U poslednjih nekoliko godina borba protiv ugnjetavanja i diskriminacije na osnovi roda i seksualne orijentacije se razvila u masovni pokret u mnogim zemljama. Videli smo masovne proteste na kojima su izraženi bes i buntovništvo – koji su se gradili godinama i decenijama – protiv razdražujućih uticaja sistema koji ne tera samo na svakodnevnu borbu za preživljavanje, nego takođe uzima sebi za pravo da određuje šta možemo, a šta ne možemo raditi u svojim ličnim životima, s kime možemo biti u vezi, seksualnoj ili nekoj drugoj, da li možemo odgajati decu, itd, i koji tera svakoga ko se udaljava od normi takozvane „tradicionalne porodice“ u društveni i pravni geto.

End capitalismOvi protesti uz svoje zahteve za oslobođenje i njihovom masovnom bazom imaju intrinzični revolucionarni potencijal. U isto vreme, postoji i svesni napor da se ovi problemi svedu na pitanje kulture i da se ciljevi pokreta ograniče na sitne ustupke koji su kompatibilni sa normalnim (tj. ugnjetačkim) funkcionisanjem kapitalizma. Mnogo prostora se daje teorijama koje na površini izgledaju radikalno, ali koje u praksi kanališu borbu LGBT pokreta po idealističkim i egzistencijalističkim linijama koje se završavaju u slepim ulicama, kada je promena materijalnih uslova ono što je zaista potrebno.

Za LGBT pokret je od ključnog značaja da usvoji klasni pristup, ujedinjujući borbu protiv homofobije i borbu za puna građanska prava sa opštom borbom za dostojanstven život, bez ekonomskog i društvenog ugnjetavanja. Od jednake je važnosti da se radnički pokret posveti LGBT borbi, prevazilazeći historijski rascep, koji je nastao zbog reformističkog i staljinističkog vođstva levice.

Kao revolucionarima, ovaj cilj je ključan deo naše političke aktivnosti, a ovaj članak se nudi kao osnova za dalju teorijsku diskusiju oko ovog pitanja.

Diskriminacija i homofobija danas

Homoseksualnost i slični oblici ponašanja su danas i dalje zvanično ilegalni u sedamdeset dve zemlje, sa kaznama koje se kreću od mesec dana do petnaest godina zatvora, do doživotne kazne, ili čak smrtne kazne (postoji u osam zemalja). U zemljama poput Saudijske Arabije, smrtna kazna se vrši kamenovanjem, dok se u drugim zemljama koriste razni oblici fizičkog kažnjavanja, poput bičevanja. Homoseksualni brak je priznat samo u dvadeset tri zemlje, dok su civilni brakovi priznati u još dvadeset sedam.

Međutim, čak i tamo gde postoje oblici pravne zaštite, diskriminacija postoji u mnogo oblika. U nekoliko američkih saveznih država, na primer, postoje „zakoni protiv promovisanja homoseksualnosti“ koji ograničavaju određene oblike ponašanja ili predstavljaju smernice za podučavanje seksualnog morala u školama i drugim javnim ustanovama. Ovo je takođe vrlo prisutno i u Italiji, gde su desnica i katolička crkva pokrenuli krstaške ratove protiv takozvane „teorije roda“ u italijanskim školama. Ovi ljudi podstiču ekstremnu desnicu na akciju, organizujući grupe za nasilne napade protiv gejeva (kao i protiv imigranata i levičarskih aktivista). Nije slučajnost da nacrt zakona protiv podsticanja homofobije skuplja prašinu u parlamentarnoj komisiji već tri godine. Iako ovaj zakon ne ide dovoljno daleko, barem bi garantovao veći nivo zaštite. Nacrt zakona poznat kao „Miniti“, koji bi dozvolio proterivanja imigranata koji su preživeli put preko Mediterana brodom je očigledno mnogo više na listi njihovih prioriteta!

Povrh svega toga, diskriminacija preti u svakodnevnom životu u školama, na radnim mestima, stambenim zgradama, i oseti se u stalnom ideološkom i društvenom pritisku koji se nalazi na plećima LGBT ljudi. Po istraživanju koje je sproveo ISTAT (Italijanski nacionalni institut za statistiku) 2011. godine, tek jedan u četiri radnika otvoreno izražava svoju seksualnu orijentaciju zbog straha od mobinga ili otkaza, što je posebno često u ruralnim područjima. Po anketi Evropske unije, 68% njenih građanja je mišljenja da diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije zaista postoji. Po drugoj anketi, u Italiji je tek 6% LGBT tinejdžera u srednjim školama otvoreno sa svojom seksualnom orijentacijom u široj zajednici, dok je 39% samo delimično otvoreno unutar užeg kruga prijatelja. Brojke su u proseku slične u svim evropskim zemljama. To što se 94% LGBT tinejdžera rađe odlučuje da sakriva svoju seksualnu orijentaciju, delimično ili potpuno, govori o količini ličnih problema koje stvara društvena diskriminacija. Takav pritisak ne staje kod kuće, a porodica je vrlo često prvo mesto gde se nailazi na neshvatanje i neprihvatanje, koje prelazi u različite forme nasilja, od zaključavanja u kući, premlaćivanja, pa do „korektivnog“ silovanja. Nije retkost naići na novosti o tinejdžerima koji su „izvršili samoubistvo zato što su gej“, što je konačni tragični ishod psihološkog pritiska stvorenog na društvenom i porodičnom nivou.

Koja tradicionalna porodica?

Tradicionalna porodicaSvaka homofobna kampanja je zasnovana na argumentu da je homoseksualnost u svojoj osnovi „protiv prirode“. Najčešće se smatra da se najvulgarniji prikazi ove misli mogu naći u religijskom fundamentalizmu, ali ova ideja je bila veoma dugo prisutna i u „naučnom“ svetu – potvrda činjenice da je nauka uslovljena dominantnom ideologijom. U psihologiji, većina naučne zajednice, pa čak i najprogresivniji u njoj, je smatrala homoseksualnost za patologiju, ili barem za nefiziološko stanje. Jedan primer za to je Frojd, koji je, iako nije podržavao diskriminaciju, smatrao da je homoseksualnost smetnja u seksualnom razvoju. Čak je i Vilhelm Rajh, koji se inače zalagao za seksualne slobode i koji je uz to imao materijalističko i revolucionarno viđenje sveta (barem u ranom delu svog života), definisao homoseksualnost kao „posledicu veoma ranog poremećaja u razvoju afektivnih i seksualnih funkcija“. Tek je 1973. Američka psihološka asocijacija prestala da smatra homoseksualnost za patologiju, a 1986. je konačno uklonila kategoriju „ego-distoničke homoseksualnosti“ (forma patološke homoseksualnosti, posmatrana kao izvor stresa, koja se razlikuje od sintoničke homoseksualnost, zasnovane na fiziologiji), prepoznavši da je psihološki stres uzrokovan društvenim pritiskom koji homoseksualci trpe. Četiri godine kasnije, 17. maja 1990, Svetska zdravstvena organizacija je konačno uklonila homoseksualnost sa liste mentalnih bolesti.

Činjenicu da nema ničeg abnormalnog u neheteroseksualnim orijentacijama i ponašanju jednostavno potvrđuje njihova rasprostranjenost tokom ljudske istorije širom sveta, što je činjenica koja je dobro dokumentovana u antropološkim, istorijskim i književnim studijama. Među američkim urođenicima se pominju takozvani „ljudi sa dva duha“. To su ljudi koji su se oblačili i ponašali kao žena i obrnuto, i koji su često bili uključivani u religijske ceremonije. Takođe se vrlo dobro zna da je u Tebi, u 4. veku p.n.e, formiran sveti bataljon, sačinjen od 150 muških vojničkih parova, čija je nepobedivost ležala u njihovoj želji da zaštite svoje partnere i da se dokažu kao dostojni pred njima – svaki vojnik bi svaku bitku svom snagom bio. Takođe se zna da su u Atini i Rimu homoseksualne veze bile društveno i pravno priznate. Imajući to u vidu, ipak bi bilo pogrešno misliti da su ovo primeri potpune slobode seksualnih odnosa, kao što se vidi u nekim površnim interpretacijama, ili ih smatrati za „zlatno doba homoseksualnosti“ nasuprot današnjoj represiji.

U Atini, društveno regulisane muške homoseksualne veze u predurbanom periodu i u prvim godinama nakon rađanja polisa, su svodile na pederastijske veze između slobodnih odraslih muškaraca (obično starijih od 25 godina), i slobodnih muških adolescenata (obično između 12 i 17 godina), koje su imale za svrhu edukaciju omladine o odraslom dobu i građanskom statusu. Seksualni odnosi su bili deo ovakvih obrazovnih veza, nasleđene od mnogo starijih rituala inicijacije u odraslo doba, gde su uloge bile striktno određene: odrasli muškarac je aktivno stremio ka vezi, a mlađi je bio submisivan i stidljiv, i pokoravao bi se samo kad je bila dokazana ozbiljnost namera starijeg. Ovakva veza bi trajala dok mlađi partner ne bi došao do odraslog doba, kada bi prošao kroz period apstinencije i nakon toga preuzeo neku drugu ulogu do stupanja u brak. Slični odnosi sa robovima nisu bili dozvoljeni – pošto oni ne bi imali obrazovnu svrhu, budući da za robove nije bilo predviđeno da postanu građani – kao i (barem u teoriji) između odraslih. Takvi odnosi su bili uobičajeni za sve pre braka, a samo su se u nekim slučajevima nastavljali i posle. Žene su bile zatvorene unutar doma i izopštene iz društvenog života, dok su lezbejski odnosi smatrani za nešto neukusno, iako su postojali, posebno u školama za obrazovanje mladih žena (Sapfo je bila učiteljica), pre nego što bi žene bile zatvarane u svoje domove. Tokom vekova, širenje muške homoseksualnosti i slabljenje razdvojenosti uloga je dovelo do određenog nivoa društvene stigmatizacije.

Sa druge strane, u Rimu je seksualnost bila dokaz muške dominantnosti, te je zbog toga bilo neprihvatljivo za slobodne građane da budu u pasivnim ulogama, čak i u mladom dobu. Muški homoseksualni odnosi su bili smatrani legitimnim samo ako bi submisivni partner bio rob ili muška prostitutka. Lex Scatinia (iz drugog ili trećeg veka p.n.e.) zabranjuje seksualno uznemiravanje mladih slobodnih muškaraca, i zabranjuje im da zauzimaju pasivne uloge u odnosima sa odraslim muškarcima, i propisuje kazne za takvo ponašanje. Postepeno, tokom perioda carstva, veze nalik helenskoj pederastiji se razvijaju, pod grčkim uticajem. Pasivni oblici seksualnog ponašanja su se uz postepenu deregulaciju širili među slobodnim ljudima, robovima i muškim prostitutkama, uključujući i važne figure poput Julija Cezara i Cezara Avgusta. Međutim, nakon četvrtog veka n.e, pa na dalje, zakon počinje ograničavati homoseksualne veze, uz kazne poput kastracije za pasivnost (342. n.e.), spaljivanjem na lomači za muške prostitutke (390 n.e.), smrtne kazne za sve pasivne muškarce (438 n.e.), i na kraju za sve forme muške homoseksualnosti (533 n.e.).

Odlučujuću ulogu u represiji nad homoseksualcima je imalo uspostavljanje hrišćanstva kao dominantne religije. Crkva je bila prva koja je homoseksualne odnose proglasila za „neprirodne“, što je ideja koja i dalje opstaje u religijskom moralu. Ovo je bio potpuno nov koncept, s obzirom na to da oni koji su ranije osuđivali homoseksualne odnose to nisu činili zato što ih smatrali neprirodnim, nego zato što su želeli da ojačaju ulogu i stabilnost porodice u društvu, često pod izgovorom da je to potrebno za rast populacije.Justinijan je prvi koji je stvorio ideju od božanskoj kazni za homoseksualce. Ovaj vid represije je išao ruku pod ruku sa hrišćanskim konceptom apstinencije, po kojem je seksualni odnos legitiman jedino kada se izvodi zbog razmnožavanja, stoga nekontrolisani i preljubnički odnosi moraju biti zabranjeni (preljuba je pre toga bila društveno prihvatljiva – naravno, samo za muškarce).

Neki zaključci se mogu izvući iz ovog kratkog istorijskog pregleda. Prve svega, homoseksualni i biseksualni oblici ponašanja su oduvek postojali, što je očigledno iz društvene prakse, ali pre svega iz činjenice da su ograničenja bila nametnuta na neregulisane homoseksualne odnose (na primer između odraslih muških građana, ili između žena, kako u Grčkoj, tako i u Rimu), dakle onih oblika ponašanja koji su bliži homoseksualnoj ljubavi u savremenom smislu, koja se stalno iznova pojavljivala kroz istoriju.

Kao drugo, možemo videti da su u različitim istorijskim periodima postojale različite društvene norme vezane za seksualnost, što je činjenica koja dokazuje nepostojanje osnova za koncept „tradicionalne porodice“, pogotovo ne tradicionalne monogamne porodice sa međusobnom obavezanošću na vernost, na kojoj se insistira danas. Ovaj model je usvojen tek pod hrišćanstvom, a čak i tad samo kao ideal. Društvena stvarnost koja se tiče preljube i prostitucije koje su dostupne muškarcima je prilično drugačija, i prošla je kroz bezbrojne promene, te postoji i danas u mnogim oblicima, u zavisnosti od društvenog i ekonomskog konteksta (samo pomislite na razliku između proširene seljačke porodice u poređenju sa mononuklearnom radničkom porodicom).

Kao treće i poslednje, važno je primetiti da ove norme nikako nisu izraz seksualne i emocionalne slobode. Za početak, robovi i žene su bili potpuno isključeni, i samo pojedini oblici ponašanja su bili prihvatljivi, dok su ostali bili zabranjeni, dok barem u slučaju Grčke, pederastijske veze su bile društvena institucija koja nije uzimala u obzir seksualnu orijentaciju ni građana ni mladića koju su u nju bili uključeni, a koji su je mogli doživeti kao neprijatnu.

Dakle, da zaključimo, takvi zakoni su u suštini bili samo drugačiji oblici regulacije emotivnog, kućnog i seksualnog života, uključujući i represivne mere u situacijama kada je zakon bio kršen, tamo gde je zakonitost zavisila od strukture društva.

Takođe, dok razmatramo ove ideje, možemo i reći da je, uopšteno gledajući, represija nad neheteroseksualnim (homoseksualnim i biseksualnim) oblicima ponašanja nastajala tokom istorije sa različitim stepenima intenziteta i sa različitim nivoima ograničavanja, sa ciljem stabilizacije porodičnih veza, posebno kako bi se osiguralo očuvanje i jačanje monogamne porodice.

Kako Engels objašnjava u delu „Poreklo porodice, privatne svojine i države“, što je i potvrđeno u zaključcima nekoliko skorašnjih antropoloških studija, porodica nije stabilna institucija koja je oduvek postojala. Dok je ljudska rasa bila na stadijumu lovaca-sakupljača, i kada je upravljanje ekonomijom, hranom i oruđem, kao i odgajanje dece bilo sprovođeno na nivou zajednice, žene su imale značajniju ulogu, i društvo je bilo matrilinearno. Zahvaljujući pripitomljavanju životinja, poljoprivrednoj revoluciji, i koncentraciji sredstava za proizvodnju u rukama muškaraca, nastaje patrijarhalno ugnjetavanje – zajedno sa klasnim društvom – i monogamni brak postaje osnova nove porodične strukture, a njegova primarna svrha je da garantuje nasleđivanje očinstva. Ovde se rađa osećaj o vlasništvu nad suprugom i decom koje je i dalje izuzetno rašireno, i koje utiče na živote milijardi ljudi.

U ovom kontekstu su nastale potlačenost žena, njihova marginalizacija, i represija nad njihovim seksualnim ponašanjem,te njihovo srozavanje na puka sredstva za reprodukciju (brigu za domaćinstvo i decu), i postaje strukturirane i istorijski utisnute, zajedno sa evolucijom različitih porodičnih i društvenih struktura. Stavovi prema seksualnom ponašanju koje ne stoji u službi reprodukcije unutar monogamne porodice, sa druge strane zavise od toga koliko se ona smatraju za pretnju porodici kao instituciji. Homoseksualna ljubav između žena je bila pod različitim vidovima represije tokom različitih istorijskih perioda (iznad je pomenuto tek nekoliko). Ipak, možemo reći da dokle god se monogamna porodica smatra kamenom temeljcem društva i jedinim prihvaćenim modelom seksualnog i emocionalnog ponašanja, biće nemoguće prevazići društvenu diskriminaciju zasnovanu na seksualnim orijentacijama.

Klasna borba i gej emancipacija

Borba protiv seksualne diskriminacije je povezana sa borbom protiv klasnog društva uopšte zbog više razloga. Prvi, kao što smo objasnili, je to što samo ukidanje klasnog društva može stvoriti materijlnu ekonomsku osnovu i dovoljan kulturni zamah za raspuštanje modela monogamne porodice kao jedine osnovne društvene jedinice. Podruštvovljavanjem svih zadataka koji se danas vrše unutar porodice, tačnije onih koje uglavnom žene rade (kuvanje, čišćenje, odgajanje dece), i dozvoljavanjem slobodnog razvoja pojedinaca uz pristup najboljim materijalnim i kulturnim resursima koje društvo može obezbediti, postaće moguće olakšati proces kojim će međuljudske i porodične veze postepeno biti oslobođene materijalnih potreba, i biti zasnivane isključivo na romantičnim i seksualnim željama, što će rastočiti ugnjetačke norme i vidove diskriminacije koji trenutno postoje.

Drugi razlog je to što velika većina LGBT populacije spada među radnike, omladinu, privremeno zaposlene, i nezaposlene, i proživljava dvostruku ugnjetenost u pogledu radnih i životnih uslova; na osnovu njihove klase i njihovog identiteta ili seksualne orijentacije. Združivanje borbi protiv ove dve vrste potlačenosti je dakle najprirodnija stvar, pogotovo kada uzmemo u obzir da je neprijatelj isti. Pored toga, ne sme se zaboraviti da se homofobne predrasude gaje kako bi se radnici razdelili – na primer, kako bi se učinilo da heteroseksualni radnici veruju da, iako su ugnjeteni, i dalje su bolji od gej ljudi (kako zadovoljavajuće!), na isti način na koji se rasističke predrasude neguju. Uloga koju ovde igra desnica je očigledna.

Ko god kaže da se ova dva fronta borbe moraju razdvojiti, čini uslugu neprijatelju. U LGBT pokretu ovo čeesto promovišu bogati pojedinci koji ne prolaze kroz materijalne probleme kroz koje prolaze LGBT radnici i omladina. Zapravo, oni ograničavaju taj pokret na moljenje za sitne ustupke od vlade, bez dizanja previše buke i često bez ikakvih značajnih dobitaka. Ovo je bio slučaj, na primer, kod pro-gej pokreta iz pedesetih (i u Italiji i u svetu), koji su kasnije bili žestoko kritikovani od strane gej pokreta za oslobođenje iz šezdesetih i sedamdesetih, koji su se razvili po revolucionarnim linijama na osnovu talasa klasne borbe tokom tih godina.

Sa druge strane, treba znati da veliki deo odgovornosti za podelu između LGBT pokreta i radničkog pokreta u drugoj polovini dvadesetog veka pada na vođstvo komunističkih partija, koje su na osnovu staljinističke degeneracije zauzimale otvoreno homofobne pozicije. One su kasnije omekšale i uglavnom prihvatale reformističke poglede na borbu za građanska prava, što je odraz reformizma njihovih političkih programa.

Ipak, nije oduvek bilo ovako. Iako u pisanjima Marksa i Engelsa nema pomena o homoseksualnosti, postoji nekoliko izjava vođa stare nemačke socijaldemokratije, u kojima se izražava protivljenje diskriminaciji homoseksualaca i kažnjavanja homoseksualnosti po nemačkom zakonu. Nije slučajnost da, kada je Magnus Hiršfeld osnovao Naučno-humanitarni komitet krajem devetnaestog veka kako bi promovisao ukidanje paragrafa 175 iz Nemačkog kaznenog zakonika, koji je kriminalizovao homoseksualnost. Njegova peticija, o kojoj se raspravljalo u parlamentu 1898. je dobila podršku samo od manjiskog SPD-a. Hiršfeldov rad je nastavljen osnivanjem Instituta za istraživanje seksualnosti, i potonja organizacija Prvog kongresa za seksualnu reformu 1921. (u kojoj je učestvovao i sovjetski delegat). Hiršfeldov rad je prvi veći pokušaj za dekriminalizacijom homoseksualnosti u modernim vremenima zasnovan na nauci. Sam Hiršfeld je smatrao da je homoseksualnost patološko, ili barem nefiziološko stanje, za koje nema razloga da bude kažnjvano. Član 175 ipak nije bio ukinut, a trijumf nacizma nad nemačkim radničkim pokretom je započeo period crne reakcije koja je nemilosrdno uništavala gej ljude. Institut za istraživanje seksualnosti je bio među prvim zgradama koje je 06.06.1933. napala nacistička omladina, koja je na trgu spalila sve tekstove iz biblioteke Instituta. Nacisti su pogoršali kazne koje je propisivao član 175, dovodeći do hapšenja oko 100.000 gej ljudi, 60.000 zatvorskih kazni, zatvaranja u psihijatrijske bolnice, i prisilne sterilizacije. Gejevi su bili među prvima koji se poslati u koncentracione logore, zajedno sa Jevrejima, socijalistima, i komunistima.

Položaj homoseksualaca nakon Oktobarske revolucije

Boljševička revolucija 1917, u kojoj su radnici prvi put u istoriji uzeli moć u svoje ruke (ne računajući kratki period Pariske komune 1871.), promenila je živote miliona ljudi, ne samo u političkim i ekonomskim uslovima, nego i u pogledu porodičnog života. Sovjetska vlada je dala ženama ista prava kao i muškarcima, legalizovala razvod i abortus, i promovisala intenzivan razvoj društvenih usluga, kako bi obezbedila ekonomske osnove za oslobođenje od porodičnih dužnosti: jaslice, javne kantine, vešeraje, ambulante, bioskope, pozorišta, itd. U isto vreme, sa ukidanjem Carskog krivičnog zakonika, homoseksualnost je bila dekriminalizovana, dok je za vreme cara bila kažnjiva oštrim zatvorskim kaznama.

Stav Boljševičke partije je bio da je seksualnost deo ličnog života, i kao takva ne treba biti sankcionisana niti regulisana sem ako šteti drugima (na primer ako je uključena prisila ili nasilje). U ruskim naučnim krugovima homoseksualnost je i dalje bila smatrana za bolest, kao i svakoj drugoj zemlji, ali nikakva diskriminacija nije proizilazila iz ovog mišljenja. Među konkretnim primerima stava sovjetske vlade o ovom problemu, možemo navesti prisustvo sovjetskog delegata na Hiršfeldovom Kongresu za seksualnu reformu, kao i postavljanje Georgija Čičerina, otvorenog homoseksualca, za komesara spoljnih poslova 1918. Takva situacija, u tom istorijskom kontekstu je bila neviđena u ostalim delovima sveta.

Tradicionalnu porodicu su počele razarati društvene promene: muškarci i žene su bili pozvani da učestvuju u društvenom životu, a omladina je bila, barem donekle oslobođena od tradicionalnog porodičnog autoriteta, i težila je ka novim društvenim (uključujući i sentimentalne i seksualne) odnosima , posebno unutar omladinskih grupa. Ipak, uskoro su radikalne promene koje je započela revolucija, čak i kad su u pitanju porodični i seksualni odnosi, naišle na probleme koje je izazivala izolacija i ekonomske poteškoće na koje je revolucija naišla. Materijalni resursi su bili previše ograničeni da bi se ponudila alternativa; javne usluge su često bile toliko lošeg kvaliteta da je prosto postojala težnja za vraćanje starih porodičnih struktura. U isto vreme, birokratske deformacije, koje su dovele do staljinizma, su počele da se dešavaju, što je značilo raskidanje sa idealima Lenjina, Trockog, i Oktobarske revolucije.

Ovaj fenomen je imao dve posledice. S jedne strane, uzevši u obzir materijalnu osnovu za razvoj porodice i emotivnih veza na višem, društvenom nivou, tradicionalna porodica se povratila; decenije bi bile potrebne da se ovo prevaziđe, čak i u najboljim uslovima. Sa druge strane, staljinistički režim je u povratku porodici i tradicionalnom moralu video izvor stabilnosti za režim, tačnije, instrument za jačanje ideje o autoritetu (počevši od autoriteta glave porodice nad decom), što je bilo aktivno promovisano.

Trocki u „Izdanoj revoluciji“ piše:

„Svečana rehabilitacija porodice do koje je došlo istovremeno – o, sudbinske li podudarnosti! - s rehabilitacijom rublje, posledica je materijalne i kulturne slabosti države. Umesto da kažu 'Bili smo odveć siromašni i neobrazovani da ostvarimo socijalističke odnose među ljudima, ali to će učiniti naša deca i unuci', rukovodioci lepilom sastavljaju dezintegrisanu porodicu i pod pretnjom najoštrijih kazni nameću dogmu porodice kao nepovredivog temelja pobedničkog socijalizma. Čovek teško može izmeriti svu dubinu toga povlačenja!“

Ovaj proces je takođe značio i menjanje stavova prema homoseksualnosti. Umesto oslanjanja na urbani proletarijat, koji je spontanije prevazilazio predrasude protiv gejeva, režim se oslanjao na sitnoburžoaske elemente i nedovoljno razvijene dalekoistočne regije. Na primer, 1925. godine je u Turkestanu usvojen dodatni član Kaznenom zakonu Sovjetskog saveza koji je nalagao kažnjavanje za homoseksualnost. A 1933-34, zabrana muških homoseksualnih odnosa je ponovo uspostavljena, uz kažnjavanje zatvorom. 1935. razvod je bio žestoko ograničen; priznavanje slobodnih partnerstava ukinuto, a 1936. godine je abortus ponovo učinjen ilegalnim. Ako je, po Trockijevim rečima „dogma porodice“ postala „kamen temeljac trijumfalnog socijalizma“, homoseksualnost, viđena kao pretnja za porodicu, je postala porok buržoaske dekadencije. Ova homofobna pozicija je kasnije ušla duboko u komunističke (staljinističke) partije na međunarodnom nivou, ugrožavajući ono što je trebalo da bude gej pokret koji se prirodno razvija, povezan sa revolucionarnim pokretom.

Od Stonvola do zatišja u pokretu

LGBT refugees welcomeNakon Drugog svetskog rata, u periodu opšteg zastoja klasne borbe, vodeću ulogu su igrale gej grupe koje su, kao što je objašnjeno gore, pokušavale da uspostave dijalog i mek pristup ka vladama kako bi osvojile neka minimalna prava, ali uz malo uspeha. Nakon ovog zastoja u društvenim borbama i slabljenja gej pokreta, on je ponovo izbio (na neki način, po prvi put) kao masovni pokret 1969. u Njujorku, nakon Stonvolskih nereda. Tokom noći između 28. i 29. juna, uobičajena policijska racija u gej baru The Stonewall Inn je prvi put naišla na masovni otpor, koji se razvio u bitku koja je trajala dva dana, sa oko hiljadu učesnika.

Stonvolska pobuna je promenila naličje i prirodu gej pokreta, koji nakon toga više nije bio sačinjen od komiteta ili malih naučnih krugova, i koji je raskrstio sa idejom o homoseksualnosti kao abnormalnosti, već se ponosio time. Pokret je takođe skrenuo ka levici, ka revolucionarnim pozicijama, koji su, iako nejasne, bile povezane sa usponom klasne borbe tokom kasnih šezdesetih i sedamdesetih. Nakon Stonvola, početkom jula 1969, Gay Liberation Front (Front za oslobođenje gejeva) je osnovan u SAD. On je prihvatio anti-kapitalističku i trećesvetašku poziciju, i podržao borbu Crnih pantera. Slične organizacije su nastale u nekoliko zemalja: Gay Liberation Front u UK, 1970, koji je uspeo skupiti stotine aktivista, ali se fragmentisao politički, zatim Front Omosexuel d’Action Révolutionnaire (FHAR)u Francuskoj, kao i Mouvement Homosexuelle D’Action Révolutionnaiere (MHAR) u Belgiji.

U Italiji je 1971. osnovan Fronte Unitario Omosessuale Rivoluzionario Italiano (skraćenica FUORI znači „napolje“ na italijanskom). Što se tiče drugih grupa, njihovi brojevi nisu bili veliki; jedva stotinu aktivista u tri grupe u Torinu, Milanu i Rimu, sa velikim međusobnim političkim razlikama. U početku su se njihove novine prodavale na kioscima, u oko osam hiljada kopija.

Petog aprila 1972, u Sanremu, FUORI su organizovali prve javne demonstracije protiv Međunarodnog kongresa seksologije, koji je treba da održi diskusiju o uzrocima homoseksualnosti, i mogućim načinima lečenja. Kako bi se pružila slika o tonu te diskusije; jedna od predloženih terapija je bila nanošenje blagih električnihi šokova uz slike golih muškaraca, ali ne i golih žena, dok je druga bila uklanjanje određenih delova cerebralnog tkiva.

Nekoliko desetina aktivista se skupilo izvan kongresa, uz slogane poput „Mi smo normalni! Mi smo normalni!“, držeći transparente sa natpisom „Psihijatri, vaše elektrode možete nabijati u vaše mozgove“. Izvan konferencijske sale, Anđelo Pecana, član organizacije FUORI je održao govor, započet čuvenim rečima „Ja sam homoseksualac, i srećan zbog toga“. Ovaj protest je označio prekretnicu u gej pokretu i raskid sa umerenim pro-gej organizacijama.

Zaokret ka revolucionarnoj perspektvi je bio važan. U prvom izdanju novina, uredništvo je pozvalo „revolucionarne heteroseksualne drugove/drugarice“ da „budu prvi koji će razumeti homoseksualce“, s obzirom na to da je „seksualna represija prva, najpodlija, i najopasnija metoda potčinjavanja kojom se neki represivni sistem može služiti“. „Smatramo“, nastaviše militanti FUORI-a, „da nam je potrebna seksualna revolucija, uporedo sa, i integrisana u političku revoluciju koja je već na putu u svakoj zemlji“. Ovo je bila organizacija bez jasnog marksističkog programa, ali je ona bez obzira na to shvatala potencijal spajanja sa revolucionarnom perspektivom, koji je gej pokretu urođen. Međutim, primarni razlog zbog kojeg ovo nije uspelo je bilo homofobno vođstvo radničkog pokreta.

Nekoliko nedelja nakon demonstracije u Sanremu, prvog maja 1972, rimski ogranak FUORI-a, zajedno sa drugim grupama je organizovao demonstracije na Kampo de Fiori trgu, „proslavu radosti, za seksualno oslobođenje, protiv rada“. U jednom momentu su se aktivisti vanparlamentarne levice počeli pojavljivati, „predstavljajući se kao članovi organizacije Potere Operaio, vičući 'Pederi marš sa Kampo de Fiori', i gađajući demonstrante kofama vode“.

Italijanska komunistička partija (PCI), koja se nikad nije zvanično pozabavila ovim pitanjem, objavila je 1974. godine, u izdanju 3-4 magazina Critica Marxista članak Lučana Grupija, u kojem je izneseno sledeće „Upravo je veza koja mora biti uspostavljena između društva i prirode ta koja nam govori koliko homoseksualnost ide protiv takve veze, kontrirajući osnovni instinkt svakog živog bića: produženje vrste. Homoseksualnost dakle osiromašuje i značajno menja ličnost čoveka. Često se rađa iz samoće, i završava u samoći“. Nema potrebe da se pomene koliko su se neprijatno osećali gej radnici i studenti unutar partije. Tek je ubistvo Pjera Paola Pazolinija 1975. otvorilo diskusiju u partiji, koja je promenila svoj stav o homoseksualnost krajem sedamdesetih, neposredno pre početka slabljenja talasa militantne borbe koja je prošla kroz Italiju od 1968, i to je bilo unutar okvira sve više reformističke politike partije.

Dakle, radnički pokret je odgurnuo od sebe aktiviste novog gej pokreta, koji je mogao prevazići opšti politički eklekticizam, umesto da im ponudi perspektivu generalne političke borbe, tako da su im se na kraju razišli putevi. Organizaciono, FUORI se 1974. spojio sa Radikalnom partijom – koja je u to vreme naginjala ka levici – i napustila revolucionarnu perspektivu, prosto se boreći za građanska prava unutar buržoaskog društva. Neki vodeći članovi ovog pokreta, među njima i Mario Mieli, su raskrstili sa njim zbog ovoga i okrenuli se vanparlamentarnoj levici; nažalost u momentu kada je i ona ulazila u bespovratnu krizu.

Propuštena prilika za povezivanjem LGBT pokreta i radničkog pokreta je veoma dobro opisana u filmu „Pride!“ iz 2014, koji se zasniva na istinitoj priči Marka Eštona, gej aktiviste iz omladinske sekcije Komunističke partije Velike Britanije, koji je na londonskoj paradi ponosa, u martu 1984, pokrenuo prikupljanje sredstava za podršku štrajku rudara protiv Margaret Tačer, na osnovi klasne solidarnosti i zajedničkom protivljenju kako Tačerkinom reakcionarnom sistemu, tako i kapitalizmu generalno. Uspeo je organizovati grupu pod nazivom „Lezbejke i gejevi u podršci rudarima“, i prevazišavši obostrano nepoverenje između londonske gej kulture i radničkog pokreta, uspostavio je vezu koja je kulminirala širokom mobilizacijom britanskih gejeva i lezbejki u solidarnost sa rudarima, kao i do učešća velike delegacije rudara na paradi ponosa 1985, uz uvođenje prava gejeva u programe sindikata. Na početku sedamdesetih godina, sličnu akciju solidarnosti je vodio Harvi Milk, koju je preuzela gej populacija San Franciska, što je kulminiralo bojkotom „Kurs“ piva od strane sindikata „The Teamsters“.

Veliki štrajk britanskih rudara 1984, koji i danas predstavlja primer odlučne radničke borbe, se odigrao tokom poslednjeg velikog poleta radničkih borbi koje su počele sedamdesetih, ali ga je veoma brzo zamenio period duboke uspavanosti pokreta, što je unazadilo i radnički pokret i gej pokret.

U ovom kontekstu, možemo videti fragmentaciju gej pokreta, koji se povlači na nivo socijalne brige, pogotovo u pogledu AIDS-a tokom osamdesetih, solidarnosti protiv homofobnog nasilja, i borbe za zakone protiv diskriminacije, i kasnije za priznavanje građanskih prava. Dakle, sa jedne strane je postojao povratak reformističkom, pomirljivom pristupu gej grupa iz pedesetih godina, dok se pokret sa druge strane oslanjao na dobitke borbe iz sedamdesetih, koja je jednom za svagda potvrdila prirodnost, ponos i dostojanstvo homoseksualaca. Ovo je takođe nateralo naučnu zajednicu da promeni svoj pristup tokom narednih godina i prihvati legetimnost homoseksualnog ponašanja, ukidajući izolaciju gej borbe. Na ovoj osnovi, italijanska Arci-gay asocijacija je nastala, razvijajući se u trenutnu nacionalnu mrežu iz svega nekoliko ogranka koji su postojali osamdesetih.

Nove teorije ili slepe ulice?

Dok je propadanje pokreta tokom osamdesetih i devedesetih doveo do demobilizacije i povlačenja iz otvorenog sukoba, u akademskom svetu je započela debata, pogotovo oko problema rodnog identiteta, što je dovelo do takozvanih kvir studija, ili kvir teorije. Ovaj izraz je nastao 1990. Godinu dana ranije, Džudit Batler je objavila knjigu „Rodni problemi“, koja je postala polazište za dalje razlaganje.

Iako se ovakva razlaganja nikad nisu razvila u neku opštu teoriju, centralna tačka je kritika ideje da rodni identitet i muški/ženski biološki pol postoje u prirodi, i da su oni zapravo produkt heteronormativnog društva, tj. društva koje postavlja normu (preko odnosa moći) binarnu diviziju zasnovanu na heteroseksualizovanom „diskursu“. Ovo je poslednja karika u lancu misli koji počinje feminističkim separatizmom (protiv patrijarhalnog društva, okrećući ženu protiv muškarca), prolazi kroz lezbejski separatizam (žena više ne može biti prihvaćena zbog toga što je definisana samo u odnosu na muškarca; samo lezbejka u političkom smislu može da se pobuni protiv ideološke muške dominacije) i završava se sa kvir teorijom (svaka forma rodnog identiteta je rezultat heteroseksualne patrijarhalne ideološke dominacije, i kao takva mora biti odbačena).

Naravno, onima kojima nije dozvoljeno da slobodne izraze svoj rodni identitet ili svoju seksualnu orijentaciju, ovakve teorije mogu izgledati kao radikalno odbacivanje društvenih normi, i zbog toga im delovati privlačno. Problem je u tome što, čim se zakopa malo dublje, ispostavi se da su one samo slepa ulica za nekoga ko zapravo pokušava promeniti stvari.

Po Džudit Batler, rodni identitet nije prirodan, već se stvara „performativno“, tj. na osnovu ponavljanja činova koje određuju društveno uspostavljene norme i „diskurs“. To je veštački stvoren identitet koji stvara ideju da u prirodi postoje dva pola, muški i ženski. Ova teorija je pozajmljena od Fukoa. „Po Fukou, telo nema pol u nekom bitnom smislu pre njegovog određenja unutar diskursa kroz koji ono prima ideju o prirodnom, ili esencijalnom polu. Telo dobija značaj unutar konteksta odnosa moći. Seksualnost je istorijski specifična organizacija moći, diskursa, tela, i afektivnosti. Kao takva, seksualnost po Fukoovom shvatanju proizvodi pol kao veštački koncept koji efikasno širi i prikriva odnose moći odgovorne za svoje postanje.

Dakle, muško i žensko, ali i heteroseksualno, gej, lezbejsko, biseksualno, su sve iluzorne kategorije koje nastaju iz ovog mehanizma; ako biološki polovi ne postoje, onda ne postoje ni seksualne orijentacije.

Ovo je tipičan primer toga kako se delimična istina može uzeti i odvojiti od stvarnosti, i od toga napraviti savršen argument koji ne vodi nigde. Niko ne spori da je svest pod velikim uticajem društvenog konteksta u kojem se razvija. Međutim, iako je ova premisa tačna, koja je poenta neprihvatanja postojanja muškog i ženskog pola, uz sve njihove anatomske i biološke razlike? Ovo ima ima određen značaj ako se pomerimo, na primer, iz sveta akademskih hipoteza do medicinskih terapija, ili trudnoće i dojenja. Pored toga, čak iako kažem da je moja svest (i način na koji vidim svoj rodni identitet) određena društvenim uslovima u kojima živim, da li je to čini manje stvarnom? Ne, ona određuje moje stvarne uslove postojanja, i prirodne i društvene, i evoluiraće sa evolucijom društva.

No, u svetlu ove teorije, kako se mogu boriti za seksualno oslobođenje? Jednostavno rečeno, nikako. Da citiramo Batler opet:„Moć ne može da se povuče niti da se odbije, već samo da se premesti. Stoga smatram, da normativni fokus za gej i lezbejsku praksu treba da bude na subverzivnom i parodičnom premeštanju moći, pre nego na nemogućoj fantaziji o njenom potpunom prevazilaženju“. To jest, najbolje što možemo je da stvaramo kreativnu parodiju, karikaturu rodnih identiteta, kako bismo pokazali da oni nisu prirodni entiteti, već proizvodi. Tako ćemo pokazati da rod ne postoji, a onda se otvara mogućnost za „umnožavanjem rodnih konfiguracija iznad ograničavajućih okvira maskuline dominacije i obavezne heteroseksualnosti.“ Tresla se gora, rodio se postmoderni miš. Vidim rodno ugnjetavanje, ali napuštam klasnu analizu društva, tako da više ne vidim uzroke tog ugnjetavanja, a onda od ugnjetavanja (to jest, jednog specifičnog aspekta ugnjetavanja, heteroseksualizujuće moći) pravim metafizički entitet od kojeg sve zavisi, a nemam ni najmanju ideju kako da ga zbacimo. Jedina forma subverzije koja mi ostaje je padanje u subjektivizam u kojem poričem stvarnost i smatram da svako može stvoriti svoju stvarnost, bez menjanja ičega van moje svesti.

Nije nikakvo iznenađenje što se vladajuća klasa ne plaši ovih teorija. U isto vreme je očigledno da ove teorije imaju malo ili ništa da ponude van akademskih krugova. Svi oni koji imaju potrebu da se bore za svoja prava u stvarnom svetu bi trebalo da se naoružaju boljim teorijama i formama borbe.

Ovde bi nakratko trebalo i pomenuti intersekcionalnost, koja je postala veoma popularna među nekim slojevima pokreta. Ona manje-više znači da u društvu postoje više vrsta ugnjetavanja (zasnovanih na rodu, rasi, klasi, seksualnoj orijentaciji, itd), a da su one povezane i preklapaju se transverzalno, odakle proizlazi transverzalna priroda pokreta i mogućnost spajanja istih u koalicije.

Batler naglašava činjenicu da potreba za oslabljivanjem univerzalne kategorije žene proizilazi iz „kritika od strane žena koje tvrde da je ova kategorija normativna i isključujuća, i da ne zalazi u privilegije zasnovane na klasi i rasi“. Tačno! Zaista, rodno ugnjetavanje nije isto za radnicu i za buržujku, a borba za oslobođenje žena, kada preispituje privilegije vladajuće klase, vodi do podela po klasnim linijama, i do otcepljivanja buržujki, s obzirom na to da one moraju braniti materijalne privilegije svoje klase, ostajući čak podređene svojim (buržujskim) muževima.

Istu stvar možemo videti u LGBT pokretu kada zađeno u sveru ekonomskih problema (za smeštaj, posao, zdravstvenu negu, itd.), što i konkretizuje građanska prava. Ovo nam prosto govori da je fundamentalna protivrečnost u društvu, klasna protivrečnost, ono što određuje okvir u kojem se možemo boriti, i da samo uz klasnu borbu, do sloma kapitalizma, možemo videti perspektivu za pobedu pokreta koji se bore protiv mnogih formi ugnjetavanja u društvu.

Ako napustimo ideju da je klasna borba ključna za sve, šta nam preostaje? Imamo stalnu – i nepotpunu – težnju za stvaranjem koalicija između različitih pokreta (LGBT, anti-rasistički, zeleni, itd.), sačinjenih od raznih struja, u zavisnosti od toga koja od njih je najjača u datom momentu. U postmodernom pogledu, ovaj pristup ide toliko daleko da redefiniše i sam identitet učesnika. „Otvorena koalicija bi učvrstila identitete koji se na smenu uspostavljaju i odbacuju po potrebi; to bi bio otvoren skup koji dozvoljava različita slaganja i neslaganja bez odgovornosti prema normativnom telu koje bi upravljalo“. Dakle, čak i moj identitet se može promeniti svakom prilikom, po potrebi sastava sastanka ili onoga o čemu se odlučuje! Nije ni čudo što ovo zbunjuje ljude.

Ne iznenađuje to što ove teorije dobijaju na zamahu u periodu uspavanosti klasne borbe, kada je glavna referentna tačka – radnička klasa – odsutna, i ne može ponuditi stvarnu mogućnost zbacivanja kapitalizma i sa njim svih vrsta ugnjetavanja koje on stvara ili održava. Uz klasnu borbu, kao i uvek, nastalo bi razjašnjenje i u ideološkoj sferi.

Građanska prava u krizi kapitalizma

Od 2000. godine, u mnogim zemljama su doneti zakoni protiv diskriminacije homoseksualaca, i zakoni u korist njihovih građanskih prava; od gej brakova do civilnih partnerstava. Ove bitke su dobijene zahvaljujući konstantnom pritisku od strane gej aktivista i sve veće podrške u društvu među heteroseksualnim ljudima. Danas je barjak građanskih prava prihvaćen ne samo na levici, već i među delovima kapitalističke klase i njihovih političkih predstavnika. Imamo Međunarodni dan protiv homofobije koji promoviše Evropska unija, postoje rezolucije o ovom pitanju koje je su donele Ujedinjene nacije, itd.

Ipak, ne možemo gajiti ikakve iluzije ili imati dvosmislen pristup prema ovome. Ove „liberalne“ vlade i „prosvećeni“ sektori buržoazije su isti ljudi koji podržavaju diktature u različitim delovima sveta u kojima se lezbejke i gejevi vešaju ili obezglavljuju. Možemo videti kako američka vlada – i pod Trampom i pod Obamom – snabdeva Saudijsku Arabiju oružjem. Isti je slučaj sa svim većim evropskim silama, koje dok legalizuju gej brakove, istovremeno podržavaju Al-Sisijev režim u Egiptu, koji je pored svih hapšenja, ubijanja i mučenja političkih protivnika pokrenuo i žestoku represiju protiv homoseksualaca. Ovo licemerje se može iskoristiti za reakcionarne svrhe, i odbrana LGBT prava može postati izgovor za podršku imperijalističke politike. Ovo je, recimo, slučaj kada nam se kaže da je Izrael jedina zemlja na Bliskom istoku koja ima razvijene zakonske propise o LGBT pitanju. Da li to daje Izraelu za pravo da masakrira, bombarduje i stavlja Palestince pod embargo, čija administracija je manje zainteresovana za građanska prava? U Holandiji, vlada koristi odbranu LGBT prava kako bi ograničila takozvanu homofobnu imigraciju. Ako izgubimo iz vida širu sliku, i ako napustimo klasnu perspektivu, vrlo brzo možemo završiti u taboru reakcije, kao što se desilo nekim LGBT grupama, koje su prvenstveno zainteresovane za osvajanje moći, i voljne su zažmuriti na stvari koje savezničke vlasti rade.

Sa buržoaske tačke gledišta, pravljenje ustupaka po pitanju građanskih prava ima i ekonomske i političke ciljeve. Ekonomski, LGBT populacija je samo još jedan sektor tržišta, tako da pro-gej kompanija može iskoristiti to da privuče mušterije. Ikea nema nikakav problem s time da stavlja homoseksualne parove u svoje kataloge, pod uslovom da ti homoseksualci imaju novca da kupe kuhinju. Isto tako, nemaju problem sa time da uključe razvedene roditelje u svoje reklame, ukoliko oni mogu priuštiti isti set nameštaja za dve spavaće sobe za dete, kako bi sobe bile iste u oba doma. Nezaposleni gej ljudi, sa druge strane, se moraju pomiriti sa time da ne postoje što se marketinškog sveta tiče, isto kao što ne postoje ni nezaposleni heteroseksualni ljudi.

Što se tiče političkih ciljeva, deo vladajuće klase pokušava obuzdati polje mogućeg društvenog konflikta, prihvatajući sve što se može apsorbovati u sistem, i tražeći podršku od umerenih vođa LGBT pokreta, dok u isto vreme promoviše ksenofobnu, anti-radničku politiku, uz drakonske mere štednje i rezove u ključnim uslugama.

Možemo videti kako je jedno krilo vladajuće klase, suočeno sa krizom porodice i pritiskom odozdo, prihvatilo pravno priznavanje gej parova, dok u isto vreme gura gej ljude nazad u fundamentalnu ulogu porodice u kapitalističkom društvu, kao i ka podršci za ideološke poglede buržoazije. Tako da imamo promovisanje gej braka, koji se ipak mora prilagoditi modelu monogamne porodice. Ovo u nekim slučajevima vodi ka oponašanju muško-ženskih rodnih uloga unutar gej parova, uključujući i podelu kućnog rada, i sve tradicionalne buržoaske vrednosti.

Da li ovo znači da ne smatramo pitanje građanskih prava značajnim? Naravno da ne! Borimo se za puno priznavanje i primenu građanskih prava, pogotovo za potpunu jednakost porodice i individualnih prava, bez obzira na rod i seksualnu orijentaciju. Ovo uključuje pravo na brak i usvajanje (ovo drugo mora biti primenjeno i na ljude koji nisu u vezi), kao i na usvajanje partnerovog deteta.

Ipak, ne smemo zaboraviti na širu sliku, i ne smemo zaboraviti sa koje strane barikade stojimo u klasnoj borbi.

Zbog toga, među prava koja branimo ne uključujemo legalizaciju surogat materinstva, kojem se protivimo, jer bi ovo pod kapitalizmom nužno stvorilo tržište žena koje zbog ekonomskih potreba prodaju svoja tela i prolaze kroz izuzetno traumatična iskustva poput trudnoće i ostajanja bez novorođenčeta, uz sve fizičke i psihološke posledice koje ovo implicira. Ne sumnjamo u to da postoje slučajevi u kojima se ovo čini dobrovoljno, kao „poklon“, ali predominantna društvena realnost je veoma drugačija od ovoga, i mi je ne možemo prihvatiti.

Trebalo bi naglasiti i to da je želja za biološkim potomstvom, to jest, ideja o emotivnoj povezanosti sa detetom kao nužno povezanoj sa biološkim roditeljstvom usađena u nas potrebom za prenos vlasništva kroz monogamnu porodicu, što nije postojalo pre nastanka privatne svojine.

„Vi belci“, reče američki urođenički poglavica misionaru, „volite samo svoju decu. Mi volimo decu klana. Ona pripadaju svima, i mi se brinemo za njih. Oni su kost naše kosti, meso našeg mesa. Svi smo im i otac i majka. Belci su divljaci; oni ne vole svoju decu. Ako deca ostanu bez roditelja, neko mora biti plaćen da se brine o njima. Takve divljačke ideje su nama strane“.

Revolucija i oslobođenje

Borimo se za priznavanje svih građanskih prava, i radujemo im se kad god se ona dobiju, čak i pod kapitalizmom. Ali moramo biti svesni da u bilo kom momentu zaoštravanje klasne borbe može naterati vladajuću klasu da se odluči za reakcionarniji pristup, i ukine to što je prethodno dozvolila. Setimo se da Klintoni dovode do Trampova, a Makroni do LePena, ukoliko ih ne zaustavi klasna borba. Nijedna pobeda neće potrajati, dokle god ostajemo pod kapitalizmom.

Raised fistA čak i kad se ova prava dobiju, da li je zaista cilj da homoseksualci i heteroseksualci budu jednako ugnjeteni? Šta ja mogu sa građanskim pravima, ako mi nije obezbeđen smeštaj i posao, ako je zdravstveni sistem propao, i ako nemam novca za medicinsku negu za sebe i svoje voljene, ako nemam boravišnu dozvolu? Koja je korist gej braka ako moram posvetiti sve svoje vreme i energiju gazdi, te budem premoren kad se vratim kući?

Kada zađemo u probleme svakodnevnog života, klasna podela unutar LGBT pokreta se otvara, pošto se svakodnevni život drastično razlikuje u odnosu na klasnu pripadnost. Ovo se jasno videlo u Italiji 2016, tokom organizovanja zarad podrške građanskim brakovima, gde je masovna baza pokreta, sačinjena većinom od mladih ljudi, privremenih radnika, i studenata, bila daleko radikalnija od vođstva (među kojem nalazio i Arci-gay), koje je videlo ovu mobilizaciju kao priliku za skupljanje podrške novim zakonima, i možda pritiskanje desnog krila parlamentarne grupe Demokratske partije. Međutim, Demokratska partija (PD) je odbacila usvajanje partnerovog deteta i suzila reforme. Vođstvo gej pokreta je ovo prihvatilo, ali je baza pokreta zahtevala ponovno pokretanje protesta.

Raskol između vođstva i mase nam je bio posebno jasan kada smo intervenisali u pokretu, pozivajući na širenje borbe protiv vlade PD-a na borbu za poslove, smeštaj i društvenu pomoć. Većina baze je entuzijastično prihvatila naše slogane, dok je vođstvo – ponekad i sam PD, koji je organizovao sastanke da pokaže koliko mu je stalo do građanskih prava – stajalo osramoćeno, pozivajući ljude da ne preteruju. Ne možemo dozvoliti ovim ljudima da vode borbu za naša prava.

Primetili smo da gomile ljudi koje su na ulicama zahtevale puna građanska prava za sve nisu bile sačinjene samo od LGBT ljudi, već da je bilo prisutno i mnogo heteroseksualaca, i takođe smo primetili da je borba za građanska prava neposredno povezana sa borbom za smeštaj, posao i zdravstvenu negu. Samo takvo jedinstvo može izvojevati pobedu. Potrebno je da se LGBT pokret razvije po klasnim linijama, uz punu integraciju u radnički pokret, a sa druge strane, radnički pokret mora razviti revolucionarni program.

Moramo zbaciti kapitalizam, osloboditi se od vladajuće klase, preuzeti proizvodne resurse i bogatstvo, i koristiti ih planski i harmonijski, ne za profit manjine, već za kolektivne potrebe društva. Kućni rad mora biti socijalizovan. Briga za decu, i njihovo obrazovanje moraju biti najvišeg kvaliteta. Svako treba imati pravo na dom, a radni časovi se moraju smanjiti kako bi svako imao vreme i energiju za svoj život.

Na ovakvoj materijalnoj osnovi ćemo moći raskrstiti sa moralom koji buržoazija održava u smislu seksualne orijentacije i strukture porodice. Samo tako možemo baciti patrijarhat i homofobiju na smetlište istorije, i moći živeti slobodno onako kako želimo, i svako će moći slobodno izraziti svoju seksualnost i emocije. Na budućim generacijama ostaje da odrede kako će se ovo sprovesti, na koji način, i kako će izgledati porodični odnosi u društvu.