Prekretnica
Iako je većini ljudi bilo od početka jasno da aprilske demonstracije, uzete same za sebe, neće uspeti da ostvare zahteve oko kojih su se ljudi okupili na ulicama, njihov značaj je svejedno bio ogroman. Naime, po prvi put od 2000. godine neka vlast se suočava sa masovnim pokretom protiv sebe i po prvi put u 17 godina postaje jasno da su bes i mržnja prema aktuelnom režimu postali opšte mesto. Aleksandar Vučić i njegovi trabanti uspeli su da preuzmu na sebe ulogu simbola korumpiranog, lopovskog i antinarodnog režima, u meri na kojoj bi im dobrano pozavideo i pokojni SPS pokojnog Miloševića.
„Pa šta?“, neko će reći. Tako je pao i Milošević, pa smo nakon njega dobili još gore garniture, skoro dve decenije još brže i još nemilosrdnije pljačke, pa čak i sadašnji režim kao kulminaciju. Čemu sva ta šetanja, kad znamo da je i tzv. opozicija radila isto što radi sad Vučić? Zar nam nisu upravo decenija lopovluka stranaka bivšeg DOS-a i izneveravanja svih mogućih očekivanja na kraju doveli na vlast naprednjačku koaliciju, izabranu pre svega protestnim glasovima i apstinencijom, a održavanu klijentelizmom? Za šta i za koga onda opet šetnje, jel opet za neki novi DOS – pita znatan broj višestruko prevarenih i sumnjičavih ljudi. To pitanje je sasvim opravdano. Danas vidimo da su socijalno nezadovoljstvo i socijalne borbe 90-ih, upereni isključivo protiv jedne garniture na vlasti, sa jedinim zajedničkim ciljem - da se obori aktuelna vlada, vrlo brzo bili instrumentalizovani od strane desničarske neoliberalne opozicije i njenih stranih nalogodavaca, kojima je bila potrebna promena režima radi ubrzavanja kapitalističke tranzicije i dovođenja Srbije nedvosmisleno u NATO/EU sferu uticaja. „Eto šta nam je donelo šetanje!“, već se može čuti u pozadini.
I tu naše slaganje prestaje. Tačno, obaranje Miloševićevog režima nije donelo željene promene nabolje. Pa ipak, već kada to primetimo, primećujemo ujedno i da je postojala želja da se stvari menjaju. Kada se pokušaj da se loša situacija poboljša izjalovi, to još uvek ne znači da tu lošu situaciju treba prihvatiti i trpeti u nedogled. Kada se ne zahteva bolje „da ne bude gore“, onda to gore dođe svejedno. Miloševićev režim je računajući na takvo umovanje svojevremeno sve više testirao granice strpljenja i tolerancije svog naroda, sve dok te granice nije bio nepovratno prekoračio. Isto danas radi i režim Aleksandra Vučića, možda manje trapavo i taktičnije kada je reč o primeni gole sile, ali zato još beskrupuloznije i arogantnije, bez ikakvih zaštitnih mrežica, kada je reč o srozavanju kvaliteta života. Kao i stari dosovski režimi pre njih, naprednjačka koalicija, kao novi i stabilniji DOS, uporno igra na tu „da ne bude gore“ kartu, svaki put kada uradi nešto da nam bude gore (što će reći svaki put kada urade bilo šta). Sistematski vezujući bilo kakav oblik protesta za negativna iskustva nakon 5. oktobra 2000, Vučić i kompanija (i to bukvalno čitav niz stranih kompanija!) kao da veruju da su otkrili magičnu formulu za umirivanje miliona potlačenih i izrabljivanih ljudi.
Aprilske demonstracije su to demantovale. Tek što je izabran za predsednika Republike i to ubedljivom većinom glasova, Vučića je, umesto uličnog slavlja, koje je nakon 2000. postalo sastavni deo stranačkog folklora, dočekalo masovno nezadovoljstvo. Ni zakletvu nije položio, a već je izgledao kao olinjali i kompromitovani političar na kraju svoje karijere. Njegov uspon na poziciju predsednika, iznuđen potez koji je trebalo da učvrsti naprednjački režim oslobodivši ga nepouzdano glupog i blamovima sklonog Nikolića, pokazao se kao okidač za prvi talas narodne pobune protiv onoga što je bez svake sumnje pokušaj zavođenja još gore i još čvršće diktature. Vučićeva strategija otvorenog klijentalističkog iznuđivanja glasova, te permanentnog spina i neprikosnovenog dominiranja medijskim prostorom, otišla je predaleko i otklonila čak i privid legitimnosti predsedničkih izbora. Opravdanje „neka ti, kad si glasao“, koje je sa sobom uvek nosilo i naivni tračak nade da se sledećim glasanjem možda nešto može promeniti, prosto je prestalo da zvuči realno. Život ga je demantovao i kao stvaran izbor je ostavio samo ulicu.
Da li je to onda povratak u ono vrzino kolo gde smo uvek za opoziciju jer smo ljuti na vlast? Svakako da jedan deo demonstranata jeste tako razmišljao i najverovatnije da početni impuls za proteste jeste došao iz redova opozicije okupljene oko Saše Jankovića. Međutim, kako su protesti postajali masovniji, tako je uticaj opozicije jenjavao, do te mere da je čak i prirustvo obeležja i govornika iz njihovih redova vrlo brzo postalo neprihvatljivo. Stranke oko bivšeg DOS-a su napravile pun istorijski krug – od onih koji su zajahali nezadovoljstvo naroda i štrajkove 90-ih radi svog dolaska na vlast, do onih čiji je poziv na demonstracije 2010-ih narod prihvatio kao povod za izražavanje nezadovoljstva, ali tako da nije ujedno prihvatio i njih i njihovu politiku.
Razlog za odbijanje politike građanske opozicije, okupljene mahom (ali ne i isključivo) oko predsedničkih kandidata Saše Jankovića i Vuka Jeremića, jeste u tome što je režim na vlasti podjednako građanski i što su razlike svedene na plitki nivo lične dopadljivosti, pristojnosti i veće ili manje potkupljivosti, o čemu je Crvena kritika već pisala. Građanska opozicija je naišla na odbijanje svoje politike jer je to politika koja je celu jednu deceniju ignorisala sve veće socijalne probleme, a ljude pogođene njima uveravala da su sami krivi što su „gubitnici tranzicije“.
Štaviše, velika većina privredne i političke mere koje danas sprovodi Vučić, započete su i manje-više dozirano svaljivane na leđa radnih ljudi još od strane postpetooktobarskih vlasti. Isto tako, neki od Vučićevih glavnih partnera među inostranim tajkunima dovedeni su u vreme koalicija okupljenih oko Mlađana Dinkića, štetočinske konstante svih prethodnih vlada i garanta da će sve dotadašnje vlade verno i bez kočenja sprovoditi diktate MMF-a i Svetske banke. Zato danas izuzetno šuplje zvuči svaka navodna zabrinutost koju gospoda iz prethodnih vlasti izražavaju za kvalitet života većine stanovništva. Bolje reći, zvučala bi šuplje jer se takva zabrinutost iz redova tzv. opozicije veoma retko čula. Sa izuzetkom Boška Obradovića i desničara iz Dveri, kojima je nedosledna socijalna priča retoričko pokriće i oblanda za uvijanje nacionalizma i ratnog huškanja, predstavnici parlamentarnih političkih stranaka bavili su se skoro isključivo pitanjima poštovanja zakona i pristojnog ponašanja, bez dovođenja u pitanje ko te zakone donosi i u čijem interesu. Baš zato nimalo ne čudi njihova organska sposobnost da komuniciraju sa realnim životnim problemima većine ljudi koji su izašli na proteste.
Za većinu je nelegitimnost predsedničkih izbora bila samo povod za izlazak na ulice. Uzroci sežu mnogo dublje i brojniji su iz godine u godinu. Sve lošija socijalna situacija, u kojoj ljude pritiska stalna pretnja od gubitka radnog mesta na jednoj i sve slabija plaćenost za obavljeni posao na drugoj strani; u kojoj lečenje i školovanje postaju investicije za koje se mora štedeti godinama unapred; u kojoj se pokušaji preživljavanja u sivoj ekonomiji to surovije guše što je prekršaj manji i prekršilac socijalno ugroženiji; u kojoj komunalna policija, žandarmerija i privatni izvršitelji svako na svoj način divljaju i haraju po zemlji maltretirajući običan svet, tinja već duže vreme i samo traži način da izbije na površinu. Demonstracije protiv diktature su poslužile kao odličan kanal za to. Zato ne treba da nas čudi vrlo brza evolucija protestnih zahteva od onih čisto proceduralnih i formalističkih, koji traže reviziju biračkih spiskova, nove izbore i čitav niz smena inače zamenljivih činovnika, do socijalnih, kao što su poboljšanje radnih prava, poboljšanje životnog standarda, javno finansirano i svima dostupno školstvo i zdravstvo i promena prioriteta ekonomske politike. Umesto kontrolisanih i režiranih protesta koje opozicione stranke vode protiv stranaka na vlasti, dobili smo proteste na kojima je ponovo, po prvi put u proteklih 50 godina (još od 1968.), klasna borba prešla iz faze izolovanih ekonomističkih borbi ovog ili onog preduzeća, u ovom ili onom mestu, za ovaj ili onaj kratkoročni ustupak u fazu političke artikulacije zajedničkih ekonomskih problema na nivou cele države. Naravno, ovaj proces je još uvek u povoju i trebalo je mnogo truda da bi se klasni zahtevi probili kroz naslage besmislica vladajuće ideologije.
Debakl oba nacionalizma
U prvim danima protesta u Beogradu i Novom Sadu, politička konfuzija je bila otvorila prostor raznim grupacijama i ideologijama, uključujući i razne vidove desnog ekstremizma. U Beogradu je čak šačica fašističkih klovnova pokušala da ostvari političku hegemoniju prostim izbijanjem na čelo, bivanjem najglasnijima i pokušavajući da na jeftin način podiđu masama pomoću poznatih parola tipa „Vučiću, pederu!“. Međutim, ovaj pokušaj je propao bedno koliko i priliči desničarskim šibicarima. Naime, kao i druge građanske, tj. kapitalističke, opcije, ni ekstremna desnica nije u stanju da na bilo koji način ponudi trezvenu analizu sistemskih problema, a kamo li bilo kakva rešenja. Njihova nacionalistička naklapanja je stvarnost naših života odavno demantovala, zajedno sa njihovim konzervativnim paranojama. Demonstrantima je bilo jasno od samog početka da ogromna većina ljudi u Srbiji deli istovetne probleme, bez obzira na to koje su nacionalnosti ili vere i jesu li muškarci, žene ili štaveć. Većini ne pada na pamet da broji tuđa krvna zrnca jer smo svi prezauzeti prebrojavanjem svakog dinara od prvog do prvog u mesecu. Isto tako, prisustvo LGBT organizacija na protestima, sa sve odličnom parolom „Narode, pederi su sa vama“, pokazalo je da problem društva ne predstavlja seksualna, već klasna manjina – manjina domaćih i stranih lopova i ratnih profitera, koja nakon tri decenije ratovanja i tobožnjeg neprijateljstva više i ne krije zajednički interes i spremnost na saradnju kada radnicima treba da rade o glavi. Tako je od „pedera“ Vučić vrlo brzo postao Šreder. Uprkos raznim klevetanjima od strane cinika sa desnice, o tome kako levičari žive u nekom svom svetu i kako ne razumeju nacionalna osećanja svog naroda, još jednom je baš levica bila ta koja je smisleno ukazala na povezanost nacionalne ugnjetenosti Srbije kao neokolonije sa ugnjetenošću radničke klase, koja u toj neokoloniji ne izdržava samo strane ugnjetače, već i celu plejadu savremenih kvislinga koji svoj lopovluk i izdaju pravdaju odbranom „nacionalnog interesa“. Sa druge strane, ekstremna desnica je još jednom pokazala da je baš ona ta koja je potpuno razvedena od težnji i potreba naroda i ponovo je bila poražena i to baš na terenu za koji su tvrdili da je njihov domen – na ulici. Podvijenog repa, fašisti su se vratili u svoje nadrealne budžake sada rezignirano mračeći protiv demonstracija i tešeći se videoklipovima Miroljuba Petrovića.
Međutim, pogrešno bi bilo pretpostaviti da je bitka protiv nacionalizma dobijena samo proterivanjem fašističke boranije. Drugi, zastupljeniji, oblik nacionalizma koji se pokušavao nametati na protestima nije bio primitivni etnonacionalizam, već nacionalizam uvijen u pristojni i tolerantni celofan „svih građana Srbije“. Iako na prvi pogled potpuno različiti od etnonacionalista i spremni da prihvate „druge i drugačije“, građanski nacionalisti pate od iste suštinske boljke kao i oni etnički – od prihvatanja ideje nacionalnog interesa. Tamo gde etnonacionalisti govore o Srbima, koje bajagi spajaju jezik, geni, pravoslavlje i tome slično, tu građanski nacionalisti govore o građanima Srbije koje spaja – šta? – državljanstvo! Pa bi tako interes radnika i privilegovanih slojeva, tajkuna i više srednje klase, trebalo da bude na neki magičan način jedan te isti jer su i jedni i drugi građani Srbije. Ovo nije ni slučajno, ni naivno. Budući da se zalaže za ekonomsku politiku gotovo identičnu onoj koju danas sprovodi Vučićev režima, liberalna građanska opozicija se u svakom svom javnom angažovanju suočava sa zjapećom idejnom prazninom. Oni kubure po ivicama cenzusa jer narodu više nemaju šta da ponude i politički preživljavaju tako što u svakom izbornom cirkusu mešaju sve krnji špil karata i prave vratolomne koalicije, sve strepeći od toga ko će ih u sledećem sazivu Skupštine izdati za šansu da radi sa SNS-om. Njihov sukob sa Vučićem nije sukob oko ideja, već oko reona.
Nimalo onda ne čudi da su upravo iz redova građanskih stranaka i njihovih simpatizera dolazila histerična „upozoravanja“ i insitiranja na tome kako je neophodno da protest ostane protest „svih građana“, kako je samo bitno da se skine Vučić i kako taj sveti gral svih političkih ciljeva ne bi trebalo da ugroze „ideološke“ priče o radnim mestima i platama, školstvu i zdravstvu i ostalim stvarima koje, valjda, nisu problemi „svih građana“. Ovakvo ideološko dubljenje na glavi, gde se politikantska kombinatorika prikazuje kao opšti interes, a goruća socijalna pitanja kao uski interes malog broja levičara koji „pokušavaju da preuzmu protest“, ima jedan vrlo jasan cilj – baš preuzimanje protesta i to od strane DS i njenih derivata. Svesni svoje bezidejnosti, oni su svim snagama nastojali da spreče bilo koga drugog da ponudi bilo kakve političke ideje da na bilo koji način artikuliše nezadovoljstvo demonstranata. Ako se gnev uperen protiv Vučića politički ne razradi, ako se ne sagledaju sistemski razlozi njegovog dolaska na vlast i opstanka na vlasti, onda će na sledećim izborima, u odsustvu bilo koje druge alternative, po sili političke inercije narodno nezadovoljstvo moći biti pretočeno u glasove poklonjene ovim Vučićevim blizancima. Tamo gde pokret ne vode jasno razrađene i konkretizovane ideje, vodiće ga infrastruktura onoga ko ima najviše novca i aktivista da celu stvar preuzme i okrene na svoju vodenicu. Tako bi protest „svih građana“ vrlo brzo prelašao u tor svih opozicionih stranaka, a odatle u klanicu stranke sa najjačom infrastrukturom i „najrealnijim šansama da pobedi Vučića“, to jest da sa Vučićem na nekim budućim izborima zameni uloge i trampi ulice za fotelje. Iluzija promene čuva netaknutost sistema, domaći i strani tajkuni nastavljaju sa svojim krvopijskim biznisom, a nova-stara garnitura nas uverava kako će „ovaj put“ sve biti po zakonu (što je donekle tačno, ali ne jer će se tajkunski kriminal suzbiti, nego jer će se novim zakonima legalizovati). Građanski, liberalni, nacionalisti možda ne prebrojavaju krvna zrnca, ali njihovo odbijanje da prebroje stanje u novčaniku vrlo jasno govori na čijoj strani stoje – na strani onih kojima je podjednako u interesu da sakriju i sadržaj svojih i prazninu naših novčanika. U tome se oni ne razlikuju od etnonacionalista. Potpuno je svejedno hoće li neko na pitanje o tome ko živi od svog, a ko od tuđeg rada, odgovoriti sa „brate, Srbi smo, ovoga mi krsta!“ ili „gospodine, svi smo mi građani Srbije i moramo poštovati Ustav i zakone“. U oba slučaja se sistematski ignoriše kapitalističko izrabljivanje svih radnika, koje ne preza ni pred etničku pripadnošću, ni pred državljanstvom.
I u oba slučaja je pokušaj propao. Nakon debakla fašista u Beogradu, usledio je debakl građanskih nacionalista. On je bio najpotpuniji u Novom Sadu, odakle su potekli prvi socijalni zahtevi i gde su upadljivo dominirale crvene zastave sa petokrakama i parole „Protiv diktature kapitala“, „Dole mere štednje“, „Smrt kapitalizmu“, „Strani investitori marš iz Srbije“(sic). Vrištanje liberalnog krila protesta, uglavnom okupljenog u pro-jankovićevsku interesnu grupu „Odbranimo RTV“, kako će komunistička i druga levičarska obeležja i parole tobože „rasterati ljude“ i kako je potrebno što više neme buke pištaljki, šerpi i drugih instrumenata za neslanje političkih poruka na očigledno političkom protestu, vrlo brzo se pokazalo kao najobičnije strašilo. Štaviše, primetno je i da su socijalni zahtevi preuzeli primat baš u gradovima gde su protesti bili najmasovniji – Beogradu i Novom Sadu, kao i da je masovnost protesta najduže opstala tamo gde su socijalni zahtevi stavljeni u fokus. Na hiljade ljudi – u jednom trenutku i na desetine hiljada – okupljalo se da pokaže da je spremno da se odupire ne samo odbojnim ličnostima Vučića i njegove garniture, već i neizdrživoj životnoj situaciji nastaloj kao posledica mera iza kojih zajedno stoje i Vučićev režim i zvanična opozicija.
Sa druge strane, u gradovima gde su predstavnici građanskih stranaka imali političku hegemoniju, poput Subotice i Niša, brojnost je bila čitav red veličina manja, ne prelazeći značajno 1000 ljudi u Subotici ili čak 500-tinjak u dvostruko mnogoljudnijem Nišu. Biti samo protiv Vučića, a ne biti ujedno za korenite društvene promene se pokazalo nedovoljnim – upravo je ta ispraznost bila ono što je ljude odvraćalo od priključivanja. Škola Petog oktobra i njene surove lekcije još uvek su sveže u sećanju naroda.
Zašto levica?
U takvim okolnostima, prirodno je da je u centar pažnje javnosti ponovo dospela levica. Već neke dve decenije u Srbiji postoji više levičarskih organizacija, koje se politički deklarišu kao levlje od socijaldemokratije, neretko i kao komunisti (što je slučaj i sa nama Crvenima). Uprkos relativno skromnim snagama i velikoj političkoj i organizacionoj heterogenosti, ove organizacije dosta uspešno održavaju određeni nivo akcionog jedinstva i zajednički pružaju podršku različitim oblicima klasne borbe, bilo da se radi o borbama na radnom mestu ili visokoškolskim ustanovama, odupiranju merama štednje ili pak pružanju podrške ugroženim manjinama i izbeglicama kada se ovi nađu pod udarom državnog represivnog aparata i fašističkih bandi koje sprovode nezvaničnu represiju nad njima. Ono što spaja sve ove organizacije jeste proklamovano protivljenje neoliberalnim reformama, ali i svakom drugom obliku kapitalističkog sistema i zalaganje za uspostavljanje nekog oblika socijalističkih i komunističkih društvenih odnosa.
Za razliku od građanskih političkih stranaka vlasti i opozicije, levičari ne žele nikakvo doslednije državnje političkog i ekonomskog kursa koji su nam zacrtale imperijalističke sile – u prvom redu EU i SAD – kao nekakvog recepta za uspostavljanje uspešne države i prevazilaženje raznih vidova ekonomske, političke, institucionalne i druge zaostalosti. Upravo u imperijalističkom mešanju i ekonomskoj politici udešenoj tako da služi isključivo interesima MMF-a, stranih korporacija i tajkuna i nazvanom „evropski put Srbije“, levičari vide glavne uzroke svih društvenih problema sa kojima se danas suočavamo. I taj stav, svesno ili delimično svesno, deli većina stanovništva. Danas je svakome ko ima oči da vidi i uši da čuje jasno da država u kojoj živi radi u interesu gazda i da će sa svakim novim zakonom njemu ili njegovoj deci biti sve teže da obezbede minimum dostojanstvenog života, ili, tamo gde je taj minimum odavno napušten, samu golu egzistenciju. Pod uslovom, naravno, da se ne izbori protiv sistema koji ga gura u takvu bedu.
Na takvu borbu danas pozivaju jedino levičari. Odbijajući da se zapletu u sapuničarske intrige i reality show prepucavanja koja vidimo među sistemskim političarima, levičari su ti koji govore o stvarima od kojih se živi – radničkim pravima, visinama plata, zdravstvenom osiguranju, prilikama za školovanje, zaštiti na radnom mestu, kao i borbi protiv bilo kakvih pokušaja diskriminacije radnih ljudi na osnovu njihovog roda ili pripadnosti nekoj od manjina. Ovo potonje nije samo stvar neke „dobrodušnosti“ i „širenja ljubavi“, već jedini način da se među radnicima čuva i razvija jedinstvo borbe i da se spreče pokušaji gazda da iskoriste identitetske, seksualne ili rodne razlike među radnicima kako bi jedne okrenuli protiv drugih. Drugim rečima, tamo gde su građanske opcije nudile fantazije privilegovanih zanoseći se manirima i pravnim tehnikalijama, levičari su ponudili stvarnost radnih ljudi; tamo gde su profesionalni političari društvene probleme površno predstavljali kao stvar ličnosti koja rukovodi sistemom, levičari su stvar zahvatali u korenu i kao protivnika prepoznali celokupan sistem sa svim njegovim akterima; tamo gde je lažna opozicija iz Skupštine govorila o diktaturi Vučića, prava opozicija sa levice je govorila o diktaturi krupnog kapitala.
I narod je na to odgovorio pozitivno, sve glasnijim prihvatanjem socijalnih zahteva do mere u kojoj su oni početni, apstraktno politički ostali da vise tu više kao neka uspomena, nego kao stvarna zastava pod koju demonstranti staju. Kompromisno rešenje, spajanje socijalnih zahtevima sa političkima, možda nije bilo najsrećnije ili najspretnije rešenje, ali je uprkos svoj svojoj ambivalentnosti poslužilo kao odskočna daska za problematizovanje kapitalističkog sistema. Čak ni početno sistematsko ignorisanje od strane krupnih medija nije bilo u stanju da potisne ovaj impuls iz masa. Na kraju je čak i liberalni list Danas objavio tekst u kojem na protestima primećuje „povratak srpa i čekića“. Mnogi protestni govornici su bez uvijanja kao najveći problem isticali sistem, a protestni leci Crvenih „Dole tajkunska diktatura“ i „Za besplatno zdravstvo“ oduševljeno su prihvatani od strane novosadskih demonstranata i često nošeni kao mini transparenti.
Od pokreta ka partiji, od zahteva ka programu
Kada je s vlasti oboren Slobodan Milošević, ljudi koji su sledili tadašnji DOS verovali su da od njega nema goreg. Za DOS, koji se još nije bio pokazao na čelu države, nisu znali kakav će tačno biti. Danas svi znamo kakve pojave sede u Vladi, Skupštini, Starom dvoru ili organima pokrajinske i lokalne samouprave. Znamo kako će se ponašali na vlasti jer su svi već bili na vlasti i dali nam priliku da vidimo (ma koliko često ne verovali svojim očima). Jedino što se ne zna je ko je gori i ko se sve sa kim utalio za šta. Smena jednih lopova drugima ne samo što nije zaustavila krađu, nego se pokazalo da se ni o kakvoj stvarnoj smeni nije ni radilo. Sprega „novih“ i „starih“ se pokazala toliko dubokom da se u svakom režimu uvek našlo ponešto za svakog od njih – tim više što je radnim ljudima ostavljano manje. Valjalo bi osavremeniti staru izreku tako da glasi: „Pomeri se, Kurta, da prijaše Murta“. U takvoj situaciji, sasvim je očekivano da protesti „protiv“ ne nude ama baš ništa, ukoliko se ne razviju u proteste „za“. Skoro svi se danas slažu da ovako više ne ide, ogorčenost postupcima režima je postala opšte mesto. Na dnevnom redu istorije se sad nalazi novo pitanje – ako se borimo protiv sistema, šta je ono za šta se borimo?
Na ovo pitanje je donekle odgovoreno na samim protestima. Borimo se za egalitarnije društvo, u kojem bi školovanje, lečenje i radno mesto bili svima obezbeđeni i u kojem ekonomska politika države ne bi služila interesima krupnog kapitala na uštrb radnih ljudi. Borimo se za to da se našim bakama i dekama ne otimaju penzije, da naši roditelji ne budu otpisani i dovedeni na rub egzistencije ako izgube posao netom pre nego što su napunili godine radnog staža dovoljne za penzionisanje. Borimo se za to da se mlađe generacije spokojno obrazuju bez opterećenja koje donosi svakodnevna borba za preživljavanje i da nakon perioda školovanja budu u mogućnosti da u svojoj zemlji i u svojoj struci nađu posao. Borimo se za to da na tom poslu budu dovoljno plaćeni i dostojanstveno tretirani. Borimo se i za to da se višak vrednosti proizveden od naših resursa, našim radom u našim fabrikama ne odliva u inostranstvo jer su te fabrike budzašto prodate stranim investitorima ili domaćim tajkunima. Ovi ciljevi su suština socijalnog dela protestnih zahteva. Oni predstavljaju sasvim prirodne i zdravorazumske težnje, koje ujedinjuju ogromnu većinu ljudi.
Međutim samo slaganje oko ovih težnji nije dovoljno za njihovo ostvarivanje. Moramo razmotriti u kojoj meri, u kom roku i pod kojim uslovima se one mogu sprovesti u delo. Da bismo ispunili socijalne zahteve protesta, potrebno je da se na tom cilju radi konstantno, a ne kampanjski. Demonstracije i štrajkovi imaju veoma važnu ulogu, ali ne može se borba iscrpeti u njima. Dokle god je nivo organizacije rudimentaran i svodiv isključivo na tzv. akcijanje, kampanjsko reagovanje na neki novi katastrofalan potez vlasti, ne može biti govora o ozbiljnom društvenom pokretu. Akcijanje je po svojoj prirodi defanzivno i nužno prepušta incijativu onima protiv kojih se bori. Da bismo sačuvali kontinuitet borbe i da bismo borbu odveli ka značajnim pobedama, moramo mi biti ti koji će preuzeti inicijativu. Preuzimanje inicijative nije moguće bez rada na formiranju političke stukture koja će organizovati i voditi mase i koja će biti u stanju da aktuelni režim smeni, a da pritom ne bude instrumentalizovana od „opozicionih“ stranaka. Nanošenje poraza i režimu i opoziciji podrazumeva preuzimanje na sebe uloge istinske opozicije – formiranje nove masovne partije, sposobne da učestvuje na izborima, preuzme vlast i da ostvari sve one težnje na osnovu kojih su joj izrabljeni i osiromašeni radni ljudi poverili mandat.
Postavlja se pitanje o kakvoj partiji bi se tu radilo. Oko čega bi ona okupljala ljude? Na osnovu čega bi zaslužila bilo čije poverenje ili makar interesovanje? Pitanje osnivanja partije je, dakle, pitanje formulisanja političkog programa. Jedan takav program, nastao za partiju koja izrasta iz masovnog socijalnog protesta, mora pokazati dublje razumevanje socijalnih problema, te biti u stanju da ponudi rešenja za njihovo otklanjanje. Cilj ovog teksta nije da pruži dovršen i zaokružen program, ali jeste da pokrene diskusiju o osnovama na kojima bi on morao počivati.
Jedno od gorućih pitanja danas jeste ukidanje mera štednje. Ove mere kače sve slojeve stanovništva, osim najbogatijih, i direktno ugrožavaju i mogućnost napredovanja i fizički opstanak miliona ljudi u Srbiji. Partija izrasla iz protesta protiv diktature mora, dakle, usvojiti borbu protiv mera štednje, ali da bi ta borba imala svoj konkretan sadržaj ona mora ujedno biti i borba za nova ulaganja u svima neophodne službe u javnom sektoru, kako bi se postiglo da više nikad nikome ne zafali adekvatna zdravstvena nega, socijalna zaštita, obrazovanje ili krov nad glavom u skladu sa savremenim civilizacijskim nivoom. Takođe, takva partija mora osigurati najstarijim stanovnicima naše zemlje pravo na zbrinutu i dostojanstvenu starost i ne sme dopustiti da im se otimaju penzije koje su zasluživali ceo svoj radni vek.
Jasno je da ukidanje mera štednje i nova ulaganja u pristupačan i kvalitetan javni sektor nisu moguća bez razvoja privrede, to jest bez ponovne industrijalizacije zemlje. Reindustrijalizacija je jedini način da se otvara dovoljan broj radnih mesta koji bi stvorio uslove za eliminisanje nezaposlenosti. Rad na eliminisanju nezaposlenosti ujedno je i rad na jačanju samopouzdanja i političke uloge radničke klase – jer samo je radnik kojem posao ne visi o koncu u stanju da stalno bude na oprezu i brani svoja radnička prava i od najmanjih pokušaja da se ona ograniče ili ukinu. Pored toga, bez razvijene industrije, nije moguće osavremeniti infrastrukturu na iole isplativ način, što se da primetiti danas, kada je rad na infrastrukturi prepušten malverzacijama raznih koncesionara i predstavlja samo još jedan povod za nova zaduživanja, a time i nove budžetske rezove i razaranje socijalne države. Za industriju je vezana i egzistencija naših poljoprivrednika, koje jedino zagarantovan otkup poljoprivrednih proizvoda od strane države može spasiti od tržišnih kolebanja privatnih kartela koji nastoje da ih ucenjivanjem primoraju da obore otkupne cene.
Postavlja se pitanje na koji način bi se reindustrijalizacija sprovela. Ona se u jednoj meri sprovodi i danas od strane domaćih i stranih kapitalista i za većinu stanovništva njene posledice su mahom štetne, bilo da se radi o sistematskom tlačenju radnika u privatnim firmama, bilo da se radi o crpljenju subvencija i poreskih olakšica koje samo dodatno prazne državni budžet, čime se kvalitet života srozava upravo od strane onih čije je poslovanje u Srbiji predstavljano kao spas. Na osnovu iskustava sa privatnim investitorima, jasno je da se njima ne može poveriti reindustrijalizacija. Ostaje jedino država.[i] Kao zavisnu od svojih državljana (čak i u periodima najgore korupcije i diktature) i kao nesposobnu da, kao institucija, spakuje kofere i pređe u neku drugu zemlju, čemu su multinacionalne korporacije sklone, jedino je državu moguće zamisliti kao alternativu privatnim investitorima u procesu reindustrijalizacije. Međutim, kako sprečiti da državni činovnici pođu putem svih svojih prethodnika i opljačkaju, a zatim i privatizuju državne fabrike? Šta je to što bi nas moglo zaštititi od birokratske korumpiranosti i gušenja razvoja usled raznih politikantskih igara i podmetačina? Svima koji su ikada radili u državnoj firmi je jasno da samo državno vlasništvo nikako nije garant uspešnosti te firme – često je čak sasvim suprotno.
Iz ovog razloga, zahtev za državnim ulaganjem u reindustrijalizaciju i državnim vlasništvom nad novim preduzećima mora biri propaćen zahtevom za radničkom kontrolom tih državnih preduzeća. Jedino radnici, koji poseduju iskustvo i stručnost za posao koji obavljaju i koji su egzistencijalno vezani za opstanak i dalji uspeh preduzeća u kojem rade, mogu biti oni kojima je povereno upravljanje nad tim preduzećem. Radnička kontrola, upravljanje firmama od strane radničkih saveta, jedini je mehanizam od kojeg se može očekivati da osigura poslovanje firmi u interesu radnika, umesto u ličnom interesu ovog ili onog činovnika. Koliko to stoji za pojedinačno preduzeće, toliko stoji i za privredu u celini. Radnička kontrola ne bi smela biti iscepkana i fokusirana samo na matične firme, kao što je to, nažalost, bio slučaj u jugoslovenskom samoupravljanju. Istinsko samoupravno poslovanje bi moralo da podrazumeva zajedničko donošenje odluka i delegiranje stručnjaka koji će izraditi plan za njihovo sprovođenje na centralnom, državnom nivou. Radnička kontrola, dakle, ne bi smela biti samo prisutna u preduzećima, već i u organima državne uprave. Drugim rečima, politički sistem kakav danas poznajemo, morao bi biti zamenjen drugim sistemom, sistemom masovnog demokratskog odlučivanja koji se prostire od nivoa lokalne zajednice i radnog mesta, pa sve do državnog vrha i nacionalnog planiranja ekonomskog razvoja. Jedino na takav način bi se moglo osigurati sprovođenje socijalne i ekonomske politike u interesu radne većine.
Da sumiramo, partija koja bi izrasla iz socijalnog pokreta, morala bi u svom programu imati pre svega sledeće odredbe:
- Veća ulaganja u javne službe i socijalnu zaštitu i odbacivanje politike mera štednje
- Reindustrijalizaciju od strane države; izgradnju državnih preduzeća pod radničkom kontrolom
- Zamenu aktuelnog političkog sistema parlamentarne demokratije sistemom masovnog demokratskog odlučivanja, koji seže od nivoa lokane zajednice i radnog mesta sve do državnog vrha i nacionalnog planiranja ekonomskog razvoja.
Iz svega ovoga sledi da bi partija o kojoj je reč morala biti partija levice, ali ne bilo kakva, već radnička partija – partija koja za cilj ima uspostavljanje radničke države, koja bi društvom upravljala u interesu radnika kao ogromne većine našeg stanovništva, prema kojima su svi drugi slojevi zanemarivo mala manjina. Partija koja vlada u interesu naroda, stoga, može jedino biti partija koja vlada u interesu radničke klase.
Na koji način osigurati da neka partija vlada u interesu radničke klase? Na koji način osigurati da će uopšte sprovesti tri tačke koje smo iznad izveli? Jedini način da se to obezbedi jeste masovno radničko članstvo i organska povezanost partije sa borbenim sindikalnim organizacijama. Radnička partija mora biti radnička i po programu i po članstvu i po svojim organizacionim strukturama. Ona ne sme biti samo još jedna izborna mašina, već avangarda radničke borbe u svakodnevnom životu – ona mora blanko podržavati svaki radnički štrajk i biti spremna da u svakom trenutku mobiliše svoju bazu radi vršenja sve većeg pritiska na poslodavce i državu, dok taj pritisak ne postane za njih neizdrživ i dok ne budu prinuđeni da popuštaju pred svim zahtevima koje radnici pred njih postave. Jedino na takav način radnička partija iznikla iz socijalnog pokreta može sebi garantovati stalan rast masovnosti i političkog uticaja i vernost svojim principima.
Sledeće pitanje jeste na koji način pribaviti sredstva za ostvarivanje ovih ciljeva. Da li novim zaduživanjima? Da li štampanjem novca i izazivanjem inflacije? Da li progresivnim oporezivanjem krupnog kapitala ili nečim drugim?
Sva dosadašnja iskustva pokreta protiv štednje i neoliberalnih reformi, bez obzira na državu, pokazuju da je ideja socijaldemokratskog državnog regulisanja tržišne privrede je svugde neslavno propala, ma koliko se na prvi pogled mnogima činila kao najrazumnije i najbezbolnije rešenje. Od Grčke do Venecuele, pokušaji da se nađe ravnoteža između privatnog i javnog sektora i da se, čak i ozbiljnijim reformama, ojača udeo radnika u kapitalističkom društvu, urodio je u krajnjoj liniji haosom, čak i tamo gde su određeni pomaci u kvalitetu života masa u početku i bili napravljeni. Razlog te propasti je svugde bio isti – kapitalisti ne žele kompromis i svesni su da pod tim uslovima nije u njihovom interesu ga naprave. Svetska banka, MMF i drugi međunarodni kreditori sigurno neće odobriti zajmove kojima bi se privreda neke zemlje izvukla iz kandži zavisnosti od multinacionalnog kapitala. Čitava svrha MMF-a i Svetske banke jeste da omoguće nesmetano profitiranje baš tim istim korporacijama, kojima bi vlast koja usvoji gornje tri tačke pravila konkurenciju. To su ljudi koji su zarad jeftinih resursa i radne snage opustošili pola sveta – neće im sad tu neka demokratska volja glasača kvariti račune i rušiti profitnu stopu.
Ništa spremniji na saradnju neće biti ni strani, a ni domaći, tajkuni od kojih bi se pokušala naplatiti progresivna poreska stopa. I najsitnija moguća progresivna reforma će na svakom koraku doživeti neprijateljstvo i sabotaže trenutnih vlasnika ovoga društva. Nisu naši tajkuni cele tri decenije krali i klali da bi se tek tako odrekli svojih privilegija zbog nekog tričavog izbornog rezultata. Veliki deo novca koji bi država uspela da prikupi na jedvite jade, otišao bi u dalju birokratizaciju i jačanje aparata zaduženog upravo za ubiranje tih poreza – aparata ranjivog na korupciju, poput svih birokratskih struktura. Nova vlast bi tada bila uvučena u bitku do iscripljivanja, u kojoj počinje za mnogo manjim resursima i mnogo manjom infrastrukturom od onih sa kojima se sukobljava. Poraz i povratak neoliberala bi bio samo pitanje vremena u tim uslovima.
Štaviše, sukob nipošto ne bi stao na igranju mačke i miša između tajkuna i poreznika. Kao dan je jasno da će sva ova gospoda upregnuti sve njima dostupne resurse kako bi sabotirali i potpuno onemogućili svakodnevno funkcionisanje novog društva. Oni to mogu da urade vrlo lako – dokle god su u njihovim rukama finansije, infrastruktura, sredstva za proizvodnju i masovni mediji i dokle god su u njihovim džepovima skoro sve druge političke stranke, nevladine organizacije i funkcioneri vojske i policije. Partija na vlasti koja bi pokušala da se finansira progresivnim oporezivanjem, a da pritom sačuva poluge moći koje tajkunima i bankarima omogućavaju da danas upravljaju ovim društvom, u startu bi položila svoju glavu i glavu svoje baze na panj vojnog puča ili „promene režima“. Sve što bi takva reformistička vlast mogla narodu da ponudi jeste mučeništvo uz jedno tugaljivo „eto, probali smo, ali bili su jači“...
Narodu je, međutim, mučeništva preko glave. Muče se ljudi svaki dan, a u proteste i na štrajkove idu da bi mučeništvo okončali. U suprotnom bi isto tako mogli ostati kod kuće. Ako su rešili da se bore, onda je sasvim normalno da očekuju pobedu. Već smo imali priliku da vidimo koliko su protesti protiv diktature ohrabrili radnike Goše i Glavne pošte u Novom Sadu. Krećući u štrajk u vreme kada je vlast posebno ranjiva, oni su uspeli da izbore određene ustupke – pobeđivanje je već počelo da se nazire. Ukoliko želimo masovan pokret, koji bi socijalnu borbu da podigne na nivo cele Srbije, smemo sebi da dopusti samo još veće i trajnije pobede, nikako one gubitničke „moralne“.
Da bismo do tih pobeda došli, moramo prvo i pre svega razoružati sve neprijatelje koji nam stanu na put. Naši glavni neprijatelji su poznati – gazde i država koja štiti njihove interese. Razoružavanje države se odvija u sklopu dolaska na vlast. Razoružavanje gazda zavisi od toga na koji način će se ta vlast vršiti. Oružje gazda je njihov ekonomski uticaj, vlast koju poseduju nad hiljadama radnika kao poslodavci i ogromna količina finansijskih sredstava kojima mogu sebi priuštiti privatne armije vucibatina, političara, ali i sabotera i izdajnika u redovima same radničke klase. Da bi se sprečio otpor gazda jednoj novoj, antištednoj i antineoliberalnoj politici, neophodno je izbiti im iz ruku njihova ekonomska oružja. Neophodno je lišiti ih izvora njihove moći – privatne svojine. Sve banke, svi masovni mediji i celokupna krupna industrija mora biti istrgnuta iz njihovih ruku i prebačena u vlasništvo države i pod radničku kontrolu. Istovremeno, rezerve novca i dragocenosti koje ova oligarhija poseduje, moraju biti zaplenjene kako ne bi postale oružje korupcije i podrivanja nove, radničke vlasti. Ovim merama bi se ubile dve muve jednim udarcem: istovremeno bi se minimalizovala korupcija i sprečio otpor kriminalnih krugova promenama u korist radnih ljudi i sakupila bi se materijalna sredstva za nova državna ulaganja u reindustrijalizaciju i javni sektor.
Programske osnove jedne radničke partije, koja bi izrasla iz socijalnog revolta, dobija i svoju četvrtu tačku:
- Veća ulaganja u javne službe i socijalnu zaštitu i odbacivanje politike mera štednje
- Reindustrijalizaciju od strane države; izgradnju državnih preduzeća pod radničkom kontrolom
- Zamenu aktuelnog političkog sistema parlamentarne demokratije sistemom masovnog demokratskog odlučivanja, koji seže od nivoa lokane zajednice i radnog mesta sve do državnog vrha i nacionalnog planiranja ekonomskog razvoja.
- Sve banke, svi masovni mediji i celokupna krupna industrija mora biti istrgnuta iz njihovih ruku i nacionalizovana pod radničkom kontrolom. Istovremeno, rezerve novca i dragocenosti koje ova oligarhija poseduje, moraju biti zaplenjene kako ne bi postale oružje korupcije i podrivanja nove, radničke vlasti i kako bi se mogle koristiti za finansiranje projekata reindustrijalizacije i razvijanja javnog sektora.
„Ali, ali, pa to je levi ekstremizam!“ čućemo već usplahirene povike levih liberala i socijaldemokrata (ako danas uopšte među njima ima ikakve razlike), „to je revolucija! Kapitalisti i svetske sile će se tome usprotiviti! Ne možemo mi danas da sprovodimo revoluciju, moramo naći neki kompromis da zadržimo saradnju sa stranim investitorima!“.
Već smo objasnili zašto je takav kompromis iluzija zbog čega kapitalistima nije u interesu da ga naprave. Štaviše, ovakav „umereni“ pristup bi kapitalistima dao doznanja i da uopšte ne moraju da se dogovaraju sa predstavnicima takve „umerene“ radničke partije. Već samim svojim insistiranjem na „umerenosti“, levi liberali i socijaldemokrate[ii] daju doznanja da nemaju nameru da upravljaju državom u kojoj gazda nema. Takva politika poručuje gazdama da su neophodne i nezamenljive, što će reći da rezultat svakog „socijalnog dijaloga“ onda nužno zavisi od isključivo od njihovih želja i da će se „umerenjaci“ prilagođavati njihovim ucenama do iznemoglosti (ne svoje, naravno – radničke). Svaki drugi pristup bi bio „levi ekstremizam“, radikalna društvena promena – revolucija - koja je „umerenima“ neprihvatljiva koliko i gazdama, ako ne i više. A ukoliko je nekoj vlasti revolucija protiv domaćih i stranih tajkuna neprihvatljiva, ako je se u startu odriče, onda je sasvim jasno da ona nema čime ni da pripreti, a kamo li da se zaista obruši na parazitske i profiterske slojeve. Usvajanje „umerene“, reformističke, platforme uvek na kraju dovodi do apsurdne situacije u kojoj predstavnici levice i radničkog pokreta bivaju ucenjivani i zastrašivani od strane gazda – radničkom revolucijom! Na to „umereni“ levičari mogu odgovoriti na samo jedan način – potpunom kapitulacijom i obećanjem da će dati sve od sebe da do revolucije ne dođe. Drugim rečima, obavezivanjem da će biti još veći desničari od desničara, još veći neoliberali od neoliberala i, shodno tome, još veći nacionalistički ljubitelji „bezbednosti“, tj. policijske države, od nacionalista jer čime drugim da se obračunaju sa masama radnika čije su poverenje izdali? Ne, kada se bori za trajne i korenite društvene promene, onda umerenosti ne sme biti mesta i revolucija nije strašilo, već jedini realan način da se stvari pomere sa mrtve tačke.
Radnička partija, koja bi izrasla iz socijalnog pokreta i bila spremna da korenito promeni društveni sistem u kome živimo mora, dakle biti ne samo apstraktno i amorfno „levičarska“, već revolucionarna partija čiji krajnji cilj je komunizam.
Priključite se!
Ukoliko se slažete sa našom analizom i želite da doprinesete formiranju jedne revolucionarne i komunističke radničke partije, priključite se Marksističkoj organizaciji Crveni, koja već godinama radi na njenoj izgradnji.
Mnogi ljudi koji se tek politički aktiviraju zaziru od pristupanja postojećim organizacijama na levici jer deluje kao da je naš napredak previše spor i nepredvidiv, pa bi onda da pokušaju „nešto novo“ što bi u kraćem roku dalo nekakav bitniji i impresivniji rezultat. Međutim, istina je da se ozbiljna radnička organizacija ne može razvijati brzinom naših želja, da ne zavisi samo od angažovanja postojećih organizacija, već i od objektivnih okolnosti, od istorijskog trenutka. Ma koliko intenzivno neko želeo da „nešto promenimo sad odmah“ i ma koliko jak bio pritisak svakodnevice da se „ne čeka revolucija“, već da se skretanjem u reformizam kroz sporadične i izolovane promene olakša vlastita savest jer se, eto, „nešto radi“, ostaje kao činjenica da je to „nešto“ privremeno i da će svaki takav privremeni ustupak vladajuća klasa ukinuti čim namiriše prve znake zamora kod aktivista. Jaka volja jeste neophodna u klasnoj borbi, ali ona nije sve što je potrebno i ne može biti zamena za objektivne istorijske okolnosti i raspoloženje u masama. Neophodno je biti strpljiv i razumeti da svako učešće u konkretnim lokalnim momentima klasne borbe može uroditi dugoročnim plodovima jedino ukoliko mu se pristupi kao jednoj od faza u izgradnji revolucionarnog pokreta. Ne postoje kesice sa formulom instant uspeha i rasta.
Pa ipak, dosta često se na levici baš takva alhemičarska rešenja traže. Potraga za omasovljenjem i medijskom pažnjom pošto-poto, kao i nasedanje na neutemeljene srednjeklasne građanske stereotipe o radničkoj klasi kao navodno konzervativnoj, pretežno desno orijentisanoj i nespremnoj da se upusti u analizu i radikalnu kritiku postojećeg društva, naveli su do sada mnoge pokrete da se drže očiglednih stvari i da politici pristupaju na banalan i „sažvakan“ način – da ih i „prost“ čovek razume. U to ime, izgradnja partije se zamenjuje kampanjskim delovanjem i trčkaranjem za medijskim odobravanjem dok se program i perspektive zamenjuju spiskom zvučnih parola i opštih mesta, kojima često fali što međusobna logička veza, što ikakvo konkretno značenje. Stvar se svodi na priču o tome kako se živi loše, kako siromašni siromaše, a bogati se bogate itd. Crveni se ne slažu sa takvim pristupom. Prvenstveno, ne mislimo da je danas bilo kom radnom čoveku potrebno „objasniti“ da živi loše. To je bolno očigledno. Svrha političke organizacije radničke klase ne treba da bude da ponavlja stvari koje ljudi već znaju. Kada bi to bilo dovoljno, kapitalizam bi odavno bio srušen i to bi uspešno obavili sindikati. Kako se to nije desilo, jasno je da politička organizacija radničke klase, revolucionarna partija, mora ići dalje i nastojati da na naučan način objasni koji su koreni svima očiglednog lošeg života i zašto treba menjati celokupni kapitalistički sistem, a ne samo pojedince ili stranke na vlasti. Da bi to objašnjenje bilo iole suvislo, potrebno je, pre svega, ne potcenjivati mase i ne zazirati od toga da aktivizam bude uvek praćen teorijskom analizom. Naučni pristup čini svaki oblik rada efikasnijim i politički rad nije izuzetak. Nemojmo se ograničavati na parole i kampanje. Snaga radničkog pokreta je i u tome što su na njegovoj strani realnost života i naučne činjenice.
To, naravno, ne znači da treba otići u drugu krajnost i do besvesti kancelarijski razglabati o ovom ili onom „interesantnom mestu“ kod Marksa, Engelsa, Lenjina ili nekog skorašnjeg teoretičara koji se na njih poziva. Znatan deo studentske levice nastupa skeptično prema levičarskim organizacijama jer je navikao na školski, ispitni pristup problemima, koji se ogleda u rečenici „treba još o tome da čitam.“ Naravno da treba iscrpno čitati. To niko ne spori. Međutim, klasna borba i revolucija nisu ispit koji se položi kada se pređe ceo spisak literature. Isto tako, nijedna iole funkcionalna politička organizacija nije debatni klub ili forum za verbalnu gimnastiku, doskočice ili iscrpne kibicerske izveštaje nakon kojih izlagač sav srećan i zadovoljan konstatuje da ne zna koju političku liniju treba slediti i da, eto, ostavlja to publici da izvuče iz lavine nabacanih suvih podataka. Paneli i kružoci raznih intelektualističkih kolektiva i levih nevladinih organizacija, gde se stalno razglaba o tome „šta je alternativa“ (kao da je alternativa kapitalizmu nekakav nedostižni sveti gral) i gde načitana gospoda studenti i profesori svi važni konstatuju kako ne znaju šta tačno treba, „ali (ubaciti poznato ime) je o tome rekao (citat)“, ne razlikuju se mnogo od suvog aktivizma bez analize i plana. Štaviše, ova dva se nadopunjuju. Vrlo često baš ti ljudi, koji na „levičarskim“ panelima iznose brojkama potkrepljeno odsustvo zaključka i citatima opravdano odsustvo definitivnog političkog zaključka, praktičnu jalovost svojih panela i projekata nastoje da prevaziđu slepim kampanjskim akcijanjem. Ovo banalno odvajanje teorije i prakse se, prirodno, uvek završi podbacivanjem na oba polja. Od sve silne teorije i progutanih autora, ostaje se „na pozicijama levice“, što može značiti svašta – jer ne znači ništa. Kao što naučni prostup čini svaki oblik rada, pa i onaj politički efikasnijim, tako je i primena naučnog pristupa u konkretnom radu neophodna za formiranje smislene političke teorije.
 |
| Foto: Life Framens by Lilit |
Zato, ukoliko ste sindikalni aktivista ili borac za studentska prava, ili ukoliko ste običan student ili radnik, koji samo želi nešto da promeni, nemojte nasedati na priče o lebdećoj „nezavisnosti“ vašeg sindikata ili studentske organizacije, čisti „nepolitički“ ekonomizam ili na neodređeno „akademsko levičarstvo“, koji su već ispumpali i marginalizovali mnoge pokušaje da se radnička klasa artikuliše u političku snagu i uzvrati udarac tajkunskoj diktaturi. Ne smemo ponavljati iste greške! Istorijska prekretnica na kojoj se nalazimo zahteva masovnu akciju i doprinos najvećeg mogućeg broja radnih ljudi. Da bi masovna akcija uopšte bila moguća i da bi došla do krupnih pobeda i trajnih rešenja, neophodno je da marksisti preuzmu inicijativu i da radnički pokret otvoreno, bez skrivanja iza „antineoliberalizma“, „levice“, „demokratskog socijalizma“ i drugih šifara, izjavi: Nije nam cilj da popravljamo postojeći sistem izrabljivanja, niti da „urazumimo“ i umilostivimo gazde! Naš cilj je da gazde srušimo! Naš cilj je vlast radničke klase i ukidanje privatne svojine! Naš cilj je komunizam.
Ako se slažete sa našim idejama i ciljem i ako želite da učestvujete u njihovom ostvarivanju, uključite se u rad Marksističke organizacije Crveni! Našem radu možete doprineti na sledeće načine:
Kontakritajte nas i uključite se u rad nekog od naših lokalnih ogranaka. Ukoliko u Vašoj sredini još uvek nemamo ogranak, zašto ne bismo zajedno organizovali tribinu ili marksističku diskusionu grupu, kao prvi korak ka formiranju organizacije? Za više informacija o načinima zajedničkog rada nam pošaljite mejl ili se javite na neki od naših telefona.
Odštampajte ili delite naše tekstove na društvenim mrežama. Podižite nivo svog političkog znanja i pomozite da se pročuje za nas i naše ideje. Pošaljite nam tekst o situaciji u Vašoj sredini, gorućim pitanjima, dešavanjima, štrajkovima itd. Pomozimo jedni drugima da probijemo medijsku blokadu i doprinesemo povezivanju srodnih borbi i širenju solidarnosti. Radimo na tome da se slične borbe i slični pokreti približe i ujedine oko ideja klasne borbe i komunističke revolucije.
Pomozite širenju ideja marksizma i izgradnji revolucionarne radničke partije!
Za radničku partiju – protiv kapitalizma!
Tekst objavljen u 15. broju štampanog izdanja Crvene kritike.
[i] Ovde namerno ne trošimo previše reči na koncept radničkog akcionarstva jer on u krajnjoj instanci jeste jedan oblik privatnih investicija.
[ii]Oni danas sebe najradije zovu„demokratskim socijalistima“ – što je lišeno smisla koliko je i providno.
