Dok su na vlasti, kapitalističke stranke interese kapitalista koji ih finansiraju promovišu kao opšti, „nacionalni“ interes, a njihove želje i potrebe pretvaraju u zakone države. Tako su kapitalisti koji su jače povezani sa stranim kapitalom i orijentisani spoljnoj trgovini često opredeljeni liberalno i kosmopolitski i podržavaju popuštanje carinskih propisa i nameta, dok su kapitalisti koji su pretežno orijentisani na snabdevanje unutrašnjeg tržišta najčešće pobornici nacionalizma, tvrđih granica i zaštitnih carina jer žele da podriju saradnju one prve frakcije sa njihovim stranim konkurentima.
Smatramo da je veoma važno da razbijemo neke mistifikacije, koje su proizvod kapitalističke ideologije. Osnovni cilj vladajuće, buržoaske ideologije, jeste da političko ustrojstvo buržoaske države predstavi kao nadideološko, kao neutralan i objektivan teren gde se različiti ideološki pravci smenjuju, sukobljavaju i, na kraju, mire i uspostavljaju saradnju zarad opšteg interesa, tzv. interesa svih građana. Osnovni mehanizam ove saradnje je politički kompromis, gde „svako malo popusti“, pa se tako dođe do određene „zlatne sredine“, svojevrsnog političkog preseka u kojem bi se svaka društvena grupacija pomalo pronašla i osećala priznatim delom šire celine – političke[1] nacije.
Ovaj pristup političkom organizovanju građanskog (kapitalističkog) društva u buržoasku nacionalnu državu posledica je pre svega potrebe da se stvori prihvatljiv arbitar koji bi posredovao između različitih grupacija nacionalnih (kasnije i stranih) kapitalista, koji se nalaze u permanentnoj konkurenciji, u kojoj se svaki kapitalista bori za što veći udeo u nacionalnom i svetskom tržištu, na uštrb svih ostalih. Različite delatnosti, različita konkurentnost i različiti odnosi prema nižim slojevima – sitnim i srednjim preduzetnicima, intelektualcima, seljacima, radnicima – doveli su do formiranja različitih političkih programa i organizovanja u političke stranke, kao strukture kroz koje se ljudi sličnih interesa i sličnih političkih pogleda, koje ti interesi diktiraju, organizuju radi maksimalizacije svog uticaja na državnu politiku, to jest radi osvajanja vlasti. Političke partije su, dakle, načelno sasvim legitiman način organizovanja ljudi sa srodnim stavovima, vizijama, idejama i interesima. Prirodno je da će u društvu u kojem postoji država ta vlast biti u rukama neke organizovane frakcije. U državama u kojima se vlast biraju na izborima, ta frakcija je neka politička stranka, tj. partija.
Dok su na vlasti, kapitalističke stranke interese kapitalista koji ih finansiraju promovišu kao opšti, „nacionalni“ interes, a njihove želje i potrebe pretvaraju u zakone države. Tako su kapitalisti koji su jače povezani sa stranim kapitalom i orijentisani spoljnoj trgovini često opredeljeni liberalno i kosmopolitski i podržavaju popuštanje carinskih propisa i nameta, dok su kapitalisti koji su pretežno orijentisani na snabdevanje unutrašnjeg tržišta najčešće pobornici nacionalizma, tvrđih granica i zaštitnih carina jer žele da podriju saradnju one prve frakcije sa njihovim stranim konkurentima. Ova podela nije nipošto oštra, niti trajna. Liberali lako postaju nacionalisti, a nacionalisti još lakše postaju liberali, ukoliko se stanje u svetskoj privredi promeni u tolikoj meri da nalaže radikalnije promene u poslovanju najvećih stranačkih sponzora. Ukoliko stranke ne promene politiku, sponzori će promeniti „omiljene“ stranke. U oba slučaja, do promene državne politike u kapitalizmu dolazi usred promene u pritiscima od strane kapitalističke elite.
U praksi, vrlo retko samo jedna kapitalistička frakcija može stalno uspevati da na vlasti održi svoje političke pulene. Kao i na bilo kojem drugom tržištu, političke stranke moraju da predstave ideološku robu koju prodaju kao najbolju za većinu biračkog tela. Kako je većina biračkog tela iz nižih društvenih slojeva, prvenstveno iz redova radničke klase i seljaštva, to je biračko telo sklono periodničnim akumulacijama nezadovoljstva, koje izražava glasanjem za smenu do tada aktuelne vlasti, što u sistemima gde postoje samo kapitalističke partije znači da se različite frakcije kapitalista peirodično „klackaju“ obećavajući bolji život glasačima, a obezbeđujući ga svojim sponzorima. Na ovaj proces su Marks i Engels mislili kada su u „Manifestu Komunističke partije“ da je buržoazija „osvojila u modernoj predstavničkoj državi isključivu političku vlast“ i zaključili:
Moderna državna vlast samo je odbor koji upravlja opštim poslovima cele buržoaske klase.
U slučaju Srbije, Mađarske, Poljske, BiH i sličnih država na kapitalističkoj periferiji, lokalni kapitalisti, tzv. tajkuni, previše su slabi i previše sukobljeni da bi mogli kao jedinstvena snaga da dominiraju vlastitim tržištem i služe kao kompradori[2] krupnom transnacionalnom, to jest imperijalističkom, kapitalu, u prvom redu finansijskom, a potom i industrijskom. U takvim okolnostima, na vlasti se održava ona politička stranka za koju strani imperijalisti odluče da najbolje brani njihove interese i da najefikasnije njihove želje pretvara u zakone. Takve političke stranke, kako bi stalno ostajale na vlasti, moraju po logici stvari nastojati da budu „svakome sve“, to jest da imaju dovoljno uopšten, nejasan i politički neprofilisan program u kojem se svako može pronaći. Taj program, budući apstraktan i bez jasne političke profilisanosti, prirodno, tu stranku ne obavezuje ni na koji način kada dođe na vlast. Tada se ta „izabrana“ stranka služi drugim metodima, kako joj vlast ne bi iskliznula – klijentelističkim ucenjivanjem i podmićivanjem biračkog tela koje se drži na ivici egzistencije i u stalnoj zavisnosti od vladajuće stranke, integracijom korisnih elemenata iz drugih stranačkih aparata i formiranjem jednog gigantskog činovničkog aparata ispunjenog slojem oportunističkih birokrata kojima je vlast zanat, te čvrstom kontrolom nad medijima i upotrebom policijskog aparata i „nepoznatih počinilaca“. Ukoliko do promene vlasti dođe, menjaju se samo najistaknutiji protagonisti prethodne vlasti, dok stranački aparat masovno „preleće“ u novu vlast, koja preuzima i kontrolu nad drugim pomenutim instrumentima i time sebi osigurava po pravilu stabilniju i dužu vladavinu od svog prethodnika, bez značajnije promene politike, upravo jer se oslanja na iste one sponzore na koje se oslanjala i prethodna vlast.[3] Tako imamo pojave poput Siniše Malog, Jelene Trivan, Gorana Vesića ili, svojevremeno, Mlađana Dinkića i Aleksandra Vlahovića, koji su „ljudi za svaku vlast“. Od njih ne odudara ni Rasim Ljajić sa svojom strankom koja se može jedino nazvati univerzalnim koalicionim partnerom. Ovde smo nabrojali samo neka najozloglašenija imena, ali je činjenica da se često radi o čitavim lokalnim stranačkim organizacijama, o masovnom premazivanju firme u zavisnosti od izbornih rezultata. Ne samo da se radi o ljudima za svaku vlast, već možemo reći da je svaka kapitalistička vlast tu za njih, da su to ljudi bez kojih krupni kapital ne može, na koje se ona mora osloniti radi stabilnosti i kontinuiteta i koji, shodno svojoj upotrebljivosti očekuju stimulativnu nadoknadu za svoju lojalnost, u vidu niza privilegija, kako legalnih tako i onih sporne zakonitosti.
Takvi metodi vladanja navode mnoge na verovanje da je jedan od osnovnih problema funkcionisanja države postojanje „partokratije“, iliti „partijska država“. Međutim, iz gore priloženog vidimo da ti izrazi samo predstavljaju mistifikaciju problema. Činjenica da se na vlasti već 30 godina smenjuju isti ljudi, ali i da se neki ljudi, bilo u nižim ešalonima stranaka, bilo u manjim prilepcima velikih koalicija, uopšte ni ne smenjuju. Kako bi ostali na vlasti i šetali sa funkcije na funkciju, profesionalni činovnici preleću i menjaju svoje stranačke knjižice kao čarape. Stranačka rukovodstva im to dopuštaju jer su upravo ovi niži ešaloni stubovi na kojima počiva država, koji odrađuju tehnički najveći deo poslova za vladajuću ekonomsku elitu, tj. za kapitaliste. To su ljudi sa poznanstvima, vezama, parama i raznim korumpiranim projektima, čije se nastavljanje očekuje bez obzira na to koji logotip nosi aktuelna vlast. Drugim rečima, ti ljudi su Država u užem smislu, a svaka stranka koja dođe na vlast pod tim uslovima ne uspostavlja „partijsku državu“, nego upravo suprotno – masovna „migracija“ ka novim knjižicama vodi ka tome da stranka koja tobože apsorbuje preletače ustvari sama biva apsorbovana i postaje dodatak državnom birokratskom aparatu, šlag kojim se pokriva trulež ispod.
Takve formacije program i ideje ne obavezuju i jedina vizija im je ostanak na vlasti i služenje svojim domaćim i stranim sponzorima, vlasnicima krupnog kapitala. Da li to znači da oni „nemaju ideologiju“? Imaju, itekako imaju. Insistiranje na „prevazilaženju ideoloških razlika“, na „nacionalnom jedinstvu“ i „vladavini stručnjaka“ JESTE ideologija - vladajuća ideologija kapitalizma, koja za svoj glavni cilj ima da glavne društvene sukobe, sukobe među radnicima i gazdama, sukobe oko upravljanja privredom, proglasi za nepolitičke, za puko pitanje „sposobnog menadžmenta“, koji može menjati stranke kao čarape, dokle god sprovodi naloge imperijalističkog kapitala i njihovih domaćih kompradora.[4]
Sadašnja vladajuća koalicija i SNS kao njena stožerna stranka predstavljaju dosad najekstremniji primer takve tvorevine. SNS nije ni srpska, ni napredna, ni stranka, već je birokratski dodatak državnom aparatu. Aleksandar Vučić, kao diktator nad tim birokratskim aparatom je daleko od nekakvog kralja apsolutiste. On je samo lice i glasnogovornik tog aparata, njegova personifikacija, oblikovana poput plastelina u političko-medijski projekat „velikog gazde“ nacije. Kada mu usled nagomilanog socijalnog nezadovoljstva istekne rok trajanja, kada se pokaže da je preskup za održavanje i da bi masama trebalo ponuditi neko drugo lice za istu i nepromenjenu politiku, krupni kapital će ga naprosto amputirati, uz pomoć istog onog državnog aparata za koji se čini da mu danas bespogovorno služi. Njeni pandani u opoziciji su bili isto i biće opet isto, ako opet, kojom nesrećom, dođu u poziciju Murte. Štaviše, njeni pandani u opoziciji će biti još gori i još bahatiji nego u svom prethodnom mandatu, baš zato što im je sadašnja državna partija ostavila novi zakonski okvir i nove tehnike birokratske samovolje. Svi znaci su već prisutni – opozicija oko frankenštajnske koalicije Savez za Srbiju se od SNS i Vučića diferencira pre svega personalno, gotovo bez trunke političkih razlika, sa parolama koje bi i Vučić mogao bez problema da potpiše i za istim onim pozivom na bezlično i isprazno „nacionalno jedinstvo“ koje možemo čuti i od Vučića tokom njegovih tirada o tome kako „treba da se radi“.
Komunisti iz Marksističke organizacije „Crveni“ učestvuju na protestima protiv režima Aleksandra Vučića i SNS-a. Mi se, zajedno sa drugim organizacijama antisistemske levice okupljenima u Levom bloku, priključujemo opravdanom i legitimnom izlivu socijalnog nezadovoljstva na ulicama Beograda i još nekih gradova. Mi dižemo glas protiv sadašnjeg stanja stvari. Međutim, naše učešće nije motivisano iluzijom da će miševima biti bolje ako namesto crne dovedu na vlast šarenu mačku. Mi smo svesni da se iza izraza „partokratija“ i sličnih kapitalističkih ideologema krije tajkunska i strana oligarhija, klasna diktatura najbogatijeg sloja stanovništva na štetu radne većine, koja svakodnevno trpi sve gore ponižavanje i izrabljivanje. Zato mi, buneći se protiv Vučića i SNS, ne dajemo podršku Đilasu i SZS. Nismo na ulicama da bismo lečili simptome i da bismo menjali zubac na vrhu mašine za mlevenje naših života. Na ulicama smo da slomimo sve te zupce, celokupnu birokratsku mašineriju. Jedini način da se to postigne jeste borba protiv ekonomskih sila i interesa kojima ta mašinerija služi.
Zato na ulicama uzvikujemo, zajedno sa celim Levim blokom: „VUČIĆ, ĐILAS – ISTA GOVNA“!
I dodajemo: Borba protiv Vučića mora biti borba protiv cele vladajuće klase!
Protiv kapitalizma!
[1] Svesni smo da je svaka nacija politička. Ovde izraz „politički“ koristimo uslovno, kako bismo naciju zasnovanu na državljanstvu i građanskim pravima teorijski razdvojili od nacije zasnovane na etničkoj pripadnosti.
[2] Pod kompradorima podrazumevamo lokalne kapitaliste u službi transnacionalnog krupnog kapitala. Reč je portugalskog porekla. U portugalskoj koloniji Makao, bogati evropski trgovci su imali kineske sluge koje su slali po dućanima i pijacama da im nabavljaju svakodnevne potrepštine. Takav sluga je zvan comprador, što će reći kupac, tj. onaj koga neko drugi šalje u kupovinu, potrčko.
[3] Neko će pitati: „Ali ako svi oni rade za iste sponzore, odakle onda njihova politička borba“. Međutim, svakome ko zna kako funkcioniše borba za radno mesto je jasno da tu nema nikakve protivrečnosti.
[4] U jugoslovenskim zemljama i zemljama bivšeg Istočnog bloka, te formacije baštine i bogato iskustvo staljinističkog/staljinoidnog birokratskog aparata, koji je izrastao iz uzurpacije radničke vlasti od strane privilegovane političke kaste, čemu su se istinski komunisti protivili još od vremena kada se sovjetski marksistički revolucionar Lav Trocki sa svojom strujom pobunio protiv tog procesa birokratizacije i protiv Staljina, kao njegovog nosioca. Međutim, to je tema za neki drugi članak.
