Lideri Evropske unije su sklopili dogovor o paketu pomoći za ovaj trgovinski blok u nevolji. Međutim, taj dogovor je odraz međusobne slabosti, a ne solidarnosti; i od radničke klase će se tražiti da plati ceh. Kriza i haos se i dalje pomaljaju na horizontu.

Nakon četiri meseca paralize, lideri 27 zemalja članica EU su se konačno dogovorili oko toga kako će se nositi sa najdubljom krizom sa kojom se Evropa suočava od Drugog svetskog rata.

Ovaj dogovor, o kojem Evropski parlament tek treba da glasa, pored predloženog budžeta od 1.074 milijardi evra, sadrži i novi „paket pomoći“ vredan 750 milijardi evra koji će biti razdeljen u vidu subvencija i pozajmica kako bi se pomoglo evropskim ekonomijama u problemima sa njihovim oporavkom posle epidemije KOVID-19.

Nakon četiri dana napetih pregovora i mahnitih zakulisnih dogovaranja, evropske vođe su objavile vest nasmejanih lica, pozdravljajući jedni druge laktovima. Francuski predsednik Emanuel Makron pozdravio je ovaj dogovor rekavši da je to „istorijski dan za Evropu“, dok je španski premijer Pedro Sančez izjavio da je „jedna od najsvetlijih stranica evropske istorije upravo napisana“.

Međutim, dok ovaj predloženi paket mera može odložiti raspad EU, što se pojavilo kao stvarna mogućnost, on je značajniji zbog onoga što ne rešava više nego zbog onoga što rešava. Duboke pukotine u temelju evropskog projekta su samo prekrivene papirom i proširiće se kada se stvarni uticaj ekonomske krize počne osećati.

Merkel menja poziciju

Prethodni pokušaji da se stvori jedinstveno rešenje za krizu propali su zbog sve dubljeg raskola između severa i juga koji je prvi put došao u prvi plan tokom krize Evrozone 2009. godine, i koji je isplivao na površinu u ranim danima kovid krize. S jedne strane, južne države koje su mnogo više zadužene, poput Italije, zahtevale su da stimulus za čitavu EU bude u formi subvencija finansiranih zajednički izdatim dugom u „evroobveznicama“. Ovaj predlog je uz ogorčenje odbačen od strane „štedljivih“ severnih zemalja, predovđenih Nemačkom, koje su insistirale na tome da pomoć treba doći u vidu zajma, uslovljenog programom ekonomskih „reformi“.

Neslaganje oko ovog pitanja je bila toliko žestoko da je prethodni samit evropskih lidera, 23. aprila, prekinut zbog međusobnih optuživanja, i to čak bez zajedničke izjave o zaključcima, kako bi se videlo da je bar nešto urađeno. Makron je čak i zapretio „Evropa nema budućnost ako ne možemo naći odgovor za ovaj izvanredni šok“.

Ipak, prekretnica je došla 18. maja, kada su Makron i nemačka kancelarka Angela Merkel izdali zajedničko saopštenje, predlažući da Evropska komisija pozajmi 500 milijardi evra i podeli ih u vidu subvencija članicama. Ovaj ujedinjeni front uzeo je „štedljivoj četvorci“ njihovog najmoćnijeg člana i okrenuo balans ka dogovoru, koji doduše jeste manje velikodušan. No, otkuda ovo iznenadno zbližavanje dve najmoćnije zemlje ovog bloka?

Sigurno je jedna od stvari koja je bila na umu nemačkih i francuskih vođa bila nestabilna politička situacija u Italiji, koja je doživela najteži udarac pandemije i nalazi se pred ekonomskom katastrofom. Potpuni neuspeh EU i njenih država članica da pruže bilo kakvu pomoć Italiji u vreme nevolje je doveo anti-EU sentiment do neviđenog i opasno visokog nivoa, stvarajući istinsku mogućnost da Italija izađe iz Unije. Ali ovo nije novi faktor u situaciji i, da je problem samo u Italiji, neki razvodnjeni ustupci bi joj mogli biti ponuđeni, prekriveni gomilom praznih fraza.

Iznenadna promena stava Angele Merkel je preokrenula više od decenije nemačkog protivljenja zajedničkom evropskom dugu. Ona je 2012. godine, čak naglasila da neće biti zajedničkog duga dokle god je živa. Još u martu ove godine, protivila se toj ideji, smatrajući da bi to bilo kršenje no-bailout klauzule u Ugovoru o Evropskoj uniji. Ipak, fond za pomoć od 750 milijardi evra biće finansiran kroz izdavanje obveznica od strane same EU, a biće otplaćen uz pomoć budućih budžeta. Iako ovo nije isto što i sjedinjavanje duga Evrozone i neće direktno uticati na cenu pozajmljivanja država članica, u praksi ovo jeste instrument zajedničkog evropskog duga, čemu su se predstavnici nemačkog kapitala do skoro žestoko protivili. Nakon što je prethodno odbacila zajednički dug kao ilegalni, Merkel je iznenada otkrila drugu „klauzulu o solidarnosti“ koja bi dozvolila takav potez. Ovo samo pokazuje fleksibilnost „ustavnih“ principa kada se radi o interesima velikih igrača. Ali u stvarnosti ovo nije proizvod nove interpretacije Lisabonskog sporazuma. Ono što se promenilo između marta i maja je to što je prava dubina krize postala mnogo jasnija, posebno u odnosu na Nemačku.

Duboka kriza

Nemačka je ušla u duboku recesiju. Nemački BDP je pao za 2% u prvoj četvrtini 2020. godine, brojke za drugu četvrtinu pokazuju dalji pad od 10,1%. Skorašnji izveštaj evropskog komesara predvideo je da će se tokom ovde godine cela nemačka ekonomija skupiti za 6%, dok će na kraju 2021. ekonomija i dalje biti slabija nego 2019. godine.

Ove brojke su samo vrh ledenog brega. Predviđa se da će se ekonomija cele EU skupiti za 8% ove godine – pad dva puta veći nego tokom velike recesije 2009. godine. Ali čak je i ovo najbolji mogući scenario. Izveštaj Komisije pravi dve važne pretpostavke: da drugi talas epidemije neće izazvati velike ekonomske probleme, što je malo verovatno; i da će trgovina sa Velikom Britanijom ostati nepromenjena, što je preterano optimistično uzevši u obzir stanje pregovora oko Bregzita. Tako da je moguće da će BDP Evropske unije pasti za čak 15% ove godine.

Čak i pre nego što je Angela Merkel doživela prosvetljenje na putu za Brisel, najtrezveniji stratezi nemačkog kapitala su već počeli menjati svoju poziciju, kako je prava dubina krize počela da se pokazuje. Krajem marta jedan od vodećih nemačkih ekonomista, Mihael Huter, koji je dugo bio žestoki protivnik zajedničkog evropskog duga, udružio se sa još šest nemačkih ekonomista pozivajući Evrozonu da izda zajedničke „evropske krizne obveznice“ vredne jedan bilion evra kako bi se finansirao oporavak.

Iznenadan zaokret ka evropskom bratstvu i solidarnosti odražava prostu činjenicu da je Nemačka na putu da se suoči sa najdubljom krizom od ujedinjenja, a pošto je izuzetno fokusirana na izvoz, njen oporavak će zavisiti skoro u potpunosti od prodavanja dobara jedinstvenom tržištu EU. Rast protekcionističkih tendencija u Americi i Kini će samo učiniti situaciju u Nemačkoj još težom.

Razmišljanje nemačkih kapitalista je precizno iznela Franciska Brantner, iz Zelene partije, koja je rekla: „Ne možemo oživeti našu ekonomiju nakon ove krize kada polovina jedinstvenog tržišta više ne funkcioniše“, dodajući, „Ovo je egzistencijalni problem“. Nakon što su postale sve više zavisne od Nemačke, slabije ekonomije prete da je povuku dole sa sobom. U takvoj situaciji, ranija nemačka štedljivost je morala biti bačena kroz prozor.

Još jedan važan faktor je bila uloga Francuske i njenog predsednika Emanuela Makrona. Dogovor je viđen kao politička pobeda za Makrona koji je sebe predstavio ne samo kao francuskog već kao i evropskog vođu, i posvećenog branioca namučenih južnih zemalja. Međutim, iza ovih deklaracija i dramatičnih gestova stoji tvrdi nacionalni interes.

Zanimljivo je porediti francusku poziciju danas sa onom tokom grčke krize 2015. godine. Te godine, „socijalista“ Fransoa Oland je možda imao više saosećanja od svog nemačkog pandana, ali je na kraju podržao gaženje grčkog naroda merama štednje. Danas Makron, samoproklamovani liberal, koji je u prethodne tri godine pokušavao da suzbije radnička prava i socijalna davanja za francuske radnice i radnike, je sada u prvom redu kada se poziva na izdavanje evro obveznica i velikodušnih subvencija državama članicama u nevolji. Šta može objasniti takvu neobičnu transformaciju?

Jasno je da ekonomski i fiskalni kolaps u Italiji i Španiji, koje su obe mnogo veće ekonomije nego Grčka, mora imati odjeka preko Alpa i Pirineja. Ali ono što je još značajnije je činjenica da je i sama Francuska postala „južna“ zemlja. Predviđa se da će francuski državni dug biti 115% BDP-a do kraja godine, a da će francuska ekonomija izgubiti 10,5% BDP-a ove godine u najboljem slučaju, tek nešto malo manje od Italije i Španije (i jedna i druga treba da izgube oko 11%). I samoj Francuskoj je potrebna pomoć.

Ovaj novi, ujedinjeni odgovor je dakle proizvod uzajamne slabosti, a ne solidarnosti. Evropske sile su odlučile da se za sada drže zajedno, zbog straha da će pojedinačno zasigurno biti u još većem problemu.

Gorka pilula

Umesto da ojača Evropsku uniju i da učini korak napred ka evrointegracijama, kao što su neki govorili, kompromis koji je postignut će zapravo oslabiti institucije EU zarad nacionalnih budžeta i pripremati teren za još žešće konflikte oko budućih budžeta.

Kako bi se zadobila podrška za subvencije i kredite zemljama članicama, veliki delovi predloženog budžeta EU su bili srezani, uključujući sredstva za finansiranje zelenih industrija, zdravstvo i medicinska istraživanja u čitavom bloku. Ovo znači da će EU kao organizacija biti mnogo slabije opremljena da se bori protiv dve najveće krize s kojima će se svet suočiti u narednih sedam godina.

Ovaj napad na budžet EU koji za cilj ima da opravda pozajmljivanje od strane članica je odmah bio osuđen od strane poslanika Evropskog parlamenta, koji imaju formalno pravo da odbace predloge Evropskog saveta, ostavljajući plan da lebdi u vazduhu.

Evropska komesarka Ursula von der Lejen je morala priznati da je ovaj dogovor „gorka pilula za progutati“ tokom debate 23. jula, u kojoj je velika većina poslanika Evropskog parlamenta glasala za rezoluciju u kojoj iznose da ne prihvataju uslove dogovora i da će možda uskratiti svoj pristanak.

Ovo nije jedina tačka sukoba. U maniru tipične EU igrarije, klauzula koja povezuje pristup fondovima EU sa poštovanjem „vladavine prava“ je odbačena od strane evropskih šefova država kako bi se osigurala podrška Viktora Orbana u Mađarskoj i desničarske vlade Partije zakona i pravde u Poljskoj. Poslanici sada zahtevaju da se ova klauzula ipak uključi, što je potez koji može izazvati veliki konflikt sa Orbanom koji je pretio da će uložiti veto na svaki dogovor koji bi uključivao takvu klauzulu. Toliko o evropskom jedinstvu!

Takođe, tu je i mučno pitanje ko plaća ogromno produženje zaduživanja od strane Evropske komisije. Dugovi Evropske unije su garantovani njenim budžetom, ali budžet je skoro u potpunosti finansiran od strane država članica. Dok sledeći budžet ne bude bio donet, u 2027. godini, plaćanje kamata na dug od 750 milijardi evra će morati doći ili od daljih rezova u budžetu, od velikih povećanja poreza širom EU ili od povećanih doprinosa članica. Ovo će sigurno postati velika tačka neslaganja u narednom periodu, jer će bogatije države poput Nemačke, Holandije, Austrije i Švedske osigurati delimičan povrat novca za sebe, dok će siromašnije zemlje moći plaćati sve manje u budućnosti. Ukratko, ovaj dogovor teško da može biti išta više od pokušaja da se opljačka Petar da bi se platilo Pavlu (da se dug isplati još većim zaduživanjem, prim. prev).

Napadi na radničku klasu

Na kraju, možda najvažnije pitanje od svih je kakav će efekat imati ovaj paket pomoći u zemljama koje su najžešće pogođene krizom, i da li će to biti dovoljno da se evropski projekat održi tokom godina koje dolaze.

Svakako da su španski i italijanski kapitalisti pozdravili mogućnost dobijanja milijardi evra u subvencijama, a njihove vođe su objavile da je ovo bila velika pobeda. Međutim, i oni su morali prihvatiti uslove koji ovo mogu učiniti Pirovom pobedom. Pre svega, od tih 750 milijardi evra, samo 390 milijardi će biti u obliku subvencija, od kojih će 312,5 milijardi otići direktno državama članicama. Ostalo će biti u obliku kredita, što će biti hladna uteha za Italiju, sa njenim nepriuštivim i sve većim dugom od 2 biliona evra.

Pored toga, pre nego što novac stigne 2021, primaoci će ponizno morati da se prijavljuju za sredstva, izlažući kako planiraju „reformisati ekonomije da stimulišu oporavak“. Iako ovaj proces neće biti brutalan i ponižavajuć kao što su to bili memorandumi nametnuti Grčkoj, činjenica je da će Italija, na primer, da bi dobila 81 milijardu evra u subvencijama, morati pristati na rezove u socijalnim davanjima, penzijama i radničkim pravima pre nego što vidi i jedan jedini evro takozvane pomoći.

U Španiji se već govori o tome kako će EU zahtevati reformu penzionog sistema (čitaj: kontrareformu) i da će zahtevati od vlade PSOE i „Unidas Podemos“ da napusti svoje namere da preokrene koontrareformu u Zakonu o radu koju je bila donela prethodna PP vlada. Ovo će opteretiti koaliciju između Sančeza i Iglesijasa i njihov kredibilitet „progresivne vlade“.

Da stvari budu još gore, svaka članica (poput Holandije) koja oseti da druge članice ne uspevaju da ispune obećanja o „reformama“, imaće pravo da prigovori, što će za posledicu imati zamrzavanje uplata od Komisije u periodu do tri meseca.

Ovi uslovi garantuju da će zbog priče o solidarnosti i pomoći ovaj paket mera platiti radnici i radnice manjim platama, lošijim uslovima, i smanjivanjem penzija i socijalnih davanja, dok će gazde sa juga čuvati svoje profite evropskim subvencijama. Umesto da ublaži patnju masa, ovo „rešenje“ će za milione ljudi samo pojačati krizu i popločati put za još veće političke eksplozije u budućnosti.

Ili će južne vlade raditi šta im se kaže i sprovoditi mere štednje, što će izazvati pobunu na još većem nivou nego štrajkovi koji su zahvatili Francusku tokom poslednjih nekoliko godina, ili će, pod pritiskom masa i desnijih nacionalista te vlade odbiti da sprovedu mere štednje, izazivajući teške sukobe sa EU, na nivou koji će prevazići revolucionarnu situaciju u Grčkoj 2015. godine.

Jedina alternativa je da severne države poput Nemačke plate više kako bi održale status kvo. Ipak, kao što smo videli sa uzdizanjem nacionalističke partije „Alternativa za Nemačku“ (AfD), ovo ne može trajati još dugo. Dominantno krilo nemačke vladajuće klase svoj jedini spas vidi u očuvanju jedinstvenog tržišta, ali glasna manjina insistira da Nemačka ne sme platiti za trošenje drugih zemalja, bez obzira na posledice. Ovo će se zaoštriti kako se kriza nastavlja, u odsustvu istinski socijalističke alternative. Ukratko, dokle god se kriza evropskog kapitalizma nastavlja, ili će južni nacionalisti biti na dobitku, ili severni, a najverovatnije i jedni i drugi. Šta god da se desi, radnička klasa će biti naterana da plati ceh.

Nema rešenja pod kapitalizmom

Reformistički levičari koji su pozdravljaju ovaj dogovor kao „povratak kejnzijanizmu“, „bitku za dušu Evrope“ ili čak „Nju dil za Evropu“ su u potpunoj zabludi. Pre svega, totalno je pogrešno prikazivati Nju dil ili kejnzijanizam kao neki dobitak za radničku klasu. Ove mere su kapitalisti u vreme krize implementirali isključivo kako bi se spasio kapitalizam, dok je radništvo nastavilo patiti u siromaštvu i nezaposlenosti. Zašto bi iko na levici hteo spasiti kapitalizam kad on vuče čovečanstvo u varvarstvo?

Dalje, dogovorene mere nisu nikakva trajna promena raspoloženja kapitalističkih vlada od „neoliberalnih mera štednje“ do „socijalnog kejnzijanizma“. Umesto toga, dug koji sada EU stvara će se koristiti kako bi se izvukli kapitalisti, a na kraju će ga platiti radništvo, kao što smo i objasnili. Ovo je slično onome što se dogodilo tokom krize 2008. godine. Tada je takođe bilo grandioznih priča o planovima za stimulus i milijarde evra se slilo u spasavanje banaka u pokušaju da se spreči potpuni kolaps čitavog sistema. To je dovelo do masovnog povećanja nacionalnog duga, što se nakon dve godine pretvorilo u masovne rezove i mere štednje u svim zemljama, dok su kapitalisti terali radništvo da plati cenu spasavanja tog sistema.

Ono što je hitno potrebno je socijalistička, internacionalistička, radnička alternativa Evropskoj uniji. Radničke borbe protiv kapitalista, koje su na pomolu, moraju biti ujedinjene preko nacionalnih granica u međunarodnoj borbi za ukidanje Evropske unije i njenih institucija, koje nisu ništa sem saveza vladajućih klasa Evrope.

Rešenje nisu dugovi širom Evrope i mere štednje, već je to evropska planska ekonomija, a to može biti jedini temelj za ujedinjenje naroda Evrope na osnovu istinske solidarnosti.Ujedinjene Socijalističke Evropske Države nude bolju budućnost za mase Evrope i čitavog sveta od kapitalističke Evropske unije.

Tekst je objavljen 30. jula.