Kriza - realnost kapitalizma
Pitanje revolucije je danas aktuelno jer se suočavamo sa periodom opadanja još jednog klasnog društvenog poretka – kapitalizma. Realnost kapitalizma se ogleda, između ostalog, u tzv. profitnom motivu, odnosno u činjenici da je preduzetnik, privatni vlasnik sredstava za proizvodnju, motivisan da ulaže u neki posao u onoj meri u kojoj mu to ulaganje donosi profit, to jest u onoj meri u kojoj mu vrednost koju je uložio u posao donosi novu vrednost i uvećava njegovo bogatstvo.
Ova činjenica je često korišćena kao vrhunski argument u korist privatizacije društvenih i državnih preduzeća, gde je racionala koja se navodila bila ta da je preduzeće nešto što preduzetniku donosi profit, te da je, stoga, u interesu svakog privatnika da mu preduzeće što bolje funkcioniše, da bude što produktivnije i da zapošljava što više ljudi.
Ovakav rezon je mogao biti ispravan u vreme mladosti kapitalizma, kada je mlada buržoazija zaista imala do tada nezapamćenu ulogu nosioca svetskog napretka. Rečima Marksa:
Brzim poboljšanjem svih oruđa za proizvodnju, beskrajno olakšanim saobraćajem, buržoazija uvlači u civilizaciju sve, pa i najvarvarskije nacije. Jevtine cene njenih roba jesu teška artiljerija kojom ona ruši sve kineske zidove, kojom ona i najuporniju mržnju varvara protiv stranaca prisiljava na kapitulaciju. Ona prisiljava sve nacije da prihvate buržoaski način proizvodnje, ako neće da propadnu; ona ih prisiljava da same kod sebe uvedu takozvanu civilizaciju, tj. da postanu buržuji. Jednom reči, ona stvara svoj svet po sopstvenom liku.
Buržoazija sve više i više savlađuje rasparčanost sredstava za proizvodnju, poseda i stanovništva. Ona je nagomilala stanovništvo, centralizovala sredstva za proizvodnju i koncentrisala svojinu u malo ruku. Nužna posledica toga bila je politička centralizacija. Nezavisne, gotovo samo savezom povezane provincije s različitim interesima, zakonima, vladama i carinama sabijene su u jednu naciju, jednu vladu, jedan zakon, jedan nacionalni klasni interes, jednu carinsku granicu.
Buržoazija je u svojoj jedva stogodišnjoj klasnoj vladavini stvorila masovnije i kolosalnije proizvodne snage nego sve prošle generacije zajedno. Potčinjavanje prirodnih sila, mašinska proizvodnja, primena hemije u industriji i zemljoradnji, parobrodarstvo, železnice, električni telegrafi, privođenje poljoprivredi čitavih delova sveta, pretvaranje reka u plovne, čitava stanovništva koja kao da su nikla iz zemlje - koje je ranije stoleće slutilo da su takve proizvodne snage dremale u krilu društvenog rada.[1]
Međutim, profitni motiv, koliko god bio početna motorna snaga ovog nezapamćenog razvoja, pokazao se istorijski brzo i kao najveća kočnica na njemu. Budući da i radnik i kapitalista „uzimaju sa iste gomile“, njihovo materijalno blagostanje je obrnuto proporcionalno – veća plata znači manji profit, dok veći profit znači manje plate. Interesi radnika i kapitaliste se, stoga, nalaze u večitom sukobu, koji je nemoguće prevazići u okviru sistema koji im je dodelio pomenute uloge. Tako je interes kapitaliste da radnik bude spreman da radi za što manju nadnicu, kako bi njemu ostajao veći profit.
Drugim rečima, u interesu kapitaliste jeste da se radnik nalazi u očajnoj materijalnoj situaciji, u kojoj se prihvata za bilo koju slamku spasa. Budući da nadnica ipak ima donju granicu (koja može varirati, ali uvek postoji), ispod koje se radniku ne isplati da za nju radi jer sa njome ne može da preživi, kapitalista tu granicu probija produžavanjem radnog vremena bez povišenja nadnice. Da bi radnik pristao na ovakve uslove, da ne bi bio u mogućnosti da pređe kod drugog kapitaliste, potrebno je da uvek postoji dovoljan broj nezaposlenih radnika koji konstantno prete da ga zamene na radnom mestu – potrebno je da postoji rezervna radna armija.
Blagostanje i prosperitet kapitaliste, preduzetnika, dakle, direktno je uslovljeno stagnacijom ili čak pogoršanjem materijalnog stanja radnika. Štaviše, postojanje društva u kojem je svako preduzetnik je i teorijski nezamislivo jer je osnovni preduslov toga da neko bude dovoljno uspešan da bude privatni poslodavac situacija u kojoj je mnogo više ljudi dovoljno neuspešno i dovoljno očajno da budu njegovi radnici. Industrijski kapaciteti koje je kapitalizam razvio ne koriste se, dakle, za uspostavljanje opšteg blagostanja, već upravo suprotno – opšte bede.
Ipak, opšta beda za radnike jeste bila jedina opcija u vreme mladosti kapitalizma – u periodu pre revolucije 1848-49 – jer je kapitalizam, kao sistem u usponu tada bio u stanju da omogući ekonomski razvoj i civilizacijski napredak. Već sredinom 19. veka naziru se obrisi granica kapitalističkih društvenih odnosa, sa prvim ekonomskim krizama.
Za razliku od svih drugih ekonomskih kriza u istoriji, koje su bile krize nestašice, kapitalističke ekonomske krize su krize hiperprodukcije, krize koje izaziva višak robe plasirane na tržište. Ovaj višak se ne javlja kao posledica opšte snabdevenosti čovečanstva, gde ljudi prosto nemaju potrebu da kupuju stvari koje već svi imaju. Naprotiv, svaka kriza hiperprodukcije je propraćena rastućim siromaštvom ogromne većine potrošača jer njen uzrok nije opšta zadovoljenost materijalnih potreba, već drastičan pad kupovne moći potrošača.
Ovde treba napomenuti da kapitalista nije samo u stalnom sukobu sa svojim radnicima, već i sa drugim kapitalistima. Sa jedne strane mu prete konkurenti, na čija prilagođavanja tržištu on mora stalno da odgovara vlastitim prilagođavanjima – povećavanjem produktivnosti ne samo u odnosu na svoju raniju produktivnost nego na najproduktivnijeg konkurenta, smanjenjem troškova proizvodnje itd, sve samo zato da bi održao ili povećao potražnju za robom koju plasira, da bi zadržao svoj udeo na tržištu. Sa druge strane, kapitalista se nalazi u sukobu sa kapitalistima koji ga snabdevaju repromaterijalom, ili pak sa kapitalistom kojeg on snabdeva repromaterijalom – u oba slučaja kupac repromaterijala ima cilj da za njega plati što manje, dok prodavac ima cilj da za njega uzme što više novca. Koji god da je ishod ovih natezanja među kapitalistima, gubitke poraženog u krajnjoj instanci nadoknađuje radnik, dok, istovremeno, radnik ne učestvuje u dobiti pobednika.
Pored svoje uloge u proizvodnji, radnička klasa je najmasovniji potrošač industrijskih dobara, posebno dobara koja spadaju u svakodnevne životne potrepštine. Već u toj činjenici se da videti jedna od glavnih protivrečnosti kapitalizma. Radnička klasa, koliko god da proizvodi, nikada ne može da zaradi toliko da redovno kupuje sve ono što je proizvela – kada bi ona to mogla, onda kapitalisti ne bi ostvarivali nikakav profit. A opet, od radničke klase, kao najvećeg potrošača, očekuje se istovremeno rad za što manju nadnicu, a samim tim i što manja kupovna moć, i što veća potrošnja, što podrazumeva što veću kupovnu moć. U toj protivrečnosti leži jedan od glavnih korena krize.
Kapitalizam, naravno, ima određene ugrađene mehanizme za prevazilaženje svojih sistemskih kriza. Načini na koje kapitalisti nastoje da prevaziđu ekonomske krize koje proizilaze iz unutrašnjih protivrečnosti kapitalizma daju se svesti na dva tipa – osvajanje novih tržišta i temeljitije eksploatisanje starih.
U prvu grupu spada otkrivanje novih tehnologija i pionirsko plasiranje novih tipova robe, čime se stvara novo tržište i otvaraju nova radna mesta u proizvodnji tog tipa robe. Ovaj put je dosta rizičan jer podrazumeva velika ulaganja u razvoj i istraživanje, koja se mogu, a ne moraju isplatiti. U svakom slučaju, u početku će novi tip robe morati biti skup, a troškovi proizvodnje što niži mogući. Oporavak koji ovaj put nudi može, ukoliko se razvoj nove tehnologije pokaže uspešnim, dovesti do relativno stabilnog rasta, ali je taj rast previše redak i previše slab da spreči kapitalističku krizu. Takođe, samo je pitanje vremena kada će i tržište sa ovim novim proizvodom postati prezasićeno isto kao i ostala.
Još jedan način je osvajanje većeg tržišnog udela izguravanjem konkurencije na razne načine – preuzimanjem konkurentske kompanije i njenim gašenjem, integracijom dveju kompanija, ili, ukoliko se konkrentske firme nalaze u stranoj državi koja je vojno znatno slabija, otvorenim oružanim sukobom i uništenjem proizvodnih i infrastrukturnih kapaciteta konkurencije. U svakom od ovih slučajeva, kapitalistička kompanija koja odnese pobedu nad konkurentima dolazi u situaciju da formira monopol, što joj, pak, omogućava da bude odlučujući činilac u određivanju cena i kvaliteta robe, kao i cene rada, što će reći da kvalitet robe, njenu cenu i cenu rada može sa većom slobodom da prilagođava maksimalizaciji svog profita. Ova povećana sloboda kompanija da određuju uslove rada i cene na tržištu može kratkoročno uliti vetar u jedra privredi, ali čak i na srednji rok ona doprinosi pogoršanju problema jer radnike dvostruko opterećuje – kao potrošače jer su primorani da plaćaju više i kao proizvođače jer su primorani da zarađuju manje. Kompanije se takođe mogu nadmetati za svaki pedalj tržišta i drastičnim smanjivanjem troškova proizvodnje, što za posledicu ima produbljivanje krize usled smanjivanja nadnica i brojnosti zaposlenih radnika. Troškovi proizvodnje se mogu smanjivati i smanjivanje ulaganja u zaštitu na radu, što vodi ka telesnim povredama, invaliditetu, bolesti ili smrti radnika. Pored toga, može se smanjiti i ulaganje u ekološki bezbednu proizvodnju, što vodi ka povećanju zagađenja i doprinosi drastičnim negativnim promenama u Zemljinoj biosferi.
Treći način je uvođenje privatnog preduzetništva u sfere društva koje su do tada bile delimično izuzete iz tržišnog mehanizma i sačinjavale deo javnog sektora, u vlasništvu države. Privatizacija javnog sektora pretvara pružanje usluga od opšteg značaja – lečenje, obrazovanje, komunalne usluge, infrastruktura, telekomunikacije i pošta, snabdevanje strujom i vodom, odnošenje otpada – u još jedan vid robe, čime se svrha ovih usluga menja od olakšavanja funkcionisanja svakodnevnog života do ucenjvanja prestankom normalnog funkcionisanja života svih koji nisu spremni da isprate cene koje postavi novi vlasnik. Ove mere takođe još više doprinose problemu čijem je rešavanju trebalo da doprinesu budući da dodatno zatežu materijalni položaj najširih slojeva, drastično umanjujući njihovu kupovnu moć i produbljujući, nakon prvog talasa „oporavka“, sistemsku krizu kapitalizma.
U drugu grupu mehanizama, u temeljitije eksploatisanje već postojećih tržišta, spada podsticanje potrošnje. Ovo se radi pretežno na dva načina – motivisanjem potrošača sa dovoljnom kupovnom moći da troše više nego ranije i povećavanjem kupovne moći onih potrošača koji nisu u mogućnosti da povećaju potrošnju.
Prvi način podrazumeva proizvodnju trošnije robe, robe sa kraćim periodom upotrebljivosti, koju je lakše i jeftinije zameniti, nego popraviti. Često slušamo starije koji nam pričaju kako su oni u svoje vreme toliko stvari popravljali i „čuvali“, pa su im dugo trajale, dok mi danas sve bacamo i kupujemo novo. Pa, ne radi se toliko o njihovom čuvanju, koliko o činjenici da su proizvodi ranije zaista duže trajali i da je popravljivost proizvoda bila nešto čemu se teži, a ne nešto što je poželjno otežati ili onemogućiti. Još jedan mehanizam motivisanja češće kupovine jeste moda, apelovanje na ugled i „originalnost“ potrošača – naravno, kada sledite kampanju koju pokrene neka korporacija i u nju uključi milione ljudi, nema govora o stvarnoj originalnosti, već samo o prividu iste – na takmičenje u potrošnji, na isticanje brzine kojom se roba nabavlja kao posebnog ličnog uspeha i razloga za divljenje sredine. Da li se tu radi o novim patikama, novom proizvodu firme Apple, novom prevoznom sredstvu ili nečemu posve drugom, sporedno je pitanje i zavisi od kupovne moći dotičnog potrošača. Ovaj način stimulacije potrošnje ima samo privremen i ograničeni uspeh jer se i dalje oslanja na ceđenje kupovne moći potrošača, koja je sama ograničena. Pored toga što je privremenog i ograničenog dometa, ovaj način ima katastrofalne posledice po životnu sredinu jer vodi ka nezapamćenom traćenju resursa i gomilanja ogromnih količina smeća, u kojemu se danas guši naša planeta.
Drugi način dopunjuje prvi. Povećavanje kupovne moći nije upućeno samo slojevima koji ne mogu da priušte najosnovnije potrepštine, već naprosto svima koji to povećanje žele. Ovo povećanje ne podrazumeva trajno i dugoročno poboljšanje položaja širih slojeva putem povećanja plate, ili smanjenja cena i radnog vremena ili poreza, ili kirije, ili režija. Ono, naprotiv, podrazumeva kratkoročno povećanje kupovne moći koje za posledicu ima njeno dugoročno smanjivanje. Reč je, naravno, o kreditu.
Kredit je jedna od ključnih poluga za stimulisanje kapitalističkog razvoja, koja dobija poseban sudbinski značaj u vreme kapitalističke recesije ili kapitalističke krize. Sa jedne strane, krediti ubrizgavaju kratkoročni ekonomski doping u prezasićena i posrnula tržišta. Sa druge strane, krediti su sami deo tržišta finansija, koje je danas najmoćnije, najprofitabilnije tržište. Istorijski razvoj bankarskog sektora je doveo vlasnike banaka, u početku samo pomagače industrijskog razvoja, na sam vrh kapitalističke piramide, u položaj gde industrijski kapital radi za banke, kao što radnik radi za industrijski kapital. Međutim, i razvoj finansijskog tržišta i kredita u krajnoj instanci samo pogoršava problem jer dovodi do hiperprodukcije kredita, kada zaduženost potrošačima smanjuje kupovnu moć do te mere da više ne mogu čak ni da se zadužuju. Kriza 2008. godine je počela kao finansijska kriza upravo usled pucanja tzv. kreditnog mehura da bi se, potom, proširila na sve druge sfere društva, bez kraja na vidiku.
Konačno, poslednji način na koji se kapitalizam izvlači iz krize jeste rat najširih razmera – svetski rat. Jedino je svetski rat u mogućnosti da ponudi sveobuhvatno rasterećenje tržišta jer je on univerzalni potrošač. Proizvodnja za potrebe rata garantuje minimalan rizik i sigurno tržište vlasniku kompanije – u prvom redu jer se roba namenjena ratu uništava velikom brzinom i praktično je ne može biti dosta. Pored toga, rat uništava proizvodne snage – u prvom redu višak radne snage, koji masovno gine, što u borbi što u pokoljima civila, bez kojih do sad nije bilo nijednog rata. Štaviše, način na koji se uništava višak radne snage sam donosi profit – jer ovaj višak radne snage sa sobom i na sebi nosi u uništenje najrazličitije vrste roba, stvarajući ponovo potražnju za njima i dižući u nebesa profite kompanija i finansijskog sektora – jer država je ta koja naručuje robe neophodne za rat, sredstvima koja dobija zadužujući se kod krupnih banaka. Rat[2] takođe donosi nasilno rasterećenje prethodno prezasićenih tržišta bezmalo svake robe – pustoš koju ostavljaju ratna razaranja pretvara se u sjajnu priliku za investicije u obnovu i izgradnju nakon zaključivanja mira.
Da bi kapitalizam preživeo, dakle, u krajnjoj instanci je neophodno da ogromne mase ljudi i dobara budu uništene.
Šta je uopšte revolucija?
Ako preživljavanje kapitalizma iziskuje uništenje ogromnih masa ljudi i dobara, onda preživljavanje ljudi i očuvanje dobara, prirodno, iziskuje uništenje kapitalizma. Da bi se kapitalizam uništio i da bi na njegovo mesto stupio novi i nadmoćniji društvenoekonomski sistem, neophodno je izvesti revoluciju.
Revolucija je fundamentalni preokret u društvenim i političkim odnosima. Ovaj preokret podrazumeva ukidanje do tada vladajućeg ekonomskog i pravnog poretka i uspostavljanje novog, koji je sposobniji da zadovolji materijalne interese društvenih klasa koji su revoluciju izveli, tako što nudi novi društveni okvir za novi stupanj razvoja proizvodnih snaga.
Društveni odnosi su uvek, u krajnjoj instanci, proizvodni odnosi, odnosi podele rada – jer je osnovna svrha udruživanja ljudskih bića udruživanje oko lakšeg preživljavanja putem zajedničke proizvodnje sredstava za život pojedinca i zajednice. Društveni odnosi su, stoga, nužno uslovljeni načinom proizvodnje, koji sam zavisi od stupnja razvoja proizvodnih snaga (pod proizvodnim snagama se podrazumevaju resursi, sredstva za proizvodnju i radna snaga). Ustrojstvo svakog društva za cilj ima optimalnu organizaciju proizvodnje i raspodele za dati stupanj razvoja proizvodnih snaga, kao i pružanje optimalnog okvira za njihovo dalje razvijanje kroz otkrivanje novih resursa, razvoj novih tehnologija i dalje osposobljavanje radne snage.
Način na koji je društvo ekonomski organizovano ima odlučujući uticaj na način na koji je društvo politički organizovano. Očuvanje uspostavljenih proizvodnih odnosa podrazumeva očuvanje prevlasti klase koja dominira nekim društvom. Društvena dominacija neke klase se ogleda u njenom rukovođenju proizvodnjom i raspodelom putem prisvajanja sredstava za proizvodnju, te samim tim i društvenog proizvoda. Kroz posedovanje sredstava za proizvodnju i kroz prisvajanje društvenog proizvoda, vladajuća klasa nekog društva podređuje sebi rad ostalih klasa.
Vladajuća klasa je po pravilu manjina u društvu. Ovo proizilazi iz proste činjenice da je vladajuća klasa vladajuća jer ne mora sama da proizvodi sredstva za vlastiti život – što nužno podrazumeva postojanje dovoljno velikih radnih klasa, koje su u stanju da proizvode i za sebe i za pripadnike vladajuće klase. Vlast je, stoga, uvek vlast manjine.[3] Budući da vlada kao manjina, i to kao zavisna manjina, koju izdržava rad većine, vladajuća klasa svoj dolazak na vlast i svoj opstanak na vlasti zasniva na sposobnosti da organizuje proizvodnju u opštem interesu, da sebe nametne kao nužno zlo bez kojeg bi nastupila nestašica i rasulo i bez čijeg vođstva bi se većina članova društva našla ugroženima. Vladajuća klasa svoju vlast, dakle, duguje uspostavljanju proizvodnih odnosa koji najbolje odgovaraju datom stupnju razvoja proizvodnih snaga.
Ovo ne znači da postoji period kada njena vlast nije ugrožena. Budući da su njeni interesi materijalno suprotstavljeni interesima potčinjenih, radnih klasa, vladajuća klasa, pored svoje privremene društvene neophodnosti, svoju društvenu prevlast mora potkrepljivati mehanizmima fizičke prinude, organizovanom represijom nad svakim ko njenu vlast dovodi u pitanje. Ovaj sistem organizovane represije, koji volju vladajuće klase proglašava političkom voljom i zakonima nekog društva i koji prisiljava pripadnike društva da se tih zakona drže, jeste država.
Međutim, razvoj proizvodnih snaga je uvek dinamičan proces, koji podrazumeva stalno napredovanje putem usavršavanja tehnologije proizvodnje, otkrivanja novih resursa i akumulacije praktičnih iskustava radne snage. Ovaj razvoj u određenim istorijskim trenucima dovodi proizvodne snage do stupnja u kojima im postojeći proizvodni odnosi više ne odgovaraju, u kojima proizvodni odnosi više ne olakšavaju proces proizvodnje, već ga otežavaju i guše. U takvim trenucima, uloga vladajuće klase zastareva i ta klasa postaje smetnja daljem ekonomskom napretku. Njeni zakoni i društveni odnosi koje oni uređuju više nisu garant opstanka zajednice, već prepreka. Proizvodne snage iziskuju njihovo uništenje i oni bivaju uništeni. Revolucija, dakle, podrazumeva uništenje društvenih odnosa pobunom proizvodnih snaga.
Neophodnost komunističke revolucije
Ako je revolucija promena koja nastaje uništavanjem postojećih društvenih odnosa pobunom proizvodnih snaga, odatle sledi da je priroda revolucije i priroda novouspostavljenih društvenih odnosa određena prirodom pobunjenih proizvodnih snaga. Stupanj razvoja sredstava za proizvodnju svakako igra značajnu ulogu jer on determiniše mogućnosti preraspodele društvenog bogatstva. Međutim, vodeću ulogu u svakoj revoluciji igra društvena klasa koja je u tom periodu nosilac privrede, bez čijeg učešća nije moguć opstanak društva. U buržoaskim revolucijama XVII, XVIII i XIX veka, ova klasa je bila buržoaska srednja klasa – klasa trgovaca, vlasnika manufaktura i zemljišnih poseda, preteča današnje krupne industrijske buržoazije. Njihova pobuna protiv feudalne aristokratije je bila motivisana činjenicom da su feudalci postali sasvim izlišni jer se društvena uloga plemića – organizacija lokalne proizvodnje i odbrana date teritorije – izgubila i oni su postali nepotrebni, dok je čitava privreda postala vezana za inovacije i investicije buržoaskog staleža. Saveznici buržoazije u epohi buržoaskih revolucija su bili mladi proletarijat, još uvek malobrojan, raštrkan i nesposoban da se nezavisno organizuje u klasu, te razni slojevi seljaštva, čiji je način proizvodnje istorijski anahronizam i koji nikada nisu u stanju da organizuju istinski nezavisnu političku struju u društvenim borbama, već se svrstavaju ili na stranu konzervativne vladajuće klase, ili na stranu revolucionarne klase date epohe.
Buržoaske revolucije su bile kulminacija stvaranja kapitalizma – društvenoekonomskog sistema svetskog karaktera, koji počiva na masovnoj proizvodnji i globalnoj razmeni dobara. Da bi ovo bilo moguće, bila je neophodna do tada neviđena koncentracija proizvodnih snaga – stvaranje sve krupnijih industrijskih organizacija (multinacionalnih korporacija). Ovakav proces bi bio nemoguć bez sve veće i veće koncentracije bogatstva u što manjem broju ruku. Kako je količina bogatstva konačna i ograničena, njegova koncentracija u sve manjem broju ruku nužno podrazumeva siromašenje sve većeg broja ljudi i njihov dolazak u zavisnost od vlasnika društvenog bogatsva, od buržuja, odnosno kapitalista. Ova zavisnost se ogleda u prinuđenosti na prodaju svoje radne snage kapitalistima, koja formalno-pravno možda predstavlja „slobodan izbor“, ali u realnosti je posledica najsurovije prinude jer ne raditi za kapitalistu je, za najveći broj stanovnika planete, jednako smrti usled posledica ekstremnog siromaštva.
Međutim, koncentracija društvenog bogatstva u sve manjem broju ruku vlasnika krupnih industrijskih organizacija dovodi nužno da potrebe da se sve više i više dužnosti prenosi od strane kapitaliste na njegove zaposlene, podelom rada unutar same korporacije. Bogatstvo kapitaliste i profitni motiv – motiv maksimalizacije profita što efikasnijim vođenjem kompanije – nalažu kapitalisti da vođenje kompanije poverava stručnom kadru, koji, pak, i sam svoja ovlašćenja mora delegirati „prema dole“, odnosno optimalizovati vođenje mehanizma korporacije tako što će unutar tog mehanizma svaki zaposleni radnik imati konkretno i strogo određeno zaduženje – od radnika koji ulaže fizički proizvodni rad, do radnika koji ulaže intelektualni rad u istraživanje i razvoj novih tehnologija. Drugim rečima, buržoazija se, svojim sve većim bogaćenjem, sve više povlači iz procesa proizvodnje, postaje društveno nepotrebna, kao i stara feudalna aristokratija.
Štaviše, prva instanca kojoj buržoazija delegira ovlašćenja upravljanja korporacijom, sloj privilegovanih direktora i menadžera koji čvrsto stoje na strani vlasnika jer su njihove privilegije vezane za njegov uspeh i njegovo zadovoljstvo njihovim radom, i sama biva sve više i više izopštena iz procesa proizvodnje.
Razlog za ovo je činjenica da u poznom kapitalizmu izvor najvećeg profita nije organizacija proizvodnje neke korporacije, već organizacija prodaje njenih roba i, važnije, organizacija prodaje udela u samoj korporaciji. Pomenuli smo ranije da je razvoj bankarskog sektora, usled sve veće potrebe za sve većom količinom kredita, doveo industrijski kapital do toga da radi za finansijski kapital kao što radnik radi za industrijski kapital. Najunosnije tržište današnjice je tržište finansijskog kapitala, berza hartija od vrednosti, gde se ne vrši razmena opipljivih industrijskih dobara sa posebnom upotrebnom vrednošću, već se trgovina diže na apstraktniji nivo prodaje udela u profitu prodatih roba – prodaje tapija na eksploataciju, bilo da se radi o trgovini udelima u nekoj kompaniji (deonice, akcije) ili o brzoj naplati dugovanja tako što se i sami dugovi dužnika koji nisu u mogućnosti da u datom trenutku podmire svoje obaveze iznose na tržište i prodaju po ceni manjoj od duga stranama koje su spremne da te dugove, sa kamatama, naplate kasnije, plenidbama ili raznim oblicima ucenjivanja dužnika. Na ovaj način finansijski kapitalisti ne stiču samo moć nad upravljanjem životima masa pojedinaca, već dolaze u poziciju da, kao poverioci, određuju politike čitavih država čije su se vlade kod njih zadužile. Kapitalistička nacionalna država tako suštinski postaje privatni posed šačice mešetara, a parlamentarna demokratija se ogoljuje kao mehanizam rukovođenja tim posedom u interesu njegovih vlasnika.
Razvojem tržišta finansijskog kapitala kapitalizam ulazi u svoj poslednji stadijum upravo zato što način na koji buržoazija ostvaruje profit prestaje da bude direktno uslovljen njenim doprinosom razvoju proizvodnih snaga izazivanjem industrijskih revolucija, kao što je to bio slučaj u prošlosti. Profitiranje putem mešetarenja na tržištu hartija od vrednosti čini buržuje nezainteresovanima za uspeh ili opstanak ove ili one korporacije, ove ili one pojedine fabrike. Štaviše, ukoliko je likvidacija neke kompanije ili neke pojedine fabrike u datom trenutku profitablina, onda će oni biti likvidirani, a novac od njihove rasprodaje će biti uložen u neku novu berzansku špekulaciju, sve dok realne posledice tih špekulacija ne dovedu do sunovrata čitavog sistema. Bogaćenje malog broja špekulanata u virtuelnom svetu berze dovodi do siromašenja milijardi stvarnih ljudi u svetu proizvodnje, što vodi ka hiperprodukciji industrijskih roba i padu profitne stope, što pak vodi padu vrednosti akcija ili deonica kompanija, što pak vodi ka hiperprodukciji duga i, potom, krahu tržišta finansijsko kapitala. Ovaj krah, povratno, ima posledice po industrijski sektor, koji gubi ulaganja finansijskog kapitala, što dovodi do sve veće potrebe smanjivanja troškova proizvodnje, što, pak, dovodi do sve gorih i sveobuhvatnijih oblika krize hiperprodukcije, pa čak i do granice svetskog rata – koja je i pređena već dva puta u istoriji kapitalizma.
Vidimo, dakle, da je vrhunac razvoja buržoazije ujedno i samo dno njene društvene upotrebljivosti. Uloga buržoazije tako postaje ne samo beskorisna za dalji razvoj proizvodnih snaga, već i štetna – istorijski razvoj buržoazije se završava u njenom preobražaju u parazita koji višestrukim kombinovanim naporima da samim svojim socioekonomskim postojanjem iscrpljuje i uništava celokupno ljudsko društvo. Od klase koja se razvijala paralelno sa razvojem proizvodnje, buržoazija postaje klasa čiji dalji prosperitet ne samo da više ne zavisi od razvoja proizvodnje, već sve češće zavisi od njegovog kočenja ili čak od otvorenog uništavanja proizvodnih snaga. Kao stara artistokratija, buržoazija je postala mrtav teret društva i smetnja daljem razvoju. I kao stara aristokratija, buržoazija mora biti zbačena i buržoaski društveni odnosi moraju biti ukinuti.
Postavlja se pitanje čime ih treba zameniti. Već smo rekli da je svaka pobuna proizvodnih snaga protiv društvenih odnosa određena prirodom tih proizvodnih snaga, kako stupnjem razvoja sredstava za proizvodnju, tako i prirodom klase koja je nosilac privrede.
Naše društvo počiva na razvoju masovne industrijske[4] proizvodnje, koja iziskuje snabdevanje svakog pojedinačnog pogona resursima koji dolaze iz čitavog sveta.[5] Pored toga, klasa koja je danas nosilac privrede – štaviše, koja je nosilac celokupne naše civilizacije – jeste klasa proletera, najamnih radnika koji ne poseduju privatnu svojinu[6] i koji za život zarađuju isključivo prodajom svoje radne snage – fizičke ili intelektualne.
Ova klasa, pored toga što je nosilac celokupne naše civilizacije, ujedno sačinjava ogromnu većinu društva. Samim tim, radnički pokret je pokret ogromne većine društva u interesu ogromne većine društva. Po tome se on razlikuje od svih dosadašnjih revolucionarnih pokreta, koji su bili vođeni nekom manjinskom eksploatisanom klasom, koja je dizala revoluciju u savezu sa drugim eksploatisanim klasama. Pored toga, radnički pokret ne teži uspostavljanju nove vladajuće klase na mestu buržoazije jer ne nemoguće za one koji žive od prodaje svog rada da na bilo koji način postanu vladajuća klasa. Naprotiv, radnički pokret može da emancipuje radničku klasu od buržoaske eksploatacije samo tako što će rušenjem kapitalizma ukinuti klasno društvo u celini, tako što će kolektivnim preuzimanjem vlasništva nad sredstvima za proizvodnju ukinuti privatnu svojinu i što će društvenu proizvodnju dobara[7] staviti pod kolektivnu kontrolu čitavog društva. Ovakvo društvo, u kojem su sredstva za proizvodnju društvena svojina, a proizvodi društvenog rada bezuslovno dostupni svakom pojedincu, naziva se komunizam.
Rušenje kapitalističkog poretka i uspostavljanje komunizma otkloniće sve ključne probleme današnjice jer su svi ključni problemi današnjice posledica unutrašnjih protivrečnosti kapitalističkog sistema. Tvrdnje reformista raznih boja i oblika o tome kako bi kapitalizam bio sasvim prijatan svima, samo kada bi se otklonila ova ili ona negativna strana, svode se na rezon po kojemu bi ljudožder bio sasvim bezopasna osoba – samo kada ne bi jeo druge ljude. Nemoguće je reformisati kapitalizam tako da u njemu ne bude rata, ili zagađenja, ili siromaštva, ili kriminala, ili korupcije, ili državne represije.
Već smo objasnili na koji način se rat uklapa u poslovnu politiku buržoazije. Otklanjanje rata bi bilo otklanjanje univerzalnog potrošača i ubrzavanje istorijske propasti buržoazije. Rat je profitabilan i kao takav je neophodan kapitalistima. Da bi uspeli da ga prodaju širim masama, oni se moraju služiti ideološkim podvalama kao što su nacionalizam, rasizam ili verski fundamentalizam. Stoga je nemoguće imati i kapitalizam u kojem ne postoji ne samo tolerancija prema nacionalnoj, etničkoj i verskoj mržnji, već i aktivno negovanje ovih oblika mržnje – čas otvoreno, čas prigušeno, već prema potrebama tržišta. Da bi se ovo aktivno negovanje mržnje održalo i da bi se suzbili glasovi koji mu se protive, potrebno je negovati i mržnju prema „unutrašnjem neprijatelju“, to jest prema onim društvenim elementima čije prokazivanje i diskriminisanje jača kredibilitet nacionalističkih ili fundamentalističkih ideologija. Tako se unutar svake nacije ili verske zajednice žigošu „nenacionalni elementi“, „grešnici“ i tome slične grupacije, koje možda same po sebi ne ugrožavaju zaista poredak, ali je raspirivanje mržnje i fobije prema njima bitan dodatak raspirivanju mržnje prema onima koje poredak zaista smatra neprijateljima. Dobar primer za ovo je fobičan i histeričan odnos prema pripadnicima LGBT populacije.
Zagađenje Zemljine biosfere nije posledica neodgovornog ponašanja potrošača i nekakve „niske svesti“ o globalnom zagrevanju i efektu staklene bašte. Naprotiv, upravo su „niska svest“ i ponašanje potrošača uslovljeni ponašanjem vlasnika sredstava za proizvodnju, koji jedino mogu opstati „u biznisu“, ukoliko na svakom koraku izbegnu trošak prečišćavanja procesa proizvodnje, bezbednog odlaganja otpada ili pak sužavanje tržišta plasiranjem trajnijih i popravljivijih proizvoda. Tome treba dodati i činjenicu da veliki deo buržuja uopšte ne živi u mestima koja su prva uništena zagađenjem pogona u njihovom vlasništvu. Jedino je radnicima, koji žive u okolini svojih radnih mesta i koji veliki deo svoga dana provode na tim radnim mestima i koji nisu u mogućnosti da priušte skupe i sofisticirane metode lečenja u slučaju da im bivanje u blizini zagađenja izazove hronične ili smrtonosne bolesti, u interesu najstrožije poštovanje ekoloških standarda. Dok je za buržuja zagađivanje izvor zarade, za radnika je čista proizvodnja pitanje života. Upravo zato se poštovanje ekoloških standarda može u potpunosti osigurati isključivo ukidanjem privatne svojine nad industrijom i stavljanjem iste u društveno vlasništvo i pod kontrolu celokupne zajednice.
I današnji katastrofalan položaj žena je takođe posledica kapitalističkih društvenih odnosa i ne može se prevazići bez rušenja tih odnosa. Usled svoje istorijske potlačenosti, žene su ušle u kapitalizam sa slabijom startnom pozicijom i položaj radnice je bio još očajniji od položaja radnika. Zbog toga su žene na tržište rada primane samo pod uslovom da pristanu da za istu radnu snagu zarađuju manje nadnice, kao i da budu među prvima u redu za otkaz u vreme kada je buržujima potrebno smanjivanje radne snage. Ovakav odnos supereksploatacije učvrstio je drugorazredni položaj žene u odnosu na muškarca i dobar deo žena vratio na mesto odakle su zapošljavanjem težile da pobegnu – nazad u domaćinstvo, u ozloglašenu poslovičnu kuhinju, gde je zavisna od muža i gde podređuje svoj život opstanku domaćinstva, kao kućni uređaj ili fabrika dece. Klasna eksploatacija radnice tako vodi rodne eksploatacije žene. Nasuprot tome, komunističko društveno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju, koje garantuje bezuslovnu dostupnost proizvoda društvenog rada svakom pripadniku društva, ukida materijalnu zavisnost žene od muškarca i konačno dovodi do materijalne jednakosti rodova, čime se kroz praksu razbijaju razne grozne zablude o navodnoj inferiornosti žena koje su prisutne danas.
Sa ukidanjem privatne svojine i odnosa eksploatacije, ukida se i državna represija jer je svrha državne represije upravo očuvanje dominantnih oblika svojine i odnosa eksploatacije. Ako nema vladajuće klase, onda ne postoji niko koga bi država imala da štiti od većine naroda. Samim tim bi država izgubila svrhu i strukture vlasti čoveka nad čovekom, kroz koje je organizovano današnje društvo, ustupile bi mesto strukturama zajedničkog upravljanja proizvodnjom, infrastrukturom i distribucijom dobara. Kriminal i korupcija u današnjim državama, koji predstavljaju samo autonomne grane tržišne privrede, takođe će nestati – njihova svrha jeste ostvarivanje prečice do akumulacije bogatstva ili poraza konkurencije, koji bi inače bili neostvarivi u okviru dogovorenih konvencija, ali koji jesu nužni za preživljavanje u okviru postojećih drušvenih odnosa.
Komunistička revolucija, dakle, predstavlja konačno razrešenje svih društvenih protivrečnosti i apsurda koji su se gomilali tokom razvoja klasnog društva, uz zadržavanje i unapređivanje svih progresivnih tekovina koje su nastale kroz istoriju. Zato se kaže da je komunizam rešenje zagonetke istorije. Zato se Marksistička organizacija Crveni, sa brojnim sestrinskim organizacijama širom sveta, bori za uspostavljanje komunizma i zato poziva sve radne ljude koji žele da vide kraj kapitalističkog haosa da nam se u toj borbi pridruže.
Revolucija i nasiljeZa revolucionarnu promenu društva se često vezuje nasilje i takva asocijacija odvraća jedan broj ljudi od zastupanja revolucije kao rešenja. Revolucionarna promena jeste često nasilna, ali to je budući da društveni slojevi koji zahtevaju revoluciju nailaze na nasilan otpor klase koja je dominirala dotadašnjim društvenim poretkom. Kada staroj vladajućoj klasi ponestane racionalnih opravdanja za njenu prevlast, preostaje joj jedino argument sile – mehanizam državne represije. Vladajuća klasa ne može sprečiti revoluciju. Ona je može usporiti ili čak odložiti, ali njena istorijska bitka je uvek unapred izgubljena već samim tim što nije više u stanju da omogući razvoj proizvodnih snaga, niti je pak u stanju da taj razvoj unazadi dovoljno da se vrati u svoje „zlatno doba“. Pa ipak, svaka dosadašnja vladajuća klasa u istoriji je upravo to pokušavala da uradi i što je bila odlučnija da očuva svoju prevlast protivno istorijskim kretanjima društva, protivno razvoju proizvodnih snaga, to se ona više i brutalnije služila mehanizmima nasilja koji joj još uvek stoje na raspolaganju. Iz ovog razloga, svaka revolucija, pa i komunistička, mora proći kroz prelazni period vlasti u kojem se novi sistem represivnim sredstvima brani od pokušaja stare vladajuće klase da ponovo uspostavi svoju dominaciju. Iako je cilj komunista potpuni nestanak svake države i svake represije, dolazak do tog cilja podrazumeva uspostavljanje diktature proletarijata – radničke države, koja se od svih drugih država razlikuje po tome što je ona država u čijoj vlasti učestvuje do tada potlačena većina, a koja za cilj ima slamanje otpora do tada privilegovane izrabljivačke manjine i onih društvenih grupacija i pojedinaca koji vide sitnu ćar u pomaganju napora te manjine da ponovo preuzme vlast. Radnička država je diktatura prema ovoj privilegovanoj manjini, a najveći mogući stepen demokratije za radničku klasu. Čak i u nekim svojim deformisanim oblicima, gde se nad radničkom klasom izdvojio privilegovani sloj birokratije, kao što je bio slučaj u SFR Jugoslaviji, radnička država je nudila neuporedivo veći prostor za učešće radnika u donošenju odluka o vlastitim životima i životima svoje zajednice od bilo koje buržoaske države. Ovo ne bi bilo moguće da se jugoslovenska revolucija, i slične revolucije nisu odlučno obračunale sa svojim kontrarevolucionarnim protivnicima. Revolucionarno nasilje, stoga, nipošto nije nekakvo bezumno nasilje, niti nekakav fetiš nasilja, već spremnost da se nasilju pribegne onda kada je realnost takva da je alternativa revolucionarnom nasilju kapitulacija pred kontrarevolucionarnim nasiljem. Za revolucionare je nasilje, dakle, uvek bilo poslednje oružje kojem pribegavaju – ali kojem će pribeći ako na to budu primorani. Francuski kralj Luj XVI i veliki broj francuskih aristokrata bili su obezglavljeni tek nakon što su, nastojeći da očuvaju svoj društveni položaj, pozvali druge evropske monarhije da oružano intervenišu protiv francuskog naroda. Tradicionalistički samuraji tokom Meiđi preporoda u Japanu bili su pobijeni nakon što su pokušali da oružanim ustankom spreče ukidanje feudalizma i uspostavljanje kapitalističkog poretka od strane poburžujenih samuraja. Porodica Romanov je u početku bila samo osuđena na kućni pritvor – uprkos izrazito krvavim obrušavanjima na mirne radničke demonstracije koje su prethodile Februarskoj i Oktobarskoj revoluciji 1917. godine – sve dok u njihovo ime nije pokrenuta kontrarevolucija od strane Bele armije i uz podršku strane vojne intervencije. Nakon toga, njihovo postojanje je postalo pretnja za uspostavljanje novog društva i oni su morali biti ubijeni – da bi milioni drugih mogli živeti. Treba imati u vidu i još jednu činjenicu, a to je da je revolucionarno nasilje često preuveličano i prikazivano kao nekakvo odstupanje od relativno mirnog dotadašnjeg društvenog života ne zato što je život pre revolucije bio zaista nenasilan, već što je nasilje vladajuće klase bilo smatrano normalnim (za neke čak i poželjnim) i što je čitavo društvo bilo naviklo da prihvati nasilje odozgo – izrabljivanje rada, represiju državnih organa, korupciju i samovolju države, pristrasnost sudskih organa, nepravedne zakone - kao konstantu svakodnevnog života, u tolikoj meri da ono više nije ni posmatrano kao nasilje, već prosto kao „život“, dokle god je takav „život“ bio propraćen nekim materijalnim prednostima. Kada takav „život“, međutim, prestane da donosi bilo kakve prednosti i kada nasilan karakter vlasti vladajuće klase postane sasvim ogoljen i očigledan, tada potčinjene klase na nasilje odgovaraju vlastitim nasiljem, kršeći i potirući dotadašnje norme zakona ili moralne ideologije, trgajući oreole sa dotadašnjih svetinja koje su živele na njihov račun i vukući ih k sebi u blato. Ovakvo nasilje odozdo, koje je u stvari odbrambeno nasilje, koje je, štaviše, pobuna protiv dotadašnjeg nasilja, biva viđeno kao nešto vanredno, do tada neviđeno i nečuveno i prirodno je da privlači veću pažnju kako savremenika, tako i istoričara od prethodnog, normalizovanog nasilja. Tako je obezglavljivanje Luja XVI i Marije Antoanete glasnije odjeknulo od stotina hiljada života nepoznatih seljaka koji su izdisali pod izrabljivačkom vlašću Kapeta[8], tako je streljanje Romanovih odjeknulo glasnije od hiljada mirnih radničkih demonstranata u Petrogradu, čije je ubistvo Nikolaj II Krvavi naredio nešto dvanaest godina ranije. Ako ovakvom razumevanju nasilja pridodamo činjenicu da je u više navrata u istoriji revolucija iskazala milost i relativno blagi odnos prema dotadašnjim tlačiteljima – primera radi, kapitulacija osmanlijskog sultana i prihvatanje poslednjeg kineskog cara Ajsin-goro Pujia da preuzme odgovornost za zločine svoje vlade nad kineskim narodom imali su za posledicu relativno blag tretman ovih bivših vladara od strane novih revolucionarnih vlasti – onda se može zaključiti da su revolucionari po pravilu blaži prema svojim protivnicima nego što su ti protivnici bili prema njima. Revolucija, dakle, nije izliv nekakvog hirovitog besa od strane nekakve razuzdane i nemilosrdne rulje željne krvi – njena nasilnost i surovost su u istoriji uvek bili blaži odraz nasilja i surovosti svrgnutih vladara. Paradoksalno, što je više neki revolucionarni pokret bio spreman da na nasilje odgovori nasiljem, što je više naoružanih i organizovanih masa okupljao, to je otpor vladajuće klase bio slabiji i to je potrebe za nasiljem bilo manje. Tako je, u prvim danima Oktobarske revolucije, preuzimanje vlasti u Petrogradu od strane Vojnorevolucionarnog komiteta Petrogradskog sovjeta radničkih i vojničkih deputata bilo izvršeno skoro bez ispaljenog metka, uz toliko minimalne žrtve da je broj poginulih bio manji od broja poginulih u nesrećnim slučajevima tokom snimanja Ajzenštajnovog filma o tom događaju. Vladajuća klasa se odlučila na nasilni protivudar, na kontrarevoluciju, tek kada je procenila da je novi sistem dovoljno popustljiv i neoprezan i da je moguće uspešno se pobuniti protiv njega. |
Tekst objavljen u 2. broju štampanog izdanja Crvene kritike
[1] K. Marks i F. Engels, „Manifest komunističke partije“
[2] Čak i ukoliko rat ne zadobije razmere svetskog rata, buržoazija će privremena rasterećenja i privremene podsticaje profitnim stopama naći u izazivanju čitavog niza lokalnih i regionalnih sukoba.
[3] Čak i u raznim oblicima demokratije u istoriji, „vladavina naroda“ se svodi isključivo na izbor manjine kojoj se vlast poverava. A i tu se radi samo o političkoj vlasti, odnosno o poveravanju ovlašćenja za administriranje postojećim poretkom, za upravljanje odbranom interesa vladajuće klase.
[4] Neka gospoda vole da fantaziraju o tome kako se danas nalazimo u „postindustrijskom društvu“, uglavnom zato što ne vide industriju u svojoj neposrednoj blizini. Na pitanje kakva bi to proizvodnja trebalo da dođe posle industrijske nemaju neki posebno koherentan i konzistentan odgovor.
[5] Bilo da se radi o sirovinama, gotovim proizvodima koji sami iziskuju najrazličitije sirovine, ili uvezenim novim tehnologijama, danas nema industrijske proizvodnje koja bi se mogla organizovati autarkijski.
[6] Pod privatnom svojinom se misli privatno vlasništvo nad nekim oblikom kapitala. U privatnu svojinu ne spadaju stvari za ličnu upotrebu.
[7] Svaka proizvodnja dobara je društvena, čak i ako se nalazi u individualnom vlasništvu, jer u njoj učestvuje skoro čitavo društvo i bez društva ona nije ostvariva.
[8] Ovde ubrajam i njihove ogranke Valoa i Burbon.
