Kuba je u borbi protiv pandemije COVID-19 pokazala sve prednosti planske ekonomije i preventivnog delovanja zdravstvenog sistema u zaštiti zdravlja svojih građana, naspram kapitalističkih zemalja Evropske unije, čije vladajuće elite imaju za glavni cilj zaštitu interesa kapitalista i njihovih profita.
U ranoj fazi pojave pandemije u svetu, kubanske vlasti preduzele su niz preventivnih mera u suzbijanju širenja virusa. Usvojile su nacionalni plan za prevenciju i kontrolu COVID-19 dok je tim virusolga iz Havane tokom februara meseca obučen od strane stručnjaka Panameričke zdravstvene organizacije kako da dijagnostikuje i tretira virus COVID-19. Takođe, zahvaljujući strukturi univerzalnog i javno finansiranog zdravstvenog sistema Kube, koji je baziran na ordinacijama porodičnih lekara i medicinskih sestara u lokalnim sredinama, uspeli su da u kratkom roku zajedno sa studentima medicine i lokalnim društveno-političkim organizacijama obiđu gotovo svako domaćinstvo na Kubi, kako bi ustanovili eventualne simptome bolesti kod svakog pojedinca i na taj način predupredili dalje širenje virusa. Korišćen je veliki broj testova koji u kratkom roku otkrivaju simptome (30 minuta)[1], najviše u slučaju onih građana koji su bili u kontaktu sa zaraženima ili onih koji su dolazili u zemlju iz inostranstva, bilo stranih državljana ili državljana Kube koji su se vraćali iz inostranstva. Zahvaljujući svim ovim preventivnim i pravovremenim merama, stopa zaraženih i umrlih na Kubi je na izuzetno niskom nivou (u momentu pisanja teksta Kuba ima 2,173 obolelih i 83 smrtna slučaja uzrokovanih virusom COVID-19). Latinska Amerika je trenutno žarište globane epidemije i uspeh Kube postaje još očigledniji ako zemlju posmatramo u kontekstu neobuzdanog širenja virusa u Brazilu.
Kako su ovako hitre i temeljne preventivne mere bile moguće u izolovanoj zemlji u razvoju poput Kube? Kuba izdvaja izuzetno visok procenat sredstava iz bruto društvenog proizvoda za potrebe zdravstvenog sistema i raspolaže sa najvećim brojem lekara naspram ukupnog broja stanovnika u odnosu na sve druge zemlje sveta.[2] Kubanski zdravstveni sistem se bazira na preventivnom delovanju i primeni tradicionalne medicine, tj. kombinovanje konvencionalne i alternativne medicine kao što su prirodne metode lečenja, joga, masaža itd. koje se izučavaju na kubanskim medicinskim školama i ustanovama. Svakom građaninu država garantuje besplatnu zdravstvenu zaštitu i obezbeđuje preventivne medicinske preglede, dostupnost ordinacija u ruralnim predelima, opštu vakcinaciju i druge mere koje sprečavaju širenje zaraza i drugih bolesti.
U većini slučajeva u sprovođenju određenih zdravstvenih mera ili aktivnosti učestvuje i lokalno stanovištvo kroz različite oblike društvenog organizovanja odozdo. Primarna nega obezbeđena je kroz mrežu porodičnih lekara i medicinskih sestara koji su smešteni u lokalne ordinacije u samim naseljima i pružaju non-stop lekarsku negu. Lekari i medicinske sestre žive u samom naselju u kojem rade, pružajući potrebnu lekarsku pomoć u ordinacijama pre podne, dok u poslepodnevnim časovima obilaze na kućnoj adresi osobe kojima je lekarska pomoć potrebna.
Svaki tim porodičnih lekara i sestara zadužen je u proseku za 120 do 150 porodica.[3]
Međunarodna solidarnost Kube
Kuba ne koristi socijalizovani zdravstveni sistem i medicinski kadar samo kako bi zaštitila svoje stanovništvo. Kubanski revolucionarni internacionalizam polazi od obaveze da se pomogne drugim narodima koji se bore protiv imperijalizma ili stradaju pod siromaštvom uzrokovanim kapitalizmom. Medicinska pomoć tako često ide ruku pod ruku sa političkom, ekonomskom i vojnom pomoći. Ova ostrvska zemlja ima dugu tradiciju slanja vojnih ekspedicija širom sveta, uspostavljenu nakon revolucije 1959, sa ciljem da se pomognu revolucionarne snage u oslobađanju država potlačenih od strane imperijalističkih sila.
Kuba je na čelu sa Fidelom Kastrom učestvovala u podršci afričkim državama u antikolonijalnoj borbi još od početka 60-ih godina prošlog veka, pomažući Alžir, Mozambik, Namibiju i Zair. Jedna od najznačajnijih kubanskih vojnih intervencija svakako jeste slanje preko 35 hiljada vojnika u Angolu 1975. godine. Kuba je takođe nakon revolucije pružala internacionalnu medicinsku pomoć pre svega u slučajevima zemljotresa, epidemija i drugih humanitarnih katastrofa. Pomoć je slata prvenstveno u države Latinske Amerike, Afrike, Azije i odskora u Okeaniju.
Jedan od izrazitih primera internacionalne solidarnosti jeste program Deca Černobilja, pokrenut 1990. u mestu Tarara u blizini Havane, nakon eksplozije nuklearnog reaktora 1986. godine. Program koji je finansiralo kubansko ministarstvo zdravlja trajao je do 2011. godine i pružao besplatnu medicinsku pomoć deci iz Ukrajne, Rusije i Belorusije. Do kraja programa 2011. godine, pomoć je pružena preko 25 hiljada dece, koja su obolevala najčešće od kancera, cerebralne paralize, deformacija, bolesti varenja i psiholoških poremećaja. Kuba je na taj način pokazala da, iako predstavlja zemlju u razvoju pod embargom Sjedinjenih Američkih Država, uspeva da pruži veću internacionalnu pomoć drugim zemljama nego najrazvijenije kapitalističke zemlje.
Kuba se takođe solidarisala sa zemljama Zapadne Afrike tokom epidemije virusa ebole u periodu 2014-2015. godine, slanjem dela svojih medicinskih sestara i lekara iz brigade Henri Reve, pre svega u Gvineju, Siera Leone i Liberiju. U tom momentu Kuba je raspolagala sa 4,048 doktora i sestara širom Afrike koji su radili u 32 zemlje i ukupno preko 50 hiljada zdravstvenih radnika u 66 zemalja koji su pružali medicinske usluge.[4]
Tokom pandemije virusa COVID-19, Kuba je jedina karipska zemlja koja je omogućila pristanak britanskog kruzera MS Braemar na svoju obalu, koji je prevozio preko 700 putnika, od kojih je petoro bilo zaraženo virusom. Brod je nedelju dana kružio karipskim morem bivajući odbijen da pristane na obalu od strane drugih karipskih država poput Bahama, Barbadosa i Sjedinjenih Američkih Država. Pristankom na obalu zaraženim putnicima pružena je adekvatna medicinska pomoć i nakon toga putnici su čarter letovima poslati kućama.
Takođe, dok se epicentar globalne pandemije COVID-19 nalazio u Italiji, kubanske vlasti su poslale deo brigade Henri Reve od 36 doktora i 15 medicinskih sestara u severni deo Italije, Lombardiju, koji je bio najviše pogođen pandemijom, dok je drugu grupu koja je stigla u Italiju činio 21 doktor i 16 medicinskih sestara. Kubanski specijalisti su takođe prisutni u drugim zemljama u borbi protiv korona virusa kao što su Surinam, Nikaragva, Jamajka, Venecuela, Meksiko, Grenada i Južnoafrička Republika, gde pružaju značajan doprinos u suzbijanju ove zarazne bolesti.
Za razliku od stručnjaka iz kapitalističkih zemalja, koji učestvuju u nekom od programa međunarodne pomoći, kubanski lekari često imaju smeštaj u prigradskim i ruralnim predelima, što im omogućuje integraciju u lokalne zajednice i bolje razumevanje lokalnih potreba.
Granice zdravstva u kapitalizmu na primeru Evropske unije
Uprkos tome što EU sebe predstavlja kao solidarnu zajednicu evropskih naroda, tokom pandemije svaka od tih zemalja sebično je zatvorila svoje nacionalne granice, ograničavajući resurse koje poseduje samo za svoje potrebe. Italija, kao jedna od zemalja EU koja je najviše pogođena pandemijom (u vreme pisanja teksta Italija je imala 235,278 obolelih i 33,964 umrlih), dobijala je u prvom periodu veću pomoć od Kine i Kube nego od zemalja unije čija je članica, što ogoljuje činjenicu da je EU formirana kao savez kapitalista koji štite vlastite interese, bez ikakve solidarnosti sa običnim radnim narodom. Zemlje EU koje su najviše pogođene pandemijom, pre svega Italija i Španija, dugo vremena su ignorisale pretnju virusa po zdravlje svojih građana, da bi mere koje je preduzimala njihova vlast u daljim slučajevima bile sve represivnije, pokušavajući da nedostatak medicinske opreme i nedovoljne pripreme za pandemiju nadomeste policijskim patrolama i hapšenjem građana, stvarajući ogroman pritisak na zdravstvene radnike da rade u nebezbednim uslovima, bez zaštitne opreme, čime su bili izloženu riziku oboljevanja od virusa ili smrti. Istraživanja[5] pokazuju da su 26% obolelih od virusa u Španiji medicinski radnici, dok je u Italiji taj procenat 10%, a u Lombardiji dostiže čak i 20%. Vladajuće elite u Italiji i Španiji nisu obustavile rad na neesencijalnim radnim mestima kako bi očuvali profite gazda, što je uzrokovalo još veći broj obolelih. Radnici nisu imali adekvatnu zaštitu pri radu, što je dovelo do štrajka radnika u Lombardiji, potom i u Španiji. Jedino putem sopstvenog, nezavisnog organizovanja radnici su uspeli da se izbore za zatvaranje fabrika i na taj način sačuvali svoje živote i živote svojih porodica.
Ljudski život iznad profita!
Pored preventivnog delovanja i ulaganja velikog dela budžeta u zdravstvo, ključan razlog brze reakcije kubanskih vlasti u suočavanju sa pandemijom jeste državno vlasništvo nad zdravstvenim ustanovama kao i zabrana rada privatnih klinika. S obzirom da država raspolaže svim resursima u oblasti zdravstva, ona ima mogućnost da izvrši brzu koncentraciju i relokaciju svih resursa unutar granica države i preusmeri sredstva iz područja koja nisu ugrožena ka onima kojima je pomoć potrebna. To omogućuje da sistem efikasno funkcioniše, sa glavnim ciljem očuvanja javnog zdravlja stanovništva umesto stvaranja profita. Takođe, cilj kubanske internacionalne medicinske pomoći nije samo u tome da se pruži medicinska usluga, već da se u tim zemljama pomogne u izgradnji medicinskog sistema koliko je moguće, da se obuče lekari, stipendiraju studenti medicine drugih zemalja, itd.
Nasuprot tome, u zemljama EU, čije su zdravstvene ustanove delimično ili u potpunostii u privatnom vlasništvu, nije moguće staviti te ustanove na raspolaganje u interesu šire javnosti, upravo zbog privatnog vlasništva i logike profita, niti je moguća integracija tih ustanova u jednu veću celinu zbog njihove rascepkanosti, što taj sistem čini neefikasnim i štetnim po interese javnog zdravlja, sa primarnim ciljem ostvarivanja profita gazda, a ne očuvanja javnog zdravlja. Tokom pandemije neke od kapitalističkih zemalja poput Španije su bile primorane da nacionalizuju bolnice u privatnom sektoru i na taj način ih stave na raspolganje svima kojima je medicinska pomoć bila u tom trenutku potrebna.
Krize kapitalističkih zdravstvenih sistema izazvane epidemijom COVID-19 virusa ogolile su neefikasnost zdravstvene nege organizovane na profitnim principima. Pored toga, globalna epidemija i ekonomska kriza raskrinkavaju iluziju o EU kao humanom projektu na koji zemlje bivše Jugoslavije treba da se ugledaju. Predrasude o efikasnosti kapitalističkih sistema i geopolitičke predstave o „humanom Zapadu“ i „totalitarnoj“ Kubi padaju u vodu pred realnošću. Radni ljudi u Zapadnoj Evropi sve više dovode u pitanje sistem koji je spreman da žrtvuje ljudske živote zarad održanja profita. U našem okruženju pak raste svest o značaju nasleđene infrastrukture univerzalne i široko-dostupne zdravstvene zaštite iz doba SFRJ.
Pridružite nam se u borbi za odbranu javno-finansiranog zdravstva!
Kapitalizam jeste virus!
Ljudi ispred profita!
[1] Ukoliko je rezultat bio pozitivan na tom testu, osoba je testirana PCR testom
[2] The World Bank – Statistic- Physicians (per 1,000 people) - Cuba
[3] The Curious Case of Cuba – C.William Keck (IV pasus)
[4] Granma - Cuba appeals to the world to join struggle again Ebola
[5] European Centre for Disease Prevention and Control - Coronavirus disease 2019 (COVID-19) in the EU/EEA and the UK – eighth update (7 strana)
