Sa premeštanjem epicentra pandemije koronavirusa u Evropu, ova regija se sada suočava sa svojom najvećom krizom od Drugog svetskog rata. Svi stubovi tzv. evropskih integracija se tresu pod pritiskom.

Baš u momentu kada su internacionalna solidarnost i koordinacija najpotrebniji, evropske države zatvaraju svoje granice i uskraćuju međusobnu pomoć, dok će predstojeća recesija povećati šansu raspada ne samo evra, nego i Evropske unije kakvu poznajemo.

25. mart 2020.

Zatvorene granice

Sloboda kretanja unutar, ka i iz Šengen zone je suspendovana, ali ne kao rezultat koordinisane intervencije EU. Mnoge evropske vlade su samostalno odlučile da zatvore svoje nacionalne granice još pre nego što je Evropska komisija 17. marta zatvorila spoljašnje granice svoga bloka prema ostatku sveta, sprečavajuči ulazak čak i iz drugih pripadnica Šengena.

 EU lažna solidarnost
Izvor: Pixabay

Češka Republika je još 13. marta najavila da će zatvoriti svoje granice, i u momentu pisanja ovog teksta je 21 od 26 pripadnica Šengena zatvorila svoje granice, uključujući Nemačku, Italiju i Francusku. Ovo je u potpunosti bez presadana. Čak i na vrhuncu migrantske krize iz 2015, zabrane putovanja u okviru Šengena su bile retke i vrlo kratkoročne.

Težini ove situacije, koja je efektivno poništila slobodu kretanja ljudi, umanjuje se značaj pozivanjem na to da se radi o privremenoj, hitnoj meri, ali treba se podsetiti reči Žon-Klod Junkera, koji je kao evropski komesar usred migrantske krize izjavio sledeće:

„Manje Šengena znači manja zaposlenost, manje ekonomskog rasta. Bez Šengena, bez slobodnog kretanja radnika, bez slobode građana Evrope da putuju, evro nema smisla.“

Nikakav datum nije zadat za ponovno otvaranje nacionalnih granica i Evropska komisija nema veliku težinu glasa u vezi toga. Može samo da iznese svoje mišljenje na mere preduzete od strane nacionalnih vlada. To znači da sudbina slobodnog kretanja ljudi kroz Evropu, i sa njime evra i jedinstvenog tržišta, leži u rukama 26 nacionalnih vlada koje sve žure da osiguraju sopstvene interese pod konstantnim pritiskom nacionalističkih i protekcionističkih tendencija u okviru sopstvenih granica.

S obzirom na projektovanu dužinu pandemije i užasne efekte koja ona već ima, šanse za ubrzan i sređen povratak u status quo ante deluju sićušno. Sve što bi bilo potrebno je da mala grupa odmetnika odbije povratak potpune slobode kretanja sa ostatkom bloka i Šengen više ne bi postojao. Ovo samo po sebi bi predstavljalo egzistencijalnu opasnost za EU.

Blokirana trgovina

 EU lažna solidarnost 2
 Foto: Flickr Freedom House

Sloboda kretanja ljudi nije jedina od čuvene „četiri slobode“ koje su ugrožene dolaskom koronavirusa. Možda je čak i značajniji prekid slobode kretanja robe. Nekoliko država članica postavile su zabranu na izvoz medicinskih zaliha, a je Nemačka otišla toliko daleko da blokira izvoz medicinskih maski, što je izazvalo protest ostalih država članica.

Slobodna trgovina je ekonomski temelj Evropske unije. Bez nje ne postoji jedinstveno tržište. Ovakvo očigledno ograničavanje slobodne trgovine od strane najmoćnije ekonomije u Evropi je slikovita indikacija dubine ove krize. Ovo će takođe voditi ka daljim protekcionističkim merama u celom trgovinskom bloku, jer manje države će težiti da zaštite sopstvene interese.

Neko bi se zapitao da li Evropska unija uopšte više postoji, budući da su njeni fundamentalni principi efektivno ukinuti, ali to bi promašilo suštinu vitalnog dela prirode EU. U stvarnosti, EU ne čine njena pravila, koja se lako krive i krše od strane velikih igrača kad im se hoće. Ne čine je čak ni njene institucije. U krajnjoj liniji, EU je jednostavno dogovor između sila Evrope da neka vrsta unije najbolje služi njihovim interesima, ali suočen sa krizom ovolikih razmera i ovolikog intenziteta, ovaj dogovor je već krenuo opasno slabiti.

Solidarnost

Rastući konflikt u okviru EU uspaničio je dalekovidnije predstavnike evropskog kapitalizma, koji iznose pozive na „jedinstvo“ i „solidarnost“ u bloku. Redakcija Fajnenšl tajmsa je čak napravila objavu, pozivajući evropske lidere da „govore i delaju jednim glasom“, objašnjavajući da „bez saradnje i podele tereta, principi sve bliskije unije nemaju smisla.“

Kako stvari stoje, evropska „solidarnost“ je za vreme krize još manje dostupna nego respiratori i medicinske maske, i to ne po prvi put, kao što su Italijani nedavno otkrili. Do sada, Italija je najgore pogođena koronavirusom, sa preko 5.000 potvrđenih smrtnih slučajeva zbog bolesti dosad [podatak u vreme pisanja ovog teksta; broj se u međuvremenu popeo na preko 17.000]. Boreći se da održe preopterećeni zdravstveni sistem, italijanske vlasti apelovale su još u februaru na ostatak EU za medicinsku opremu. Ni jedna jedina evropska država se nije odazvala. Kome trebaju neprijatelji kada imaš ovakve prijatelje?

EU lažna solidarnost 3 
 Izvor: Pixabay

Na kraju, nisu Nemačka ili Francuska uletele u pomoć, nego Kina, šaljući avion pun medicinskih eksperata i sa 31 tonom zaliha, ukljujući zaštitnu opremu – upravo ono što je Nemačka zadržala na granici. Sposobnost Kine da interveniše na ovakav način demonstrira ne samo sramotan pad evropskog kapitalizma, nego i rastuću podelu u okviru unije između bogatijih severnih država i država kao što je Italija, koja se sve više približava Kini.

Italija nije jedina evropska zemlja koja se okreće Kini za vreme ove krize. Srpski predsednik, čija je država u pregovorima za ulazak u EU od 2009, nedavno je dao zapanjujuću izjavu, osuđujući Evropu za odbijanje izvoza medicinske opreme i govoreći da „Evropska solidarnost ne postoji. To je bila bajka na papiru. Ja sam danas uputio posebno pismo, jer mnogo toga očekujemo i najveće nade polažemo u jedine koji mogu da nam pomognu u ovoj teškoj situaciji, a to je Narodna Republika Kina.“ [Vučićeva retorika se donekle promenila od pisanja originalnog teksta]

Ovo je samo početak krize. Kako se strašna italijanska situacija bude ponavljala po celom kontinentu, centrifugalne sile u srcu evropskog projekta će vući u smeru cepanja. Čak i sada, ne može se u potpunosti isključiti da će pod ekstremnim pritiskom događaja EU napuknuti, ali vladari Evrope, konkretno francuski i nemački kapitalisti, će dati sve od sebe da to spreče. Ono što ne mogu da spreče jeste nadolazeća recesija, koja će povući evropsku ekonomiju i evro za sobom.

Ekonomska kriza

Kako se virus širio, globalna ekonomska aktivost je prestala. Distribucija je ometena i potražnja se urušila usled uvođenja socijalnog distanciranja u sve više zemalja kao mere borbe protiv virusa.

Evropa pada u duboku recesiju. Evropski kupovinski indeks menadžera (PMI), koji prati stanje na tržištu, je ovog meseca spao na najniži nivo od kad je uveden 1998. Goldman Saks je procenio da će se evropska ekonomija smanjiti za zapanjujućih 11 posto u sledećem tromesečju.

Suočene sa ekonomskim kolapsom, države su napravile ogromne kensijanske stimulativne pakete, nadajući se barem olakšavanju najgorih efekata krize. Francuska je najavila „spasonosni paket“ od 45 milijardi evra, dok Italija planira da poveća svoju javnu potrošnju za 25 milijardi evra. Čak i uobičajeno ultraštedljiva nemačka vlada je najavila 150 milijardi novih pozajmica, ne bi li se izborila sa krizom.

Kombinacija ubrzanog povećanja javne potrošnje sa padom BDP-a i poreskih prihoda imaće ogroman uticaj na finansije država već natovarenih dugovima. Jedna procena Kepitol ekonomiksa predviđa da će se budžetski deficiti povećati za 10-15 odsto u celom regionu, povećavajući strah od ponavljanja dužničke krize Evrozone iz 2009, koja je umalo rezultovala izlaskom Grčke iz nje.

Ovog puta međutim u centru krize nije Grčka, već Italija koja je treća najveća ekonomija Evrozone i članica-osnivač EU. Italijanski prinosi od obveznica počeli su da rastu u ranom martu. Ako ostanu bez nadzora, ovo može dovesti do toga da Italiji bude preskupo da pozajmljuje novac kako plaćala kamate za postojeći javni dug od 2,06 biliona evra, a kamoli da pozajmi još.

Imajući u vidu ovu katastrofalnu mogućnost, Evropska centralna banka (ECB) je najavila „bazuka“ program otkupa obveznica u iznosu od 750 milijardi evra, osmišljen da smanji cenu pozajmljivanja za članice u krizi i stabilizuje zajedničku valutu. Predsednica ECB, Kristin Lagard, u dramatičnom obrtaju svoje doskorašnje agresivne pozicije, je najavila da „ne postoji granica našoj posvećenosti evru.” Nikakva količina stimulusa ECB, koliko god ona neograničeno delovala, neće biti dovoljna da spase evro od predstojeće krize.

Novi napadi

Ni jedan od dubokih problema razotkrivenih za vreme krize 2009. nisu razrešeni ni posle skoro decenije „oporavka“. Štaviše, većina evropskih zemalja je opterećena sa više duga nego ikad. Italijanski javni dug je 2009. iznosio 116,6 odsto BDP-a, dok je 2018. iznosio 134,8 odsto. Procenjuje se da ova kriza može dodati još 20 do 50 procenata italijanskom odnosu duga i BDP-a, što bi je dovelo do grčkih nivoa neodrživosti.

Ovo se odnosi samo na javni dug. Korporativni dug je eksplodirao od 2009, jer su se kompanije navukle na jeftine kredite iskorišćene da izvuku Evrozonu iz poslednje krize. U krajnjoj liniji, kupovina dodatnog duga, na čemu se zapravo zasniva program ECB, može idealno samo da odloži dublju krizu, ali ne da je spreči u potpunosti.

EU lažna solidarnost 4Dalje, nadolazeća svetska recesija će verovatno pogoditi Evropu još jače nego 2008/09. Nemačka, daleko najjača ekonomija Evrope, izašla je relativno netaknuta iz poslednje krize, zahvaljujući svojoj moćnoj izvoznoj ekonomiji. Sada se ta snaga pretvorila u svoju suprotnost, jer je proizvodnja opadala mesecima pre nego što je epidemija koronavirusa uopšte počela.

Usred najdublje krize još od Drugog svetskog rada, tvrdoglava nemačka vladajuća klasa neće biti voljna da sprovodi beskonačna produženja jeftinog kredita slabijim južnijim ekonomijama. Kao i 2009, nemački i ostali severni kapitalisti će se žaliti što moraju da otplate dugove „lenjih“ Italijana, Grka, Portugalaca itd. Štaviše, ovaj zloćudni hor biće sada još glasniji, budući da su nemački demohrišćani u krizi i pod pritiskom nacionalističke Alternative za Nemačku (AfD).

Kao i bilo koja druga evropska institucija, Evrozona je efektivno suspendovala svoja pravila, dopuštajući „maksimalnu fleksibilnost“ u okviru svojih budžetskih pravila kako bi se članice obračunale sa koronavirusom. Ovo je doduše samo privremena mera. Od italijanskih radnika će se u bliskoj bubućnosti očekivati da plate za volšebnu „velikodušnost“ koju su im bankari pokazali za vreme krize.

Da bi spustila svoj budžetski deficit na očekivanih 3 odsto, italijanska vlada će morati sprovesti dalje rezove u javnom sektoru i napade na uslove rada dok se populacija još oporavlja od koronavirusa. Rezultat toga će biti društveno-politička kriza koja može dovesti do kraja Evrozone.

Italijanska anketa, sprovedena 12. i 13. marta, izvestila je da više od dve trećine Italijana sada misli da je pripadanje EU „nepovoljno“, naspram 47 odsto u novembru 2018. „Itegzit“ će biti skoro pa neizbežan ako italijanski radnici, napušteni u momentu kada im je najviše trebalo, budu prisiljeni da plate račun za krizu,. To bi bio kraj EU kakvu poznajemo.

Za socijalističku Evropu

Činjenica da sve ove krize se dešavaju u isto vreme nije slučajna nuspojava koronavirusa. Kada je uzmemo kao celinu, ova kriza razotkriva gomilu protivrečnosti implicitnih u evropskom projektu. Ono čemu svedočimo je nova, akutna faza u raspadanju EU, koji se pripremao godinama.

Nasuprot predrasudama liberala, ujedinjenje Evrope na kapitalističkoj osnovi nije niti moguće, niti progresivno. Za vreme krize, neizbežno je da će svaka kapitalistička nacionalna država nastojati da zaštiti sopstvene interese na račun drugih. Danas to vidimo u kompletnoj farsi evropskog „jedinstva “ kada se suočava sa humanitarnom i ekonomskom krizom koja će koštati stotine hiljada mrtvih i uništiti milione života.

Budućnost čovečanstva zahteva da nađemo alternativu ovoj noćnoj mori. Kada bi proizvodnja i distribucija bili planirani na racionalnoj i demokratskoj bazi, resursi i tehnologija Evrope bi odmah mogli biti mobilisani za rešavanje zdravstvene krize i obezbeđivanje pristojnog života svom narodu i ostatku sveta. Pod kapitalizmom, ovo nije moguće ni u jednoj državi, a nezamislivo je na internacionalnom nivou.

Pod vladavinom bankara, Evropa je odvedena u propast. Sada je vreme za Sjedinjene Socijalističke Države Evrope.

Tribine

Tribine na kojima su govorili članovi Crvenih

Mediji

Crveni u medijima.

Govori

Govori članova Crvenih.