zakona - i onda čak i refleksije svih ovih stvarnih borbi u mozgovima boraca: političke, legalne, filozofske teorije, religiozne ideje i njihov dalji razvoj u sistem dogmi - takođe izražavaju njihov uticaj na tok istorijske borbe i na mnogo načina su presudne u određivanju njihovih formi.

Očigledno je da religija, politika, moralnost, filozofija, itd. igraju ulogu u istorijskom procesu. Ipak, u krajnjoj liniji uspeh datog socio-ekonomskog sistema zavisi na njegovoj sposonosti da zadovolji osnovne portebe ljudi. Pre razvoja religioznih, političkih ili filozofskih ideja, muškarci i žene moraju jesti, nositi odeću i imati krov nad glavom. Od najranijih vremena, ljudi su morali da se bore da zadovolje ove potrebe, i čak i sada za preovlađujuću većinu čovečanstva ovo je slučaj.

U datom trenutku istorije, rađa se podela rada, koja se poklapa istorijski sa počecima podele društva na klase. Ovo je predstavljalo veliki korak napred, dozvoljavajući stvaranje viška proizvoda, po prvi put, koji je prisvojen od klase koja je oslobođena nužnog rada, vladajuće klase koja je živela od rada drugih: u Antici ovi "drugi" su bili robovi; kasnije u feudalizmu, kmetovi; i konačno u kapitalizmu, radnička klasa.

Uprkos svim strahotama, nepravdama i patnjama vezanim za klasno društvo, ono je sa marksističkog stanovišta, koje je da kažemo naučno a ne moralističko, bilo ipak istorijski opravdano i igralo je progresivnu ulogu u guranju društva napred. Najbrilijantnija dostignuća nauke, umetnosti i filozofije u Grčkoj i Rimu bila su, ne zaboravimo, bazirana na radu robova koje su Rimljani nazivali "instrumentum vocale" - oruđem koje govori" (sa stanovišta savremenih gazda realna situacija savremenog radnika nije mnogo drugačija). Višak proizveden radom eksploatisanih klasa je bio dovoljan da emancipuje manjinu eksploatatora, ali ne i da postigne emancipaciju većine čije ropstvo je bilo preduslov za razvoj civiliacije, koji je omogućen razvojem sredstava za proizvodnju. Marks i Engels su otkrili najvažniji zakon socijalnog razvoja koji je sam dovoljan da objasni razvoj ljudske istorije. Oni su objasnili da data forma društva može opstati samo onoliko koliko razvija proizvodne snage, i da ni jedno društvo ne nestaje pre nego što je iscrplo potencijal za razvoj koji sadrži u sebi. U ovom smislu, može se porediti socio-ekonomski sitem sa živim organizmom. On nije nešto statično i fiksirano za sva vremena, kao što bi branioci kapitalizma hteli da verujemo kada prave stvarno smešne tvrdnje o genetskoj bazi tržišne ekonomije. Kao i svaki drugi socijalni sistem, kapitalizam je rođen, razvijao se, ušao u punu zrelost, ali je na kraju dostigao svoje granice i sada ulazi u fatalni sunovrat.

Jednom kada se baziramo na naučnom stanovištu, postaje moguće po prvi put razumeti istoriju ne kao besmisleni i inkoherentan lanac događaja, determinisan jedino slučajnostima, ili kao rezultat aktivnosti "velikih individua" (iako naravno subjektivni faktor u istoriji može igrati i igra presudnu ulogu u datim okolnostima), već kao proces kojim upravljaju zakoni koji se mogu razumeti, kao bilo koja druga oblast prirode.

Baš kao što Čarls Darvin objašnjava da vrste nisu nepromenljive, i da one poseduju prošlost, sadašnjost i budućnost, da se menjaju i evoluiraju, tako Marks i Engels objašnjavaju da dati socijalni sistem nije nešto večno fiksirano. To je iluzija svake epohe. Svaki socijalni sistem veruje da on predstavlja jedinu moguću formu egzistencije za ljudska bića. Da su njegove institucije, njegova religija, njegova moralnost poslednje o čemu se može govoriti. To je ono u šta su kanibali, egipatski sveštenici, Marija Antoaneta i Car Nikolaj vatreno verovali. I to je ono u šta buržoazija i njene apologete žele da nas uvere, bez najmanje osnova, da je tzv. sistem "slobodnog preduzetništva" jedini mogući sistem - baš onda kada on počinje da tone.

Reforme i revolucija

Danas se ideja "evolucije" generalno prihvata, bar kod obrazovanih osoba. Ideje Darvina, tako revolucionarne u njegovo vreme, prihvaćene su skoro kao očevidne. Kako bilo, evolucija se generalno shvata kao spor i postepen proces bez prekida ili nasilnih uspona. U politici, ova vrsta argumenta se koristi kao opravdanje za reformizam. Nažalost, bazira se na nerazumevanju. Stvarni mehnizam evolucije čak i danas ostaje knjiga zapečaćena sa sedam pečata. Ovo je teško iznenađujuće pošto je ni sam Darvin nije razumeo. Samo u poslednjoj dekadi ili tako nešto, sa novim otkrićima u paleontologiji Stivena J. Gulda, koji je otkrio teoriju punktualnog ekvilibrijuma, demonstrirano je da evolucija nije gradualni proces. Postoje dugi periodi u kojima se ne primećuju velike promene, ali u datom trenutku, linija evolucije se prekida eksplozijom, stvarnom biološkom revolucijom koju karakteriše masovno izumiranje nekih vrsta i brzi uspon drugih.

Analogija između društva i prirode je, naravno, samo približna. Ali čak i najsujevernija ispitivanja istorije pokazuju da je gradualna interpretacija istorije bez osnove. Društvo, kao i priroda, zna za duge periode spore i postepene promene, ali se ovde isto prekida tok eksplozivnim događajima - ratovima i revolucijama, u kojima se proces promena enormno ubrzava. U stvari, u ovim događajima to se javlja kao glavna pokretačka sila istorijskog razvoja. Koren revolucije je činjenica da je određeni socio-ekonomski sistem dostigao svoje granice i da je neposoban da razvija proizvodne snage kao ranije.

"Istorija svih dosadašnjih društava koja su do sada postojala je istorija klasnih borbi." kaže se u jednoj od najproslavljenijih fraza u Manifestu. Ali, šta je klasna borba? Ni manje ni više nego borba za podelu viška koji proizvede radnička klasa. I ova borba će uvek biti neizbežna dok produktivne snage ne dostignu dovoljan nivo razvoja da omoguće ukidanje siromaštva i oskudice proizvoda i njihovu dostupnost ne samo privilegovanoj manjini već svima. Socijalizam, stoga, nije samo "dobra ideja" koja se može ostvariti u bilo kojoj situaciji kada to ljudi požele. Socijalizam kao materijalna baza koja se bazira na nivou razvoja industrije, poljoprivrede, nauke i tehnologije.

Već u "Nemačkoj ideologiji", napisanoj tokom 1846-47, Marks i Engels su objasnili da: "ovaj razvoj proizvonih snaga (koji sam implicira stvarno empirijsko postojanje ljudi u njihovm svetsko-istorijskom, umesto lokalnom, postojanju) je apsolutno nužna praktična premisa jer bez nje je tražnja jedva opšta, i sa siromaštvom borba za potrepštine i svi stari prljavi poslovi bi nužno bili reprodukovani."

Pod frazom "svi stari prljavi poslovi", Marks i Engels podrazumevaju nejednakost, eksploataciju, pritiske, korupciju, birokratiju, državu i sva druga zla endemična klasnom društvu. Danas, posle pada staljinizma u Rusiji, neprijatelji socijalizma pokušavaju da pokažu kako se ideje marksizma ne mogu upotrebiti u praksi. Oni su prevideli mali detalj da je Rusija pre 1917. bila zaostalija nego Indija danas. Lenjin i Boljševici, koji su bili prilično upoznati sa spisima Marksa, su dobro znali da materijalni preduslovi nisu prisutni u Rusiji. Ali Lenjin i Trocki nikad nisu imali ideju nacionalne revolucije ili "socijalizma u jednoj zemlji", a ponajmanje u zaostaloj zemlji kao što je bila Rusija.

Boljševici su osvojili vlast 1917 sa perspektivom svetske revolucije. Oktobarska Revolucija je bila moćan podsticaj za ostatak Evrope, počev sa Nemačkom gde bi revolucija uspela da nije bilo kukavičke izdaje socijal-demokratskih lidera koji su spasli kapitalizam. Svet je platio užasnu cenu za ovaj zločin, sa ekonomskim i socijalnim konvulzijama u dve dekade između ratova, trijumfom Hitlera u nemačkoj, građanskim ratom u Španiji i konačno užasima novog svetskog rata.

Ovo nije mesto za analizu celog procesa koji se dogodio posle 1945. Dovoljno je reći da je kapitalizam uspeo još neko vreme, sredstvima koja smo ranije spominjali, da ponovo uspostavi relativnu stabilnost, bar u naprednim kapitalističkim zemljama zapadne Evrope, Japana i SAD. Ali čak i u ovom periodu osnovne protivurečnosti nisu nestale. Za dve trećine ljudske rase, to su bile godine gladi i mizerije, ratova, revolucija i kontrarevolucija. kako bilo, bar je u industrijalizovanim zemljama bilo pune zaposlenosti, države blagostanja i opšteg porasta životnog standarda.

Sve ovo je dalo kredibilitet ideji radničkih lidera (i levih i desnih) da je kapitalizam rešio svoje probleme, da je masovna nezaposlenost problem prošlosti, da je klasna borba završena i da je (naravno) marksizam antikvitet. Kako ironično ove ideje zvuče danas! Sa više od 30 miliona nezaposlenih u zemljama OEBS-a i sveprisutnim napadima na životni standard radnika, kontradikcije među klasama postaju sve intenzivnije. U Evropi su se ređali štrajk za štrajkom u Francuskoj, Nemačkoj, Španiji, Italiji, Belgiji. U SAD veličanstveni štrajk UPS radnika je završio pobedom i bio je upozorenje da američki radnici nisu spremni da nastave da prihvataju niske plate i loše uslove u interesu višeg profita. U Britaniji je izbor Radničke vlade posle 18 godina vladavine Torijevaca takođe pokazatelj fundamentalne promene raspoloženja društva.

"Socijalno biće determiniše socijalnu svest." Ovo je još jedna duboka ideja koja čini osnovu istorijskog materijalizma. Pre ili kasnije, socijalni uslovi će stvoriti promenu u svesti ljudi. Kako bilo, odnos između procesa koji se odvija u društvu i načina na koji se reflektuje u umovima muškaraca i žena nije automatski. Da je tako, već odavno bi smo živeli u socijalizmu! Nasuprot verovanju idealista, ljudska misao generalno posmatrano nije progresivna već duboko konzervativna. U "normalnim" periodima, ljudi teže da se drže poznatih stvari. Preferiraju da veruju u ideje, moralnost, institucije, partije i lidere na koje su se navikli.

Engels je jednom rekao da ima perioda u istoriji u kojim 20 godina protekne kao jedan dan, i drugih u kojima se istorija 20 godina može sumirati u 24 sata. Dugo je izgledalo da se ništa ne menja. Ipak, ispod naizgled mirne površine, događa se enormno nagomilavanje nezadovoljstva, prezira, frustracija i besa. U datom trenutku, to će izazvati socijalnu eksploziju. U momentima krize ljudi počinju da misle svojom glavom, da se ponašaju kao slobodni muškarci i žene, kao protagonisti a ne kao pasivne žrtve. Traže organizovan način izražavanja, postaju aktivni u svojim sindikatima i partijama u pokušaju da promene društvo.

Evo jednog važnog dela Manifesta, koji nije shvaćen u dovoljnoj meri, gde možemo pročitati sledeće:

"U kakvom odnosu stoje komunisti prema proletarijatu kao celini? Komunisti ne formiraju posebnu partiju suprtostavljenu drugim radničkim partijama. Oni nemaju interesa drugačijih i odvojenih od interesa proletarijata kao celine. Oni ne uspostavljaju nikakve sopstvene sektaške principe, kojima oblikuju i moduliraju proleterski pokret. Komunisti se od drugih radničkih partija razlikuju samo po:
1. u nacionalnim borbama proletera različitih zemalja, oni ističu i iznose zajednički interes celokupnog proletarijata, nezavisno od nacionalnosti.
2. u različitim fazama razvoja kroz koje radnička klasa treba da prođe u borbi protiv buržoazije, uvek i svuda predstavljaju interese pokreta kao celine.

Komunisti, stoga, su sa jedne strane, praktično, najnapredniji i najodlučniji deo partija radničkih klasa svake zemlje, deo koji gura napred sve ostale; sa druge strane, teoreski, oni imaju prednost nad ogromnom masom proletarijata u tome što jasno razumeju pravac kretanja, uslove, konačne opšte rezultate proleterskog pokreta."

Ovi redovi su izuzetno važni jer pokazuju metod Marksa i Engelsa koji su uvek kretali od stvarnog pokreta radničke klase kakav on jeste, a ne kakvim bi smo želeli da bude. Ovaj metod je hiljadama svetlosnih godina daleko od sterilnog sektaštva onih "revolucionarnih" sekti koje životare na rubovima radničkog pokreta i koje su organski nesposobne da uspostavljaju veze sa stvarnim radničkim pokretom.

Za marksiste, partija je na prvom mestu program, ideje, metodi i tradicije, a tek posle organizacija koja će ove ideje preneti na radničku klasu. U toku istorije, radnička klasa stvara masovne pokrete da brane njene interese i menjaju društvo. Počevši sa sindikatima, osnovnim organizacijama klase u određenom trenutku radnici shvataju da je borba za parcijalne ekonomske zahteve nedovoljna. U današim uslovima, ovaj zaključak je apsolutno neizbežan. Bez svakodnevne borbe za napredak pod kapitalizmom socijalistička revolucija je nemoguća. Kroz iskustva štrajkova i demonstracija radnička klasa uči i stiče osećaj svoje moći. Ali, samo za sebe, ovo je nedovoljno. Čak i najčvršći i najuspešniji štrajk ne može rešiti fundamentalne probleme sa kojima se suočava radnička klasa. Štaviše, za svaki uspešan štrajk ima veliki broj poraza. Čak i kada borba završi pobedom, rast plata se eventualno poništava inflacijom. Šta kapitalista daje levom rukom, uzima desnom. U periodu kapitalističkih kriza, reforme zamenjuju kontra-reforme, kao što je pokazala Blerova vlada. To ima svoju logiku. Ako neko prihvati kapitalistički sistem, mora prihvatiti zakone kapitalizma. Ako kažeš "A" moraš reći i "B", "C", "D" takođe. Nezaposlenost, privatizacije, rezovi u socijalnim davanjima proističu iz opšte krize kapitalizma. Ovo je političko pitanje koje se ne može rešiti samo industrijskom akcijom, iako je ona značajna. Nužno je ići preko granica sindikalnih aktivnosti i preći na plan političke borbe.

Sindikate i masovne radničke partije je stvarala radnička klasa kroz generacije borbi i žrtvovanja. Cela istorija pokazuje da radnici neće odbaciti svoje masovne organizacije pre nego što ih isporbaju u praksi više puta. Pre skoro sto godina, sindikati su kreirali Laburističku partiju da bi predstavljala radničku klasu u Parlamentu. Laburistička partija je formirana kao politički izraz sindikata. Ali masovne organizacije ne egzistiraju u vakuumu. Stalno su pod pritiskom vladajuće klase koja u svojim rukama drži moćna sredstva ubeđivanja - štampu, televiziju, Crkvu, i hiljadu drugih načina ostavrivanja pritiska, uticanja i korumpiranja predstavnika Laburista. Skorašnji skandal oko donacije miliona funti Laburističkoj partiji od biznismena je samo vrh velikog ledenog brega. Biznismeni ne daju tolike sume nizašta! Čak i ako isključimo faktičku korupciju, pritisci velikog biznisa na lidere Laburista su ogromni. Desničarski lideri nemaju problema da se prilagode ovim uticajima jer oni sami srdačno veličaju kapitalistički sistem. Stvarno je ironično da oni pevaju hvalospeve "tržištu" upravo u trenutku kada ono počinje da se ruši. Laburistički lideri desnog krila slepo pokušavaju da se baziraju na kapitalizmu koji više ne postoji. Oni predstavljaju prošlost, a ne budućnost. Iako sebe tretiraju kao velike realiste, u stvari su najgora vrsta utopista. Njihov uticaj na Laburističku p. će biti slomljen na osnovi događaja u narednom periodu.

Kako bilo, položaj levih reformista nije mnogo bolji. Iako se oni ispravno suprotstavljaju politici kontra-reformi koje sprovodi desnica, u praksi ne nude nikakvu alternativu. Dok prihvataju kapitalistički sistem, želeli bi da rade u mekšoj, blažoj varijanti. Ovo je kao tražiti od tigra da jede travu umesto mesa! Ako sve vlade na svetu sprovode istu politiku rezova, to nije zbog njihovog izbora, već izraz činjenice da je kapitalizam u dubokoj krizi. Pokušaj da se vrate kejnzijanske politike finansiranja deficita će izazvati eksploziju inflacije. Za radničku klasu, izbor između inflacije i deflacije je izbor između smrti vešanjem i sporog pečenja na varti. Ne želimo ni jednu ni drugu stvar, već jedino pravo rešenje, a to je socijalistička transformacija društva.

Jedini put

Kada su Marks i Engels pisali Manifest, bili su mladići od 29 i 27 godina, respektivno. Pisali su u periodu crne reakcije. Radnička klasa je očigledno bila nepokretna. Sam Manifest je napisan u Briselu, gde su autori bili primorani da pobegnu kao političke izbeglice. I ipak u trenutku kada je Manifest Komunističke Partije prvi put video svetlo dana u februaru 1848, dogodila se erupcija revolucije na ulicama Pariza, i u narednim mesecima se kao požar širila kroz skoro celu Evropu.

Ako išta iz kasnije istorije treba da nas nauči, onda je to ovo: niko i ništa ne može slomiti nesvesnu volju radničke klase da promeni društvo. Istina, bilo je mnogo tragičnih poraza, kao što je poraz revolucije iz 1848, Pariske Komune, i sada konačne likvidacije poslednjih preostalih dostignuća Oktobarske Revolucije u Rusiji. A ipak, u svakom od ovih slučajeva, radnici su se uvek oporavljali od efekata svakog unazađivanja i vraćali se na put borbe, i to iz vrlo jakog razloga, jer nisu imali alternativu. U retrospekciji, čak i najžešći porazi izgledaju samo kao epizoda u dugoj borbi radničke klase da postigne svoju konačnu emancipaciju.

Kako bilo, istorija nas uči još nečemu. Da bi se uspelo, nije dovoljno biti spreman na borbu. Nužno je boriti se svesno, biti naoružan naučnim programom i perspektivom. Bez ovoga, pobeda će nam uvek izmaći. Ali takve stvari ne padaju sa neba. Nije moguće improvizovati program, taktiku i strategiju kada su mase već počele da se kreću ka suprotstavljanju postojećem redu. Te se stvari moraju pripremiti unapred. Nužno je pridobiti jedne i druge, obrazovati i trenirati marksističke kadrove, integrisane u svaku fabriku, rudnik, kancelariju, školu i univerzitet, aktivne u svakom sindikatu i ogranku Laburističke Partije, u svakom komitetu upravnika prodavnica i trgovačkom savetu. Nužno je sprovoditi strpljivi pripremni propagandni i agitacioni rad, povezujući svakodnevne borbe radnika i mladeži u sveopštu perspektivu socijalističke transformacije društva. Na ovaj način možemo pripremiti teren za dramatične događaje koji predstoje, ne samo Britaniji, već i Evropi i svuda širom sveta.

Uprkos svim naporima njegovih protivnika, marksizam je danas očuvao svoju punu validnost, i kao precizna analiza današnjeg društva i kao borbeni program za njegovu promenu. Može biti samo da se ovaj ili onaj detalj promenio, ali fundamentalne ideje Manifesta Komunističke Partije su i danas relevantne kao što su bile kada su prvi put napisane. Zaista, u nekim aspektima su i istinitije. Revolucija 1848. je harala Evropom, ali je imala mali eho napolju. Veliki talas revolucija koji je proizašao iz Oktobarske Revolucije 1917. uticao je ne samo na Evropu, već i na Kinu, Indiju, Persiju i Tursku. Ali sada, isprepletenost cele planete svetskim kapitalizmom priprema još dramatičnije događaje. Takav je stepen međusobne povezanosti da možemo predvideti sa sigurnošću da će pobeda radničke klase u bilo kojoj značajnoj zemlji brzo voditi zbacivanju kapitalizma u jednoj za drugom zemljom, postavljajući temelje uspostavljanja Socijalističke Britanije, Socijalističkih Sjedinjenih Država Evrope i Socijalističke Federacije celog sveta.

Alen Vuds
London, 26. Novembar 1997.