Jedna od parola koje se često pojavljaju na levici u poslednjih nekoliko godina, uključujući nažalost i jedan deo revolucionarne levice, jeste „seksualni rad je rad“. Pod ovom parolom se navodno podrazumeva borba za bolji položaj tzv. seksualnih radnica, tj. prostitutki, te ukidanje društvene stigme koja postoji oko prostitucije i izjednačavanje prostitucije sa radom koji radnice i radnici obavljaju na primer u fabrikama, rudnicima, prodavnicama i školama. Međutim, prihvatanje ovog stava bi u praksi imalo katastrofalne posledice, kako za same prostitutke tako i za sve radne žene, s obzirom na to da bi takav stav doveo do normalizovanja seksualne eksploatacije (čije su žrtve ogromnom većinom žene). Takva pozicija je reakcionarna i predstavlja pokušaj buržoazije da još jače udari na radne žene. Slično kao i ideja o nadnicama za kućni rad, ideologija seksualnog rada ženama predstavlja dodatnu eksploataciju kao put ka emancipaciji i time ih zapravo gura u sve dublju potlačenost, koja bi se učvrstila i proširila ukoliko bi postala legalna. U ovom članku ćemo se baviti analizom ove ideologije i načinima na koji ona stoji u oštroj suprotnosti sa emancipacijom žena, kao i muškaraca, i održava i produbljuje eksploatatorski odnos prema seksualnosti.

 Ideološka zabluda seksualnog rada guardian
 Foto: Pinterest

Jasno je da je prostitucija rezultat društvenih odnosa u klasnom društvu, koji sa jedne strane stvaraju siromaštvo, nezaposlenost i opštu bedu, a sa druge strane zavisnost žene od muškarca. U kapitalizmu, kao najvišem stadijumu klasnog društva, većina žena je dvostruko potlačena - i kao radnica i kao žena. Izrabljivanju u domaćinstvu priključuje se izrabljivanje na radnom mestu. Žene i dalje u proseku rade za manje plate nego muškarci, na nestabilnijim radnim mestima, gde često bivaju seksualno uznemiravane, a nekad čak i silovane. Prostitucija je direktan proizvod ekonomske bede i ugnjetenosti žena u kapitalizmu, kao i u klasnom društvu od njegovog nastanka. Kako je svojevremeno objasnio Lenjin:

Sadašnje kapitalističko društvo skriva unutar sebe brojne slučajeve siromaštva i potlačenosti koji ne upadaju odmah u oči. U najboljim vremenima, raštrkane porodice gradske sirotinje, zanatlija, radnika, nameštenika i sitnih činovnika žive pod neverovatnim teškoćama, jedva sastavljajući kraj s krajem. Milioni i milioni žena u takvim porodicama žive (ili, radije, egzistiraju) kao “kućne robinje”, nastojeći da prehrane i obuku porodicu od crkavice, po cenu očajničkih svakodnevnih napora i “štednje” na svemu - osim na sopstvenom radu.

To su žene koje kapitalisti najspemnije zapošljavaju kao kućne pomoćnice, spremne da rade za čudovišno niske nadnice da bi “zaradili još malo” za sebe i svoje porodice, za koricu hleba. Među ovim ženama, takođe, kapitalisti svih zemalja za sebe vrbuju (poput antičkih  robovlasnika ili srednjevekovne vlastele) bilo koji broj naložnica, po veoma “razumnoj” ceni. I nikakvo moralno zgražavanje (licemerno u 99 odsto slučajeva) oko prostitucije ne može ništa učiniti protiv ove trgovine ženskim mesom; dokle god postoji nadničarsko ropstvo, postojaće neizbežno i prostitucija.

Dakle, kapitalizam nikada neće moći da reši problem prostitucije, niti mu je to u interesu. Žrtve prostitucije mogu biti u nekim slučajevima i muškarci i deca, ali su žene tradicionalno najveće žrtve ove pojave. Rešavanje problema prostitucije je tako neodvojivo od radikalnog, socijalističkog preobražaja društva. Proleterska revolucija se logično nameće kao jedini način na koji prostitucija može trajno nestati.

S obzirom na to da kapitalizam sa problemom prostitucije ne može da se izbori, jer ima prostituciju kao svoj nužan proizvod, i da sem moralističkih i licemernih prigovora uz povremenu  kombinaciju selektivne represije i milosrđa nema šta da ponudi, rešenje za ovu dilemu kapitalistički poredak nalazi u pokušaju da se prostitucija proglasi radom. Na taj način se teži da prostitucija od jednog od najtežih gorućih društvenih problema potezom olovke bude pretvorena u potpuno legitimno zanimanje. Umesto problema ekonomskog prisiljavanja žene na seksualni odnos, govori se o “slobodnom izboru” žene, baš kao što bi inače izabrala da bude radnica u fabrici, nastavnica ili doktorka.

Pitanje slobodnog izbora je jedno od najčešćih koje proponenti ideologije seksualnog rada najčešće potežu. “A šta je sa ženama koje to dobrovoljno izaberu?”, pitaju ovi “oslobodioci” žena od ljudskog dostojanstva. Kada vam neko stavi pištolj na glavu, ili nož pod grlo kao argument za povinovanje njegovim zahtevima, svakako da je pred vama izbor - povinovati se ili biti ubijen. Međutim, niko takav izbor ne bi nazvao slobodnim. Pretnja ekstremnim siromaštvom i gladovanjem neke osobe ili njene porodice nije ništa manje nasilna i ništa manje surova nego direktna pretnja oružjem. Ali priznavanje ove činjenice bi otvorilo pitanja neugodna za pristalice kapitalizma, poput pitanja da li je onda i rad za nadnicu takođe oblik prinude i da li je “poslodavac” neko ko nasiljem primorava radnike da za njega ostvaruju profit. Kako je to uočio Marks: Prostitucija je samo poseban izraz opće prostitucije radnika. Insistiranje na borbi protiv prostitucije, dakle, podrazumeva i insistiranje na borbi protiv bilo kakvog oblika ekonomske prinude, pre svega protiv prositutisanja radne snage od strane kapitala.

Ne smemo zaboraviti ni da za ogroman broj žena prostitucija nije čak ni posledica ekonomske prinude, već direktnog i neskrivenog nasilja. Zato se kao najlogičniji odgovor na pitanje branilaca “slobodnog izbora” prostitutki nužno postavlja pitanje: šta je sa ogromnom masom žena za koje to nije slobodan izbor, čak ni u formalnom smislu? Pobornici ideologije “seksualnog rada” uglavnom ignorišu najšire slojeve prostitutki. Umesto bavljenja njima, ekonomski uspeh izuzetno malog broja elitnih prostituki, koji je uspeo da prostitucijom stekne određeno bogatstvo i čiji je interes direktno vezan za interes buržoazije, pokušava se nametnuti kao interes svih onih koje je materijalna beda gurnula u prostituciju, pa čak i kao “izlaz iz siromaštva” za slabo plaćene radnice i siromašnije studentkinje.

Takođe, time se veliča jedan egzemplarni oblik parazitiranja na društvu. Prostitucija je delatnost koja ne doprinosi društvu i koja mu u krajnjoj liniji i šteti; kako društvu generalno, tako i samim ljudima koji su u prostituciju gurnuti uzevši u obzir da ih gura u potpuno ogoljenu eksploataciju, zlostavljanje, dehumanizaciju i čini od njih puka sredstva za seksualno zadovoljenje. Prihvatanje prostitucije kao oblika rada je neprihvatljivo iz stanovišta izgradnje budućeg socijalističkog društva. Kako nam Aleksandra Kolontaj pravilno ukazuje, prostitucija „smanjuje rezervu energije i broj radničkih ruku koji stvaraju nacionalno bogatstvo i opšte blagostanje”, te se mora „iskoreniti u svim oblicima“. U pitanju, naravno nije, kako nam neki često prebacuju neko moralističko shvatanje rada i seksualnosti i podrivanje slobodne seksualnosti, već je stvar u tome da je prostitucija, kao „oblik nezarađene plate“, a i kao najogoljeniji i najbrutalniji oblik seksualne eksploatacije žena, potpuno nekompatibilna sa idejama i ciljevima socijalističke revolucije. Potrebno je samo zamisliti situaciju u kojoj, ako bi prostitucija u socijalističkom društvu i planskoj ekonomiji bila prihvaćena kao rad, centralni sovjet radnika i radnica mora da sedne i isplanira koliko žena mora da pruža seksualne usluge muškarcima za novac, da bi se shvatila sva brutalnost ove ideologije.

No, razmotrimo podrobnije optužbu za moralizam i protivljenje seksualnoj slobodi. Vrlo često se čuje da je protivljenje ideologiji seksualnog rada prosto rezultat puritanskih stavova prema seksu i samim time prema prostutuciji. Drugim rečima, navodno nam smeta slobodni izbor žene da ima aktivan seksualni život, i samim time nam smeta postojanje delatnosti zasnovane na tom, navodno slobodnom, izboru. Međutim, stvarnost pokazuje da je stvar zapravo obrnuta. Upravo je ideologija seksualnog rada protivnik slobodne seksualnosti! Moramo se zapitati o kakvoj to slobodnoj seksualnosti govorimo ako prostitutkama odluka o tome s kime će i kada imati seks zavisi isključivo od ekonomskih, životnih, potreba, od toga da li će imati da jede i plati račune ili ne, umesto od proste želje za zadovoljenjem seksualne žudnje, pod uslovima koje slobodno dogovaraju pojedinci, bez ikakvog momenta prisile i nejednakosti. Prostitucija u potpunosti zamenjuje slobodne seksualne odnose čisto tržišnim odnosima, i to takvim u kojima obe strane ostaju u suštini emotivno osakaćene, gde osobi koja prodaje takve usluge ostaje uskraćena normalna ljudska pažnja i razmena osećanja, a osoba koja kupuje takve usluge sve više vidi žene isključivo kao mehaničko sredstvo za zadovoljenje, a ne kao osobu s kojom je u ravni i koja zaslužuje jednako poštovanje i jednaka prava.

Kao što to Kolontaj sjajno sumira: „Prostitucija uništava jednakost, solidarnost i drugarstvo između dvije polovine radničke klase. Muškarac koji kupuje usluge žene ne vidi je kao druga ili osobu sa jednakim pravima. On ženu vidi kao zavisnu od njega i nejednako biće nižeg ranga koje je od manje vrijednosti za radničku državu. Prezir koji muškarac ima prema ženi koju plaća za usluge prenosi na sve žene. Dalji razvoj prostitucije, umjesto razvoja drugarskog osjećaja i solidarnosti, jača nejednaku vezu među polovima.“ Jasno je da prostitucija samo širi i jača mizoginiju i da u izgradnji zdravijih odnosa među polovima nema mesta za nju!

No, koji bi bili praktični rezultati legalizacije prostitucije i njenog podizanja na status legitimnog rada? U teoriji, govore nam, to bi dovelo do većeg nivoa zaštite prostitutki, boljih uslova „rada“ i obezbeđivanja odgovarajućeg zdravstva. Pre svega, obezbeđivanje odgovarajuće zdravstvene nege se jednostavno može postići kroz obezbeđivanje besplatne zdravstvene nege za sve. No, što se tiče prva dva argumenta za legalizaciju, stvarnost je pokazala da legalizacija prostitucije dovela samo do još goreg zlostavljanja prostitutki, na još većoj razini nego do tada, a uz to je široko otvorila vrata svodnicima i trgovcima seksualnim robljem, kao i raznim drugim predatorima. Primera radi, legalizacija prostitucije u Nemačkoj, pod koalicionom vladom Socijaldemokratske partije i Zelenih dovela je samo do još većeg porasta trafikinga i seksualnog zlostavljanja. Legalizacija je dovela do mnogo veće potražnje, a ta potražnja je ispunjena pre svega prostitutkama iz Istočne Evrope i Afrike. O boljoj zdravstvenoj negi i ostalim benecifijama u praksi nema ni reči. Na Novom Zelandu, stvar je prilično slična tome; nasilje nad prostitutkama je učestalo kao i inače, na svaki legalni bordel dolazi četiri ilegalna, a cela situacija je samo dala vetar u leđa svodnicima i nasilnicima.

Pored toga, prihvatanje prostitucije kao forme rada, bi potpuno legitmizovalo trafiking kao uvoz dodatne radne snage u zemlju, jer bi se izbrisala razlika između migranatskih radnika i žrtava trafikinga. Ovaj scenario nažalost nije deo neke distopijske realnosti, već je deo savremene neoliberalne stvarnosti. Na pomenutom Novom Zelandu je „seksualni rad“  pre nekoliko godina dodat na listu radnih veština za migrante, a samo je pitanje vremena pre nego što i druge kapitalističke zemlje kopiraju ovaj model, što bi za uzvrat dovelo do još većeg izvoza seksualnog roblja u zemlje kapitalističkog centra i do još jačeg zaoštravanja ostalih formi nasilja nad ženama koje slede ovo.

 Ideološka zabluda seksualnog rada guardian
 Foto: Guardian

Takođe, takav odnos prema prostituciji bi potpuno legitimizovao seksualno uznemiravanje na radnom mestu, tačnije dalo bi kapitalistima odrešene ruke da od zaposlenih traže seksualne usluge kao deo redovnih zadataka na poslu. Pored toga, tako bi se i dozvolilo gazdama da traže seks kao način plaćanja kirije. Ova predatorska praksa je u kapitalizmu ionako raširena, a prihvatanje prostitucije kao rada bi joj samo dalo vetar u leđa jer time ne bi bila eksploatatorska praksa, već prosto usluga za uslugu. Ne bi bilo nikakve razlike između seksa umesto plaćanja kirije i na primer, krečenja stana umesto plaćanja kirije. Ovo nije jedina predatorska praksa tog tipa. Na primer, u Holandiji, zemlji poznatoj po prostituciji, je savršeno legalno i prihvaćeno da instruktori vožnje zatraže seks umesto plaćanja, što je samo izraz i logički zaključak odnosa koji ta država ima prema prostituciji, a cela ideologija seksualnog rada koja nastaje oko prostitucije je samo pokušaj kapitalizma da svoj neuspeh u iskorenjivanju takve prakse, kao i mnogih drugih negativnih posledica, proglasi nečim prihvatljivim i poželjnim, te podrška takvoj ideologiji, iako može biti inspirisana dobrim namerama, u praksi samo znači podrška kapitalističkoj eksploataciji žena.

No, da li uopšte ima ikakvog smisla delatnost poput prostitucije uopšte smatrati nekakvim radom, čak i kad bismo zanemarili činjenicu da je eksploatatorska i predatorska praksa? Smatranje prostitucije radom često proizlazi iz neshvatanja toga šta je uopšte rad i proglašavanja svake ljudske, pogotovo fizičke, delatnosti radom, ili besmislenog poređenja prostitutki sa ugnjetenim fizičkim radnicima, po principu „Fizički radnici su ugnjeteni, prostitutke su ugnjetene, znači prostitutke su takođe radnice“. Činjenica jeste da su prostitutke ugnjetene, što je jedan od razloga zašto se i zalažamo za ukidanje prostitucije, ali to nužno ne znači da su one radnice. Takođe, ni to što se bave fizičkom delatnošću ne znači da su radnice. Rad, u svojoj suštini označava stvaranje nove vrednosti od nekog materijala, stvaranje nečeg novog i korisnog, ili poboljšavanje nečeg već postojećeg. Kada radnik u fabrici od parčeta metala napravi, na primer, deo za mašinu, on je izvršio nekakav rad. Kada nastavnik u školi prenosi znanje đacima, on ih čini boljim, potpunijim i korisnijim, i time takođe čini rad. Prostitucija ne radi ništa slično. Prostitucija prosto ne stvara nikakvu novu vrednost, niti na bilo koji način doprinosi društvu, niti ga čini boljim. Ne samo to, nego ga i čini gorim, iz razloga navedenih na početku teksta. Da prostitucija sutra nestane, ništa u društvu se ne bi promenilo na gore. Ono što takođe čini radnika radnikom u kapitalizmu je to što mu taj višak vrednosti uzima kapitalista, koji time nagomilava tuđ neplaćeni rad, tj. time reprodukuje svoj kapital. Uz to, vlasnik sredstava za proizvodnju je upravo taj kapitalista, a ne radnik, čime se radnik drži u zavisnom položaju od kapitaliste. Upravo iz tih razloga, prostitucija, kao i kriminalna krađa, kockanje, prosjačenje, prosto logički ne može biti rad.

Davanje ovih argumenata često za sobom povlači histeričnu optužbu da se bavimo samo moralnim optužbama i da mrzimo prostitutke. Ove optužbe su besmislene do krajnosti, ali hajde da se na kratko pozabavimo i njima, i pretpostavimo na trenutak da nisu išta drugo do pokušaj emotivne ucene. Dakle, reći da prostitucija nije rad, shodno argumentima navedenim gore, nije stvar moralističkog shvatanja rada, u smislu da nam se samo gadi što neko ima seks za novac, već ozbiljnog, naučnog shvatanja rada. Rad ima svoju definiciju i značenje. Ovo ne bi trebalo da bude teško za shvatiti. Optužba da mrzimo prostitutke je takođe pogrešna. Ideologiji seksualnog rada se ne protivimo zato što imamo nešto protiv prostitutki kao ljudskih bića, već upravo zato što imamo empatije prema osobama koje su zarobljene u toj gnusnoj tekovini klasnog društva i zato što želimo da nikome više nikad ne preti takva sudbina. Mi komunisti smo svesni koliko je ta praksa ukorenjena u ekonomskoj nejednakosti, eksploataciji i mizoginiji i svesni smo toga da se nikako ne može promeniti u nešto dobro, baš kao što se ni kapitalizam ne može promeniti u nešto dobro. Uz to, svesni smo da interesi šačice elitnih prostitutki, čiji su interesi ionako vezani za interese buržoazije, nisu interesi većine osoba u toj delatnosti, koje su žrtve seksualnog ropstva na onaj ili onaj način. Jedino ovom sloju prostitutki ide u korist prihvatanje prostitucije kao vrste rada, dok bi za ogromnu većinu ova mera značila samo još veću ugnjetenost.

 Ideološka zabluda seksualnog rada guardian
 Foto: Voanews

Postavlja se pitanje kako se sa ovim pitanjem nositi. Koliko god da su jasne negativne posledice legalizacije prostitucije i njenog prihvatanja kao forme rada, jasno je ni da kriminalizacija ne pomaže mnogo. Niko ne bi smeo da bude kažnjen zato što pokušava da preživi kad mu varvarski kapitalistički sistem ne ostavi nikakvu drugu opciju, niti zato što je žrtva trafikinga. Uz to, jasno je da pod kriminalizacijom bivaju kažnjavane samo prostitutke, a da makroi, trgovci robljem, i korisnici takvih „usluga“ uglavnom bivaju netaknutim. Kao donekle logično rešenje, nameće se ideja dekriminalizacije samog nuđenja „usluga“, ali uz potpunu kriminalizaciju podvođenja, trgovine ljudima i traženja i plaćanja prostitucije. Ne mogu biti kriminalizovani oni koji su u tom sistemu žrtve, a da se provuku oni koji taj sistem stvaraju i omogućavaju! Kriminalizacija kupovine seksa je važan politički čin, kojim se stavlja do znanja da žene ne mogu biti tretirane kao sredstva za seksualno zadovoljenje, i da takav mizogini, silovateljski, odnos ne može biti tolerisan.

Naravno, ovo je u kontekstu kapitalizma samo polovična mera, koja leči simptome, ali ne otklanja uzroke. Kao takva, ta mera ne samo što nije dovoljna, već idući protiv tržišne logike živi na pozajmljenom vremenu i stalno je u opasnosti od ukidanja onda kada se buržoazija u zemlji koja praktikuje ovaj tzv. nordijski model oseti dovoljno jakom da ponovo nasrne na prava žena. Jedini način da se prostitucija u potpunosti eliminiše je izgradnja socijalističke ekonomije i socijalističkog društva. Jedino ovakvo društvo može svakome da garantuje siguran krov nad glavom, siguran posao, besplatno školstvo i zdravstvo uz plate od kojih se može dostojanstveno živeti, a ne tavoriti od meseca do meseca. Jedino tako prostitucija može biti u potpunosti iskorenjena. Pored toga, buduća radnička država bi morala ovaj problem da shvati najozbiljnije moguće i da donese represivne mere prema klijentima, makroima i trgovcima robljem, kako bi se dodatno uticalo na izumiranje te društvene pojave sa ciljem njenog potpunog nestanka.            

Ukoliko se slažete sa našim stavovima i ukoliko želite da se priključite izgradnji takvog društva, priključite nam se! Smrt mizoginiji! Smrt kapitalizmu!