Nakon petnaest godina sukoba i stotina hiljada mrtvih, ranjenih i izbeglih, nacionalno pitanje na Balkanu ostaje nerazrešeno. Sada je jasno koliko je daleko od realnosti bila ideja da mnoštvo čistih buržoaskih nacionalnih država može rešiti ovaj istorijski problem. Posle početne euforije zbog novodobijenih nezavisnih teritorija, vladajuće klase sada otkrivaju da kapitalistički razvoj nije moguć bez stajanja na noge svojim susedima. Trenutna situacija je jako slična atmosferi sa početka dvadesetog veka. Protivrečnosti stvorene od strane kapitalističkog sistema u tim danima su rezultovale nizom balkanskih ratova, koje je smenio prvi svetski rat i konačno pokušaj da se stvari dovedu pod kontrolu stvaranjem buržoaske Jugoslavije pod srpskom krunom. Drugi svetski rat je ponovo oslobodio nezapamćenu razinu pokolja i etničkog čišćenja koje se završilo tek nakon socijalističke revolucije koju je doneo multietnički partizanski pokret. Možemo slobodno reći da pod kapitalizmom Balkan nije znao za mir, samo za periode zamrznutih sukoba. Sadašnji period se savršeno uklapa u taj opis.

Srbija predstavlja centralni i najvažniji deo balkanske slagalice. Bez izlaza na more i okružena susednim zemljama sa znatnom srpskom populacijom, srpska vladajuća klasa je imala velike ambicije o dominaciji nad razbacanim balkanskim državicama svojom vojnom silom nakon povlačenja imperijalističkih sila (Osmanlijskog Carstva i Austro-Ugarske Monarhije). Danas, Srbija ostaje najveća od zemalja koje su izašle iz bivše Jugoslavije i potencijalna lokalna sila. Čak i sa srpskim stanovništvom proteranim u devedesetima sa teritorija koje su kroz istoriju naseljavali u Krajini u Hrvatskoj, Republika Srpska ostaje državotvorni deo Bosne i Hercegovine pod imperijalističkom kontrolom, a pola stanovništva nedavno otcepljene Crne Gore je okrenuto ka Beogradu. Na Kosovu živi oko sto hiljada Srba sa još oko dvesta hiljada njih raseljenih unutar Srbije. Relativna politička stabilnost, uprkos neugodnom etničkom rasporedu novostvorenih balkanskih (polu)država, omogućena je mešanjem imperijalističkih sila koje su uspele da nađu kompromis među sopstvenim interesima pod jakom američkom dominacijom krajem prošlog veka. Danas, sa povratkom Rusije na globalnu političku mapu, sa pokušajima EU da formuliše vlastitu spoljnu politiku nezavisnu od svog atlantskog saveznika i sa SAD koje pojačavaju svoj militarizam, napetost se ponovo oseća u vazduhu. Balkan se naglo zagreva pre nego što se i javila šansa za njegovo hlađenje.

Unutar Srbije

Prosečan rast bruto domaćeg proizvoda iznosio je 6,8% u poslednje tri godine nakon sporog oporavka posle NATO bombardovanja i promene režima. Neki vladini službenici nazivaju zemlju „Balkanskim Tigrom“ kako bi opisali ovaj fenomen. Međutim, starije generacije mogu posvedočiti koliko je ovaj novi rast drugačiji u odnosu na onaj nakon drugog svetskog rata u planskoj privredi. Dok se potonji zasnivao na nezapamćenom razvoju proizvodnih snaga u svim oblastima života, ovaj novi se zasniva na rashodovanju i rasprodaji kapitala stvorenog u socijalističkom periodu. Štaviše, efekti rasta su koncentrisani geografski i socijalno na ograničenim mestima i u rukama uskog privilegovanog sloja stanovništva.

Bez obzira koja je koalicija bila na vlasti nakon Miloševića, jedna je stvar u Srbiji uvek ostajala izvesna nakon 5. oktobra. Ekonomska moć ostaje u rukama grupice ekonomista iz G-17 Plus – NGO-a za vreme Miloševića, koji je evoluirao u političku stranku vođenu od strane„ekonomskih eksperata“- ljudi koji navodno žrtvuju svoje dobro plaćene poslove u multinacionalnim kompanijama da bi radili za plate državnih birokrata i pomogli svojoj zemlji kad joj je pomoć najpotrebnija. Njihov lider i ministar ekonomije u trenutnom sastavu Vlade Srbije, Mlađan Dinkić, je nedavno nagrađen uglednom nagradom „ministar finansija godine“ od strane časopisa „Euromoney“. U obrazloženju svoje odluke, „Euromoney“ navodi da je Dinkić sproveo „najšokantniju od šok terapija“ u finansijskom sektoru zemlje, jednostavno oduzimajući dozvole za rad dvadesetpet domaćih banaka i otpuštajući njihove zaposlenike; time čisteći put za ulazak stranih banaka na tržište. Ovaj potez nam pruža jasnu predstavu o Dinkićevoj ekonomskoj filozofiji.

U poslednjih nekoliko godina sleđen je strog neoliberalni model rasta. Vlada se ponosi činjenicom da je Srbija, uz Bugarsku, zemlja sa najnižom stopom poreza na korporacijsku dobit u Evropi, samo 10%. Nakon zasićenja istočnoevropskih tržišta, multinacionalne kompanije sada nalaze neotkrivene dragulje u srpskoj poznoj tranziciji. U 2006. godini je postignuto rekordnih 4,387 milijardi američkih dolara u direktnim stranim investicijama, gotovo polovina ukupne sume stranih investicija zabeleženih u prethodnih pet godina. Većina tih ulaganja je osigurana privatizacijom i akvizicijom kompanija sa signurnim profitom u bankarstvu, telekomunikacijama, industriji alkohola, duvanskoj industriji i energetici. Države sa najvećim interesom u srpskoj ekonomiji do sada su Austrija, Nemačka, Grčka i Slovenija. Državni energetski monopol, industrija nafte i gasa i vazduhoplovna firma JAT su poslednje kompanije koji bi trebalo da se privatizuju u skoroj budućnosti. Ovaj proces ulazi u svoju završnicu jer je prodaja svih većih državnih preduzeća, po nekim najavama, planirana do kraja ove godine.

Povoljna investiciona klima se održava uz pomoć rigorozne monetarne politike. Inflacija je svedena na jednocifrenu vrednost (6,6%). Porez na plate i doprinose za potencijalne ulagače je među najnižima u Centralnoj i Istočnoj Evropi, a porast realnih nadnica se drži pod strogom kontrolom sa porastom planiranim samo za kompenzaciju inflacije, bez obzira na pozitivan rast društvenog proizvoda. Budžet javne potrošnje je bio potpuno pokriven 2006. godine sa prijavljenim suficitom. Istovremeno, 10% stanovništva živi ispod granice siromaštva sa minimalnim socijalnim davanjima. Pristup socijalnoj pomoći je znatno otežan, radni vek je produžen a školarine su povećane. Zvanična stopa nezaposlenosti je oko 20,8%. Otkako je privatizacija uzela maha u 2002, pa sve do danas, preko trista pedeset hiljada radnika je otpušteno.

Sloj najviše pogođen ekonomskim preuređivanjem je tradicionalna radnička klasa zaposlena u proizvodnom sektoru velikih državnih preduzeća. Nova radna mesta se otvaraju pretežno u omanjim uslužnim firmama koje se bave telekomunikacijama i finansijama. Otvaranje novih radnih mesta se popelo do šezdeset hiljada u poslednje četiri godine, što ni iz daleka nije dovoljno da nadoknadi izgubljene poslove. Mnogi bivši industrijski gradovi bivaju napušteni. Rast je koncentrisan samo u Beogradu i nekoliko drugih oblasti na severu sa dobrom infrastrukturom i povoljnim geografskim položajem. Nezaposlenost na jugoistoku Srbije je do tri puta veća nego u Beogradu. Stopa siromaštva dostiže i do 23%, dok se u Beogradu kreće oko 4%. Situacija često izmiče kontroli. Nedavno je u Nišu izbila epidemija žutice. Preko sedamsto ljudi je zaraženo virusom usled loših životnih uslova i neadekvatnoh snabdevanja vodom.

Radnička klasa u tranziciji

Uprkos nezapamćenim neoliberalnim napadima odozgo, čini se da ne postoji nikakav organizovani otpor od strane masa. Svedoci smo učvršćivanja vladajućih struktura, broj štrajkova godinama nije bio niži a ne postoji ni politička artikulacija većine gubitnika tranzicije. Kako ovo objasniti?

Stara jugoslovenska radnička klasa je zašla duboko u proces raspada. Sadašnji talas privatizacija dolazi nakon decenije turbulentnog ekonomskog rastakanja, međunarodnih sankcija i rata, koje su već atomizovale ionako dezorijentisanu radničku klasu. Ne postoje sindikati u privatnom sektoru. Nove generacije radnika su zaposlene u omanjim firmama sa oko pedesetak ljudi, odsečeni jedni od drugih i od organizacijskih tradicijaprošlih vremena, pod strogom disciplinom domaćih sitnih kapitalista iskaljenih u godinama rata. Starije radnike koji su ostali na svojim položajima u poslušnosti drži armija nezaposlenih iza njih. Iako nisu zadovoljni svojim položajem, sve je bolje od bivanja na ulici.

Ostali su pronašli različite načine da prežive tokom devedesetih u vreme šverca i sive ekonomije. U Srbiji se dešava retrogradni proces suprotan urbanizaciji, gde se deo radničke klase vraća na selo. Titoistički režim je plašeći se od reakcije seljaštva relativno rano odustao od ideje prisilne kolektivizacije, ostavljajući tako mnogo sitnih zemljišnih poseda, koji su služili kao socijalna „zaštitna mreža“ u devedesetima. Ova svojinska struktura se ipak brzo menja danas kada kapitalisti grabe plodnu zemlju i kako se, kao izraz nemoći, makroekonomski država okreće od industrije ka poljoprivredi i izvozu sirovina.

Slično tržište postoji u gradovima gde se načini života brzo menjaju. Tokom devedesetih, jureći brzu zaradu, Milošević je omogućio radnicima da pokupuju državne stanove, što je uslovilo da mnogi danas poseduju vlastite nekretnine. Ova činjenica, kao i ulazak stranih banaka i kreditera je pripremila put za bum tržišta nekretnina. Cene stanova u Beogradu variraju od hiljadu evra po kvadratnom metru do dve i po hiljade evra po kvadratnom metru u elitnijim krajevima. Nekada socijalno mešoviti, beogradski komšiluci su svedoci prodaje ili iznajmljivanja stanova u centru,dok se porodice vlasnika sele ka periferiji i u predgrađa.

Finansijsko tržište, netaknuto u ratnim godinam, naprasno je pružilo odlične prilike stranim bankarskim korporacijama, poput austrijske Rajfajzen banke, za ostvarivanje sočnog profita nudeći kredite. Za razliku od Hrvatske ili Mađarske, zaduženost stanovništva u Srbiji je bila relativno niska zbog izolacije. U poslednjih par godina, ukupan kredit u vrednosti od oko dve i po milijarde evra podeljen je medju osamsto sedamdeset hiljada klijenata. Pristup lakim zajmovima je kratkoročno pomagao mnogim porodicama, ali to je tempirana bomba. Stiče se dojam da novac upumpavan u privredu naprosto isparava. Proizvodnja nije nanovo uspostavljena, rast izvoza je skroman, dok spoljnotrgovinski deficit raste. Ukupna zaduženost Srbije sada iznosi blizu dvadesetdve milijarde dolara sa tendencijom brzog rasta.

Vlada pokušava da obezbedi podršku javnosti izdajući određeni procenat deonica prodatih kompanija radnicima kroz vaučersku privatizaciju. Socijalni program za otpuštene u procesu prestrukturiranja se sastoji u isplatama nadoknade u zavisnosti od godina provedenih na radnom mestu. Ohrabruje se dobrovoljno napuštanje radnih mesta uz otpremninu. Sve je na rasprodaji, a radnicima su obećane mrvice ako ne ometaju proces. Zvanična taktika Vlade jeste ohrabrivanje otpuštenih radnika da ulažu novac od otpremnina u osnivanje malih preduzeća. Poput legende kruže priče o nekolicini srećnih radnika koji su, prodavši deonice pokupovali nove kuće i automobile. Većina sindikalnih rasprava se vodila samo oko toga koliko procenat od prodaje deonica firme treba pripasti radnicima. Objavljen je i generalni plan vaučerkse privatizacije, po kojem bi svi građani trebali dobiti deo od prodaje poslednjih delova srpske provrede. Ova manipulatorska taktika je doprinela daljem opadanju radničke klasne svesti i solidarnosti.

Bivši jugoslovenski automobilski gigant, „Crvena Zastava“ iz Kragujevca, je dobar primer. U avgustu prošle godine, Vlada je odlučila da likvidira državni socijalni program uveden nakon NATO bombardovanja, koji je radnicima očuvao radna mesta i minimalne plate iako nisu radili. Oko četiri hiljade četiristo radnika dobilo je ponudu da se odrekne ovog programa u zamenu za naknadu od dvesta pedeset evra po godini radnog staža. Sindikat je odbio nagodbu, porodice zaposlenih i radnici iz drugih kragujevačkih fabrika su se okupili u protestu solidarnosti i nekoliko dana je izgledalo kao da je grad spreman da pruži otpor. Vlada je prozrela blef i rekla da svako ko se ne pojavi do isteka roka gubi posao i otpremninu. Sledećeg dana smo bili svedoci ponižavajućih prizora ljudi koji stoje u redovima i guraju se kako ne bi ostali ispred zatvorenih vrata kancelarije za registrovanje otpremnina.

Ponos na navodno jedinstvenu situaciju u svetu, gde su radnicideklarativno bili vlasnici svojih fabrika u titoističkom režimu više ne postoji. Malo ljudi gaji iluzije o započinjanju sitnog biznisa novcem koji dobiju, ali kada su suočeni sa izborom između biranja vlasništva nad zarđalom fabrikom koja godinama nije funkcionisala ili da je se odreknu za koju hiljadu evra nakon decenije gladovanja – nije teško predvideti njihov izbor. Čini se da su samo privatizovana preduzeća ta koja obnavljaju proizvodnju. Osećaj je da nema alternative. Nije neobično da nakon iskustava sa sumnjivom privatizacijom radnici okupiraju fabriku i zahtevaju ponovljenu privatizaciju, ali ovaj put „pravednu“.

Onda, postoje i oni koji nemaju šta da ponude na tržištu ili valjaju sa strane. Oni koji nemaju imovinu na prodaju, bez zemlje, bez stanova, bez radnog mesta za koje bi primili otpremninu – radnici ili nezaposleni pod stalnom pretnjom da padnu ispod razine siromaštva i budu zaboravljeni. Ovakva situacija je izrodila relativno novi fenomen štrajka glađu. Najčešći oblik štrajka danas u Srbiji jeste onaj gde se radnici zaključaju u fabrike i štrajkuju glađu zahtevajući da govore sa vlastima. Ovo nije taktika ofanzivnog štrajka u napetoj klasnoj borbi, već su to očajnički pokušaj ljudi da na sebe privuku pažnju. Porasle su i stope samoubistava. Prošlog aprila je pažnju medija zaokupio slučaj pedesetogodišnje metalostrugarke Dragice Simić. Čuvši vest da će biti otpuštena sa još sto devedeset svojih kolega označenih kao „tehnološki višak“, pokušavala je očajnički da razgovara sa gazdom. Gazda je sve pokušaje odbio. Sledećeg jutra, njene kolege su joj našle telo obešeno u fabrici. Pre nekoliko godina je Dragica bila proglašena jednom od najboljih radnica u Gornjem Milanovcu. Njena pohvalnica je pronađena kraj leša.

Gorka iskustva poslednjih petnaest godina i sveopšta demoralisanost doveli su do skepticizma prema bilo kakvom političkom planu, preispitivanju motiva iza poziva na organizovanje i neverice prema mogućnosti kolektivne akcije. Radnici daju sve od sebe kako bi našli individualna rešenja i nahranili svoje porodice. Solidarnost je reč koja se u današnjoj Srbiji retko čuje. Na dnevnom redu je rat svakog protiv svakog i samo jaki uspevaju da prežive.

Nova infrastruktura malo služi dobrobiti većine stanovnika i tu je pre svega da koristi interesima stranih ulagača. Grade se autoputevi za međunarodnu trgovinu, dok mnoge ulice još nisu asfaltirane; centri grada su pretvoreni u ekskluzivne poslovne oblasti of stakla i čelika dok mnogi kvartovi trunu u infrastrukturi koja datira od sedamdesetih godina prošlog veka. Nije položen ni jedan pouzdan temelj trajnom rastu u budućnosti. Priroda kapitala koji ulazi u zemlju je pretežno špekulantska i parazitska. Šta će se desiti kada više ne bude ničeg na prodaju? To je pitanje koje za sada niko ne postavlja.

Građani prolaze kroz paradoks ekonomskog buma u kojem učestvuju samo površno i kratkoročno. Postaje očito da ekonomski rast sam po sebi ne povlači nužno i porast sveopšteg životnog standarda. Godinama je zvanična linija bila da se svako mora žrtvovati kako bi se privukla strana ulaganja, koja bi se potom rasporedila ka svima odozgo nadole. Ovo se očito ne dešava. Trenutni ekonomski rast se ne zasniva na daljem razvoju infrastrukture i proizvodnih snaga, izgrađenih za vreme planske privrede, koje su omogućile opštu emancipaciju već, potpuno suprotno, na anarhičnom razaranju ovih osnova, prenosu kapitala van zemlje i ograničenim ulaganjima u povlašćene sektore i monopole koji mogu da postanu krave muzare za strane kapitaliste. Sve i da se ovakva eksplozivna razina rasta i održi, Srbiji bi trebalo barem još sedam godina da dostigne vrednost GDP koji je imala pre uvođenja kapitalizma 1991. godine.

Politička scena

Međutim, čini se da jedan deo stanovništva profitira na tranziciji. Ulazak stranog kapitala je stvorio nove običaje. Ljudi u poslovnim odelima koji rade do kasno u staklenim kulama deluju sveprisutno i pomalo nadrealno. Iluzije o kapitalizmu su najčešće kod omladine. Mladi obrazovani ljudi sa znanjem stranih jezika otkrivaju da im je lakše nego ikada ranije da nađu posao. Strane kompanije pronalaze visoko kvalifikovane ljude voljne da rade prekovremeno za zaradu od nekoliko stotina evra i obećanje mogućnosti napredovanja u karijeri. Školarine na državnim univerzitetima su se znatno povećale prethodnih godina i dosežu i do dve hiljade evra, da ne spominjemo cenu nabavke knjiga i troškove života. Oni koji to sebi ne mogu da priušte nalaze nekvalifikovane poslove sa nižim platama, poput rada iza kase ili obezbeđenja. Drugi, koji imaju novac, gledaju na školarine kao na cenu koju su spremni da plate kako bi se uspeli u više ešalone zaposlenosti.

Taj društveni sloj u usponu je u ofanzivi. Našao je svoj politički izražaj u Liberalnodemokratskoj partiji (LDP), otcepljenoj frakciji glavne reformske stranke - Demokratske stranke (DS) ubijenog premijera Zorana Đinđića. LDP vodi agresivnu kampanju optužujući DS za kompromise sa nacionalistima i elementima bivšeg režima i odsustvo volje da Srbiju vodi brže prema Evropskoj Uniji. U parlament je ušla uz podršku razočaranih glasača DS i omladine u urbanim centrima.

Osim ove pojave, poslednjih nekoliko godina. nije bilo značajnijih promena na političkoj sceni Srbije Najupadljivija je i dalje činjenica da ne postoji ni jedna organizovana politička sila levo od centra. Gubitnici tranzicije nemaju za koga da glasaju. Demokratska stranka jeste formalno ustanovila veze sa evropskom socijaldemokratijom, ali ostaje partija centra sa jasnom antiradničkom politikom. Srpska radikalna stranka je, sa druge strane, uspela dosta dugo da eksploatiše ovaj vakuum svojim populističkim antireformskim porukama, dok nisu postali najveća sila u zemlji, te stoga oprezniji. Oni stagniraju i raspući će se kao preduvani balon čim budu prisiljeni da uzmu udela u vlasti. Njihova jedina uloga je da amortizuju domaće nezadovoljstvo i igraju ulogu ultranacionalističke pretnje za srbijansku vladajuću klasu u njenim pregovorima sa Zapadom.

U odsustvu ikakvog pokreta odozdo, političke stranke menjaju koalicije na vrhu do u nedogled, dok bit režima ostaje ista. Demokratska stranka sada vlada u koaliciji sa G17 Plus i konzervativnom Demokratskom strankom Srbije premijera Vojislava Koštunice. Nakon nekoliko teških godina bitke za pozicije pre početka privatizacije, čini se da je svako našao svoje mesto i deo kolača.

U ovakvoj opštoj atmosferi, ideološka ofanziva sa desnice koja je tako preteći delovala devedesetih postaje norma. Srpska pravoslavna crkva zauzima bitno mesto i medijima i državi. Dozvoljen joj je pristup školama i oružanim snagama. Kraljevska porodica je dobila nazad svoje posede u Beogradu, a njeni članovi paradiraju kao prominentne javne ličnosti. Istorija drugog svetskog rata i partizanskog pokreta je iz temelja prepravljena. Za razliku od Zagreba, gde jedan deo hrvatske vladajuće elite pokušava da partizanski pokret integriše u ideologiju samostalne kapitalističke Hrvatske, srbijanska vladajuća klasa je odabrala da potpuno izbriše to poglavlje iz istorijskih udžbenika i bazira se u potpunosti na nasleđu predratne srbijanske buržoazije. Imena povezana sa komunizmom su uklonjena iz svih institucija i ulica i novi spomenici se grade zajedno sa svežim simbolima i novom himnom. Što se kulture tiče, zemlja se vratila tamo gde je bila na početku prošlog veka. Teren je ideološki pripremljen za turbulentnu budućnost u kojoj se Srpska vladajuća klasa mora probiti i nametnuti kao imperijalistički partner u regiji kao što je učinila posle prvog svetskog rata, kada je bila nagrađena buržoaskom Jugoslavijoj za žrtvovanje četvrtine svoje populacije na oltar svetskog imperijalizma.

Atmosfera na ulicama Beograda se znatno promenila poslednjih meseci. Nakon mešanja sa opštom klimom depolitizacije i apatije, na početku razvodnjenih pregovora, medijska kampanja i ruska podrška vratili su Kosovo u prvi plan. Oseća se opšta nelagodnost i čuju se glasine o ratu. Čvrst stav Srbije prema pitanju Kosova je za mnoge iznenađujući. Bilo je naivno misliti da će se post-miloševićevski političari u finijim odelima ponašati iole drugačije kad je reč o „nacionalnim interesima“. Na kraju krajeva, kao „demokratska opozicija“, oni su Miloševića više kritikovali zbog spore privatizacije nego zbog njegove nacionalne politike u drugim republikama.

Srpskoj vladajućoj klasi je dojadilo da se već sedam godina ponaša po pravilima igre, a da je imperijalizam i dalje šikanira. Otkada su velike sile odlučile da ne zadrže Titovu Jugoslaviju kao geopolitički entitet, srpska vladajuća klasa je izgubila svoju istorijsku ulogu i postala prepreka u regionu. Njen trenutni položaj ponižene države koja se može džapati i kriviti od strane svakog je u oštrom sukobu sa njenim objektivnim potencijalom i ambicijama.

Kao da gubitak Makedonije i Krajine u Hrvatskoj i Bosni devedesetih nije bio dosta, Beograd je nagrađen za svrgavanje Miloševića i otvaranje svoje privrede gubitkom Crne Gore, a sada se zahteva i Kosovo. Srpska vladajuća klasa ispunjava sve svoje međunarodne obaveze i jedino što želi za uzvrat je deo svoje bivše uloge u regionu. Kao najveća država bivše SFRJ sa velikom militarističkom tradicijom, Srbija sebe vidi kao prirodnog lokalnog klijenta velikih sila. Poput najstarijeg deteta zapostavljenog radi novorođenčadi, Beograd je spreman da napravi rusvaj, a Rusija je presrećna što može da mu za taj nestašluk napravi mesta.

Ruski uticaj

Krivica za neuspeh, naizgled beskrajnih, pregovora, o konačnom statusu Kosova, svaljena je na leđa Beograda i Prištine kao nesposobnih da postignu sporazum. To je, naravno, besmislica. Beograd ne bi bio ni u kakvoj poziciji da pregovara da nema Rusije, kao što ni vladajuća klasa Kosova ne bi ostala živa pored srpske vojske da Sjedinjene Države i njeni saveznici nemaju svoje trupe na terenu. Razvučeni pregovori su samo pozornica iza koje bi velike sile imale dovoljno vremena da stvar reše među sobom. Od jedanaestog septembra je postalo krajnje teško imperijalistima da se ponašaju kao jedinstvena „međunarodna zajednica“. Sjedinjene Države insistiraju na nezavistnosti po svaku cenu. EU sledi američku liniju jer bi želela da iskoristi nezavisno Kosovo kao izgovor za preuzimanje inicijative u svojoj zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici. Međutim, ima unutrašnja neslaganja od strane Španije, Rumunije i Slovačke, koje sve tri imaju teritorije naseljene pretežno nacionalnim manjinama, dok Grčka ima svoje posebne interese u regiji. Rusija se, sa druge strane, oštro protivi nezavisnosti Kosova.

Pre samo nekoliko meseci, i zapadni i srbijanski mediji su bili ubeđeni da je Putinov stav samo još jedan pokušaj cenkanja i da će se u određenom trenutku postići sporazum.To nije slučaj sada. Rusi su očito prerasli politiku cenkanja koja je bila modus operandi Jeljcina devedesetih.

Moskva je u mnogome u sličnoj situaciji kao Beograd. Od pada gvozdene zavese, uprkos integraciji Rusije u međunarodnu zajednicu, SAD su nastavile svoju hladnoratovsku politiku militarističke ekspanzije i okruživanja Rusije. Širenje NATO na istok je nešto što Rusija ne može dalje da toleriše. Ulazak Gruzije i Ukrajine i postavljanje odbrambenog raketnog sistema u Istočnoj Evropi bi bili korak predaleko, što se Moskve tiče. Rusija mora da progovori sada ili da zauvek ućuti.

Dalje, Moskva je već pokazala da problem Kosova shvata veoma ozbiljno. Neki će se setiti incidenta sa zauzimanjem prištinskog aerodroma u leto devedeset devete. Paralelno mirovnom sporazumu sa NATO iz devedeset devete, Milošević se iza zatvorenih vrata dogovorio sa Rusima. Ruske trupe su uletele na prištinski aerodrom i sprečile ulazak NATO komandanta Majkla Džeksona. To je bio ozbiljan incident, sa sve razmenom vatre između ruskih i NATO trupa. Moskva je zahtevala vlastiti kontrolni sektor na Kosovu. Jeljcin je na kraju popustio i složio se da stavi ruske vojnike pod kontrolu NATO, što je naljutilo i Miloševića i tvrdu struju u Moskvi.

Cela oblast južnog Balkana je dospela u centar geopolitičke pažnje uoči rastućeg značaja pitanja snabdevanja naftom i gasom. Povratak Rusije na međunarodnu političku scenu se zasniva na njenoj energetskoj politici i sada je interes preduprediti izgradnju gasovoda „Nabuko“ od strane EU i SAD. Ovaj ambiciozni zajednički poduhvat holandskog Šela, Behtela i Dženeral Elektrika bi zaobišao Rusiju i omogućio alternativno snabdevanje tržišta EU sa Srednjeg Istoka i Kaspijskog Jezera preko Turske i Južne Evrope, vodeći tok isključivo preko teritorija članica NATO. Nezavisno Kosovo i gigantsku američku vojnu bazu Bond Stil, na njegovoj teritoriji, mnogi vide kao deo ovog plana.

Rusija je odgovorila planom za gasovod „Južni tok“, koji bi zaobišao Ukrajinu i Belorusiju i dospeo do Mađarske idući ispod Crnog Mora, izranjajući u Bugarskoj i vodeći preko Srbije i Hrvatske. Do sada je ruski „Lukoil“ uložio preko 1,5 milijardi evra u Rumuniju, Bugarsku, Makedoniju i Srbiju. Na nedavno održanom Energetskom samitu za Jugoistočnu Evropu, u Zagrebu, prošlog leta, Putin je bio veoma otvoren u vezi sa namerama da otkupi Srbijansku i Hrvatsku državnu naftnu industriju.

oš prošlog maja,i pro-zapadni mediji u Srbiji i Demokratska stranka su podigli mnogo prašine oko izjave vođe Srpske radikalne stranke, Tomislava Nikolića, kojom je odgovorio na optužbe da radikali pokušavaju da Srbiju pretvore u rusku guberniju. Nikolić je izjavio da bi pre hteo da Srbija bude ruska gubernija nego evropska kolonija. Ovo je protumačeno kao napad na suverenitet zemlje od strane mračnih sila prošlosti koje pokušavaju da zaustave Srbijin proces modernizacije. Nekoliko meseci kasnije, vođa Demokratske stranke i predsednik Srbije, Boris Tadić, je o problemu otcepljenja Kosova češkoj štampi izjavio sledeće:

„U slučaju da zemlje Evropske Unije podrže nezavisnost Kosova, imaćemo veliki problem sa evropskim integracijama. Krajnja posledica bi bila Srbija kao izolovana zemlja ili scenario po kojem ćemo imati bolje odnose sa drugim zemljama sveta.“

lan pregovaračkog tima Srbije, Leon Kojen, svojevremeno je izjavio kako, dokle god Zapad smatra da su evroatlantske integracije sa Srbijom gotova stvar, nezavisnost Kosova će biti smatrana optimalnim rešenjem. Ministarstvo inostranih poslova Srbije je pretilo da prekine diplomatske odnose sa bilo kojom zemljom koja prizna nezavisnost te pokrajine. Susreti srbijanskih zvaničnika sa predstavnicima ruske kompanije „Gazprom“ su jasan pokazatelj da se dosadašnji kurs može lako promeniti i da bi posledji, najsočniji delovi privatizacije mogli biti ponuđeni Rusiji. Koliko daleko će Beograd odvesti sadašnji flert sa Moskvom, ostaje da se vidi.

EU očito uzima ove signale za ozbiljno. Obećala je čak i milijardu evra bespovratne pomoći pred pristup Srbiji u sledećih pet godina, kao i naizgled ubrzano potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, koji bi otvorio mogućnosti za dalja finansiranja od strane EU. Srpska vladajuća klasa je podeljena po tom pitanju. Jedan deo je vrlo otvoren prema Rusiji a drugi je za grubo cenkanje po pitanju Kosova; zajedno pokušavaju da opet igraju geopolitički poker u najgoroj miloševićesvkoj tradiciji. Ovaj pristup već pokazuje rezultate; samo što je problem sa kockanjem to da kada igrate na blef, u jednom ćete trenutku morati da stavite na sto sve što imate. Pitajte samo članove Miloševićeve vlade.

„Nezavisno Kosovo“

Potaje jasno da će Kosovo u skoroj budućnosti igrati ulogu Kipra u regiji. Pregovori su u ćorskokaku, sa imperijalističkim silama nesposobnim da postignu sporazum i Beogradom spremnim da po svaku cenu tvrdi da polaže prava na tu teritoriju. Nezavisnost će verovatno biti proglašena u Prištini, čemu će uslediti i priznavanje od strane SAD i većine EU zemanja, ali bez rezolucije Saveta bezbednosti i sa stalnim protivljenjem Moskve i njenih saveznika. Nezavisno Kosovo će bit stalni izvor nestabilnosti u regiji i žrtveno jagnje kad god je potrebno potpirivati nacionalistički sentiment u Srbiji.

Razjasnimo šta mislimo kada koristimo izraz „nezavisno Kosovo“. Potpuno suverena i nezavisna teritorija nije ni u čijem planu, čak ni onom vladajuće klike u Prištini. Ono što je „Ahtisarijev plan“ nudio jeste „nadgledana nezavisnost“ sa stranom kontrolom otelovljenom u ličnosti Međunarodnog civilnog predstavnika, koji bi takođe bio i specijalni predstavnik EU, sa političkim moćima sličnima onim Visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini. U stvarnosti, to je status protektorata sa ograničenim političkim suverenitetom i prisustvom stanih trupa na teritoriji. Pred nama je mogućnost još jedne imperijalističke satelit-države – bivša jugoslovenska pokrajina, na čijem tlu je postavljena američka vojna baza od oko trista šezdeset hiljada kvadratnih metara.

Štaviše, „nezavisno“ Kosovo neće uspeti da izbegne zagrljaj Srbije. U pokušaju da pridobije Beograd, „Ahtisarijev plan“ predviđa punu decentralizaciju Kosova, nudeći Srbiji uticaj na mala vrata preko srpske manjine na severu zemlje gde Priština nema stvarnu kontrolu. Sve i da to nije slučaj, siromašno Kosovo bi i dalje bilo zavisno od ekonomske moći Beograda. Okruženo sedam puta većim susedom kao glavnim putem za infrastrukturnu komunikaciju sa zapadom, Kosovo je laka meta. Nekih 70% robe dolazi iz Srbije, a od nje Kosovo zavisi i što se snabdevanja strujom tiče. Beograd već daje jasno do znanja da će uvesti ekonomske sankcije i zagorčati život pokrajini ukoliko se usudi da proglasi nezavisnost.

Kao da život tamošnjem stanovništvu nije dovoljno težak. Približno 37% ljudi živi u siromaštvu sa 15% koji se nalaze u ekstremnom siromaštvu. Nezaposlenost se kreće između 40 i 50%. GDP je najniži u Evropi, sa hiljadu dvesta evra po glavi stanovnika. Budžet se u velikoj meri oslanja na međunarodnu pomoć (34%) i novac koji donose gastarbajteri (20%). Spoljni trgovinski deficit je poražavajuće velik, sa sedamdeset osam miliona evra izvoza naspram 1,3 milijarde uvoza u 2006. godini. Nestanci struje su normalna pojava u Prištini. Industrijska proizvodnja nije obnovljena i narod nije mnogo profitirao od preko tri milijarde evra koje su slate Kosovu kao strana pomoć još od 1999.godine. Naširoko se čuju optužbe za korupciju od strane kosovskih medija protiv misije UN i stranih preduzetnika koji posluju u pokrajini. U isto vreme, lokalna elita je arhetip mafijaške vladajuće klase koju je rat u Jugoslaviji proizveo. Najsiromašniji stranački lider je na izborima prijavio sredstva u vrednosti od dvesta pedeset hiljada evra; bogatstvo najimućnijeg kandidata je iznosilo četiristo dvadeset miliona evra.

Nije ni čudo što je više od pola građana na prošlim izborima odlučila da ne izađe na birališta. Odaziv je pao sa oko 80% na prvim izborima na 43% na poslednjim. Svi kandidati su imali isti program baziran na nezavisnosti od Srbije, a vođa od CIA-e finansirane Oslobodilačke vojske Kosova, Hašim „Zmija“ Tači je sakupio većinu glasova. Ovi licemeri vode kampanju nacionalističke groznice protiv Beograda, dok istovremeno svesno guraju Kosovo u položaj kolinije imperijalizma.

Kosovari postaju svesni zamke u koju ih ovi političari vode. Nezavisnost pod kapitalističkim uslovima ne nudi nikakve konkretne izglede za povećanje životnog standarda ove nerazvijene teritorije niti nudi istinski kraj uticaju srpske buržoazije. Za ovo polovično rešenje su prisiljeni da plate cenu postajanja imperijalističkom marionetom zavisnom od dobre volje i unutrašnjih dogovora velikih sila.

Socijalna situacija Kosova je nepodnošljiva dok programi političkih partija ne odgovaraju potrebama masa. Naširoko rasprostranjeno nezadovoljstvo je u prvi plan gurnulo aktivističku organizaciju zvanu „Samoopredeljenje“ („Vetedendosje!“). Vođen od strane bivšeg studentskog vođe Albina Kurtija, ovaj pokret zahteva bezuslovnu nezavisnost i odbijanje pregovora sa Srbijom sa jedne strane, a zadržava jaku antiimperijalističku retoriku sa druge, takođe pomešanu sa određenim antikorupcijskim i socijalnim zahtevima. Prava priroda strane uprave razotkrivena je u februaru, kada su snage UN ubile dva demonstranta na protestu koji je ogranizovao Kurti, koga su nedugo potom uhapsili. U govoru na svom saslušanju, Kurti je tačno istakao da će Ahtisarijev plan dovesti samo do obnove sukoba i novih zločina na Kosovu. Nažalost, ono što Kurti ne shvata, jeste da nezavisno Kosovo na kapitalističkom Balkanu ostaje pust san- sa ili bez prisustva međunarodnih trupa.

Poziv na „samoopredeljenje“

Pozivi na samoopredeljenje u slučaju Kosova se moraju staviti u sadašnji istorijski kontekst. Samoopredeljenje nije apstraktan zahtev van vremena i prostora, već se mora razmatrati prema tome koliko doprinosi unapređenju klasne borbe. Razbijanje Titove Jugoslavije inherentno je povezano sa ponovnim uvođenjem kapitalističkih društvenih odnosa u regiji kao i jačanjem prokapitalističkih snaga u svakoj od republika. Kao što primer Srbije prikazuje, ono je osakatilo radničku klasu koja do dan danas nije u stanju da se oporavi od ovog istorijskog poraza. Nema razloga da se slučaj Kosova pokaže drugačijim. Prepušteno samo sebi, izolovano sa svih strana, sa razorenom privredom i imperijalističkom čizmom na svom tlu, izgledi za razvijanje uspešnog socijalnog pokreta su mršavi. Proglašenje nezavisnosti bi napravilo vladajućoj klasi manevarski prostor za dalju privatizaciju i pljačku i jačanje pozicije imperijalizma u regiji.

Marksisti u Srbiji moraju prvo i pre svega podići glas protiv domaće buržoazije koja južnu pokrajinu vidi kao plen. Međutim, imamo i obavezu da ne potpomažemo gajenju iluzija, koje šire imperijalizam i njegovi lakeji u Prištini, da će nezavisno Kosovo doneti slobodu albanskim masama. Koji god marksista na prvo mesto postavlja pravo Kosova na samoopredeljenje u trenutku kada same mase konačno počinju da shvataju da domaća vladajuća klasa nije u stanju da ispuni ovo obećanje, najblaže rečeno promašuje suštinu.

Nezavisnost Kosova ne samo da neće uspeti da reši albansko nacionalno pitanje, već dodatno komplikuje pitanje nacionalnih sukoba na Balkanu uopšte. Da li marksisti treba da brane i pravo na samoopredeljenje kosovskih Srba jutro nakon priznavanja nezavisnog Kosova? Šta raditi sa Republikom Srpskom i Bosnom? Pregovori o statusu Kosova su izazvali najveću krizu u Bosni i Hercegovini od kraja rata 1995. Vođstvo bosanskih Srba takođe svira u rog „prava na samoopredeljenje“ kad god osećaju da im je autonomija podrivena centralizacijskim tendencijama koje u zemlji sprovodi EU. Potencijalno ujedinjenje Republike Srpske sa Srbijom, na kojem bi Beograd insistirao kao minimalnoj nadoknadi za Kosovo, bi ponovo uvukao i Hrvatsku u vrtlog i postavio Bošnjake ponovo između dve vatre. Nezavisno Kosovo dovodi u pitanje i položaj albanskog stanovništva u Makedoniji. Tu je, potom, i albanska manjina u Preševskoj dolini, gde se već desio oružani ustanak 2001. godine kao odjek kosovskog rata i krize u Makedoniji. Spisak se nastavlja...

Suočavamo se sa situacijom koja nije nova. Kao što smo već primetili, regija se u mnogome vratila u 1913. godinu. Na sreću, Balkan ima dugu socijalističku tradiciju na koju se možemo osloniti. Imamo tu prednost da vidimo kako su se socijalisti postavili prema rešavanju ovih istih problema pre sto godina. Rezolucija predložena na Prvoj balkanskoj socijaldemokratskoj konferenciji, održanoj u Beogradu u januaru 1910. godine je rekla sledeće:

„Pod nametnutim pokroviteljstvom i pretežnim uticajem evropske diplomatije, instrumenta širenja evropskog kapitalizma, stvoreni su takvi teritorijalni i nacionalni odnosi, u istorijskoj prošlosti Jugoistočne Evrope, a pogotovo Balkanskog Poluostrva, koji ometaju moderan ekonomski i kulturni razvoj naroda i najoštrije se protive njihovim interesima i njihovim potrebama. Iz ove protivrečnosti proizilaze sve ostale krize, nemiri i događaji koji služe kao izgovori evropske diplomatije i njenih monarhističko-reakcionarnih agenata na Balkanu, da bi se održala politika uplitanja, starateljstva, osvajanja i reakcije... Sve progresivne snage nacije moraju težiti da se oslobode partikularizma i izdvojenosti...granica koje često ili dele narode istog jezika, iste nacionalnosti i kulture ili regije koje su ekonomski i politički međuzavisne... Priznavajući potrebu i legitimitet težnji nacija Jugoistočne Evrope, Prva balkanska socijaldemokratska konferencija zauzima stav da ove mogu biti ispunjene samo spajanjem njihovih ekonomskih snaga u jednu celinu, ukidanjem veštački ucrtanih granica i omogućavanjem njihovog zajedničkog života u punom reciprocitetu i zajedničkoj odbrani protiv zajedničkih pretnji.“

Ova platforma je kasnije iskristalizovana u ideju Balkanske Socijalističke Federacije kao jedinog mogućeg odgovora na etničku raznorodnost i ekonomsku zaostalost regije. Danas je ovo geslo primenljivije nego ikada pre. Onima koji tvrde da je to previše apstraktno ili idealističko, možemo samo ukazati na iskustva prethodnih petnaest godina, do kog je dovelo insistiranje na samoopredeljenju na kapitalističkim osnovama. Najveći idealista je onaj koji veruje da će se nacionalno pitanje na Balkanu moći rešiti sledeći i dalje taj put. Realnost i konkretnost naše alternative zavisi primarno od jednog faktora – to je povratak regionalnih redničkih klasa u politički ring. Posmatrajući situaciju na terenu u Srbiji i na Kosovu, postaje jasno da bi svaki pokušaj srpske radničke klase da popuni politički vakuum u zemlji, gradnjom nezavisne političke organizacije sa internacionalističkim pristupom Kosovu, našao na odjek i u pokrajini. U situaciji izolacije i beznađa, ovakav gest pružene ruke bi se prihvatio svim srcem. Isto važi i za sve bivše jugoslovenske republike.

Nedavna dešavanja u Sloveniji nam pokauzuju put napred. Regionalni mediji, koji inače munjevito objavljuju vesti o svakom minornom incidentu iz susedstva koji bi mogao doprineti šovinističkom potpaljivanju, su odlučili da ih ignorišu. U manifestaciji snage radničke klase, sedamdeset hiljada sindikalista i studenata su se slili na ulice Ljubljane, među njima i radnici i omladina iz bivših republika, svi okupljeni pod jednom bojom zarad socijalnih zahteva. Kada budemo videli slične prizore na ulicama Beograda, Skoplja, Prištine, Zagreba ili Sarajeva, sa osmehom ćemo gledati na sadašnje poteškoće jer ćemo znati da je klasna borba na Balkanu ponovo na dnevnom redu. Sigurni smo da od tada pa nadalje neće gubiti vreme budući da ima mnogo dugova da naplati.