Unutarpartijski sukobi su odraz različitih političkih idejnih razlika i materijalnih interesa koji neminovno rezultuju izbijanjem različitih političkih tendencija, što trasira put ka kristalizaciji zvanične partijske linije. Ukoliko se ne uspe pronaći zajednički interes, pri sukobu može doći do rascepa. Komunisti iz Marksističke organizacije „Crveni“ prilagođavaju se datim okolnostima i ne grade kulu u vazduhu, ali ostaju dosledni izvornim principima političkog delovanja. U proteklom periodu od 4 godine, komunisti su pokušali delovati preko partije Levice u Makedoniji kako bi formirali osnovu za buduću masovnu radničku partiju. Ovo je tekst o neuspehu tog pokušaja, birokratskoj degeneraciji i desnom skretanju Levice.

Drugarica Džejlan Veliu, protest protiv pomilovanja političara od strane predsjednika Republike 2016.

Možda je napisano i previše tekstova i komentara oko skanadaloznih sudskih odluka i sudskog procesa preko kojih se partija Levica predala u privatno vlasništvo jedne male klike oko lika i dela Dimitra Apasieva. Svima je jasno da sudski sistem nepokretanjem postupka i stalnim odlaganjem rasprave svesno ili nesvesno štiti oportuniste. Oportunisti su i njegova čeda - oni poseduju i vrtoglava finansijska sredstva, što im daje mogućnost da dugotrajno i neprestano vode i same individualne sudske sporove — sporove sa jedinstvenom namerom da unište naše drugove, komuniste, socijaliste i aktiviste, u svakom polju, i ličnom i političkom.

U ovom prilogu će biti reči o desnom skretanju poltičke partije Levice i objasniće se konflikt koji je u suštini bio i ostao nepomirljivi politički sukob.

Politički konflikt u okviru partije

Ne radi se o „sudaru ega” ili „nekoliko loših pojedinaca koji su upropastili ideju”, kao što obožavaju tvrditi mnogi liberalni posmatrači i kritičari, kao i grupa koja je sudski preuzela Levicu. Normalno je da se u konfliktu ovakvih proporcija naruše međuljudski odnosi, te da karakteri pojedinaca odigraju određenu ulogu, što se dopunski manifestuje u javnosti. U svojoj pozadini, rascep u Levici, koji je u javnosti eksplodirao u februaru 2019, je bio politički rascep dve neorganizovane struje u partiji.

Direktni razlog za rascep bio je tretman nacionalnog pitanja uoči političke krize uzrokovane promenom ustavnog imena države. Ovom glavnom razlogu pridružuju se i drugi, sporedni, koji su kao lanac od teškog kamenja stegli vrat nadi da će od Levice moći da izraste istinska politička alternativa buržoaskom poretku. Ovaj lanac od kamenja uspeo je da slomi poslovični vrat i ubije Levicu. Ono što je ostalo je jedna prazna ljuštura koja sebe smatra partijom, a čiji je glavni cilj sektaška borba protiv levičarskih aktivista.

Javnost, kao, nažalost, i članstvo, bila je lišena informacija o velikim previranjima u partiji od pre samog osnivanja. Mitovi o velikim liderima plasirali su se uporedo sa teorijama zavere o tome kako neko radi za nekog čoveka ili partiju u pozadini. Ovakve manipulacije često nalaze plodno tlo u buržoaskoj javnosti i podstiču se kao jedan od glavnih mehanizama za depolitizovanje masa i skrivanje klasnih sukoba iza fasade apsurdnih i samoprotivrečnih teorija zavera, u kojima ne postoje objektivna društvena kretanja, nezavisna od volje pojedinaca na vlasti, već se sve predstavlja kao proces rukovođen od strane pojedinaca koji su istovremeno i svima poznati i upravljaju iz senke, sa motivima koji su istovremeno nesaznatljivi i svima dobro poznati.

Drug Alek Atević, govor na Prvomajskom protestu Levice 2018.

Sukob unutar partije Levice je, nasuprot ovim bajkama, eskalirao kada se pojavio objektivni problem, a to je imperijalistički pritisak da Makedonija što pre pristupi NATO paktu. U sklopu tog zahteva javila se promena imena države kao politički zahtev stranog faktora za domaće sluge. Prilikom rasprave unutar rukovodstva Levice, o reagovanju na ove pritiske, pojavile su se dve struje. Jedna struja, koja je smatrala da nacionalno pitanje treba tretirati kroz komunističku perspektivu, fokusirajući se na ulogu imperijalizma i odbranu prava naroda na samoopredeljenje bez pravljenja neprincipijelnih i štetnih saveza sa nacionalističkim snagama i „zdravim desničarima”, kako je šovinistima tepao Dimitar Apasiev u jednoj od mnogih partijskih rasprava, kada je ubeđivao rukovodstvo partije Levice da prihvati njegovu ideju „nacionalnog ujedinenja”, tj. napuštanja nezavisne radničke politike u korist saveza sa ekstremnim krilom kapitala, podržanu od strane manjine. Komunistička struja je smatrala da Levica mora beskompromisno da se drži izvornih principa socijalizma, izraženih u Partijskom programu i Statutu. U ovoj struji, između ostalih, bili smo i mi, članovi MO „Crveni“, kao jedina zvanična partijska frakcija koja je legalno postojala i radila u interesu i afirmaciji partije Levice. Druga struja bila je grupa koja je smatrala da treba koketirati sa nacionalizmom „zarad sprečavanja ulaska u NATO”. Ova struja je stajala na makijavelističkim pozicijama i tvrdila da u makedonskom nacionalizmu postoji „progresivni potencijal”, da je to „odbrambeni nacionalizam” i da treba „po svaku cenu odbraniti ime zato što smo antiimperijalisti” i struji koju nije sprečavalo stvoriti otvoreni savez sa desničarskim klerikalnim grupama i organizacijama. Glavni protagonisti ove grupe su bili Dimitar Apasiev i grupa okupljena oko web glasnika Antropol.

Kratak istorijat sukoba

Tenzije u partiji oko pitanja imena prvi put su se javile u februaru 2018, godinu dana pre rascepa. U tom periodu postalo je jasno da se ide u smeru promene imena, tj. da je vladajuća klika SDSM rešena da po svaku ceni izgura proces. Tada se u javnosti pojavilo pismo grupe od 200 makedonskih intelektualca koji su iz pravne i političke perspektive osudili proces pregovora o promeni imena i tražili prekid pregovora. Pismo je imalo određeni odjek u javnosti i politički uticaj. Najproblematičnije sa naše perspektive bilo je što je Apasiev, kao i nekolko pojedinaca iz Centralnog komiteta, na svoju ruku bez konsultacije sa partijskim organima potpisao pismo, što je ostavilo prostor za tumačenje da Levica potpisuje isto, mada mi nikad nismo doneli takvu odluku. Da bi situacija bila još problematičnija, Apasiev i njegova grupa nisu nas uopšte obavestili da će potpisati takvo pismo i mi smo o tome saznali tek preko medija. Ostali članovi i ja smo poveli diskusiju unutar partije o koraku Apasieva i drugova i smatrali smo da taj korak predstavlja nepoštovanje partije i organa, a posebno zato što je potpisani član Prezidiuma istaknut u javnosti. Apasiev se branio da je potpisao kao individualac i profesor pravnog fakulteta, ekspert prava, itd. U biti, ovo je banalno objašnjenje koje samo demaskira individualistički pristup Dimitra Apasieva i njegovo antisocijalističko poimanje politike. Zamislite, sada u javnosti ovaj isti čovek traži „demokratski centralizam”, što za njega verovatno znači birokratski centralizam. Pitanje oko imena je bilo političko pitanje. Samo pismo je bilo politički korak. Nemoguće bi bilo njega samog odvojiti od toga što je član Prezidijuma levičarske partije, kad je potpisao pismo sa jasnim političkim porukama i političkom sadržinom. To je uvalilo partiju u veoma neprijatnu situaciju, da mora post festum da se izjašnjava o predmetnom pismu. Na žalost, veliki deo članova Centralnog komiteta nisu prepoznali momenat da se uključe u raspravu i utiču na smer i sprečavanje samovolje Dimitra Apasieva. Nije da su ti članovi imali zadnje ili skrivene namere. Naprotiv, mnogi od njih su iskreni ljudi i borci, ali ćutanje se nekad skupo plaća.

Izborni program Levice za parlamentarne izbore 2016. godine

U maju 2018. godine, Prezidijum Levice je na predlog i insistiranje Dimitra Apasieva donio odluku o krivičnoj prijavi protiv tadašnjeg premijera Zorana Zaeva za krivično delo „ugrožavanje nezavisnosti”, što je u javnosti bilo odbačeno na sledeći način: „Levica tuži premijera za veleizdaju”. Ovu odluku je Prezidijum donio na krajnje netransparentan način i iza zatvorenih vrata. Većina članova organa i celo aktivno partijsko članstvo o ovoj odluci je saznalo preko medija i zvanične fejzbuk stranice partije, nakon što je informacija bila javno objavljena. Naša reakcija je bila da je ovo otvoreno koketiranje sa nacionalizmom i želja da se ulove sitni politički poeni. Da ironija bude još veća, veliki broj otvorenih makedonskih šovinista i desničara, koji su nas iz Levice pre samo nekoliko meseci proglasili za „izdajnike”, posle ovog taktičkog zaokreta u javnosti ka pravnom pozitivizmu su postali najveći fanovi Levice. Rasprava koja je izbila unutra bila je žestoka i Dimitar Apasiev je optužio „frakcionare” za sabotažu. U jednom momentu, pompezno je najavio da će se pasivizovati na izvesni period zato što „nije mogao izdržati da je pod udarom svojih”. Mi, loši „frakcionari”, smo smatrali da će ovaj korak imati dalekosežne posledice na poimanje i građenje partije u budućnosti i da će se na ovaj potez nalepiti simpatizeri koji su otvoreni nacionalisti i koji nemaju ništa sa idejama socijalizma i levice, a da će time iskrene simpatizere udaljiti od nas, pa i da će se demoralizovati i članovi baze. Da bude tragičnije, svi smo bili svesni da nikakvog pravnog efekta neće biti od krivične prijave. Naša kolektivna krivica i greška je što nismo izgradili efikasne unutarpartijske demokratske mehanizme za rukovanje u ovakvim situacijama i snošenjem odgovornosti. Partija Levica sve više je ličila na tipičnu buržoasku, tj. građansku partiju, izgubljena u građenju srednjoročne deklarisane strategije. I ponovo je došlo do izražaja neiskustvo i neprepoznavanje ključnih momenata od strane većine unutar CK. Isto tako, neki članovi su imali ispravne pozicije po ovom pitanju, ali umesto da povedu unutarpartijsku bitku i spreče degeneraciju Levice, rešili su da budu cinični Fejsbuk komentatori — perući ruke na taj način od bilo kakve odgovornosti, postavivši sebe na „sigurno odstojanje”.

Javni nastupi (gostovanje po medijima, Fejsbuk objave i sl.) Dimitra Apasieva su sve više bili u raskoraku sa nekim od partijskih stavova i dogovorenih pozicija i bili su na nacionalističkoj liniji. Ceo ovaj period Dimitar Apasiev je koristio priliku u kojoj su mnogi od eksponiranih i uticajnih ljudi bili u senci (iz privatnih razloga) i van očiju javnosti kako bi izgradio svoj medijski renome i postao slika Levice u javnosti. Krivicu za to, pored velikih medija koji obožavaju da love lidere i formiraju kult ličnosti, snosimo i mi, zato što nismo uspeli profilisati drugu osobu u javnosti u trenutku koji je bio osetljiv za partiju.

U vreme predreferendumske kampanje o bojkotu u septembru 2018, osetilo se kadrovsko osipanje i slabljenje partijskih redova. Postojala je nezainteresovanost kod većine da se uključe u kampanju i već je postojao jaz između članstva i rukovodstva. Mada je postojao sindrom busanja u grudi sve zarad tapšanja po ramenima i lajkova u hiljadama, ipak na terenu nismo bili dovoljno snažni. Nismo imali način da motivišemo članstvo da se uključi u stvaranje jasne distinkcije između nas (Levica) i nacionalromantičara. I pored organizovanih javnih nastupa, pres konferencija, internet propagande i raznih aktivnosti, partija nije bila na potrebnom nivou. Nije našla način za ujedinjenje svojih aktivista.

U periodu oktobar-novembar 2018., kada je posle Referenduma bio započeo proces ustavnih izmena u makedonskom Sobranju, u okviru partije vodila se diskusija o tome na koji način se pozicionirati i reagovati u vezi s ovim pitanjem. Već je bilo najave organizovanja protesta više desničarskih i šovinističkih grupa i organizacija pod parolom „Bojkotiram”, koji su trebali da budu sredinom novembra. U okviru partije počela je žestoka diskusija oko našeg stava prema najavljenom protestu. Jedna grupa, u kojoj su glavni protagonisti bili Apasiev et al. i redakcija časopisa Antropol, imali su liniju da je sada momenat da se zajaše talas nezadovoljstva i pokušavali su da među članstvom prošire iluziju da smo dovoljno snažni da preuzmemo celi protest „Bojkotiram“ i da dominiramo našim idejama. Druga grupa, u kojoj smo bili i mi iz MO „Crveni“, smatrali smo da se treba kloniti tog protesta i zauzeti nezavisnu poziciju u vezi pitanja imena i ustavnih promena. Naši stav je taj da protest nije spontani skup koji se može tako lako preusmeriti, već da je otvoreno desničarski protest sa jasnom desničarskom i nacionalističkom ikonografijom, iza koji stoje organizacije sa jasnim stavovima (dijametralno suprotnim od naših). Isto tako, mi smo napomenuli da će protest u krajnoj liniji biti instrumentalizovan od strane VMRO-DPMNE da bi oprali obraz pred pristalicama u situaciji gde je osam njihovih poslanika glasalo za ustavne promene. Jednostavno, nije bilo moguće igrati na terenu koji očigledno nije naš i gde bismo postavili sebe kao topovsko meso. Mi smo se zato držali linije da je neophodno da Levica organizuje samostalni i vlastiti protest na kojem bismo adresirali naše ideje i fokusirali se na pitanju promene imena radi učlanjenja u NATO pakt, pitanju koje uopšte nije potegnuto od strane desnice u njihovom protestu. Druga strana je smatrala da je vreme da se ujedinimo sa „zdravim desničarima” radi „višeg cilja”. U tom momentu, Apasiev i Ismail su se opet igrali „tajne diplomatije” i bez znanja ili odluke partije potpisali proglas pokreta „Bojkotiram”. Članovi MO „Crveni“ i ostali članovi CK Levice reagovali su i tražili da Dimitar Apasiev preuzme odgovornost za preduzimanje takvog koraka. Umesto toga, grupa oko Apasieva je uspela sabotirati Centralni komitet izlaskom sa sastanka kada se tražila odgovornost. Tu se otvorilo pitanje da li Dimitar Apasiev zaslužuje biti pravni zastupnik političke partije Levice (kategorija uređena Zakonom o političkim partijama). On je odbijao da se lično suoči sa ostalim članovima Prezidijuma i nije prisustvao uredno najavljenim sastancima Prezidijuma.

Protest protiv NATO pakta u Skoplju na kojem su učestvovali i članovi MO Crveni

U unutrašnjim prepucavanjima i debatama već su se narušili i lični odnosi i drugarska i radna atmosfera unutar Levice. U takvoj atmosferi se početkom novembra 2018. održala sednica na kojoj je, posle dugih rasprava i prepucavanja, donesena odluka da se ne organizuje zajednički protest sa desničarskim organizacijama i da se pristupi organizovanju vlastitog protesta. Oko 70% od članova CK Levice glasali su u korist te odluke, za organizovanje sa antiimerpijalističkim i antinacionalističkim sadržajem baš simbolično 29. novembra. Posle završetka sednice počela je jedna koordinisana drama od strane redakcije Antropola i saradnika Apasieva, koji su fanfarama najavili da neće sprovesti odluku o samostalnom protestu, da partija vrši “političko samoubistvo”, i počeli su standardne prozivke da smo mi „sektaši” i da „nemamo osećaja za trenutak”. Nakon stotina mejlova atmosfera je bila već bitno narušena. U tom momentu odgovorno izjavljujem da ukoliko smo svi u slozi stali iza ideje o samostalnom protestu, da smo isti mogli organizovati na zavidnom nivou i napravili bismo jasan rez sa desnicom u vezi ovakvog važnog političkog pitanja. Proključala atmosfera svađa i podela samo je doprinela da se dobar deo članova demoralizuje i izgubi volju za bilo kakav vlastiti protest, sa ciljem „zakopavanja ratne sekire” i „mira u kući”. U takvoj atmosferi održane su još dve sednice CK Levice, jedna u decembru 2018, a jedna u februaru 2019. godine. Ove sednice, očekivano, nisu doprinele smanjivanju tenzije i samo su nam dopunski dale do znanja da je rascep realnost i da je pitanje vremena kada će tikva puknuti i u javnosti. Na sednici u decembru, s ogromnim pritiskom od strane grupe oko Apasieva, bio je opozvan jedan od članova MO „Crveni“, drug Aleksandar Atević (protivstatutarno, jer Statut Levice nije poznavao opozivanje mandata, ali i bez potrebne većine glasova). Na nesreću Apasieva et al. koji nisu uspeli do kraja i na njegovo mesto postaviti poslušnog čoveka grupe Dimitra Apasieva, pa je većina izabrala Zdravka Saveskog za novog člana Prezidijuma, koji se bio povukao ranije zbog spletke sa grupom Antropola i nije bio član Prezidijuma izvesno vreme. Na sednici 3. februara 2019, kada je već bilo najavljeno održavanje predsedničkih izbora, desila se još jedna jasna podela. Kasnije, odmetnuta struja Levice je dala podršku kandidatu VMRO-a. Većina članova CK Levice je bila protiv ideje da podržimo predsedničkog kandidata za kojeg je bilo jasno da će biti predložen na konvenciji VMRO-DPMNE, što je još jednom na sto stavilo oportunizam druge grupe, koja je teatralno i organizovano napustila sednicu kada njihov predlog nije prošao, čime je još jednom ova grupa minirala stvari u organima partije.

Posle histerične najave o krivičnim prijavama od strane Dimitra Apasieva protiv drugih članova Prezidijuma (najviše na meti je bila drugarica Veliu), organizovano napuštanje sednice, većina Prezidijuma pokrenula je pravni postupak u okviru partije o smenjivanju Dimitra Apasieva sa mesta pravnog zastupnika. Grupa oko Apasieva se suočila sa realnošću da neće tako lako preuzeti partiju legalnim putem, unutar organa, i otpočela je plan B, što je značilo falsifikovanje dokumenata, sudskih postupka, svojevoljna promena partijskog blagajnika, zloupotreba partijskog pečata koji je bio u njihovom posedu, preuzimanje veb sajta, promena brave partijskog sedišta i ostala dela. U ovom periodu počelo je i njihovo organizovano odsustvo sa legalnih sednica Prezidijuma u cilju da se ostvari podzemni scenario.

I konačno, tikva je pukla i u javnosti, 15. februara 2019, kada su u javnost procurila saopštenja dveju sukobljenih strana, što je bilo kasnije prosleđeno i na sudskom sporu pravnog zastupništva Levice. Posedovanje pečata i falsifikovanih dokumenata bili su legitimni dokazi u očima „reformisanog sudstva”.

O desnom zaokretu 2019. godine

Od trenutka kada je grupa oko Dimitra Apasieva preotela Levicu, započeli su proces totalne izmene lika i suštine partije, kao i osnova na kome ista počiva i na kojima je bila stvorena. Grupa je preuzela partiju administrativnim i birokratskim metodama, no ja bih se osvrnuo na promene koje su došle. Odmah nakon februara 2019, grupa oko Apasieva je raspustila najaktivnije lokalne ogranke, zatvorila njihove kancelarije i ugasila sve programske sektore, a kao koordinatore postavila poslušne ljude koji nikada nisu ni bili članovi tih sektora. Počeli su otvarati i lokalne kancelarije i tako prikazivali neku masovnost partije. Proces birokratske degeneracije je tada bio završen i Levica je postala pseudopartija koja je običan dodatak makedonskom buržoaskom pluralizmu. Opasno je što partija na veliko koristi socijalističku frazeologiju i akademski rečnik, kako bi prikrili svoju degeneraciju i preobražaj u čistu suprotnost od onoga što su iskreni borci hteli da naprave proteklih godina.

Krajem 2019. partijske promene su zaključilii partijskim kongresom, tzv. Plenumom, na kojem je, kako se prema fotografijama vidi, bilo maksimum 50 članova delegata. Pre samo godinu dana, Centralni komitet partije je brojao 45 članova, a čisto komparacije radi, broj aktivnih članova koji su plaćali članarinu samo u Kumanovu je bio preko 20. Naravno, ove delegate kongresa (većinom članove novog Centralnog komiteta) niko od članstva nije ni birao. Datum i sadržaj kongresa je bio tajni podatak i sakriven od šireg članstva. Lokalni ogranci nisu uopšte diskutovali o statutarnim promenama ili bitnim programskim promenama.

Očekivano, partijski Statut je pretrpeo bitne promene i skretanje udesno se uočava iz floskule da partija ima ideologiju „levog patriotizma”. Veliki su izgledi da je komandni antidemokratski način odlučivanja izrodio ovakav teški lapsus. Ako ovo nije lapsus pisca, onda je tu dat prostor za tumačenje. Radi se o promeni Statuta u delu člana 4, o ideologiji, u kojem je antinacionalizam i antikapitalizam zamenjen novom frazom. Ove izmene su dostavljene Sudu i to je zvanični dokument na nivou podzakonskog akta. Po svemu sudeći, „drugovi” su postali svesni da jahanje na patriotskom talasu donosi političke poene, pa su rešili da udare svoj pečat. Ono što je nejasno jeste kako to veliki samoproglašeni marksisti iz pseudopartije mogu objasniti ljubav i posvećenost buržoaskoj državi i njenim institucijama, jer trenutno ne postoji druga država prema kojoj oni mogu gajiti patriotska osećanja. Ipak je važno to prodati na političkoj pijaci, ili je bar to ono čemu se nadaju. Izvitoperenje pojmova koje koriste staljinisti (marksisti-lenjinisti) za socijalistički patriotizam ili levi nacionalizam, odnosno levi patriotizam, potiče iz perioda nakon smrti Lenjina, kada je sovjetska birokratija morala dokazati da gradi socijalizam u jednoj izolovanoj, nazadnoj zemlji. Oni su tada razvijali antilenjinističku ideju o socijalizmu u jednoj zemlji, a pozivali su se na odbranu otadžbine SSSR od kapitalizma. Svakako da bi se komunisti zalagali za odbranu SSSR-a, ali jedini način odbrane Sovjetskog Saveza, kao što je istorija pokazala, a Trocki predvideo, bila je politička revolucija i rušenje sovjetske birokratije koja je gušila radničku državu. To se nije desilo i SSSR je uništen kontrarevolucionarnom akcijom 1989-91. Politička demagogija aktuelne pseudopartije o levom patriotizmu, kao odbrani Republike Makedonije, nema veze sa nijednom formom nekakve levičarske misli, već je obična liberalno-građanska podvala. Pozivanje na ASNOM (Antifašističko Sobranie Narodnog oslobođenja Makedonije iz NOB-a 1941-1944) ne sme da bude floskula pravnog pozitivizma, već akcija ujedinjene radničke klase protiv buržoaskih institucija i u krajnjoj liniji protiv Republike Makedonije kao deteta kontrarevolucije i svetskog imperijalizma. Borba mora biti za asnomsku Makedoniju u okviru federativne Jugoslavije i Socijalističke balkanske federacije sa punim demokratskim pravima svih naroda i narodnosti!

Prvomajski protest Levice u Kavadarcima 2017. godine

Sasvim predvidljivo, kada su svi nepodobni elementi uklonjeni pomoću sudskih odluka, nije postojala prepreka za uvođenje novog organa partije, Predsednika, te zabranu postojanja frakcija zbog, kako su izjavili, njihovog „traumatičnog” iskustva. Bez protivkandidata i bez informacija koliko je glasova prebrojano, za prvog (možda i doživotnog) predsednika partije je izabran Dimitar Apasiev. U svom neveštom obraćanju na kongresu, on kaže da biraju predsednika, da centraliziraju partiju i „konačno stavljaju tačku na fabrikovane pučeve i frakcionaška delovanja”. Istini za volju, jedina frakcija koja je postojala u Levici je bila organizacija MO „Crveni“. Partija je imala lokalne ogranke i centralne organe tj. rukovodstva, pa shodno s tim nije ni bila horizontalno postavljena. Apasiev i njegova grupa su bili ti koji nisu poštovali zajednički donesene odluke demokratskih organa. Novi predsednik je onaj koji najviše pati od individualizma dok se poziva na zajedništvo.

U prigodnom kongresnom obraćanju (osvrtu), koje je javno dostupno pod nazivom „O novoj populističkoj levici”, novi predsednik je najavio kurs i političko pozicioniranje kojima se vredi pozabaviti, ne zato što su skandalozni, već da bismo jasno utvrdili stav Marksističke organizacije „Crveni“, kao jedine komunističke organizacije koja je ostala na političkoj areni u Makedoniji.

Prema ovom obraćanju, ideja Levice je započeta 2015. godine, kada predsednik Apasiev kaže da su „shvatili da NVO aktivizam sa Pokretom socijalne pravde „Lenka“ nije urodio plodom” i „džaba su se trošili bez pravljenja realne promene”. Kakvo epohalno otkriće! Ovaj rezon prvo obezvrednjuje rad mnogih aktivista koji su sebe gradili i gradili organizacije i pokrete, zato što stvaranje partije nije gotov proizvod koji može pasti s neba. Itekako su potrebno terensko i političko iskustvo i kadrovski potencijal, zato su bile osnivane političke organizacije levice. Levica je bila kulminacija godina i godina političkog aktivizma. Ovo shvatanje organizovane levice samo pokazuje da predsednik vidi organizacije za jednu upotrebu, sve dok mu se ciljevi i interesi ostvaruju. Ideja partije, radničke, socijalističke, postojala je mnogo pre 2015, kao što se lažno poriče u svom osvrtu. Sećam se da je 2012. na levici postojala debata o potrebi za izgradnjom partije. Pokušaji stvaranja radničke partije i masovnijih socijalističkih ili komunističkih partija postoje još od osamostaljenja Makedonije. Najveći uspeh u tome, površno gledano prema osvojenim glasovima, je Radnička partija, koja je u uslovima prokapitalističke histerije i antiradničke nacionalističke ideološke dekadencije 1994. godine osvojila 30 hiljada glasova, što je triput više nego što je osvojila ujedinjena Levica 2016. godine. Po svemu sudeći, pre 2015. ovo pitanje nije bilo prioritetno tadašnjem „nevladinom aktivisti” koji verovatno nije video lični benefit u osnivanju partije.

Pogrešno je razumevanje unutarpartijskih sukoba kao jedne obične teorije zavere da je „levičarenje uvek propraćeno pučevima i podržano od medija finansiranih iz jednog centra, od Šoroša”. Unutarpartijski sukobi su odraz realne političke razlike i materijalnih interesa koji neminovno kreću ka izbijanju i iskazivanju različitih političkih tendencija, a ukoliko se ne može naći neki viši cilj, i do rascepa. U tom slučaju, samo kao politička klarifikacija za okupljanje novih snaga, rascepi su od koristi radničkom pokretu. U istoriji Levice, ova dva velika sukoba su bila političke prirode. U nemogućnosti da se prezentuju osnovni i čvrsti argumenti oko političke pozadine i razlika, pribegava se moralizovanjima o „instruiranim pučevima” i „velikom neprijatelju”. Pritom, predsednik traži „raskid levog populizma od apolitičnosti nove Levice u kojoj su bili dojučerašnji drugovi”. Ono što je teško shvatljivo jeste da se „dojučerašni drugovi” bore za različitu politiku od one skrivene velom fraze „levog populizma”. Mi smo u politici baziranoj na doslednom internacionalizmu i klasnoj borbi. Odatle smo i vodili bitku protiv promene ustavnog imena, odatle smo se zalagali za politiku kontra SDSM i DPMNE. Nije ovo izreka bez sadržaja — ovo znači da smo suprostavljeni svakoj prokapitalističkoj političkoj tendenciji i da smo na strani poboljšanja radničkog života. Mere koje smo mi predlagali u Programu i koje su i prihvaćene su bile vođene tim namerama i idejama. To ni u kom slučaju nije neka naša apolitičnost, ali za njih su to „bajati i sektaški zastareli koncepti”. Šta je onda suština njihove politike prema tzv. levom populizmu? Da li je taj novi koncept izmislio neki genijalac, ili je to dobro proverena taktika? Populizam – to je reč koja označava udvaranje političara narodu, a takav je naposletku i levi populizam ako je osnova organizacije, i biva iskorišten kao mamac za radnike, a mere koje je populista obećao su zaboravljene i sprovode se agende nacionalizma tj. nacionalne buržoazije.

Postaje sve jasnije da je Levica partija koja je kapitulirala pred buržoaskom ideologijom. Naime, partija se vidi kao „omladinska partija” i „omladinski pokret”, naspram „buđavih” radničkih. Šta je sad ovo? Koje ideje brani „omladinska partija”? Čije klasne interese štiti i kojim socijalnim grupama se obraća? Da li je dovoljno biti „perspektivni mladi čovek” i graditi novu populističku levicu? Normalno da na ova pitanja nema adekvatnih odgovora, zato što lovcima u mutnom odgovara da stvari ostanu nejasne. Jasno je distanciranje od klasne politike i građenja saveza sa radničkom klasom i njenim sindikalnim organizacijama. Za radnike nema više mesta u novoj populističkoj levici. Dve univerzalne odlike politike ove „omladinske levice” bile bi prema rečima lidera „obraćanje plebsu” i „antielitizam”. Ponovno, beži se od jasne konekcije sa radničkom klasom i borbe za socijalizam i žonglira se opštim i apstraktnim pojmovima. Antielitizam je koncept koji je čest u okviru desnice, u nameri da očiste obraz i naprave distinkciju od „liberalnog establišmenta” i predstave sebe kao nekakvu alternativu. Primera radi, ultradesničarka Marin Le Pen i Donald Tramp, sve dok nisu na tronu, furaju antielitizam. Dosta simptomatično, tu se elitizam povezuje jedino sa vladajućom partijom SDSM koja je nesumnjivo predstavnik interesa kapitalističke klase, što ima svoju upotrebnu vrednost za dnevnopolitičke proračune.

Tribina Teret imena na kojoj su govorili predstavnici organizacija iz Grčke, a koju su organizovali članovi MO Crveni i Levice 2018.

Ono što je ubedljivo najskandaloznije jeste određivanje političkih neprijatelja novoj populističkoj levici. To su „anacionalni severnomakedonski Socijaldemokratski savez… veoma opasni i militantni velikoalbanski nacionalšovinizam… i NVO levičarenje”. Trebamo videti i drugu stranu drskosti autora ovih mudrosti i tumačiti suštinu. Za mene, i za MO „Crveni“, principijelni neprijatelj jeste kapitalistički sistem, kao izvor svih kriza i konflikata, i privatno vlasništvo sredstava za proizvodnju, akumulacija kapitala preko nečovečne i otuđujuće eksploatacije radnika u našoj zemlji i celom svetu, profitno upravljanje i uništavanje privrede i prirodnih bogatstava i konkurencija gde samo najjači dobija sve, sa kapitalističkom klasom kao predstavnikom sistema. Zato se „Crveni“ bore protiv laži konzervativne i liberalne ideologije kao političkog opijuma masa i zastupaju idejnu borbu za socijalizam. Odatle proizilazi naš stav o imperijalizmu. To bi trebalo biti fokus levice, ukoliko ima smisla da se tako naziva.

Linija po kojoj se napada SDSM jeste da oni nisu pravi Makedonci i da su „odrođeni”, a kasnije dolazi dekor priča o „klasnim neprijateljima”, koju je novi lider čuo kao ličnu ispovest mog bliskog druga i koju je bestidno prisvojio i ponavljao. Svakako da socijalistička levica treba napadati SDSM kao predstavnika kapitalističke klase i glavnog branitelja imperijalističkih interesa, i da razobličava njihovu vladavinu, ali to oni rade sa pozicije desnice i u desničarskom tonu. Tu novi lider ostavlja prostor za oportunističku saradnju sa drugim političkim grupacijama kapitalističke klase i njih izostavlja iz kritike, radi potencijalne buduće saradnje.

Još jedna stvar koja bi privukla glasove srednje klase za izbornu aritmetiku pored deklarisane mržnje prema socijaldemokratama, je potenciranje ugroženosti makedonskog identiteta i slabljenje makedonske države, kako buržoaski mediji decenijama verglaju. Naravno, dežurni neprijatelji su Albanci, koji su „nosioci velikoalbanskog šovinizma”. Ali predsednik partije Levice je prećutao da Albanci u stvari i ne traže secesiju, već su pokazali solidarnost sa makedonskim narodom na referendumu 2018. prkoseći svim albanskim nacionalističkim strankama. To je bio jasan znak klasnog rascepa u albanskoj populaciji, što samo ideološki zaslepljeni makedonski šovinisti mogu da ignorišu. Kakva fundamentalna razlika između ovog socijalšovinističkog “levičara” i makedonskih komunista i partizana! Oportunisti i šovinisti iz redova amorfne, srednjeklasne, levice, kao što je Apasiev, podižu nacionalističke zidove i unose podele između makedonskih i albanskih radnika da bi podilazili umoljčanim slojevima dobro situiranih sitnih buržuja i uličnih nacionalista. Nasuprot takvoj “levici”, komunisti se prvo i pre svega bore protiv nacionalizma u svojoj naciji i na taj način grade borbeno jedinstvo radnih ljudi. Albanski narod mora dobiti sva kulturna i jezička prava i sav prostor za integraciju u našem zajedničkom društvu. Ali, ostvariti potpunu integraciju i nacionalnu ravnopravnost u kapitalizmu je utopija jer sam taj sistem stvara tržište nacionalizma i čini nacionalne podele unosnom profesijom za čitav jedan sloj neradnika. Buržoaske partije, u Makedoniji, ali i svugde u svetu,nikada neće propustiti priliku da koriste nacionalno pitanje kao adut za prevaru radnika i slabljenje njihove borbe. Da bismo se izborili sa šovinizmom, moramo se izboriti sa kapitalizmom. Moramo se izboriti za komunizam.

Definitivno najpatetičniji stav je nova taktika pseudopartije o tzv. „NVO levici”. Naime, radi se o političkom fenomenu koji realno ne postoji kod nas i koji je izmišljen. Konkretne nevladine organizacije, koje su ovde meta njegovog napada nisu uopšte levičarske organizacije, a nisu nikad ni pretendirale da to postanu. Trenutno u Makedoniji ne postoji nijedna aktivna nevladina organizacija koja sebe deklariše levičarskom. Radi se o organizacijama liberalnog političkog miljea i jasno je da te organizacije imaju razlike naspram socijalističke levice i nisu njen istureni deo. Ponovo, napad prema njima je obično moralisanje u želji pronalaska dovoljno „elitističkog neprijatelja”, koji bi omogućio političko egzistiranje novoj populističkoj levici. Zbog velike nesposobnosti za analizu i privlačenje članova na ispravnoj osnovi, ova populistička levica mora fabrikovati konflikte sa izmišljenim neprijateljima kako bi sebe održala u životu i dala smisao sopstvenom postojanju. Retorika koja se fokusira na Šoroša kao pojedinca izbegava da osudi ceo kapitalistički sistem i ima samo jedan cilj - okupiti oko sebe brdo antivaksera, protivnika nauke i medicine, pristalice teorija zavera i ostalih malograđana koji ne vide dalje od svog sitnog klasnog interesa.

Konačno, od svega gore iznetog, ovakva nova populistička levica je samo degenerisana oportunistička pseudopartija u vlasništvu šačice ljudi. Njena sudbina, ako uspe preživeti na sceni, biće određena interesima velikih igrača. Mobilizatorska uloga levice, a to znači politizacija klasne borbe i osveštavanje istinskih zahteva radnog naroda, uključujuči ovde i ovu pseudopartiju, u narednom periodu biće minimalna. U takvim konfuznim okolnostima veoma je bitno osnivanje jasno definisanog jezgra aktivista sa odlučnim programom za socijalističku transformaciju društva i u ovom delu Balkana. Ovo jezgro treba se spremati za vodeću ulogu u budućim događajima i za to da će biti organ kolektivne memorije klasne borbe. Zadatak svakog iskrenog socijaliste, komuniste, je da to prepozna i bori se za izgradnju masovne revolucionarne radničke partije. Naša odgovornost kao MO „Crveni“ je još veća, imajući obzir da smo prvi i unutar Levice i van nje vodili i vodimo bespoštednu borbu sa ovim oportunističkim otpacima. Nije prvi put da se pojavljuju pseudokomunističke grupe ili partije koje služe diskreditaciji izvornih socijalističkih i komunističkih ideja i principa. Diskreditacija je itekako potrebna kapitalističkim partijama i političkom sistemu. Takve će same sebe odvesti na smetlište istorije. Međutim, ideje revolucionarnog radničkog pokreta se ne mogu izbrisati diskreditacijom ove ili one oportunističke klike. One žive dokle god radnička klasa trpi pod kapitalizmom. Njihov opstanak je istorijska nužnost i vraćaće se iznova i iznova sve dok kapitalizam ne bude konačno srušen, a komunistički program života dostojnog čoveka ne postane stvarnost.