Predsednik kao rezervni diktator

Funkcija predsednika Republike ima mahom protokolarni karakter u mirnodopskim uslovima, uz taj izuzetak da može otežati Narodnoj skupštini da mimo procedure donosi zakone. Ovaj izuzetak po pravilu nije posebno značajan, budući da skupštinska procedura i aktuelni ustavni poredak već omogućavaju donošenje čitavog niza zakona koji iz meseca u mesec pogoršavaju položaj radničke klase, seljaka, penzionera i studenata i čine da nam opstanak bude sve složenija umetnost.

Čemu onda uopšte funkcija predsednika Republike? Prvenstveno zato jer je različitim frakcijama vladajuće klase potrebna figura od simboličnog autoriteta na položaju u kojem može glumiti političku neutralnost i ceremonijalno ignorisati realne društvene podele frazama o državnom i nacionalnom jedinstvu. Drugim rečima, jer je vladajućoj klasi potrebna privremena i kastrirana verzija monarha. Ovaj uštrojeni monarh bi imao funkciju navodno neutralnog sudije na političkoj utakmici, koji bi se starao da stranačke trzavice ne dođu do stadijuma u kojem bi iracionalnim zaoštravanjem borbe za vlast rastrzali čitav državni aparat i dovesti do uzajamnog uništenja.

Bez takvog posredovanja i finalne „neutralne“ reči o proglašenju zakona, raspisivanju izbora ili sazivanju narodne skupštine, postoji realna opasnost da, poneti suprotstavljenim interesima svojih stranačkih mašina ili, pak, svojih tajkunskih finansijera, lideri parlamentarnih stranaka u borbi za vlast pređu granice koje su sami sebi postavili i ugroze stabilnost kapitalističkog poretka pokazujući u praksi da su ustavni poredak i aktuelni zakoni obavezujući samo za one elemente društva koji nisu dovoljno naoružani da bi se od te obaveze emancipovali, tj. da su mantre o „opštem državnom interesu“, „nacionalnoj bezbednosti“ i „vladavini prava“, samo ideološka kocka šećera, uz koju je lakše progutati suštinsku ulogu svake države – golu silu u službi vladajuće klase. Kako drugačije objasniti činjenicu da se svaka vlada hvali svako malo kako „u interesu građana“ donosi „nepopularne mere“? Kod koga nepopularne, ako ne baš kod tih građana?!Kako drugačije objasniti korišćenje vanrednog stanja nakon ubistva Đinđića, kojim su bili zabranjeni javni skupovi i štrajkovi i da se suštinski svako malo u ovoj zemlji uvodi vanredno stanje, kada državnici imperijalističkih zemalja svrate da periodično obilaze svoju zajedničku investicionu koloniju, iscepkanu na interesne sfere transnacionalnih kompanija?Kako drugačije objasniti demonstraciju policijske sile svaki put kada radnici iz unutrašnjosti dođu u Beograd da skrenu pažnju Vladi na sve gore uslove života i rada sa kojima se suočavaju? Svako ko ima oči da vidi i uši da čuje odavno je već uvideo da ova država, iako se zove Srbija kao najveću pretnju „nacionalnom interesu“ vidi upravo – svoj narod. Razlog tome jeste činjenica da kapitalistička država služi u prvom redu kapitalistima i da je sve ono što se podvodi pod „nacionalni interes“, pod „dobro za Srbiju“, od strane vladajućih političara, samo i jedino ono što je dobro za privatne džepove domaćih i stranih tajkuna. Interes većine naroda nije nešto što spada u taj „nacionalni interes“.

Uloga predsednika je vrlo bitna u ovom sputavanju i disciplinovanju naroda. Pored one simbolične uloge, koja za cilj ima da nas uveri kako svi ipak nekako želimo isto i kako je država – personifikovana u predsedniku – iznad političkih razlika i kako je od njih važnija, predsednik je takođe vrhovni komandant vojske i tu funkciju može upotrebiti kako u ratnom stanju, tako i onda kada je neophodno da vojska posluži kao dopuna policijskom aparatu, u slučajevima kada narod odluči da zaista preuzime vlast i suverenitet u svoje ruke. Podsetimo se da vojska koju danas imamo nije vojska regruta, već profesionalna i da je po svom naoružanju, sastavu i mentalitetu koji se u njoj gradi, sličnija nekom militarizovanom ogranku MUP-a, nego organizaciji koja čuva granice zemlje (uostalom, i obezbeđivanje granica je danas preuzela policija). Predsednik je, dakle, tu da nas u „nacionalno jedinstvo“ uveri milom ili silom, već prema potrebi. On igra ulogu rezervnog diktatora, ulogu koja će tek izaći na videlo sa daljim zaoštravanjem socijalnih nemira.

Iznuđeni potez i šupljina stranke Aleksandra Vučića

Uprkos izjavama da se neće kandidovati za predsednika Srbije, Aleksandar Vučić je odlučio da se kandiduje. Da je Vučić lažov nije nikakvo iznenađenje i u ovom slučaju predstavlja sporednu stvar. Na kraju krajeva, kada vas neko laže sistematski i ne baš inteligentno, vrlo brzo se postiže efekat sličan govorenju istine – do činjenica dolazite time što zaključite suprotno od onog što ste čuli. Važnije je pitanje zašto je Vučić spreman da menja funkciju na kojoj poseduje stvarnu izvršnu vlast za funkciju koja je mahom ceremonijalnog karaktera.Stvar je u tome što nema nikog drugog za tu funkciju. Poučen očiglednim sukobom sa Tomislavom Nikolićem, Vučić je shvatio da na predsedničkoj funkciji mora imati nekoga ko je i dovoljno autoritativan i dovoljno vidljiv u javnosti, ali i dovoljno poslušan – nekoga ko se neće osiliti i zabiti mu nož u leđa.Predsednička funkcija se dobija pomoću stranke, ali kada se jednom osvoji, njen nosilac stiče određeni vlastiti politički kapital i znatan stepen političke nezavisnosti. Ko zna šta bi u takvim okolnostima, kada okusi vlastiti politički uticaj i moć, moglo pasti na pamet nekom od Vučićevih sledbenika. Ne, mnogo je lakše kontrolisati premijera. Premijer zavisi od parlamentarne većine, tj. od stranke koja ga je postavila. Vučić, koji još uvek čvrsto drži većinu konaca u SNS-u, lakše će moći da pritegne novog premijera, nego novog predsednika. Istovremeno, Vučić će na predsedničkoj funkciji biti u poziciji da se distancira od vladinih neuspeha, a da prigrabi dovoljno lovorika za svaki predstavljeni uspeh, ma koliko ovaj bio fiktivan. To je lekcija koju je naučio od režima Borisa Tadića.Još jedna lekcija iz vremena Tadićevog režima nam govori da, iako pretežno ceremonijalnog karaktera (izuzev u okolnostima o kojima je bilo reči gore), funkcija predsednika republike ima ogroman simbolički kapital, a predsednički izbori se neretko tretiraju kao svojevrsni plebiscit građana o parlamentarnoj većini (naravno, najjasniji plebiscit kod nas u ovom trenutku jeste stopa izlaznosti, tj. neizlaznosti). Poraz kandidata neke stranke na predsedničkim izborima često najavljuje poraz ili znatnu oslabljenost te stranke na sledećim parlamentarnim izborima. I ne samo što ga najavljuje, već često može tom porazu i doprineti – setimo se kako je Demokratska stranka prošla nakon Tadićevog poraza. Vučiću je jasno da bi poraz na predsedničkim izborima dao novi vetar u jedra rivalskim strankama i da bi sledeće parlamentarne izbore dočekao znatno oslabljen, uz stalne sukobe sa novim predsednikom, gde bi taj novi predsednik bio u boljoj poziciji kao neko ko samo reaguje kritikom na štetu koju pravi vlada SNS i njenih satelita.

Stvari za kritiku uopšte nema malo. Najpoznatija Vučićeva nepodopština je, svakako, revolveraško rušenje objekata u Savamali. Uprkos zbunjenim jadikovkama Saše Jankovića i žutih patkica, te noći nije „nestala država“ i nije „suspendovana vladavina prava“, već se država ispoljila u punoj sili rušeći autonoman umetnički prostor u ime privatne svojine i dajući nam svima doznanja kako namerava da tretira sve one koji smatraju da su kulturni prostori i pomoć ljudima u nevolji (poput velikog broja izbeglica kojima su ljudi iz srušenog Miksališta pomagali od početka izbegličke krize) važniji od profita. Mantranje o tome kako je Miksalište bilo „bespravno sagrađeni objekat“ i kako se radilo o „prljavoj udžerici“, koja je ružila Beograd i kočila izgradnju „velelepnog dela grada“, govori jako mnogo i o tome u čijem interesu funkcioniše današnji pravni poredak i o tome kako premijer gleda na ljude koji ne mogu da priušte šljašteće zgradurine, a vala i o tome zašto i premijer i aktuelni pravni poredak treba da prođu kao Savamala. Znatno je ispraćena bila i priča sa ličnom kartom premijerovog brata i fantomskim firmama za koje i danas ostaje nejasno da li su pripadale Andreju Vučiću i zašto je pokrenut postupak protiv tih firmi i tužbe za krađu identiteta tek kada je cela stvar izašla na videlo u Skupštini. Mada, ponekad su pitanja informativna koliko i odgovori. Državno nasilje u službi privatne svojine u Savamali i afere sa fantomskim firmama nisu, međutim, niti jedina, niti najgora ljaga na vladajućem režimu. Mnogo je monstruozniji bio Vučićev nastup u odbranu južnokorejske kompanije Jura i sistematskog maltretiranja radnika u njenoj leskovačkoj fabrici od strane korporativne vrhuške i njenih izvršitelja. Vučićeva cinična priča o tome kako je trebalo da radnici Jure, umesto protesta, prvo dođu kod njega i da to reše diskretno, iz koje je vrlo jasno da se radi ili o glupanu koji ni o čemu nije obavešten, ili o besramnom lažovu, sve uz pretnje tipa „Hoćete da nam ne dođe Samsung?“, pokazuje nam da tom čoveku uopšte nije stalo ne samo do blagostanja, nego ni do minimuma dostojastva radnih ljudi. Naprotiv, u svakom pokušaju radnika da se izbore za minimalna prava i dostojanstvo, Vučić vidi samo svetinu koja mu kvari reality show time što se usuđuje da stenje pod batinama ili da kaže da je gladna.Daleko najozbiljnije posledice Vučićevog režima imali su nemar i jeftino politikantstvo u vreme poplava 2014, kao i donošenje novog Zakona o radu, o kojima smo u to vreme pisali ovde i ovde.

Kako bi se pažnja naroda sklonila od svih ovih razornih poteza, Vučić i njegova kamarila nas svakodnevno bombarduju kreiranom stvarnošću, tj. propagandnim izmišljotinama i performansima o kojekakvim pokušajima državnog udara protiv Njega, koji se dešavaju paralelno sa Njegovim upinjanjem da nam svima obezbedi bolji život – život koji mi uporno odbijamo da primetimo jer nas u tome ometaju silna socijalna beda, pad zaposlenosti i plata, kao i rast cena i dažbina. Povremeno se, naravno, održava i privid ratnog stanja sa komšijskim državama, tek da se setimo da nas, ako mu se ćefne, Vučić može poslati i u rat radi čuvanja svoje fotelje i fotelja njegovih kompradorskih kolega u Hrvatskoj, Bosni, i Makedoniji i na Kosovu. Pozorištance ne bi bilo potpuno bez rent-a-masa, gomila ljudi kojima je Vučić upropastio živote da bi mogao da ih kupi za skromna i nedovoljno plaćena radna mesta i poslovične sendviče, kao ni bez njegovih redovnih kenkanja na konferencijama za štampu, ili, pak, bez armije botova koji se u sajberprostoru upinju da kucanjem šablonskih komentara stvore sliku narodne oduševljenosti režimom savremenog srpskog kvislinga.Zašto baš kvislinga? Nije da imamo koncentracione logore, nema žutih traka oko jevrejskih ruku, protiv vlasti se mahom sme istupati otvoreno – odakle onda asocijacija na Milana Nedića i marionetsku vlast nemačke okupacije? Upravo zbog ovog poslednjeg. Formiranjem koalicije oko SNS-a, zapadni imperijalizam je dobio dugo priželjkivanu stabilnu satelitsku vlast. Vučić i Nikolić su, preuzimanjem (neo)liberalne žvake o tome kako „Evropa nema alternativu“ i spajanjem te žvake sa svojim šovinističkim stažom konačno uspeli da uspotave tranzicionu vlast kakvu su EU i NATO ovde priželjkivali najmanje 30 godina. Lojalnost agendi privatizacije i odbrani interesa multinacionalnih kompanija, Vučiću je obezbedila podršku EU establišmenta, koji ne samo što žmuri na to što Vučić povremeno pada u nacionalistički trans, već deluje kao da takve ispade i podržava kao sjajan privid „nacionalnog“ karaktera jedne dresirane kompradorske vlasti. Vučićeva koalicija oko SNS-a, dakle, predstavlja funkcionalni DOS, stabilnu (neo)liberalnu koaliciju koja je uspela da otrgnute elemente nacionalizma, izrasle na samostalnim apetitima srpske tajkunske elite 90-ih godina, vrati pod okrilje normalizovanog nacionalizma i dresiranog šovinizma – onog koji će povremeno ujedati i lajati na komšije (više lajati, naravno) i izmišljene zaverenike iz redova vlastitog naroda, ali koji će uvek pokorno šenitipred svojim gospodarima iz Brisela i Vašingtona, ili, pak iz Moskve i Pekinga. Na sličan način je i Milan Nedić „branio srpstvo“ od izmišljenih neprijatelja iz hitlerovsko-crkvenih teorija zavere dok je na srebrnom poslužavniku stvarnim neprijateljima – okupatorima – izručivao vlastiti narod. Razlika je, doduše, u tome, što Vučićeva Srbija nema jednog prepoznatljivog vojnog okupatora (što, naravno, nije sprečilo Vučića da taj nedostatak prevaziđe sprijateljivši se sa tri najozloglašenija vinovnika bombardovanja SRJ 1999. godine, Blerom, Klintonom i Šrederom), već je isparcelisana od opštine od opštine, od kvarta do kvarta, na interesne sfere i kolonijalne enklave, pod kontrolom Jure, Fiata, Kalcedonija grupe, Gazprom Njefta i brojnih drugih belosvetskih izrabljivača naših resursa i radnika.Takođe, razlika je i u tome što je sadašnjim kapitalističkim kompradorima na periferiji za sada dopušteno da služe ne dva, nego čitavu gomilu gospodara, dokle god posredni sukobi među imperijalističkim silama ne poprime otvoreniji oblik.

Vidimo koliko bi teško – čak nemoguće – bilo Vučiću da izađe na kraj sa nekim ko bi mu većinu ovih stvari spočitavao sa pozicije koja je po autoritetu približno ravna premijerskoj. Pobeda na predsedničkim izborima je, stoga, za njega imperativ. Vučiću je takođe jasno da je okružen jedinom mogućom vrstom ljudi koja je spremna da bude uz njega na vlasti - bandom bezličnih i prezrenih pojava, koji bi za novac uradili sve i koji su dovoljno prizemni da to trapavije kriju od svojih rivala iz „opozicije“. Pojave poput Neše Sline, Malog i sličnih veličina nisu samo uprljane brojnim skandalima i aferama od kojih je nekoliko puta i sam Vučić morao da se distancira, već su ujedno i ljudi lišeni čak i one medijski napumpane harizme, bez trunke autoriteta, osim onoga koji na njih projektuje njihov šef. Predsednički izbori nikako ne favorizuju takve tipove i vrlo je teško za režim, koji je uložio godine i ogromne sume novca u izgradnju Vučićevog imidža jedinog ozbiljnog političara u zemlji (do te mere da je to za posledicu imalo dosta tačnu percepciju njegovih stranačih kolega kao bezličnih sektašapotpuno posvećenih i podređenihVođi), da sada preko noći pokuša da sklepa liderski imidž od nekog Malog ili neke Sline. Vučiću jedino preostaje da za predsednika ponudi sebe, a da na premijersko mesto postavi nekog od svojih pinokija. Za to mu drva ne fali.

Vučićeva predizborna kampanja se suštinski ne razlikuje od predizborne kampanje njegovih izazivača. Njome dominira širenje panike i straha od suparničke strane. Kao što Vučićevi konkurenti kao svoju najveću vrlinu ističu da nisu Vučić, tako i Vučić kao svoju najveću vrlinu ističe da nije nijedan od njegovih protivnika, kako kaže „DOS-ovih kandidata“ (iako je i on sam, videli smo, baš takav kandidat). Nekome može izgledati kao da su poruke u Vučićevoj kampanji političke jer se povremeno gađa brojkama i fotografiše sa kojekakvim stranim tajkunima. Međutim, nigde tu nema nimalo razrađenog političkog programa, osim onih opštih mesta koja se tiču nastavka neoliberalnih reformi (tj. kontrareformi jer su reforme nešto što istorijski donosi napredak radnim ljudima, dok je neoliberalni zaokret upravo sistematsko ukidanje izborenih reformi i povratak u devetnaestovekovne odnose između buržuja i radnika). Sve drugo je personalizovano i potčinjeno Vučićevom svakodnevnom klackanju između plačuće poze maltretiranog dečaka i opake poze iskusnog šanera.Trebalo bi, međutim, imati u vidu da Vučićeva glavna snaga ne leži u suludim spotovima. Propaganda ima određeni značaj u pridobijanju jednog dela naivnih ljudi, koji su navikli da veruju televizoru. Ipak, ovih je sve manje jer je život sve teže ignorisati kada se televizor isključi. Vučić stoga igra na mnogo sigurnijoj osnovi – na klijentelizmu. Biračko telo SNS-a i satelitskih stranaka se uopšte ne mora slagati sa njim, već mu se nudi širok asortiman vrlo konkretnih beneficija, od namirnica i zdravstvene nege, sve do produžetka privremene obezbeđenosti radnog mesta. Budući da nastupa iz pozicije vlasti, Vučiću ova politička trgovina obezbeđuje mnogo više šansi od bilo kojeg pojedinačnog protivnika, koji nema radno mesto ili poslovični džak brašna da njima potkrepi svoju praznu priču. Pri izboru između gomile gluposti i gomile gluposti i džaka brašna, znatan broj ljudi će se opredeliti za džak brašna, a gluposti će naprosto ignorisati.Jača startna pozicija pak ne mora nužno biti garant Vučićeve pobede. To posebno važi ukoliko dođe do drugog kruga. Ovo je za vladajuću kliku najgori mogući scenario i razlog sve veće panike Vučića i njegovih slugu. Ta panika se može osetiti svugde, u svakom saopštenju javnosti SNS-a, u svakom očajničkom govoru bilo samog Vučića, koji sve teže kontroliše eksplozije besa), bilo trabanata poput Ivice Dačića, koji se upinju da dokažu kako je Vučić nepobediv. Pobeda u prvom krugu im je neophodna da bi dokazali postojanje većinske podrške u narodu. Već sam ulazak u drugi krug bi dokazao da je narod velikom većinom protiv sadašnjeg režima – velikom jer se procentu glasova protiv Vučića dodaje i procenat glasova onih koji nisu izašli na izbore i koji se protive svim postojećim političkim opcijama. Štaviše, nije isključeno da bi u drugom krugu resantiman uperen protiv katastrofalne politike SNS-ove vlade i sve goreg kvaliteta života motivisao i jedan broj apstinenata da izađu i glasaju protiv. Na kraju krajeva, svaki klijentelistički režim jeste klijentelistički baš zbog toga što je velikoj većini ljudi bez političke zaleđine sve lošije iz godine u godinu i samo je pitanje vremena kada će oni koji nisu kupljeni (zajedno sa onima koji su kupljeni za premali iznos), pritisnuti sve opasnijom egzistencijalnom situacijom, rešiti da privilegovanima pomrse račune.

U vreme pisanja ovih redova, mediji izveštavaju o daljem zaoštravanju socijalnih sukoba. Nakon štrajka novosadskih pošta, u kojem se zahteva povratak plata koje su im zakinute novim merama štednje i ukidanje vladine uredbe o nezapošljavanju novih radnika u javnom sektoru,izbio je i generalni štrajk u fabrici šinskih vozila „Goša“, u Smederevskoj Palanci. Neposredan povod za štrajk je samoubistvo radnika Dragana Mladenovića, koji se ubio usled teške besparice. Zahtevi štrajkača u „Goši“ se tiču neisplaćenih doprinosa, poreza, zdravstvenog i socijalnog osiguranja, pa čak i plata koje im se duguju. Premda je forma oba štrajka čisto ekonomistička, ona nije bez političke sadržine, makar ova bila i neizrečena. Politički sadržaj ova dva štrajka je već u tome što predstavljaju nedvosmislenu osudu kako mera štednji SNS režima, tako i privredne politike u kojoj „investitori rešavaju sve“.Vučićeva Srbija je, dakle, rasulo i katastrofa za radnu većinu, baš kao što je i pravi raj za domaću i stranu tajkunsku manjinu.

Histerična družina i lebdeća država Saše Jankovića

Jedini razlog zašto se to još uvek nije desilo jeste odbojan i prokazan karakter Vučićevih političkih blizanaca (čak sijamskih blizanaca) iz „opozicije“, koji su počeli ekstremnu liberalizaciju nakon Petog oktobra. Jedan takav primer su stranke i ličnosti iz javnog života okupljene oko kandidature Saše Jankovića. Nuđenje tobože nestranačkog kandidata (jer svaki kandidat koji postigne politički dogovor sa nekom strankom jeste nužno stranački, imao člansku kartu ili ne) na apstraktnoj platformi pristojnosti i pravne države bio je jedini način za Demokratsku stranku i njene simpatizere, saveznike i derivate da na ove izbore izađu sa makar teorijskom šansom za pobedu. Svaki pokušaj da se kandiduje neko ko je zvanično član omraženih „žutih“ bio bi debakl u samom svom začetku. Isto tako, svaki pokušaj da se predsedničkom programu da bilo kakva ozbiljna i konkretna politička sadržina bi suviše podsećao na potrošene tranzicione bajke koje je pred pad Miloševića ispredao DOS i koje je danas u potpunosti preuzeo Vučić. Iz ovog razloga, pripadnici tvrdog jezgra stare liberalne građanštine drže se što dalje od politike i insistiraju na apstrakcijama koje bi mogao da potpiše svaki kandidat i svaki njegov glasač – apstrakcije poput pristojnosti, ustava i vladavine prava.

Jankovićevu kampanju sažima slogan „družina ili država“, koji bi trebalo da otvori pitanje o tome šta vlast jeste i šta bi trebalo da bude. „Družina“ ovde predstavlja strukturu vlasti kojom rukovodi neka interesna grupa, koja se vlasti dočepala sa ciljem da izgradi sistem privilegija za sebe, svoje sponzore i svoje klijente. Sa druge strane, „država“ bi predstavljala strukturu vlasti kojom rukovode odgovorni ljudi, sa ciljem da svima obezbede jednaka prava i sa namerom da vladaju u najboljem interesu svih građana, to jest u nacionalnom interesu (gde je nacija shvaćena kao politička, a ne etnička zajednica, te obuhvata sve građane jedne nacionalne države). Sve to lepo zvuči na površini.

Problemi, međutim, nastaju onda kada se postavi pitanje kako se tačno određuje interes svih građana i šta bi on u praksi predstavljao. Uzmimo, za početak, da interes svih građana zaista postoji. Ukoliko je to tačno, onda je on objektivna kategorija, koja ne zavisi od pojedinačnih osećanja, stavova i ćefova ovog ili onog građanina, pa čak ni ove ili one grupe građana. Na koji način se onda taj interes određuje? Očigledno je da u državama u kojima vlada građanska demokratija nema nekakvog objektivnog mehanizma određivanja tog interesa, već se njegovo određivanje zvanično prepušta biračima, od kojih se, u teoriji, očekuje da izaberu predstavnike u zakonodavnoj vlasti, koji će taj interes najbolje artikulisati u zakone i angažovati pripadnike izvršne i sudske vlasti da te zakone sprovode i tumače.Tu je izuzetak predsednik države, koji se, kao deo izvršne vlasti, takođe bira neposredno. U oba slučaja, interes svih građana je, dakle, određen stavom većine birača.

Međutim, sama činjenica da postoje većina i manjina nas dovodi u protivrečnost sa tvrdnjom da postoji interes svih. Ukoliko različiti građani imaju različite ideje, ambicije, poglede na svet, ako imaju različite vrednosti, te ako u skladu sa tim idejama, ambicijama, pogledima na svet i vrednostima biraju svoje političke predstavnike, kako se onda može od tih predstavnika očekivati da zastupaju interese svih građana, ukoliko su se prethodno obavezali da će zastupati interese one grupe koja ih je izabrala i ako već sam njihov izbor nije u interesu grupe građana koja je poražena na izborima? Šta ukoliko birači koji su te predstavnike ili tog predsednika izabrali ne žele da vide državne organe koji vladaju u interesu onih koji su poraženi na izborima? Ideja o vladanju u interesu svih građana se, vidimo, urušava u čitavom nizu protivrečnosti.

Ali šta ako se pod vladanjem u interesu svih građana podrazumeva onaj minimum opšteg interesa, administrativni minimum, koji omogućava nesmetano funkcionisanje infrastrukture, sprovođenje zakona, itd? Zar nije normalan i razuman zahtev tražiti da narodni poslanici i predsednik republike daju sve od sebe da se taj minimum opšteg interesa zadovolji? Uzmimo da to jeste sasvim normalan i sasvim razuman zahtev. Time se već bave stručne službe i bavljenje tim stvarima nije stvar političkog vrha neke države. Naravno, politički vrh može osigurati ili sprečiti da na ključne pozicije u stručnim službama dođu adekvatni kadrovi, ali zašto onda ne biramo samo te kadrove, čemu onda politički vrh? U ovom slučaju bi vladanje u interesu svih građana bilo odsustvo svakog vladanja, što još jednom dokazuje da takvo vladanje ne postoji.

Šta, međutim, ako kažemo, da je posao političkog vrha neke države da stvori funkcionalan pravni okvir, koji bi na najbolji mogući način regulisao funkcionisanje nekog društva? Ukoliko je to slučaj, onda bismo morali da postavimo pitanje o tome šta taj najbolji mogući način funkcionisanja nekog društva jeste, ali i o kakvom društvu se radi.Pretpostavimo da se pod najboljim funkcionisanjem podrazumeva efikasnost i produktivnost. Jako mali broj ljudi bi želeo državu koja stvara funkcionalan pravni okvir, koji bi na najbolji mogući način regulisao funkcionisanje koncentracionih logora ili trgovinurobljem, tim manje ukoliko bi država učinila da gasne komore i ropske plantaže funkcionišu što efikasnije i što produktivnije. Ovaj primer deluje ekstremno, ali nam ukazuje na jako bitnu političku činjenicu: nisu sva društva ustrojena tako da nam je njihovo najbolje funkcionisanje i njihova stabilnost nužno u interesu.

Ma dobro, pusti sad koncentracione logore i robove, jasno je da se misli na ovo sad društvo, na Srbiju u 21. veku, koja je građansko društvo i koja teži vladavini ljudskih i građanskih prava i sloboda! U redu, usredsredimo se onda na građansko društvo, kakvo je uređeno pravnim aktima, u prvom redu Ustavom (koji je Saša Janković proglasio svojim programom).Član 82. Ustava Republike Srbije nam, između ostalog, kaže sledeće:

Ekonomsko uređenje u Republici Srbiji počiva na tržišnoj privredi, otvorenom i slobodnom tržištu, slobodi preduzetništva, samostalnosti privrednih subjekata i ravnopravnosti privatne i drugih oblika svojine

Da ne bude zabune oko toga šta se misli pod onim „ravnopranost privatne i drugih oblika svojine“, tu je član 86 da nam pojasni:

Jemče se privatna, zadružna i javna svojina. Javna svojina je državna svojina, svojina autonomne pokrajine i svojina jedinice lokalne samouprave. Svi oblici svojine imaju jednaku pravnu zaštitu. Postojeća društvena svojina pretvara se u privatnu svojinu pod uslovima, na način i u rokovima predviđenim zakonom.

Zadružna svojina je privatna svojina grupe ljudi. Javna svojina je svojina države, koja se prema toj svojini odnosi kao pravno lice, nezavisno od neposrednog uticaja građana te države, tj. na način na koji se privatnik odnosi prema privatnoj svojini, samo što se ličnosti koje rukovode državom menjaju (nikada se ne radi o celom narodu, o „svim građanima“, uvek o manjini ljudi koja ima određeni mandat i koja je za vreme trajanja tog mandata u praksi mahom nesmenjiva). Javna svojina sama po sebi ne podrazumeva raspolaganje svojinom u interesu društva, čak ni u interesu većine društva, posebno ne tamo gde postoji težnja ka privatizaciji.Drugim rečima, ekonomsko uređenje Republike Srbije je kapitalizam, u kojem su ravnopravni svi oblici privatne svojine, a državna svojina se toleriše dok joj se ne nađe kupac.

U kapitalizmu postoje dve glavne klase, buržoazija i proletarijat, tj. kapitalisti i radnici. Kapitalisti su vlasnici kapitala, koji predstavlja nagomilani rad, tj nagomilane proizvode rada (bilo da se radi o finansijskim sredstvima, zemljištu, sirovinama izvađenim iz prirodne sredine ili o sredstvima za proizvodnju i distribuciju), uložene u dalju proizvodnju, radi ostvarivanja profita. Ovo ulaganje podrazumeva postojanje radne snage, mase ljudi koji ne poseduju kapital i koji, da bi preživeli, moraju iznajmljivati sebe vlasnicima kapitala. Kapital, dakle, predstavlja i određeni društveni odnos – odnos u kojem se živi ljudski rad podređuje nagomilanom mrtvom ljudskom radu, tj. u kojem se vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju pretvara u vlast nad proizvođačima.

Zašto vlast, zašto su kapitalisti vladajuća klasa? Iz prostog razloga što im privatno vlasništvo nad zemljom, resursima i sredstvima za proizvodnju dopušta da odlučuju kome će dozvoliti pristup svom vlasništvu i kome će, samim tim, dopustiti da preživi i da napreduje, kao i u kojoj meri će mu to dopustiti. Ali zar ne može radnik uvek da ode da radi kod nekog drugog kapitaliste i da time sam odlučuje o tome kako će preživljavati i koliko će napredovati? Može, ukoliko se taj drugi kapitalista slaže sa tom odlukom. U svakom slučaju, odluka nije na radniku.Od čega zavisi da li će kapitalista zaposliti radnika? U jednoj meri, svakako, odluka zavisi od sposobnosti koju radnik poseduje za obavljanje datog posla. Međutim, sa razvojem industrije i uprošćavanjem procesa proizvodnje, kvalifikacije potrebne za ogromnu većinu radnih mesta danas su minimalne, pa je tako i razlika u kvalifikacijama vrlo često zanemariva. Kapitalisti je prvenstvena briga to za koliko nisku nadnicu je radnik spreman da radi. Zašto? Jer prilikom zarađivanja i kapitalista i radnik zahvataju sa iste gomile – novac zarađen prodajom nekog proizvoda ili neke usluge, kada mu se odbiju manje-više fiksni troškovi proizvodnje, zemljišne rente, poreza, itd, biva podeljen na profit i na nadnice. Profit je zarada vlasnika kapitala, a nadnica je cena za najam radnika. Ovo dvoje su obrnuto srazmerni – maksimalizacija profita podrazumeva minimalne nadnice, a maksimalizacija nadnice podrazumeva minimalizaciju profita.

Kako ova situacija radnicima nimalo ne odgovara i kako su radnici brojniji i neophodni da bi se proizvodni proces odvijao, to su kapitalisti u stalnoj opasnosti, bilo otvorenoj, bilo latentnoj, od sukoba sa radnicima i gubitka privatne svojine. Ovaj sukob ne mora nužno imati formu i razmere kolektivne industrijske akcije. On se odvija stalno, često i na individualnom nivou, kada se jedan deo ljudi bez svojine povlači iz procesa proizvodnje i okreće se individualnim nasrtajima na svojinu, tj. krađi. Budući da su manjinski i neproizvodni deo društva, kapitalisti su prinuđeni da štite svoju svojinu time što će njenu nepovredivost (time i nepovredivost svoje vlasti) postaviti kao fundamentalnu vrednost građanskog društva i što će uposliti poseban aparat da tu svojinu brani i da na njenoj odbrani zasnuje zakone društva i da te zakone nameće fizičkom silom.Naravno, svaka država koja bi svoje zakone i vlast svoje vladajuće klase branila isključivo prinudom posredstvom fizičke sile, ne bi dugo potrajala. Da bi njena upotreba sile imala željeni efekat, ona tu silu mora predstaviti kao klasno neutralnu, kao silu koja se izdiže iznad društva i postupa u opštem interesu. U građanskom društvu, to nastupanje države kao klasno neutralne sile, koja nadilazi društvene podele i unosi jedinstvo među strane sa sukobljenim interesima, odvija se pod parolom „vladavine prava“.

Ideja o vladavini prava je ideja o tome da su pred zakonom svi građani jednaki i da za zakon ne postoje klasne razlike. Zakon jednako tretira i kapitalistu i radnika i pripadnike onih prelaznih društvenih slojeva koji se nalaze između ove dve klase i koji se zajedno nazivaju srednjom klasom. Saša Janković i njegove pristalice insistiraju da zakon danas nije jednak za sve i da je u tome koren svih naših društvenih problema. Država, kažu, ne radi svoj posao i ne postoji vladavina prava. Da li je to zaista slučaj?Da li zakoni danas ne važe jednako za sve? Pre nego što odgovorimo na to pitanje, imalo bi smisla postaviti još jedno pitanje: kakvi su ti zakoni o kojima govorimo?

Primera radi, zakon koji garantuje privatnu svojinu je jednak i za onoga ko svojinu ima i za onoga ko je nema. U oba slučaja, on garantuje vlasniku raspolaganje svojinom, a onome ko nije njen vlasnik to raspolaganje zabranjuje. Kada vlasnici svojine poštuju ovaj zakon, oni profitiraju. Kada radnici poštuju ovaj zakon, njihova beda se uvećava iz meseca u mesec. U ovom slučaju, vladavina prava savršeno odgovara domaćim i stranim tajkunima.

Dobro, ali šta je sa korupcijom, šta je sa zakonskim odredbama koje ipak donekle štite radnike, a koje se ne primenjuju? Šta je sa nepoštovanjem propisa, utajom poreza, podmićivanjem političara, itd? Imaju li gospoda dokaze i svedoke za te optužbe? Ako i imaju, zar je na njima da presude, zar to nije na sudovima? Ako je sudstvo korumpirano, imaju li gospoda dokaze za to? Pa i da imaju, zar ne treba samo sudstvo da presudi o tome je li korumpirano ili ne? Svako od nas je sasvim slobodan da podmiti sud i da bude nevin po optužbama za korupciju dok sud ne kaže suprotno. Svako od nas je sasvim slobodan da podmiti ključne ljude u tužilaštvu da batale njegov predmet – i svako od nas podlaže zakonskoj kazni, ukoliko mu se taj zločin dokaže na sudu. Svako od nas je sasvim slobodan da podmaže političare krupnim provizijama da bi jeftino otkupio neko preduzeće i opustošio njegove magacine, rasprodao njegove mašine i na kraju iskoristio njegov plac kao građevinsko zemljište za tržni centar ili nešto drugo. Svako od nas će krivično odgovarati za to, ukoliko tužilaštvo i sud to nađu za shodno. Isto tako, svakome od nas će stići kazna za spavanje u parku, ili krađu hrane u prodavnici, ili švercovanje u javnom prevozu, ili postavljenje tezge bez dozvole na ulici ili u blizini neke pijace. Potpuno ista kazna bi stigla i svakom tajkunu, ako bi on tako nešto uradio i ako bi tužilaštvo i sud našli za shodno da podignu optužnicu i donesu presudu. Štaviše, zakon je toliko jednak za nas da baš svako od nas može za male pare otkupiti preduzeće i biti investitor i preduzetnik, samo ako ispuni uslove koje mu je legalno i demokratski izabrana vlast postavila. Svako od nas je sasvim slobodan da bude gazda i da se zaštiti od napada na svoju svojinu, ukoliko može da dokaže da mu ju je neko povredio. Zar ne vidite, gospodo građani? Vladavina prava i pravna država su već tu.

Problem je, kako vidimo iz priloženog, u tome što ni vladavina prava, ni pravna država nisu ono za šta se izdaju – nisu lebdeći čardaci ni na nebu ni na zemlji, već su mehanizmi klasne vladavine buržuja nad radnicima. Ravnopravnost svih građana nije tu da otkloni privilegije, već da ih sistematski ignoriše. Pravna država ne vidi društvene nejednakosti ne da bi ih time otklonila, već da bi time oprala od njih ruke i da bi ih priznala kao neminovnost.

Zato i Saša Janković i ostali kandidati beže od političkih pitanja kao đavo od krsta. Oni beže od činjenice da se u osnovama njihove politike podudaraju, pa zato pokušavaju da kampanju svedu na nivo izbora za predsednika odeljenske zajednice – ko je fini dečko, ko je kome simpatičniji, ko vraća knjigu u biblioteku i sl. Priča o vladavini prava bez priče o tome ko donosi zakone i ko ima materijalne mogućnosti da te zakone sprovodi je prazna priča. Predsednik, premijer i skupština koji poštuju zakone i Ustav pogubni su za radnike dokle god taj Ustav i ti zakoni stoje čvrsto na strani kapitalista, dokle god su osmišljeni tako da radnici izvuku deblji kraj. Zbog toga je priča Saše Jankovića potpuno promašena i ne može nuditi ama baš nikakvu alternativu postojećem poretku – ona ni za trenutak ne napušta njegove okvire, niti na to pretenduje. Njegova lebdeća država bi isto tako branila interese kapitala, kao što je brani i ova realna država. Međutim, ova činjenica nije jasna protagonistima pokreta koji je Jankovića izneo kao kandidata.

Čitava armija intelektualaca – novinara, glumaca, profesora, NVO aktivista itd. – u Jankoviću i lebdećoj državi vidi poslednju nadu za svoj spas. To ima svoj razlog. Naime, baš ovi ljudi su pripadnici prelaznih slojeva srednje klase, koji su, bilo materijalnim stanjem, bilo socijalnim statusom, privilegovani u odnosu na radničke mase, a u potčinjenom položaju u odnosu na kapitaliste. Njihova socijalna pozicija diktira i njihovu ideologiju. Naime, ove dame i gospoda žele da sačuvaju svoju superiornost u odnosu na mase radnika, kao i što žele priliku da se dalje penju na društvenoj lestvici i da budu u stanju da, makar po socijalnom statusu i društvenom uticaju, pariraju kapitalistima. Oni su ubeđeni da na to imaju pravo jer su obrazovani i kulturni i jer predstavljaju kulturnu i intelektualnu elitu društva, kao što kapitalisti predstavljaju ekonomsku. Ove dame i gospoda ne uviđaju da je razvojem civilizacije i masovnom proizvodnjom visokoobrazovanog kadra čitav njihov društveni sloj faktički pretvoren u sloj visokoobrazovanih radnika, koji isto tako rade za nadnicu, bez obzira na to što je ta nadnica često (mada ne nužno) veća od radničke ili što im se tradicionalno ukazuje veće poštovanje. Pored toga, dame i gospoda iz srednje klase (ili, čak možemo već reći, bivše srednje klase) mahom su kao ličnosti formirani u duhu individualizma, gde se, čak i kada rade u okviru neke šire celine,međusobno nalaze u konkurenciji. Nisu samo priklješteni između kapitalista i radnika, oni su uklješteni i u međusobnom laktanju, gde je svaki od njih ubeđen da je među najboljima i da zaslužuje ne samo više, nego, pre svega, više nego ostali. Zato nije nikakvo čudo da se ovaj sloj ljudi ogromnom većinom opredeljuje za meritokratiju, vladavinu zaslužnih gde kao zaslužne vide pre svega sebe.

U tome leži koren njihovog histeričnog klicanja državi koja stimuliše „naaaaajbolje!!!“, kao i njihovog elitističkog zgražavanja nad „krezubima“, tj. nad ljudima koji zbog svog materijalnog stanja i socijalnog porekla nisu bili u mogućnosti da razviju određene higijenske navike, ili, pak da priušte adekvatnu stomatološku negu. U tome leži i koren slabe popularnosti Saše Jankovića. Njega njegov najuži krug pristalica čini odbojnim većini stanovništva. Iza njegovog smirenog tona i skromnog nastupa, ljudi vide histeričnu nakostrešenost i zjapeće okice srednjeklasnih laktaša.Bez obzira na njihovu obrazovanost i upućenost u politička zbivanja u zemlji i inostranstvu, ti ljudi nisu u stanju da se izmeste iz čaure svojih ličnih interesa. Njima je naprosto potrebno da jure himere i fantazije u kojima su oni glavni junaci.I tu vidimo ironični obrt u kampanji Saše Jankovića. Iza gesla „družina ili država“ stoji samoizolovana i arogantna družina, koja odbija da shvati šta je država.

Orbanovske ambicije Vuka Jeremića

Drugi antivučićevski kandidat iz tzv. građanskog tabora (iako su sve frakcije koje na ovim izborima učestvuju građanske – tj. podržavaju kapitalističko društveno uređenje) je Vuk Jeremić.Kada je reč o iluzijama koje njegovo biračko telo gaji o pravnoj državi i promociji „naaaajboljih!!!“, mala je razlika između Jeremića i Saše Jankovića. Međutim za razliku od Jankovića i jankovićevaca, koji se još uvek drže utopijskih ideja o tolerantnom liberalizmu i „otvorenom društvu,“ Jeremić se pretežno oslanja na desno krilo liberalne građanštine, kojima Saša Janković nije dovoljno nacionalista i ne nudi dovoljno čvrstu ruku. Jeremić računa na podršku malo „ozbiljnije“, tj. malo manje idealističke i malo više pragmatične struje u liberalnom miljeu. Ovoj struji su i pristojnost i meritokratija dragi kao i jankovićevcima, ali im je draža nedosanjana ambicija o Srbiji kao diplomatskoj sili i „lideru u regionu“; o Srbiji koja u jednom trenutku postaje dovoljno uticajna na međunarodnom planu da bi mogla da se prema susednim državama ophodi sa pozicije moći.  Ova struja pati za Đinđićem, ali ne onim iz liberalnih žitija, već za onim stvarnim, koji se nikad nije do kraja odrekao snova o regionalnom imperijalizmu i tvrdoj, autoritarnoj državi.

Iako Vuk Jeremić govori često kritički i o EU i o NATO, iako često rado spominje Kinu i Rusiju kao potencijalne „partnere“ Srbije (pod „partnerstvom“ se, naravno, podrazumeva omogućavanje njihovim kompanijama da pod povoljnim uslovima eksploatišu naše resurse i jeftinu radnu snagu), on je istovremeno i jedini kandidat koji se posebno fokusira na tzv. bezbednosna pitanja. Pitanja bezbednosti zemlje se guraju u prvi plan onda kada zemlji preti ratno stanje, kada ima problema sa terorističkim napadima, ili, pak, kada se očekuju socijalni nemiri koje će standardni mehanizmi države i njenih saradnika u sindikalnoj birokratiji teško biti u stanju da obuzdaju i kanališu. Uprkos povremenim pumpanjima etničkih tenzija prema Hrvatskoj i Kosovu, svima je jasno da se Srbija ne nalazi u neposrednoj opasnosti od rata. Na prvi pogled, isto je i sa pitanjem terorizma. Međutim, kada govori o bezbednosnim pitanjima, Vuk Jeremić ne govori o pretnjama uperenim protiv Srbije, već o pretnjama uperenim protiv svetskih sila, u prvom redu centralnih zemalja EU. O tome jasno svedoče poruke koje je Jeremić poslao na mitingu u Subotici, gde je nastupio kao branilac rasističke politike i policijske države Viktora Orbana, rekavši kako je boljikava žica podignuta jer Mađarska „nema poverenja“ u Srbiju, te kako srpska „Vlada nije u stanju da garantuje bezbednost svojim građanima“. Da li gospodin Jeremić misli na bezbednost od maltretiranja uličnih prodavaca od strane komunalne policije? Da li možda misli na bezbednost nečijeg doma i obezbeđenost od plenidbe i isterivanja na ulicu usled lihvarskih kredita? Da li misli na bezbednost ljudskih života usled adekvatne zdravstvene nege i kvalitetnog života, čiji je ključan deo kvalitetno radno mesto? Naravno da ne! Nijedno od ovih stvarnih pitanja, koja pritiskaju obične radne ljude, Vuka Jeremića ne interesuju. U njegovom privilegovanom svetu ovo i nisu problemi. Problem su, ni više, ni manje, nego izbeglice, ljudi koji beže da spasu glave od ratova koje su im uvezli Jeremićevi partneri. Kada, dakle, govori o bezbednosti građana Srbije, Vuk Jeremić pokazuje da ga je za te građane baš briga i da je jedina bezbednost koja ga interesuje – bezbednost Berlina i ostatka Tvrđave Evrope.

Vuk Jeremić bi se, kao predsednik, posvetio učvršćivanju kapitalističke diktature u Srbiji po ugledu na onu Viktora Orbana ili Redžepa Tajipa Erdogana. Bila bi to Srbija ograđena bodljikavom žicom sa do zuba naoružanim policijskim patrolama – u pripravnosti da pripreti komšijama, ali i vlastitom narodu, ukoliko bi ovaj krenuo da zahteva nekakve „populističke“ mere, kako se danas žigošu sve mere koje bi imale za cilj da, o užasa, urade nešto u interesu radnih ljudi. Jeremić, dakle, pretenduje da bude Vučić sa ljudskim likom, ali sa mnogo manje ljudskom čizmom. To je vidljivo iz činjenice da je, za razliku od Vučića i Jankovića, Jeremić najavio da će se, ukoliko bude izabran zalagati za promene ustava koje bi predsedniku dala veća ovlašćenja.Jeremićeve orbanovsko-erdoganske ambicije nisu nešto što se da svesti na lični karakter i ganjanje političke moći. Jeremiću i krugovima koji ga finansiraju je jasno da će svaka sledeća vlast u Srbiji morati da nastavi još brutalnije budžetske rezove, još brže privatizacije i, shodno tome, još masovnija otpuštanja radnika u javnom sektoru. Takva politika će sigurno dovesti do novih eskalacija klasne borbe i za očekivati je da kapitalisti gledaju da tako nešto preduprede. Najočigledniji mehanizam je svakako jačanje države prelaskom na predsednički sistem.Međutim, gola represija nikad ne ide sama. Da bi se određene antisocijalne mere sprovele, potrebno je prvo stvoriti atmosferu linča protiv grupacije koja će tim merama biti pogođena. Atmosfera linča radnika u javnom sektoru je vezana za bauka partijskog zapošljavanja.

Slično priči o vladavini prava i držanju ustava, priča o borbi protiv partijskog zapošljavanja deluje sasvim razumno. Šta može biti smislenije od toga da se svima obezbedi jednaka prilika za zapošljavanje i da niko ne bude favorizovan na osnovu pripadanja ili nepripadanja nekoj stranci! Partijsko zapošljavanje sprečava kvalifikovanije ljude da dođu do radnih mesta na kojima bi bili svima nama od koristi, pa umesto njih na tim mestima dobijamo jedva kvalifikovane ljude, kojima je jedina kvalifikacija i preporuka to što ih gura neka režimska struktura. I tako nam onda, kaže se, mladi talenti odlaze iz zemlje, a ostaju samo neki stranački botovi. Rešenje se podrazumeva – dalje smanjenje uloge države u zapošljavanju, dalja privatizacija javnog sektora. Gazda će zaposliti prave ljude jer mu oni donose profit.

Pitanje koje se postavlja ovde je koliko je funkcionalna neka privreda, ukoliko je posla toliko malo da su stranke na vlasti u poziciji da koriste poslove za jačanje svoje baze? Činjenica da ljudi bivaju prinuđeni da se učlane u neku stranku da bi dobili trku za radno mesto govori da radnih mesta nema ni blizu dovoljno i da se radi o igri muzičkih stolica, gde na kraju uvek neko – u ovom slučaju sve veći broj ljudi – ostane da stoji kada muzika prestane da svira.U takvim okolnostima, gde se radi o stvarnom životu, mnogi će prihvatiti prisilno učlanjivanje kao realnost protiv koje se, makar trenutno, ne može. Među njima čak i nije nužno da su svi, pa čak ni većina nešto katastrofalno nekvalifikovani, u prvom redu zato što velika većina poslova danas ne zahteva posebno visoke kvalifikacije, a potom i jer visoke kvalifikacije ne moraju nužno značiti principijelnost karaktera ili neslaganje sa politikom režima. Ljudi mogu biti odlični u svojoj struci, a nadasve slepi za političku analizu, ili prosto apolitični. Pa čak i da je negativna selekcija toliko dominantna da su slučajevi kapitulacije kvalifikovanih pojedinaca zanemarljivi, na koji način se protiv toga može boriti u uslovima rastuće nezaposlenosti? Kako sprečiti nekoga da bude partijski zaposlen? Zabraniti političku pripadnost svima zaposlenima? To je udar na političke slobode. Uvesti posebna tela koje bi ispitivale svaki pojedinačni slučaj? Ta tela bi opet morala da postavi vlast i imala bi toliko posla da bi verovatno sama postala novo stecište partijski zaposlenih kadrova. Priče o nezavisnim komisijama zvuče lepo i primamljivo, ali ko utvrđuje njihovu nezavisnost i ko ih čini otpornima na razne oblike podmićivanja (uključujući i partijsko zapošljavanje rođaka, prijatelja, supružnika, dece, itd. u zamenu za aminovanje u pojedinim istragama)? Štaviše, ko garantuje da određeni investitori neće, u zamenu za „povoljnu investicionu klimu“, tj. subvencije, oslobađanje od poreza i niske cene energenata, zapošljavati upravo po partijskoj osnovi? Niko to ne garantuje. To je čak i nešto što možemo sa izvesnošću očekivati jer je, kao što i liberali priznaju, privatniku presudan profit, a takva odluka je za njega mudar poslovni potez.Ovako očigledne stvari nam ukazuju na to da je poklič protiv „partijskog zapošljavanja“ u stvari poklič protiv državnog zapošljavanja, bilo ono partijsko ili ne. To je poklič protiv poslednjih oaza radničke zaštićenosti i relativno pristojnog odnosa prema radnicima.

Kada bi neki političar zaista želeo da spreči da partijska članska karta bude ujedno i ulaznica na radno mesto, taj političar bi se zalagao za otvaranje novih radnih mesta, za veću ulogu države i za razvojni plan koji bi punu zaposlenost stavio ispred punih sefova u poreskim rajevima. Vuk Jeremić nije takav političar i njega puna zaposlenost očigledno ne zanima. Njegova mantra protiv partijskog zapošljavanja je samo jeftino podilaženje sujeti birača, gde se očekuje da svako za sebe misli da je bolji od svih ostalih i da se raduje kada drugi dobijaju otkaze – sve dok isto ne pogodi i njega.

Fenomen Ljubiše Preletačevića – Belog

Kada vidimo kakvi su nam predstavnici dominantnih političkih opcija, onda nikakvo čudo nije što neke ankete na drugo mesto po popularnosti smeštaju izmišljenog lika, Ljubišu Preletačevića Belog, lidera stranke Sarmu prob’o nisi (SPN), kojeg tumači mladenovački glumac Luka Maksimović. Maksimović nam kaže da je ubacio Belog u politiku da bi doveo do kraja višedecenijski apsurd politike u Srbiji. I sa tim sentimentom svi saosećamo.Odatle i slogan „Sirotinja uzvraća udarac“ u Preletačevićevoj kampanji. Ima nešto izuzetno prijatno u glasanju za izmišljenog lika, u nepristajanju na stare i iznošene ideje. Ima nekog osećaja vraćenog dostojanstva u šansi da ismejemo i državu i predsednika i izborni sistem i sve.Skoro sve. Jer društveni sistem kojem ta država i taj predsednik i taj izborni sistem služe, kapitalizam, nećemo na taj način ismejati. Naprotiv, još jednom će on ismejati nas.

Fenomen Belog odraz je političkog stasavanja jednog dela omladine u Srbiji, koji je, usled idejne ispraznosti parlamentarnog političkog života usvojio pasivan, „blejački“ stav prema politici, gde se od mladog čoveka očekuje da se ne opterećuje previše krupnim pitanjima, već da uživa u mladosti i gleda da što pre emigrira, ili pak da smisli lak način dolaska do novca. Politički problemi su tu nešto što je označeno kao dosadno jer im je u suštini nerazumljivo i jer ne vide način da doprinesu njihovom rešavanju. Odatle i parole „samo jako“ i „bez sikiranja“ – individualističke parole koje nam poručuju da treba sami da istrpimo ili da iskuliramo šta god da se desi jer prosto nema svrhe da se preterano žestimo oko politike, a kamo li da pokušamo da je na neki znatan način promenimo. Ostaje nam samo da se cerekamo i da sami sebi delujemo pametni krišom.

Čak i da Beli pobedi na izborima i postane novi predsednik – šta bi se tačno promenilo? Ovo je jako teško oceniti jer nije sasvim jasno kada su njegove izjave satira, a kada su ozbiljno političko mišljenje. Maksimović je pokušao u više navrata to da premosti time što je napuštao lik Belog s vremena na vreme, ali to samo doprinosi zbunjenosti jer na kraju ne znamo ni hoće li predsednik u slučaju njegove/njihove pobede biti Beli, ili Maksimović ili, ako budu obojica, u kojoj meri i kojim slučajevima će to biti jedan, a u kojima drugi. Međutim, u tom moru umetničke konfuzije i humorističnih pokušaja (u čiju uspešnost ovde nema potrebe ulaziti), postoje određene naznake politike koju i Beli i Maksimović zastupaju i koja se ne razlikuje od proklamovane politike drugih učesnika na izborima.

Na svom blogu, Beli nam otkriva svoje viđenje vršilaca vlasti:

Glasač Belog Preletačevića mora da bude osoba koja će promenu društva krenuti od sebe. Od pozitivnog delovanja unutar porodice, komšiluka, lokalne zajednice – pozitivnog stava prema životu. U tom slučaju, uloga političara je samo jedna – DA NE SMETA. To mora da bude Beli, političar koji ne smeta i koji podržava poštene ljude koji obavljaju svoj posao. To su ljudi koji će pomagati Belom u ostvarivanju sna pravednije Srbije – ljudi koji do sada nisu mogli da rade svoj posao kako treba zato što su trpeli političke pritiske. Njima treba Beli, a verujem da je ta relacija uzajamna.

Beli mora da ukloni politički i institucionalni pritisak na društvo. Svako ko očekuje nešto drugo od Belog kao preCednika, moraće da preispita svoj odnos prema partijama i političarima, ulažući dodatnu energiju da se oslobodi tereta partokratije.

I Beli nam, kao i svi drugi, nudi neoliberalnu mantru o državi koja „ne smeta“, koja samo „pušta ljude da obavljaju svoj posao“. Koje to ljude? Ko su ti ljudi kojima država „smeta da obavljaju posao“? Naravno da se tu ne misli na radnike jer teško da možemo zamisliti da neki pojedinačni radnik u fabrici, pekari, školi ili bolnici trpi nekakve političke pritiske. Pritisci koje radnici trpe su oni koji ih kolektivno tište – mere štednje, ukidanje dosada važećih radničkih prava, korumpiranost sindikalnih vrhuški, smanjenje socijalne pomoći, sve slabije dostupno lečenje i školovanje i brojni drugi. Nigde tu nema političkih pritisaka na pojedinog radnika koji bi mu se mešali u obavljanje posla. Ne, Beli tu, sasvim je jasno, misli na preduzetnike. Izjava da su političari tu da ne smetaju preduzetnicima je nešto od čega jeza treba da podiđe ne samo borce za radnička prava, nego čak i dovoljno dosledne i poštene pobornike demokratije. Ta izjava nije ništa drugo do poziv na to da, ma kako narod glasao, ma ko bio na vlasti, politika ostane ista i da isto služi domaće i strane tajkune i njihove sitnopreduzetničke prilepke.

Ali dobro, Beli tu spominje i neko angažovanje, neku borbu, kako nije kraj nakon izbora. Tačno, ali kakvo angažovanje? „Unutar porodice, komšiluka lokalne zajednice – pozitivnog stava prema životu.“ Od politike i borbe za trajna i sistemska rešenja nema ni traga. Neoliberalna mantra ovde svodi društveno angažovanje na nivo nevladinog sektora i kampanjskog organizovanja oko izolovanih i sitnih problema. Ovakvo bavljenje politikom, držanje servisnih kioska za ljudska prava, mogu sebi priuštiti samo malobrojni – oni koji ne moraju da rade, već žive od pisanja projekata za privlačenje finansijske pomoći raznih stranih fondacija. Fondacija čiji su najveći donatori upravo vlasnici multinacionalnog kapitala, koje političari treba da ostave da „obavljaju svoj posao“ i kojima Beli ne bi da smeta.Osim šale i pokušaja humora, vidimo, Beli ne nudi nikakvu ozbiljnu promenu i čak nikakvu političku razliku u odnosu na svoje rivale. Onog trenutka kada je pokušao bilo šta ozbiljno da kaže, samo je ponovio ideološku mantru koja nam se servira sa svih strana – više tržišta (što će reći više tajkuna), manje države, a ponajmanje učešća naroda u politici i rukovođenju državom i privredom (nek se drže oni svoje porodice i komšiluka). Izbor Belog zarad nešto slatkog smeha nad gorkim nam životom učinio bi samo da opet obični radni ljudi izvuku deblji kraj i postanu predmet zadovoljnog podsmeha vladajuće klase, ali i samog Belog, koji bi tako uspeo da odradi najbolju šemu u svom životu.

Zašto aktivni bojkot

O ostalim kandidatima nije potrebno trošiti previše reči, budući da se radi o ljudima koji se kandiduju samo zato da njihove stranke ne bi polako otišle u zaborav i na koje je sasvim primenjiva kritika četvorice najizglednijih kandidata.

Komunisti ne žele da se predaju i glasaju za „manje zlo“, niti pak da zapadnu u cinizam  i „nek izgori sve“ sentiment. Na ovim izborima pozivamo radnike i omladinu da se opredele za aktivni bojkot.

Zašto aktivni bojkot? Zar nije bojkot po prirodi politički pasivan? Zar ne podrazumeva prepuštanje svog glasa i svog odlučivanja drugima. Bojkot sam po sebi jeste pasivan. Glasove, međutim, prepuštamo domaćim i stranim tajkunima kada god glasamo za nekog od njihovih političara. To se u buržoaskoj politici ne može izbeći.

Aktivni bojkot, međutim, ne podrazumeva samo apstiniranje od glasanja na izborima bez izbora. Ovaj deo jeste značajan jer su prazna birališta jedino što se ne može sakriti izbornim malverzacijama i jedino što može graditi svest o nelegitimnom i uzurpatorskom karakteru kapitalističke države. Međutim, ta svest sama još uvek nije dovoljna da se nešto promeni. Paralelno sa bojkotom i u periodu između izbora, komunisti aktivno rade na informisanju i organizovanju radnika i omladine – za sada sredstvima koja jesu skromna, ali koja se povećavaju sa svakim novim pojedincem ili grupom ljudi koja nam se priključi. Naš cilj nije samo ignorisanje izbora. Naš cilj jeste stvaranje političke alternative u interesu radničke klase, alternative za koju vredi izaći na izbore – radničke partije.

Kada govorimo o radničkoj partiji, mi ne govorimo samo o još jednoj izbornoj mašini, koja se svoje baze seti svake četiri godine. Radnička partija mora biti politički izraz svakodnevne klasne borbe. Ona mora izrasti iz borbenih sindikata i biti prisutna da pruži političku podršku svakom radničkom štrajku, svakoj borbi ugnjetenih slojeva za dostojanstven i kvalitetan život. Takva partija, koja bi zastupala stvarne interese velike većine stanovništva, nužno bi vremenom osvojila simpatije i učešće te velike većine. Da bi u tome uspela, radnička partija mora imati politički program koji raskida sa kapitalističkom eksploatacijom rada i klasnom vladavinom profitera – program povratka privrede u ruke radnika i izgradnje socijalističkog sistema.

Shodno tome, Marksistička organizacija Crveni, kao komunistička organizacija, koja okuplja borbene radnike i omladince, poziva sve one koji vide da nam se na svakim izborima do sada nude bezbrojna lica iste politike, da nam se priključi u aktivnom bojkotu i stanu u odbranu vlastitih interesa.

Potpuno je svejedno da li će vaše neizlaženje posredno doprineti dolasku na vlast ovog ili onog tajkunskog ili korporativnog kandidata. Svi su isti i vama će pod njima biti isto.Kapitalističko društvo je raspadnuto i diskreditovano, sa svim svojim institucijama. On više ništa ne može da ponudi radničkoj klasi i omladini. Svi već osećaju da je bolje društvo moguće i neophodno. Sada je samo potrebno izboriti se za njega.

Nemojte nasedati na priče o „manjem zlu“ i odavati se pesimizmu pristupite Crvenima u borbi za radničku partiju i komunističku budućnost!

Za aktivni bojkot predsedničkih izbora! Svi su isti – sve ćemo ih srušiti!